Džoe Haldemen: GROBOVI

     Imam taj neprestani problem sa snom koji mi otežava život, ali koji ipak želim da zadržim. Boga mu, zaista želim da ga zadržim. On se vuče unazad dvadeset godina, od Vijetnama. Od Grobova.
     Mrtva tela u džungli brzo prelaze iz lošeg u gore stanje. Imaš par sati pre nego što ih mrtvačka ukočenost ne učini teškim za rukovanje, teškim za trpanje u vreću. Do tada, već poprimaju zelenkastu boju, ako kreću od bele ili žute, tamo gde koža može da se vidi. Do tada su tu samo bube, obično mravi. Onda pocrne i počnu da smrde.
     Nabreknu i raspuknu se.
     Rekao bi da će posle toga mravi, bubašvabe, tvrdokrilci i stonoge brzo svršiti s njima, ali nije tako. Baš kad počnu da najgore izgledaju i smrde, bube nekako izgube zanimanje, postanu probirljive, odu na picu. Osim muva. Koje polažu jaja.
     Smešno je to što, osim ako se leša ne dokopa neka veća životinja i rastrgne ga, čak i posle tu negde oko nedelju dana i dalje imaš nešto više od kostura, čak i neku vrsta lica. Mada bez očiju. S vremena na vreme, dobili bismo neki takav. Ne prečesto, jer vojnici obično ne umiru sami i dugo se zadržavaju tamo, ali ponekad. Njih zovemo 'suvi'. Ispod su, naravno, vlažni, a i unutra, ali u svakom drugom pogledu su kao suncem opaljene mumije.
     Kažeš ljudima da radiš na zavođenju poginulih, 'Grobovima', i to zvuči otprilike kao najgori posao koji vojska može da ponudi. Nije. Samo stojiš tamo po celi dan i otvaraš vreće sa telima, zaključuješ koji delovi tela pripadaju kojoj psećoj ogrlici - što obično i nije puno bitno - velikom iglom šiješ ih tu i tamo, snosiš odgovornost za sve novčanike i nakit, kradeš drogu iz njihovih džepova, pakuješ ih u kovčege, zapečajuješ sanduke, sređuješ papire. Kada nakupiš dovoljno sanduka, voziš ih kamionom do aerodroma. Prva nedelja možda je prilično gadna. Ali posle stotinak 'Grobova', pošto se navikneš na smrad i grozan osećaj dodira, počinješ da misliš da je otvarati vreće s telom daleko bolje nego završiti u jednoj od njih. 'Grobove' smeštaju na bezbedna mesta.
     Pošto sam par godina studirao medicinu, dobijao sam i poneki posao. Kapetan Frenč, patolog koji je rukovodio jednicom, uvek me je vodio sa sobom na teren kada bismo morali da ispitamo tela in situ, što se događalo tek možda jednom mesečno. Morao sam da nosim četrdesetpeticu u ramenoj futroli - gadna stvar. Nikad nisam pucao iz nje; nikad ni na mene nisu pucali, osim jednom.
     Bilo je to vraški gadno. Čudno kako te sećanje na to nikad ne napusti.
     Obično kad bismo imali in situ, bila je to stvar za sudsku medicinu, kao kad bi posumnjali da su na nekoga oficira pucali, ili ga nekako drugačije eliminisali, sami njegovi ljudi. Fotografisali bismo, i ispitivali ljude, a onda bi Frenči poneo lešinu na autopsiju, da vidi da li su meci američki ili vijetnamski. (Što opet ne bi bio nikakav dokaz. Vijetkongovci su krali naše oružje, a naši momci koristili su severnovijetnamske AK-47, kad bi ih se dočepali. Bili su pouzdaniji nego M-16, a meci su im bolje ubijali. Obe strane su to stalno radile.) Frenki bi obično poslao izveštaj u diviziju i to bi bilo sve. Jednom je morao da svedoči na vojnom sudu. Klinac je bio kriv, ali dobio je samo doživotnu. Oficir je bio prava kurčina.
