Teri Bison: DVA MOMKA IZ BUDUĆNOSTI
"Nas dvojica smo iz budućnosti."
"Aha, fino. 'Ajd', sad, tornjajte se odavde."
"Ne pucaj! Je li to pištolj?"
Tu sam zastala; bila je to baterijska svetiljka. Njih je bilo dvojica. Obojica su nosila svetlucava odela. Niži je bio simpatičan. Visoki je uglavnom pričao.
"Gospođo, mi smo ozbiljni momci iz budućnosti", reče on. "Nama se ne diže."
"Misliš, ovo nije pljačka", rekoh. "A sad vas ljubazno molim da se tornjate odavde."
"Mi smo u misionarskoj misiji za dobrobit celog čovečanstva", reče on. "Veliko sranje može da oladi svaki dan."
"Opiči", rekoh. "Hej, momci, je l' vi to mislite na nuklearni rat?"
"Nije nam dozvoljeno da kažemo", reče zgodni.
"Poenta je, mi smo došli da spasavamo umetnička dala vaših potomaka", reče visoki.
"Spasavate umetnost, a svet nek propada. Nije loša ideja", rekoh. "Ali, mira, ponoć je i galerije su zatvorene. Vratite se la en ma±ana."
"íQue bueno! No hay mas necesidad que hablar en inglQs", reče visoki. "Nema ničega goreg nego sporazumevati se na mrtvom jeziku", nastavio je na španskom. "Ali otkud ste znali?"
"Nagađala sam", rekoh, takođe na španskom, a od tada smo nastavili da razgovaramo na maternjem jeziku. "Ako ste vas dvojica stvarno iz budućnosti, možete i da ponovo dođete u budućnosti, na primer, sutra kad otvorimo, je l' tako?"
"Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", reče on. "Moramo da dođemo i odemo između ponoći i četiri ujutro, kada se ne mešamo sa vašim svetom. Plus, mi smo iz daleke budućnosti, a ne iz sutra. Mi smo ovde da spasemo umetnička dela, koja bi unače bila uništena u nastupajućem holokaustu, tako što ćemo ih kroz hronoprorez poslati u naše stoleće, koje je, za vas, u dalekoj budućnosti."
"Stekla sam sliku", rekoh. "Ali vi razgovarate s pogrešnom curom. Ovo nije moja umetnička galerija. Ja sam samo umetnica."
"U vašem stoleću umetnici nose uniforme?"
"U redu, radim na crno kao čuvar."
"Onda moramo da razgovaramo sa vašim šefom. Dovedite ga ovde sutra uveče u ponoć. Važi?"
"Nju", rekoh. "Pored toga, mira, kako da znam da me ne zezate da ste iz budućnosti?"
"Videli ste da smo se iznenada materijalizovali usred prostorije. Je l' tako?"
"U redu, ali možda sam dremala. Probajte vi da radite dva posla?"
"Ali primetili ste da je naš inglQs loš. I vidite kakva nam je oprema?"
"Mnogi ljudi u Njujorku lošije govore inglQs od vas", rekoh. "A ovde u Louer Ist Sajdu smešna odeća ne dokazuje ništa." Onda sam se setila naučnofantastične priče o kojoj sam jednom slušala. (Ja, u stvari, nikada ne čitam naučnu fantastiku.)
"Šta si uradila?" reče Borogova, vlasnica galerije, sledećeg jutra kada sam joj ispričala o dva momka iz budućnosti.
"Zapalila sam šibicu i prinela je njegovom rukavu."
"Devojko, imala si sreće što te nije ukokao."
"Nije nosio pištolj. Videla sam. Ta svetlucava odela prilično su tesna. U svakom slučaju, kada sam videla da mu odelo ne gori, rešila sam da poverujem u njihovu priču."
"Postoji puno materijala koji ne gore", reče Borogova. "A ako su oni zaista dva momka iz budućnosti koji su došli da spasu velika umetnička dela našeg stoleća, kako to da nisu ništa poneli?"
