Bredli Denton: PODRUČJE

     Sem se probudio i uspravno seo, gušeći se. Grudi su ga stezale kao da je bio obmotan čeličnim žicama, a srce je pokušavalo da probije put napolje. Naglo je progutao vazduh da dođe do daha i zakašljao se. Vazduh u napuštenom ambaru bio je gust od prašine. Bilo je taman dovoljno svetla da ugleda kovitlace trunja.
     Nekoliko stopa dalje, mršava prilika Flečera Tejlora uzdahnula je i podigla se na lakat. "Šta, kog đavola, nije u redu?" upita on.
     "Do đavola, zaveži", reče čovek s druge Tejlorove strane.
     "Idi do đavola", zareža Tejlor.
     "Ti idi do đavola,"
     "Pustite me da spavam, ili ću da vas sve pošaljem do đavola", reče jedan drugi čovek.
     "Đavola ćeš."
     "Đavola neću."
     Tejlor prstom zapreti Semu. "Vidiš li kog si đavola napravio?"
     Sem nabi novi šešir s širokim, mekim obodom, koji mu je Tejlor dao, navuče čizme i ustade, podižući kožne bisage koje je koristio kao jastuk. "Đavolski mi je žao", reče on i ode iz ambara, pokušavajući da pri izlasku ne šutne više od četvoro ili petoro ljudi.
     Svetlo je napolju bilo bolje, ali Sunce još nije bilo izišlo. Sem prstom zatvori levu nosnicu i dunu kroz desnu, a zatim zatvori desnu nosnicu, pa dunu kroz levu, pokušavajući da pročisti glavu od prašine. Zemlja je bila suva. Olujni oblaci koji su se obrazovali prošle noći otkotrljali su se dalje, ne izbacivši dovoljno kiše ni da se napuni šoljica za čaj. Mogao je da spava i napolju, na čistom vazduhu, i da mu bude lepo. Ovako, glava ga je bolela. Nije ovo bila prva noć koju je proveo u nekom ambaru ili spremištu za kukuruz otkako su napustili reku; međutim, još se na to nije bio navikao. Sa tri meseca koja su mu nedostajala do dvadeset osmog rođendana, plašio se da je već prestar za ovakav život.
     Veći deo logora još je spavao, ali nekoliko njih već je raspirivalo vatre i kuvalo cikoriju. Jedan od njih mahnu Semu da priđe, ali Sem odmahnu glavom i uperi prst prema šumarku platana koji im je služio kao logorski klozet. Onaj drugi klimnu.
     Sem zađe među drveće i za manje od dvadeset koraka mirise cikorije i dima nadvladao je miris koji je poticao od dve stotine ljudi koji su nedelju dana na jednom mestu obavljali svoje poslove. Ovoga jutra bilo je čak i gore nego obično, jer su vođe ostalih gerilskih jedinica juče doveli u logor neke od svojih ljudi. Ali Sem je bar zasad imao šumarak samo za sebe.
     Kada je obavio posao, nastavio je kroz šumarak na istok, sve dok smrad nije minuo, a drveće se proredilo. Onda je seo leđima naslonjen na deblo platana i otvorio jednu od bisaga. Izvadio je mornarički kolt i položio ga na zemlju pored sebe, zatim uzeo pero, bočicu mastila i vrećicu od jelenske kože u kojoj je držao dnevnik. Izvukao je svesku iz vrećice i listao stranice sve dok nije stigao do prazne strane, zatim je otvorio bočicu sa mastilom, umočio pero i počeo da piše:
     Utorak, 11. avgust 1863.
     Opet sam sanjao isti san, ili, da kažem, još jednu varijaciju istoga sna. Ovog puta, kada sam stigao do mrtvaca, otkrio sam da je njegovo lice - lice moga brata Henrija. Onda sam se probudio sa mišlju da sam ja kriv što je Henri bio na palubi Pensilvanije kada je eksplodirala, što je zauzvrat dovelo do pomisli da sam bio idiot što sam zatražio od mladog i nesigurnog lekara da mu da morfijum.