     Bilo kako bilo, oko pet popodne stigao nam je poziv da pogledamo jedan in situ leš. Frenči je pokušao da to odloži za sutradan, jer ako bi se smrklo, morali bismo da tamo provedemo noć. Razgovarao je, međutim, s jednim majorom, očigledno ponosnim na to što je bio, pa nije imalo svrhe raspravljati se. Ubacio sam nešto provijanta i piva, kao i par čuturica u dva ranca u kojim su već bila ćebad i vazdušni madraci vezani na dnu. Kutiju municije za četrdesetpeticu i par ručnih granata. Otišao sam i našao džip, dok je Frenči prikupljao svoje stvari i uveravao se da je Dok Karter dovoljno trezan da broji leševe kako pristižu. (Dok Karter je trebalo da komanduje, ali njega posao nije mnogo zanimao.)
     Odvezao nas do uzletišta i, gle čuda, 'kopter je čekao, elise se vrtele u praznom hodu. Tada je već trebalo da nam pacovski zasmrdi. Mi ne dobijamo pravo, najviše preimućstvo, a nije lako obezbediti 'kopter da te negde vozi ovako blizu zalaska Sunca. Čak su nam pomogli i da ukrcamo opremu. Gore, gore i teraj.
     Nikada nisam previše leteo helikopterom da bih stekao rutinu. Kontum je izgledao gotovo lepo pri niskom Suncu, zlatnocrven. Međutim, morao sam da sedim između dva bacača plamenova, zbog čega se nisam osećao previše sigurno. Topdžija na vratima je pušio. Na rezervoarima bacača plamenova bilo je odštampano ZABRANJENO PUŠENJE.
     Kretali smo se brzo i nisko ka planinama na zapadu. Nadao sam se da ćemo završiti u jednoj od tamošnjih velikih vatrenih postaja, računajući da ću bolje spavati okružen sa stotinak ljudi. Ali nisam bio te sreće. Kada je 'kopter počeo da usporava, a zujanje elise produbilo se u vuak-vuak-vuak, dokle god je oko dopiralo nije bilo čistine. Gust svod džungle na sve strane. Onda nam je pramen purpurnog dima ukazao na otvor u lišću veličine helikoptera. Pilot nas je spustio, mic po mic, režući grane. Neobično sam bio svestan bacača plamenova. Da je skresao neku veću granu, lepo bismo se ispekli.
     Kada smo dodirnuli tle, četvorica momaka u velikoj frci istovarili su našu opremu, bacače plamenova i par sanduka municije. Ukrcali su dva ranjenika i jednog klijenta i otpravili helikopter. Daaa, to je kao da objaviš svoju poziciju. Jedan od njih rekao nam je da sačekamo; on će dovesti majora.
     "Ovo mi se uopšte ne sviđa", reče Frenči.
     "Ni meni", rekoh. "'Ajmo kući."
     "Svaka jedinica koja ima majora i dva bacača plamena planira da vodi pravi rat." Izvadio je svoju četrdesetpeticu i pogledao je kao da je vidi prvi put u životu. "Šta misliš na koju stranu izlaze meci?"
     "Sranje", izvestio sam ga i počeo da kopam po rancu u potrazi za pivom. Dao sam Frenčiju jedno i on ga je stavio u svoj bočni džep.
     Mitraljez je otvorio vatru s naše desne strane. Frenči i ja bacili smo se na zemlju. Tri eksplozije granata. Neko im je vikao da prestanu. Momak je odvratio da je pomislio da nešto vidi. Mitraljez je ponovo proradio. Pokušali smo da se spustimo još niže.
     Gore hoda ova stara kuka, tridesetogodišnjak; deluje nervozno. Major.
     "Ustajte ljudi. Šta vam je?" Igra se.
     Frenči ustaje, stresa prašinu. Jedino mi imamo čiste uniforme u krugu od dvadeset milja. "Kapetan Frenč, zavođenje poginulih."
     "Oh", kaže on; ne deluje impresionirano. "Obezbedite opremu i pođite za mnom." Otplovio je kao moćni brod iz džungle. Frenči zakoluta očima i mi podigosmo rančeve i krenusmo za njim. Nisam bio siguran da li je 'obezbedite opremu' značilo ponesite stvari ili ostavite ih, ali badvajzer bi mogao da postane pravi sakupljački dragulj u ovoj divljini, a ovde je bilo puno sakupljača.