Osvrnula se po galeriji koja je bila puna džinovskih plastičnih grudi i stražnjica, radova njenog pokojnog bivšeg muža, 'Lovana' Borogova. Izgledala je razočarana što sve one još vise.
"Ubi' me", rekoh. "Insistirali su da razgovaraju s vlasnikom galerije. Možda morate da potpišete, ili tako nešto."
"Hmmmmm. U poslednje vreme bilo je nekoliko tajanstvenih nestanaka umetničkih dela. Zato sam te i zaposlila; bio je to jedan od uslova u Lovanovoj oporuci. U stvari, još nisam sigurna da li je ovo još jedna od njegovih posthumnih akrobacija za sticanje publiciteta. Kad ti momci iz budućnosti treba da se pojave?"
"U ponoć."
"Hmmmmm. E, pa, nikom ni reči o ovome. Pridružiću ti se u ponoć kao Magbet na kuli."
"Hamlet", rekoh. "A sutra imam slobodan dan. Momak me izvodi na borbu petlova."
"Platiću ti pedeset posto više", rekoh. "Možda ćeš mi trebati za prevođenje. Moj espa±ol malo je zarđao."
Devojke ne idu na borbe petlova i ja nemam dečka. Kako bih i imala? U Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca. Samo nisam želela da Borogova misli da je sa mnom lako.
Ali, u stvari, ne bih to propustila ni za šta na svetu.
U ponoć, stajala sam pored nje u galeriji, kada je vazdušni stub u središtu sobe počeo da svetluca i sija i... ali videli ste to već u Zvezdanim stazama. I evo njih. Odlučila sam da visokog zovem Motka, a zgodnog Kratki.
"Bienvenidos u naše stoleće", reče Borogova, na španskom, " i u galeriju Borogova." Španski joj je bio i više nego zarđao; ispostavilo se da je mesec dana provela u Kuernavaki 1964. "U časopisu Razgovori o umetnosti opisuju nas kao 'središte saobraćajne kontrole umetničke renesanse Dauntauna'."
"Nas dvojica smo iz budućnosti", reče Motka, ovaj put na španskom. Ispružio je ruku.
"Ne morate ništa da dokazujete", reče Borogova. "Po načinu na koji ste došli jasno je da niste iz našeg sveta. Ali, ako želite, možete da mi pokažete malo novca iz budućnosti."
"Nije nam dozvoljeno da nosimo keš", reče Kratki.
"Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", objasnio je Motka. "U stvari, ovde smo samo zbog posebne olakšice u hronozakonima koja nam dopušta da spasavamo velika umetnička dela koja bi, u protivnom, bila uništena u nastupajućem holokaustu."
"Oh, Bože. Kakvom nastupajućem holokaustu?"
"Nije nam dopušteno da kažemo", reče Kratki. Izgleda da mu je samo to bilo dopušteno da kaže. Ali meni se sviđalo to što je, bez obzira na to kome se obraćao, neprestano kradomice bacao poglede na mene.
"Ne brinite zbog toga", reče Motka i pogleda na sat. "Neće to još neko vreme. Mi smo poranili sa kupovinom da cene ne bi skočile. Sledećeg meseca po našem vremenu (prošle godine, po vašem) kupili smo dva Haringsa i jednog Ledesma odmah tu iza ugla."
"Kupili?" upita Borogova. "Prijavljeno je da su te slike nestale."
Motka slegnu ramenima. "To je između vlasnika galerije i osiguravajućih zavoda. Ali mi nismo lopovi. U stvari..."
"A šta je s ljudima?" upitah.
"Ti se ne mešaj", prošapta Borogova, na inglQs. "Ovde si samo da prevodiš."
Nisam obraćala pažnju na nju. "Znate, u tom holokaustu što dolazi. Šta je s ljudima?"