     Ali i ja bih bio na palubi Pensilvanije da nije bilo zlobe izvesnog Vilijema Brauna, možda jedinog čoveka u toj oluji metala, drveta i pare koji je dobio ono što je zaslužio. Što se tiče morfijuma, sam doktor Pejton me je uputio da zamolim doktora u noćnoj smeni da da Henriju osminu zrnca ako postane nemiran. Ako je doktor prepisao previše, on je kriv, a ne ja.
     Vidim po svojim rečima da sam ogrubeo. Ali pet godina je proteklo od te noći u Memfisu i ja sam tokom tih godina video dovoljno toga da mi sati provedeni pored Henrijeve samrtne postelje sada više ne deluju tako užasni - ili, bar, ne deluju tako dok sam budan.
     Pucanj iz pištolja zazvečao je nazad u logoru, praćen izvikivanim psovkama ljudi besnih što su ih probudili. Neko je ubio pacova ili vevericu i mogao bi uskoro da požali što nije pustio stvorenje da glođe još jedan dan. Ovi nekada nežni seljački momci iz Misurija postali su ljuti kao risovi. Obično su čuvali metke za plave košulje, ali nisu imali ništa protiv da jedni na drugima isprobavaju pesnice i čizme.
     San se čini umesniji, nastavio je Sem, u onim noćima kada je čovekovo lice - lice Oriona. Orion je bio grozna jezičara, baš kao kakva uvređena nadžak-baba, uz to republikanska nadžak-baba - ali bio mi je brat, a i možda sam mogao da ga spasem.
     Sem je zastao; vrteo je pero između prstiju. Podigao je pogled s papira i netremice posmatrao istočno nebo koje je postajalo sve svetlije, sve dok ga oči nisu zabolele. Onda je umočio pero i nastavio da piše.
     Sveže je to u mom sećanju, kao da se nije dogodilo pre dve godine, već pre dva dana.
     Mogao sam da se upustim u borbu sa crvenim nogama, kao što su Orion i naši drugovi pokušali. Imao sam Smit i Veson sa sedam metaka. Da sam ga uporebio, ili bih spasio Orionov život, ili bih pao pored njega. U oba slučaja sačuvao bih čast.
     Ali ja sam oklevao. Kada je došao trenutak, odlučio sam da se predam i pružio im pištolj - na šta se jedan od crvenih nogu nasmejao i rekao da mu je drago što nisam pucao iz oružja, jer kuglica iz cevi ostavlja gadne masnice.
     A onda, kao da želi da to dokaže, okrenuo ga je prema vozaču, prema kondukteru, prema gospodinu Bemisu i prema mom bratu.
     Dok je Orion ležao na samrti, crvena noga pokušao je da ustreli i mene. Ali pištolj je zatajio, a ja sam potrčao. Dvojica crvenih noga su me uhvatila i uzela mi sat, a onda me pustila, s rečima da bi ubistvo jednog Misuranina takvog kao što sam ja nanelo više štete onome što oni žele, nego pustiti ga da živi.
     Nastavio sam da bežim kao kukavica, što sam već dokazao sebi da jesam.
     Sem je ponovo zastao. Ruka mu je drhtala i pomislio je da neće moći da pročita iskrzane žvrljotine koje je upravo napisao. Ali i da će uvek znati šta te reči kazuju.
     Protrljao je zglavkom čelo, a onda okrenuo stranu beležnice i ponovo umočio pero.
     Henrija nisam mogao da spasem. Ali Orion bi danas bio živ, bezbedan na području Nevade, da sam bio čovek. A i ja bih bio tamo s njim, umesto što sam ovde kod Blu Springsa; bogatio bih se u planinama Zapada, umesto da se znojim u haosu Zapadnog Misurija.
     Ostao sam u Misuriju da ispaštam za svoj greh, ali dve godine su prošle bez ikakvog uspeha u tome. Možda će se sad kada sam došao u okrug Džekson i kada sam stupio u Pukovnikovu jedinicu sreća promeniti.