     Otišli smo predaleko. Mislim, par stotina jardi. To je značilo da smo zaista raštrkani. Nije me oduševljavalo da ovde provedem noć. Prokleti mitraljez opet se oglasio. Major se iznervirao i dreknuo: "Naredniče, molim vas, kontrolišite svoje ljude", i narednik reče mitraljescu da zajebe s pucanjem, a mitraljezac reče naredniku da je tamo bio jebeni žuti, a onda je neko opalio iz nečeg zaista velikog, možda klejmora, i tada svi počeše da pucaju na sve strane. Frenči i ja zauzeli smo pravu horizontalu. Čuo sam kako je metak prozviždao iznad moje glave. Major je bio naslonjen na drvo - delovao je kao da mu je dosadno - i vikao je: "Prekini paljbu, prekini paljbu!" Pucnjava se proredila kao kod kokica kad su gotove. Major nas je pogledao i rekao: "Hajde. Dok još ima svetla." Poveo nas je na malu čistinu na kojoj je slonovska trava bila poprilično ugažena. Rekao bih da su svi bili tu da pogledaju leš.
     Nije to bilo baš stravičan leš, kakvih leševa ima, ali je čudno izgledao, čak i za suvog. Plesnjiv, kao da je neko posuo brašno po njemu. Nag i verovatno muški, iako nepotpun: svi meki delovi su nedostajali. Visok, pre jedan od naših montanjardskih saveznika nego etnički Vijetnamac. Fizički propao, suve kože, zategnute preko rebara. Verovatno star, iako ovim ljudima ne treba mnogo da ostare. Leži na leđima, široko otvorenih ustiju, poznata poza. Prazne očne jabučice zure u nebo. Ruke ponizno raširene, mlitave, daleko od mrtvačke ukočenosti.
     Zubi sastrugani i zašiljeni, verovatno neki montanjardski plemenski običaj. Ja to nikada ranije nisam video, ali mi i ne 'radimo' puno domaćih.
     Frenči je kleknuo i ispružio ruku, a onda zastao. "Proverili ste da nema zamki?"
     "Ne", reče major. "Mislio sam da je to vaš posao." Frenči me je pogledao s izrazom koji je govorio da je to moj posao.
     Oba oficira udaljila su se na pristojno rastojanje dok sam ja pipao ispod leša. Ponekad iščupaju iglu na ručnoj granati i ubace je ispod leša da tako telesna težina drži poteznu polugu na mestu. Ti ga okreneš i Paradajz iznenađenje!
     Uvek me manje brinu ručne granate nego razne čudne zmije i bube kojima bi moglo da se svidi da žive ispod leša koji se raspada. Vijetnam ima svoj udeo zmija, škorpiona i stonoga.
     Ovoga puta imao sam sreće; samo larve. Otro sam ih s ruke i gledao kako major pomalo zeleni. Ljudi su smešni. Šta li misli da će se s njim dogoditi kad umre? Svi moraju da jedu. A vraški sam bio siguran da će stradati ako ne počne da spušta glavu. Sećam se te misli, ali tada nisam smatrao da je to proročanstvo.
     Prišli su. "Doktore, šta mislite?"
     "Mislim da ne možemo da ga izlečimo." Frenčija je počela da nervira ova okrugla, crvena, moćna petarda. "Šta još želite da znate?"
     "Nije li malo... čudno naići na nešto ovako usred divljine?"
     "Nije. Ova zemlja je puna leševa." Kleknuo je i osmotrio lice, pomičući glavu za bradu. "Da nema nas, mogli biste da hodate od Mekonga do demilitarizovane zone, a da ne stanete ni na šta drugo nego na leševe."
     "Ali on je kastriran!"
     "Ptice." Nogom je okrenuo telo; živahni beli puzavci pobegoše sa svetla. "Običan starkelja koji je go otišao u džunglu i srušio se mrtav. Moglo je to da se desi i nazad u Svetu. Stari ljudi čine čudne stvari."
     "Pomislio sam da su ga možda mučili Vijetkongovci ili tako nešto."
     "Sam Bog zna. Možda je i to." Telo se vratilo u svoj prvobitni položaj uz jeziv zvuk cepanja, kao kod kože. Usta su mu se napola zatvorila. "Ako želite da stavite 'dokaz mučenja Vijetkongovaca' u vaš izveštaj, vaše brojanje mrtvaca, ja ću to potpisati."