"Nije nam dopušteno da spasavamo ljude", reče Kratki.
"Nije ni važno", reče Motka. "Ljudi ionako umiru. Samo je velika umetnost večna. Dobro, gotovo večna."
"A Lovan je upao na spisak!" reče Borogova. "Taj kurvin sin. Ali nisam iznenađena. Ako samoreklama može..."
"Lovan?" Motka je delovao zbunjeno.
"Lovan Borogov. Moj pokojni bivši muž. Umetnik čija dela vise svuda oko nas. Umetnost koju ste došli da spasete za sledeća pokolenja."
"Oh, ne", reče Motka. Bacio je pogled unaokolo na džinovske sise i guzice koje su visile po zidovima. "Mi ne možemo ovo da ponesemo. Bez obzira, ne bi ni moglo da prođe kroz hronoprorez. Došli smo da vam damo vremena da se toga oslobodite. Mi smo ovde zbog ranih radova Tereze Algarin Rosado, portorikanskog neoretromaksiminimaliste. Sledeće nedelje postavićete njenu izložbu, a mi ćemo da se vratimo i izaberemo slike koje želimo."
"Izvin'te, moliću lepo!" reče Borogova. "Meni niko neće određivati šta ću, a šta neću postavljati u ovoj galeriji. Pa čak ni momci iz budućnosti. Uzgred, ko je ikad čuo za tu Rosado?"
"Nisam mislio da budem grub", reče Motka. "Mi samo unapred znamo šta će se dogoditi. Pored toga, već smo deponovali na vaš račun trista hiljada dolara odmah sutra."
"Pa, u tom slučaju..." činilo se da je Borogova smekšana. "Ali ko je ona? Imate li njen broj telefona? Ima li ona uopšte telefon? Puno umetnika..."
"Koliko ćete slika da kupite?" upitah.
"Ti se ne mešaj u ovo!" prošapta ona, na inglQs.
"Ali ja sam Tereza Algarin Rosado", rekoh.
Dala sam otkaz na mesto čuvara. Nekoliko noći kasnije bila sam u svom stanu kada sam primetila svetlucanje pored sudopere. Vazduh je počeo da se sjaji i... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Jedva da sam imala vremena da navučem farmerke. Slikala sam, a obično radim u majici s kratkim rukavima i gaćicama.
"Sećaš me se, jedan od dvojice momaka iz budućnosti?" reče Kratki, na španskom, čim se ceo pojavio.
"Znači, znaš da govoriš", rekoh, takođe na španskom. "Gde ti je compa±ero?"
"Ima slobodno veče. Ima sudar."
"A ti radiš?"
"I ja imam slobodno veče. Ja samo... ovaj... ovaj..." Pocrveneo je.
"Nisi mogao da nađeš ribu", rekoh. "U redu je. Već mi je vreme da batalim posao. Ima Bad u frižideru. Donesi i meni jedan."
"Uvek radiš u ponoć? Mogu da te zovem Tereza?"
"Molim te. Samo što sam završila par platana. Ovo mi je velika prilika. Samostalna izložba. Hoću da sve bude kako treba. Šta gledaš?"
"Bad? Kakav sad izdanak?"
"Bad je cerveza", rekoh. "Vrh se skine. S leve strane. Jeste li sigurni da ste momci iz budućnosti, a ne iz prošlosti?" (Ili je zemlja u pitanju, pomislih za sebe.)
"Mi putujemo u razne vremenske zone", reče on.
"Mora da je uzbudljivo. Jesi li išao da gledaš kako bacaju hrišćane lavovima?"
"Ne idemo tamo. Tamo ima samo kipova", reče on. "Kipovi ne mogu da prođu kroz hronoprorez. Motka i ja smo polomili nekoliko pre nego što smo prestali da pokušavamo."
"Motka?"
"Moj partner. Oh, zovi me Kratki."