     Kada je počeo ovaj rat, tri nedelje služio sam u gerilskoj jedinici svog okruga, marionskim rendžerima. Ali tamo je potreba za šumskim borcima bila otprilike jednaka potrebi za rečnikom jezika sove. Bilo je to pre nego što sam prešao državu, ušao u Kanzas i sreo crvene noge. Bilo je to pre nego što sam video kako pucaju u mog brata kao u metu od slame.
     Već nedeljama nisam dobio pismo od majke, Pamele ili Moli, iako sam pisao svakoj kad god sam mogao. Ne znam da li to znači da su me se odrekle, ili da njihova pisma ne stižu do Indipendensa. Nameravam da odem gore da to ispitam, čim završim ovo što predstoji, uz pretpostavku da to ne završi sa mnom u međuvremenu.
     Sem je spustio dnevnik na zemlju i obrisao mastilom umazane prste o travu. Onda je zavirio u bočicu s mastilom i video da je gotovo prazna. Rešio je da ne kupuje više sve dok ne bude siguran da će poživeti dovoljno dugo da to iskoristi.
     Sunce je izišlo i postojano grejalo Semovo lice. Dan će biti vruć. Još jedan pucanj zazvečao je u logoru, ali ovog puta bio je praćen povicima i vriskom. Momci su bili na nogama, razuzdani.
     Sem je ubacio dnevnik u vrećicu, a onda je vratio zajedno s ostalim stvarima u bisagu. Ustao je, protegao se i odšetao nazad do logora pukovnika Kvantrila.

     Kad je izišao iz šumarka, Sem je ugledao nekih pedeset ili šezdeset svojih drugova gerilaca nagomilanih oko Kvantrilovog šatora. Šator je bio otvoren i okupljeni ljudi, iako su se držali na dužnom rastojanju, pokušavali su da vide i čuju šta se događa unutra. Flečer Tejlor stajao je na začelju gomile i češkao retku bradu.
     "'Jutro, Flečer", reče Sem kad je prišao. "Lepo si spavao?"
     Tejlor ga mrko pogleda. "Vašljivo, zahvaljujući tebi."
     "Pa, i drugi put."
     "Ćuti, pokušavam da čujem."
     "Šta da čuješ?"
     "Prokleto dobro znaš šta. Pukovnik planira pljačkaški pohod. Većina momaka spremni su da se klade da će to biti Kanzas Siti, ali ja bih stavio pare na Lorens."
     Sem klimnu. "Ja čujem da Pukovnik hoće da Džimu Lejnu i Lorensu očita lekciju još otkako je tamo živeo."
     Jedan čovek koji je stajao ispred Tejlora okrete se prema njima. "I ja bih da očitam lekciju Džimu Lejnu", reče on, "ali nisam lud, a nije ni pukovnik. Lorens je četrdest milja unutar granice, a plavih košulja najverovatnije ima kao muva na mrtvom oposumu. Bilo bi to kao da sami prislonimo pištolje na čela."
     "Možda", reče Sem.
     Čovek podiže jednu obrvu. "Kako to misliš, možda? Znaš li nešto što ja ne znam?"
     Sem slegnu ramenima i ne reče ništa. Pre dve noći, u snu, video je pukovnika Kvantrila okruženog vatrenim oreolom, kako ujahuje u Lorens na čelu jedinice ljudi koja puca i vrišti. Znao je da je u pitanju Lorens, jer su svi građani izgledali kao karikature senatora Džima Lejna i nosili crvene pantalone. Sem je naučio da veruje svojim snovima kad su bili tako jasni. Nekoliko dana pre nego što je eksplodirala Pensilvanija, u snu je video Henrija u mrtvačkom sanduku, a pre nego što su on i Orion otišli iz Sent Džozefa, u snu je video Oriona kako leži mrtav u prašini. Ali nije imalo smisla razgovarati o svojim snovima sa ostalim gerilcima. Činilo se da većina njih smatra da je Sem Klemens iovako dovoljno lud, jer sakuplja savršeno dobar papir za brisanje dupeta samo da bi na njemu pisao.