     "Kako to mislite, kapetane?"
     "Upravo onako kako sam rekao." Nastavio je da zuri u majora dok je stavljao cigaretu u usta i palio je. Kamel bez filtera; pomislili biste da čovek koji ceo dan radi s leševima ima manje želje da se pretvori u jednog od njih. "Samo pokušavam da izrazim razumevanje."
     Vi verujete da ja pokušavam da falsifikujem..."
     Sad, 'falsifikujem' je čudna reč za poslednju reč. Neprijatelj je postavio težak mitraljez na drugu stranu čistine i mi smo bili najbliže mete. Zrno je pogodilo majora u krsta, kako smo kasnije ustanovili. Tada je to bila samo eksplozija krvi i utrobe, i on pade sa nogama koje su mu se trzale svaka na svoju stranu, bljujući, a onda se nastavi bučno, smrtnosno štektanje. Frenči je pao na zemlju, skupljen u loptu, držeći se za levu ruku i ponavljajući: "Sranje, sranje, sranje." Izgubio je poslednji zglob na malom prstu. Bolno, ali ne i dovoljno ozbiljno, kako se kasnije ispostavilo, da ga vrati u Svet.
     I ja sam sam bio u horizontali i težio podzemlju. Uspeo sam da izvadim pištolj i otkočim ga, ali shvatio sam da ne želim da uradim bilo šta što bi na nas privuklo pažnju. Mitraljez je sipao tamo-amo preko nas, negde u visini kolena. Možda nisu mogli da nas vide; možda su mislili da smo mrtvi. Usrao sam se bez govana.
     "Frenči", prošaptao sam kao šaptač u pozorištu, "moramo da se gubimo odavde." Pokušavao je da zavije prst standardnim zavojem sa gazom iz prve pomoći, daleko prevelikim. "Vratimo se u šumu."
     "Posle tebe, govnaru. Ne bismo stigli ni do pola." Izvukao je pištolj iz futrole, ali nije mogao da ga otkoči jer je levom rukom stezao zavoj, a bila mu je skliska od krvi. Uradio sam to umesto njega i vratio mu ga. "Ovi kurčevi neće puno da nam pomognu. Kako stojiš s granatama?"
     "Sereš. Šta misliš zašto sam se prijavio za 'Grobove?'" Na osnovnoj obuci, raspoređivali su me u kuhinju kad god bi išli na vežbe s bojevim granatama. U školi, uvek sam bio poslednji koga bi izabrali kad bi se delili za bejzbol, iz istog razloga - iako, koliko ja znam, loptica za bejzbol ne ubija ako je ne baciš dovoljno daleko. "Ne mogu da dobacim ni do pola." Linija drveća bila je oko šesdeset jardi dalje.
     "Ni ja, s ovakvom rukom." Bio je levak.
     Iza nas začuo se 'poink' šezdeset milimetarskog topa i za par sekundi između nas i linije drveća pojavila se eksplozija sivog dima. Mitraljez je zaćutao i neko iza nas viknu: "Dodaj dvadeset!"
     Sa linije drveća, mogli smo da čujemo neke povike na vijetnamskom i zveckanje metala. "Brišu", reče Frenči. "Kidajmo."
     Ustali smo i potrčali, a neko je opalio par metaka na nas, verovatno iz AK-47, ali je promašio, a onda je došlo do niza poinka i eksplozija prilično blizu mesta gde se nalazila puška.
     Odjurili smo nazad do sletišta i otkrili komandnu grupu otprilike u vreme kada je pucnjava ponovo počela. Komandovao je natporučnik, a kada nam se sve slegnulo da mu ispričamo šta se dogodilo majoru, on nije pokazao ni iznenađenje ni žaljenje. Taj čovek je bio izviđač iz bataljona i preuzeo je komandu kada je tog jutra ubijen njihov kapetan. Poverovao nam je na reč da je tip mrtav - za to smo bili kvalifikovani - i rešio da ne šalje odeljenje po njega sve dok borba ne prestane i ne razdani se.