Tad sam se prvi put uverila koliku moć prošlost ima nad budućnošću.
"Pa, kakvu vrstu umetnosti voliš?" upitah, dok smo se udobno smeštali na kauč.
"Nikakvu, ali mislim da su slike najbolje; možeš da ih okreneš naopačke. Hej, ova cerveza nije loša. Imaš li kakav rol end rok?"
Pomislila sam da misli na pivo, ali mislio je na muziku. Imala sam i džoint, ostao iz zanimljivije decenije.
"Tvoj vek mi se najviše sviđa", reče Kratki. Uskoro je kazao da je spreman za još jednu laticu.
"Bad", rekoh. "U frižideru je."
"Cerveza u tvom veku je jako dobra", doviknuo je iz kuhinje.
"Imam dva pitanja", rekoh s kauča.
"Može."
"Imaš li ženu ili devojku, tamo nazad, ili tamo gore, u budućnosti?"
"Zezaš se?" upita on. "U budućnosti nema nijedne slobodne devojke. Drugo pitanje?"
Izgledaš li izvan tog tvog svetlucavog odela isto tako dobro kao u njemu?"
"Jedna nedostaje", reče Borogova, proveravajući svoj spisak dok je radnik istovarao poslednje moje slike sa iznajmljenog kamioneta i unosio ih kroz prednja vrata galerije. Drugi radnik iznosio je Lovanove džinovske sise i guzice na stražnja vrata.
"To je sve", rekoh. "Sve što sam ikad naslikala. Čak sam pozajmila nazad dve slike koje sam menjala za stanarinu."
Borogova je proveravala spisak. "Prema dvojici momaka iz budućnosti, tri tvoje rane slike nalaze se u Museo de Arte Inmortal de Mundo 2255. godine: 'Tres Dolores', 'De Mon Maus' i 'La Rosa del Futuro'. Oni žele te tri."
"Daj da vidim taj spisak", rekoh.
"To su samo naslovi. Oni imaju katalog sa slikama onoga što žele, ali neće da mi ga pokažu. Suviše je opasno zbog vremenskog rasplinuća."
"Iskliznuća", rekoh. Ponovo smo pregledali poslagana platna. Sklona sam portretima. 'De Mon Maus' bila je slika u ulju nastojnika moje zgrade koji je uvek nosio majicu sa kratkim rukavima sa slikom Miki Mausa. Imao je zbirku od dve slike. 'Tres Dolores' bile su majka, kđerka i baka, moje poznanice iz avenije B; bila je to poza preuzeta sa fotografija - neka vrsta petljanja sa samim vremenom, kad sad razmislim o tome.
Ali 'La Rosa del Futuro'? "Nikad čula", rekoh.
Borogova je mahnula spiskom. "Tu je. Što znači da je u njihovom katalogu."
"Što znači da je preživela holokaust", rekoh.
"Što znači da su je pokupili u ponoć, posle otvaranja u sredu uveče", reče ona.
"Što znači da moram da je u međuvremenu naslikam."
"Što znači da imaš četiri dana."
"Ovo je ludo, Borogova."
"Zovi me Mimsi", reče ona. "I ne brini. Samo se baci na posao."
"U nevera ima soljene haringe", rekoh, na španskom.
"Mislio sam da si Portorikanka", reče Kratki.
"Jesam, ali moj bivši dečko bio je Jevrejin, a to može da se održi čitavu večnost."
"Mislio sam da u Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca."
"U tom i jeste bio problem", rekoh. "I žena mu je bila Jevrejka."
"Jesi li sigurna da ti ne smetam dok radiš?" upita Kratki.
"Šta radim?" beznadežno zavapih. Zurila sam u prazno platno još od 22:00. "Još imam da završim jednu sliku za izložbu, a nisam je ni počela."
"Koju?"
"'La Rosa del Futuro'", rekoh. Prikačila sam naslov na gornji kraj okvira. Možda me je to sprečavalo. Otkačila sam ga i bacila o zid.