     "Pa, nisi u pravu", reče čovek koji je primio Semovo sleganje ramenima kao tvrdnju. "Kanzas Siti ne zaslužuje to ništa manje, a tamo ima čovek gde da se sakrije kad je gotov."
     Tejlor je delovao zamišljeno. "Shvatam šta misliš", reče on. "Najaviti se senatoru Lejnu je jedno, ali vratiti se kući iz posete moglo bi da bude nešto sasvim drugo."
     Sem je i dalje ćutao. Trenutno nije bilo važno ono što su ostali mislili. Oni će liti metke i praviti patrone, sve dok ime se ne kaže gde da ih ispucaju, a biće srećni da ih ispucaju u Lorensu, kao i bilo gde drugde - srećniji, možda, jer je većina džejhokera i crvenih nogu koji su ih opljačkali, spalili im domove, ubili im braću i ponizili im žene, ili poticala iz Lorensa, ili izjavila odanost Džimu Lejnu. A ako bi Kvantril uspeo da okupi nekoliko gerilskih jedinica pod svoju komandu, imao bi dovoljno ljudi i da ujaše u Lorens i da počisti Federaliste na putu tamo i nazad. Kapetan Džordž Tod izišao je iz šatora i začkiljio na suncu. Bio je visok, plav, širokih čeljusti; neki od ljudi obožavali su ga više i od Kvantrila. Nosio je plavu jaknu koju je skinuo sa mrtvog poručnika Unije.
     "Hej, kap'tane, kuda idemo?" doviknu neko.
     Tod strogo pogleda čoveka. "Sumnjam da ćemo igde kad ste se tako okupili kao bolesne ovce umesto da čistite puške i sređujete uzde."
     Ljudi su gunđali, ali su počeli da se razilaze.
     "Fleče Tejlore!" viknu Tod. "Gde god da si, smesta dovuci guzicu unutra!" Okrenuo se i vratio u šator.
     Sem gurknu Tejlora. "Šta li to jedan takav vrstan vođa kao što je Tod želi od podlog lopovčića kao što si ti?" upita on.
     Tejlor se podrugljivo nasmeja. "Pa, rekao mi je da držim oči otvorene zbog jenkijevskih uhoda", odvrati on, "tako da cenim da želi da mu kažem tvoje ime." Krenuo je prema šatoru.
     "Ne brinem!" doviknu Sem za njim. "Tražiće da ga speluješ, a ti ćeš se zablenuti!"
     Tejlor uđe u šator i neko povuče i zatvori krila. Sem je još jedan tren stajao tamo i gledao u šator, a zatim se zaputio kroz logor u potrazi za doručkom. Nije mogao da zamisli zašto Kvantrilu i ostalim gerilskim vođama treba toliko dugo da skuju planove i zašto ljude drže u mraku. Planiranje napada na Lorens i crvene noge ne bi trebalo da je neka velika mudrost: ujašeš žestoko, kao grom napadneš štab crvenih nogu i garnizon Unije, a zatim opet izjašeš, zaustavljajući se dovoljno dugo da zapališ kuću Džima Lejna, ne bi li mu se osvetio za desetine misuranskih kuća koje je sam spalio.
     A što se tiče vojničkog sastava geriraca u neznanju... pa, u Kvantrilovoj jedinici ima otprilike jednako jenkijevskih uhoda koliko na nebu riba. Sem je razgovarao sa preko stotinu ljudi i svi su oni izgubili ili imanje ili porodicu od strane abolicionističkih pljačkaša kojekakve sorte. Sem je čak razgovarao s jednim čovekom kome je Džon Braun ubio brata 1856, a koji još žudi za osvetom, iako je Džon Braun već odavno mrtav.