     Nasledili smo majorovu rupu, koja je bila fina i duboka, i u njegovom rancu pronašli desetak konzervi i pakovanja stvarno dobre hrane, i pljosku viskija. I tako, dok se borba razvlačila kroz noć, žvakali smo paštetu na ric krekerima, usoljenu haringu u kiselom sosu, male poljske kobasice na vojničkoj raži sa pravim francuskim senfom. Popili smo sav skoč i sačuvali pivo za doručak.
     Satima je poručnik zvao i tražio artiljerijsku i vazdušnu podršku, ali bez uspeha. Kasnije je otkrio da su neprijatelji sproveli koordinisan napad na sve lokalne aerodrome, logore specijalnih snaga i sve logore u kojima su držani ratni zarobljenici. Mi smo bili daleko niže preimućstvo.
     Onda, oko tri izjutra, pojavio se Snupi. Snupi je bio veliki C-130 teretni avion koji je nosio samo municiju i brzometni top; kažu da mogu da nadlete iznad fudbalskog igrališta i da naprave rupu na svakom kvadratnom inču. U svakom slučaju, on je zasuo prve borben linije neprijatelja vatrom i ovi su prestali da pucaju. Frenči i ja smo zaspali.
     Sa prvim svetlom, izišli smo da sakupimo mrtve u akciji. Bilo ih je samo četvoro, uključujući i majora, ali major je predstavljao zapanjujući prizor, bar u kontekstu.
     Izgledao je kao truplo koje je preostalo posle časa autopsije. Košulja mu je bila otvorena, pantalone svučene do bedara, a čitava grudna i trbušna duplja rasparana i iz nje uklonjeno sve meko, sve od jednjaka do testisa, sa grudnim košem nalik na krvlju isprugane prste koji kruto štrče iz slegnute kože; nigde nije bilo ni traga utrobi, samo mnoštvo osušene krvi.
     Niko ništa nije čuo. Mitraljesko mesto nije bili ni dvadeset jardi daleko, a svu noć su ćulili uši. Čuli su samo muve.
     Možda neka životinja koja se veoma tiho hrani. Telo nije bilo otvoreno skalpelom ili nožem; koža je bila iskidana zubima ili kandžama - ali naizgled sistematično, od grla do jaja.
     A suvi je nestao. Onaj sa zašiljenim zubima.
     Postoji jedno racionalno objašnjenje. Moderan rat je jedno jebanje u mozak i mi nismo jedini koji to rade, izbacujemo zloslutne poruke, prizivajući čarolije i praznoverje. Vijetnamci su znali koliko su Amerikanci gadljivi i mudro su sakatili tela. Takođe, oni mogu da se kreću vrlo tiho. Suvi? Mogli su ga krišom odneti samo da se zajebavaju s nama. Da nam pokažu šta mogu da urade ispred našeg nosa.
     A što se tiče čudnog mumificiranog izgleda suvog, brašnastog, možda postoji jednog objašnjenje. Otkrio sam da Montanjardi u tom području ne zakopavaju mrtve; stavljaju ih u sanduke od izdubljenog trupca i ostavljaju ih iznad zemlje. Tako da je on možda samo žrtva nekog pljačkaša grobova. Tada sam mislio da je najbliže selo miljama daleko, recimo dvadeset milja, ali možda nisam bio u pravu. Ili je možda telo odneto tako daleko zbog nekog opskurnog razloga - možda su ga Vijetkongovci postavili na put da zaustave Amerikance na dobrom mestu za napad iz zasede.
     Verovatno je to posredi. Ali već dvadeset godina od tada, nekoliko dana u nedelji, budim se u znoju, sa groznom slikom u umu. Izlazim napolje s baterijskom svetiljkom i on je tamo, suvi, kusa majorovu utrobu koja se puši, kida je svojim oštrim zubima, zuri u moje svetlo crnim, praznim dupljama, neuznemiren. Posežem za pištoljem, ali ovaj nikad nije tamo. Stvorenje ustaje, sjajno od krvi, i pravi korak prema meni - tu negde oko godinu dana to je bilo to; probudio bih se. Onda su bila dva koraka, pa onda tri. Posle dvadeset godina prešlo je polovinu rastojanja i ruke s kojih kaplje podižu se s bokova.
     Doktor mi daje pilule za spavanje. Ja ih ne uzimam. Mogle bi da mi pomognu da ostanem u snu.