"Mislim da je ta najčuvenija", reče on. "Znači da će da bude gotova. Ima li još koji pupoljak..."
"Bad", rekoh. "U vratima frižidera."
"Možda ti treba", reče on uz stidljiv, vragolast, futuristički osmeh koji mi se sve više sviđao, "malo odmora."
I posle našeg malog odmora, koji i nije bio tako mali, a nije bio baš ni odmor, upitala sam ga: "Radiš li ovo često?"
"Ovo?"
"Ideš u krevet s devojkama iz prošlosti. Šta ako sam ti ja pr-pra-prabaka, ili tako nešto?"
"Proverio sam", reče on. "Ona živi u Bronksu."
"Znači tako! Đubre jedno! Stalno to radiš."
"Tereza! Mi korazŘn! Nikad ranije. To uopšte nije dozvoljeno. Mogao bih da izgubim posaoč! Naprosto, kad sam video te male..."
"Kakve male?"
Pocrveneo je. "Te male ruke i stopala. Zaljubio sam se."
Sad je na mene bio red da pocrvenim. Osvojio mi je srce, momak iz budućnosti, zauvek.
"Ako me toliko voliš, zašto me ne povedeš sa sobom u budućnost?" upitala sam ga posle još jednog malog odmora.
"Onda ne bi naslikala sve slike koje bi trebalo da naslikaš tokom sledećih trideset godina? Tereza, ti ni slutiš koliko ćeš biti poznata. Čak sam i ja čuo za Pikasa, Mikelanđela i veliku Alarginovu - a umetnost mi nije jača strana. Ako se tebi nešto desi, vremensko iskliznuće odneće čitavu istoriju umetnosti."
"Oh. Ma šta kažeš?" Izgledalo mi je da nikad neću prestati da se smeškam. "Zašto onda ti ne ostaneš sa mnom ovde?"
"Razmišljao sam o tome", reče on. "Ali ako ostanem ovde, neću biti tamo da se vratim ovde i prvi put te sretnem. A da sam ostao ovde, znali bismo to u svakom slučaju, jer bi se našao neki dokaz o tome. Vidiš kako je Vreme složeno? Ja sam samo raznosač, a donosi mi glavobolju. Potreban mi je još jedan list."
"Bad", rekoh. "Znaš gde se nalazi."
Otišao je u kuhinju po cerveza, a ja sam doviknula za njim: "Znači, vratićeš se u budućnost i pustiti me da umrem u holokaustu koji će doći?"
"Da umreš? U holokaustu?"
"Onom o kome ti nije dozvoljeno da mi pričaš. Nuklearnom ratu."
"A, to. Motka je samo hteo da vas upozori. To nije rat. To je požar u skladitu."
"Sav ovaj mischigosch zbog požara u skladištu?"
"Jeftinije je da se vratimo i pokupimo stvari, nego da sprečavamo požar", reče on. "Sve to ima veze sa osiguranjem vremenskog iskliznuća ili tako nečim."
Telefon je zazvonio. "Kako ide?"
"Dva je ujutro, Borogova!" rekoh, na inglQs.
"Molim te, Tereza, zovi me Mimsi. Ako nešeć stići da završiš, možda će da srede da je kasnije pokupe, jer već znaju šta će se dogoditi. Pobogu, devojko, prestani da brineš. Idi kući i radi! Imaš do sutra uveče."
"Ali ne znam ni odakle da počnem!"
"Zar vi umetnici nemate mašte? Smisli nešto!"
Nikada ranije nisam znala za blokadu. To nije zatvor; kad imaš zatvor možeš da radiš sedeći. Šetkala sam i trupkala kao lav u kavezu, gledala prazno platno kao da pokušavam da dobijem apetit da ga pojedem. Do 23:30 šest puta sam počinjala da ga slikam i odustajala. Naprosto se nije činilo kako valja.