     Osveta može da bude dugoročna stvar, kao što je Sem dobro znao. U dve godine koliko su prošle od Orionove smrti, on još nije ubio nijednog federalističkog vojnika, a kamoli nekog od lopovskih kanzaških crvenih nogu. Međutim, nije da nije pokušavao. Ispalio je nebrojene metke na plave košulje, ali uvek izdaleka ili po mraku. Nikada nije pogodio ništa drugo osim stabala i pokojeg konja.
     Sem je doručkovao masnu slaninu sa trojicom mlade braće koji su bili iz okruga Rals, južno od Hanibala, i koji su ga, stoga, smatrali zemljakom. Jeo je njihovu hranu, razmenio par priča iz istočnog Misurija i obećao da će im vratiti dug svojom slaninom čim je nabavi. Onda je ponovo nabacio bisage na rame i otišao do improvizovanog logorskog korala da se pobrine za svog konja, Bigzbija.
     Bigzbi je bio alati kastrat ulegnutih leđa, koji je prekasno kastriran i stoga imao zlu ćud. Takođe, izgleda da je konj mislio da zna bolje od Sema kad treba da se reši kojim putem poći, ili kad se odlučuje da li da se uopšte krene. Međutim, uprkos svim ovim manama, Sem nije nameravao da menja Bigzbija. Smatrao je da ima upravo onakvog konja kakvog zaslužuje.
     Sem je pokušao da da Bigzbiju grumen tvrdog, žutog šećera iz jedne bisage, ali Bigzbi nije obratio pažnju na to i pokušao je da ugrize Sema za rame.
     "Ponekad mi se čini da zaboravljaš", reče Sem i pljusnu Bigzbija po njušci, "da sam ja taj koji te je spasao iz abolicionističkih okova."
     Bigzbi frknu i zatopta, a zatim ponovo pokuša da ugrize Sema za rame.
     "Klemense!" začu se glas.
     Sem se okrenu i vide da glas pripada jednom od momaka iz okruga Rals koji su ga nahranili za doručak.
     "Pukovnik hoće da dođeš u šator!" viknu momak.
     Sem je bio zapanjen. Osim što je bio prijatelj Fleča Tejlora, bio je niko i ništa u jednici. Ne samo što je bio pridošlica, već je odmah postalo jasno i da najgore jaše, najgore krade i najgore puca. Možda je Tejlor zaista rekao Todu i Kvantrilu da je on jenkijevski uhoda.
     "Bolje požuri!" doviknu momak.
     Sem mahnu. "Odmah... kurvin sine!"
     Bigzbi je uspeo da ga ujede. Sem se okrenuo i pokušao da bisagama tresne konja u gubicu, ali Bigzbi je cimnuo glavom nagore i odlepršao.
     Sem protrlja rame i upilji se u Bigzbija. "Zašto ne sačuvaš nešto i za crvene noge?" reče on. Onda se provuče ispod konopca korala i požuri ka Kvantrilovom šatoru. Setio se da skine šešir pre nego što je ušao unutra.

     Vilijam Klark Kvantril zavalio se, leve noge prekrštene preko desne, u poliranu hrastovu stolicu iza stola koji se sastojao od tri daske postavljene preko dva kozlića. Na sebi je imao belu, vezenu 'gerilsku košulju', žuti bričes i crne konjičke čizme. Slabašno se nasmešio kad je Sem prišao stolu. Iznad uske gornje usne, brkovi su mu pravili riđe-plavu liniju. Kapci su mu bili obešeni, ali plavo-sive oči streljale su Sema pogledom probojnim kao bajonet. Sem je zastao ispred stola i stisnuo mišiće da ne bi zadrhtao. Njegove oči, upravo je to shvatio, bile su gotovo iste boje kao Kvantrilove.
     "Sa nama si samo od juna, redove Klemens", reče Kvantril jednolikim glasom, "pa ipak, čini se da se izdvajaš. Kaplar Tejlor reče mi da si mu pre nekoliko nedelja spasao život." Sem pogleda Fleča Tejlora, koji je stajao s njegove leve strane. Tejloru kao da je bilo neprijatno od Smeovog pogleda, tako da ga Sem skrenu ka nekim od ostalih ljudi u šatoru. Prepoznao je vođe gerilaca Bila Grega i Endija Blanta, ali njih nekoliko bili su mu nepoznati.