Baš kad je sat počinjao da otkucava ponoć, pored sudopere počeo je da svetluca stub svetlosti... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Kratki se pojavio pored sudopere, a jedna ruka bila mu je iza leđa.
"Drago mi je da te vidim!" rekoh. "Treba mi razrešenje."
"Razrešenje?"
"Ove slike. "'La Rosa del Futuro'. Njena fotografija nalazi se u tvom katalogu iz budućnosti. Daj mi da je vidim."
"Da kopiraš svoju sliku?" reče Kratki. "To bi sigurno prouzrokovalo vremensko iskliznuće."
"Neću da je kopiram!" rekoh. "Samo mi treba razrešenje. Samo ću da bacim pogled na nju."
"Isto je. Osim toga, Motka nosi katalog. Ja sam samo njegov pomoćnik."
"U redu, onda mi samo ispričaj šta je na slici?"
"Ne znam, Tereza..."
"Kako možeš da kažeš da me voliš kad čak nećeš ni da prekršiš pravila da bi meni pomogao?"
"Ne, mislim, ja stvarno ne znam. Kao što sam rekao, umetnost mi nije jača strana. Ja sam samo raznosač. Pored toga..." pocrveneo je. "Ti znaš šta mi je jača strana."
"E pa, umetnost jeste moja jača strana", rekoh. "A ja ću da propustim životnu priliku... ma, vraga, i više od toga - umetničku inmortalidad... ako ubrzo ne smislim nešto."
"Tereza, prestani da se brineš", reče on. "Ta slika je toliko čuvena da sam čak i ja čuo za nju. Nema izgleda da se ona ne dogodi. U međuvremenu, 'ajde da ne provedemo naš poslednji..."
"Naš poslednji - šta? Što stojiš tamo s rukom iza leđa?"
Izvadio je ružu. "Zar ne razumeš? Hronoveza se zauvek zatvara pošto večeras pokupimo slike. Ne znam kuda će me sledeći posao odvesti, ali to neće biti ovde."
"Pa čemu onda ruža?"
"Da se sećaš našeg... našeg..." Suze su mu potekle.
Devojke plaču jako i brzo, a onda prestanu. Momci iz budućnosti su sentimentalniji, i Kratki je zaspao plačući. Pošto sam ga utešila što sam bolje mogla, navukla sam majicu i gaćice, našla čistu četkicu i ponovo počela da šetkam. Ostao je da hrče na krevetu, niski, smeđi Adonis, čak i bez smokvinog lista.
"Probudi me u četiri", promrmljao je, a zatim nastavio da spava.
Pogledala sam u rosa koju je doneo. Ruže iz budućnosti imaju meko trnje; to je ohrabrivalo. Spustila sam je na jastuk pored njegovog obraza, a tada mi je sinulo, u obliku cele slike, kao što mi se i uvek desi kad mi konačno sine. (A uvek mi sine.)
Kada slikam i dobro mi ide, zaboravljam na sve. Činilo mi se da su tek minuti prošli, kada je telefon zazvonio.
"Pa? Kako ide?"
"Borogova, skoro će četiri ujutro."
"Ne, neće, skoro će četiri po podne. Tereza, rekla bih da si radila celu noć i ceo dan. Ali stvarno moraš da me zoveš Mimsi."
"Ne mogu sad da razgovaram", rekoh. "Imam živi model. Neku vrstu."
"Mislila sam da ne radiš prema živim modelima."
"Ovog puta radim."
"Nema veze. Neću da ti smetam dok radiš; vidim da napreduješ. Otvaranje je u sedam. U šest šaljem kombi kod tebe."
"Nek' bude limuzina, Mimsi", rekoh. "Stvaramo istoriju umetnosti."
"Predivna je", reče Borogova kad sam joj otkrila 'La Rosa del Futuro'. "Ali ko je model? Deluje mi neobično poznato."
"Godinama i godinama se motao oko sveta umetnosti", rekoh.
Galerija je bila krcata. Izložba je doživela ogroman uspeh. 'La Rosa', 'De Mon Maus' i'Los Tres' već su bile obeležene PRODATO, a nalepnice PRODATO dolazile su na ostale moje slike tempom od jedne na svakih dvadeset minuta. Svi su želeli da se upoznaju sa mnom. Pored kreveta ostavila sam Kratkom odredište i pare za taksi i u 23:30 pojavio se samo u trenčkotu mog starog dečka i rekao da je njegovo svetlucavo odelo isparilo dok ga je navlačio.
Nisam se iznenadila. Najzad, bili smo usred vremenskog iskliznuća.
"Ko je taj bosonogi momak u tom predivnom Barberiju?" upita Borogova. "Deluje mi neobično poznato."
"Već čitavu večnost mota se oko sveta umetnosti", rekoh.
Kratki je delovao kao da je proputovao puno vremenskih zona. Ošamućeno je zurio u vino i sir, i ja sam dala znak jednom od poslužitelja da ga odvede pozadi u sobu gde se nalazilo pivo.
U 23:55, Borogova je izbacila napolje sve ostale i ugasila svetla. U ponoć, tačno na vreme, blistavi vazdušni stub pojavio se usred sobe, a onda postepeno poprimio oblik.... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Bio je to Motka, i bio je sam.
"Mi smo... ovaj... momak iz budućnosti", reče Motka; počeo je na engleskom a završio en espa±ol. Kolena su mu klecala.
"Mogla sam da se zakunem da vas je bilo dvojica", reče Borogova. "Ili sam to izmislila?" prošapta meni, na inglQs.
"Možda je bilo vremensko iskliznuće", reče Motka. I sam je delovao zbunjeno, a zatim se razvedrio. "Ipak, nema problema! To se stalno događa. Ovo je lak posao. Samo tri slike!"
"Sve tri su ovde", reče Borogova. "Tereza, možeš ti da ih uručiš. Ja ću da ih štikliram čim ih predaš ovom momku iz budućnosti."
Pružila sam mu 'De Mon Maus'. Zatim 'Los Tres Dolores'. Obe ih je probacio kroz taman prorez koji se pojavio u vazduhu.
"Ups", reče Motka; kolena su mu klecala. "Jeste li osetili to? Lak naknadni udar."
Kratki je dolutao iz stražnje sobe sa Badom u ruci. Samo u kišnoj kabanici, izgledao je vrlo rastrojeno.
"Ovo je moj momak, Kratki", rekoh. On i Motka belo su gledali jedan u drugoga i ja sam osetila da se tvar prostorvremena za trenutak zatalasao. Onda je bilo gotovo.
"Naravno!" reče Motka. "Naravno, bilo gde bih vas prepoznao."
"A? Oh." Kratki je pogledao sliku koju sam držala, poslednju od tri. 'La Rosa del Futuro'. Bio je to akt u punoj veličini na kome je niski smeđi Adionis spavao na leđima čak bez smokvinog lista, a na jastuku pored lica nežno mu je bila položena jedna ruža. Boja je i dalje bila lepljiva, ali sam pretpostavljala da će se osušiti dok stigne u budućnost.
"Podseća me na dan kada sam sreo Mona Lizu", reče Motka. "Koliko sam puta sreo ovu sliku, a sad sam sreo i momka! Mora da je čudno imati najpoznatiji na svetu, znate..." Namignuo je prema preponama Kratkog.
"Ne znam da li je čudno", reče Kratki. "Nešto sasvim sigurno deluje blesavo."
"'Ajde da svršimo s ovim", rekoh. Pružila sam Motki sliku i on ju je gurnuo kroz prorez, a Kratki i ja od tada smo živeli srećno. Neko vreme. Manje-više...
Ali već ste videli Volim Lusi.
|