     "Pa, gospodine", reče Sem Kvantrilu, "nisam siguran da je to baš tako. Moj konj je prgav i doveo me je do jedne abolicionističke kuće oko dve stotine stopa iza i sa strane od Flečera i ostalih momaka, tako da sam slučajno spazio čoveka koji se krio na drvetu."
     "Razumeo sam da je ciljao iz puške na kaplara Tejlora", reče Kvantril.
     "Da, gospodine, tako je izgledalo", reče Sem. "Zato sam podvrisnuo i opalio prema njemu."
     "I to mu je bio kraj."
     Sem je rukama gužvao obod šešira. "U stvari, gospodine", reče on, "verujem da sam ga promašio za četrnaest ili petnaest stopa."
     Kvantril raskrsti noge i ustade. "Ali si skrenuo pažnju čoveka u zasedi. Prema kaplaru Tejloru, čovek u zasedi je onda ispalio četiri metka na tebe, od kojih ti je jedan skinuo šešir s glave, pre nego što ga je skinula salva tvojih drugova. U međuvremenu, ti si ostao nepomičan, pucao si iz svog oružja, ne ustuknuvši, iako je cela neprijateljska vatra bila usmerena na tebe."
     Sem se obliznuo i nije ništa rekao. U stvari, nije se micao, jer se sledio od straha - osim desne ruke, koja je dizala kolt i pucala iz njega, i leve noge, koja je podbadala Bigzbija u rebra, ne bi li se konj okrenuo i potrčao. Ali Bigzbi, koji je izgleda po pitanju puščane paljbe bio gluv, grizao je divlje jabuke s drveta i nije mario da krene. Položaj konja sprečavao je ostale gerilce da vide Semovu levu nogu.
     Kvantril je spustio ruke na sto i nagnuo se napred. "To je bio hrabar i plemenit čin, redove Klemens", reče on.
     Tišina se produžavala, sve dok Sem nije shvatio da se od njega očekuje da nešto kaže. "Hvala, hvala vam, pukovniče", promucao je. Bilo je dobro poznato da Kvantril voli da ga zovu 'pukovniče'.
     "Ti razumeš, naravno", reče Kvantril, "da u gerilskoj službi mi nemamo formalna odlikovanja. Međutim, kako je najbolja nagrada za službu sama služba, unapređujem te u kaplara i naređujem ti da pođeš u izviđanje neprijatelja u pratnji kaplara Tejlora.
     "I jednog crnje", reče neko sa Semove desne strane. Glas je bio tih, razdražljiv i besan.
     Sem se okrenuo u pravcu glasa i ugledao najstrašnijeg čoveka koga je u životu video. Čovek je nosio kaput oficira Unije skinutih činova i šešir niske glave, sa nagore povijenim obodom. Smeđa kosa bila mu je dugačka i kudrava, a brada boje zemlje. Lice mu je bilo ispijeno, a sitne male i tamne, blistave. Nosio je opasač sa širokom kopčom i dva pištolja zataknuta u njega. Po jedan skalp visio je s opasača sa svake strane kopče.
     Džordž Tod, stojeći tik iza ovog čoveka, spustio mu je ruku na rame. "Ni meni se to mnogo ne dopada, Bile, ali Kvantril je u pravu. Crnja je savršen uhoda."
     Čovek koji je sedeo stresao je Todovu ruku. "Savršen uhoda, k'o što je moja guzica dlakava. Jednom crnji možeš da veruješ baš kao što možeš da veruješ i Ejbu Linkolnu."
     Kvantril ne trepćući pogleda čoveka. "Baš zbog te brige šaljem i dva belca - jednog kome ja verujem i jednog kome on veruje. Slažete li se da dva belca mogu da drže pod kontrolom jednog crnju, kapetane Anderson?"
     Anderson žustro prihvati Kvantrilov pogled. "Moje tri sestre nalaze se u zatvoru u Kanzas Sitiju samo zato što su ostale odane bratovoj stvari", reče on. "Ne verujem da će im biti drago kada čuju da se njihov brat složio da se jedan crnja pošalje da se bori za tu istu stvar, posebno kad se zna koliko je ta rasa sklona izdajstvu."
     Kvantril se nasmešio. "Što se tiče slanja crnje u borbu, još ne činim tako nešto. Šaljem ga kao uhodu i kao jemca bezbednog prolaza dva hrabra sina Misurija. Nijedan Kanzašanin neće napasti belca koji putuje sa slobodnim crnjom. A što se tiče izdajstva, pa, uveravam vas da je Džon Noland dokazao svoju odanost. Ubio je šest jenkijevskih vojnika i isporučio mi njihovo oružje. Verujem mu kao što bih verovao dobrom psu i ne sumnjam da će služiti kaplarima Tejloru i Klemensu onako kako bi služio meni." Pukovnik se obazreo po šatoru. "Gospodo, naklapamo oko ovog poduhvata već dvadeset četiri sata. Predlažem da se prekine sa naklapanjem i da pređemo na delo. Ko ne rizikuje, ne dobija. Ima li primedbi?"
     Svi su ćutali. Anderson pljunu na zemlju, ali onda pogleda Kvantrila i odmahnu glavom.
     "Dobro", reče Kvantril. "Kapetani Anderson i Blant, molim vas da okupite vaše ljude i obavestite me preko glasnika kada su vaše snage spremne." Klimnuo je Tejloru. "Kaplare, vratićete se najkasnije do zalaska Sunca u sledeći ponedeljak. Tako da je najbolje da odmah pođete."
     Sem pročisti grlo. "Gospodine? Kuda da pođemo?"
     Kvantril se okrete prema Semu. "U područje Kanzas", reče on. "Kaplar Tejlor zna pojedinosti. Slobodni ste."
     Semu nije trebalo dvaput da se kaže. Napustio je šator, podigao bisage sa mesta gde ih je napolju ispustio i potrčao do šumarka platana.
     Tejlor ga je stigao među drvećem. "Trebalo je da salutiraš, Seme", reče on. "Važno je pokazati dužno poštovanje pukovniku."
     Sem je otkopčavao pantalone. Glava je ponovo počinjala da ga boli. "Ja puno poštujem pukovnika", reče on. "Sve ih puno poštujem. Kad bi me rasporili, ja bih verovatno krvario poštovanje. Sad beži i pusti čoveka da piša na miru."
     Tejlor uzdahnu. "U redu. Čim budeš mogao, osedlaj konja. Ja ću da pronađem Nolanda, pa ćemo se sresti severno od šatora. Znaš Nolanda?"
     "Ne. Ali pošto sam u logoru video samo jednog predstavnika crnačke fele, pretpostavljam da je to on."
     "Dobro pretpostavljaš." Tejlor se okrenuo da ode, ali je opet vratio pogled. "Uzgred, bili smo u pravu. Idemo u Lorens. Ti i ja treba da izbrojimo plave košulje u garnizonu i..."
     "Fleče, znam šta rade uhode", reče Sem.
     Tejlor se okrenu. "Onda požuri. Milje su pred nama." Napustio je šumarak.
     Sem je ispraznio bešiku i zakopčao pantalone, a zatim se naslonio na drvo i povraćao, sve dok nije izbacio najveći deo slanine koju je pojeo za doručak.
     "Područje Kanzas", rekao je Kvantril. U njegovom glasu nije bilo sarkazma. Kanzas je primljen u Uniju pre više od dve i po godine, ali nijedan gerilac nije se odnosio prema njemu kao prema državi. Po njihovom mišljenju, njegov prijem u Uniju kao nezavisne države bio je ilegalan čin, nametnut njegovim stanovnicima od strane fanatičnik džejhokera. Međutim, ranije ili kasnije, ovi džejhokeri koji pale kuće i kradu robove biće slomljeni i područje Kanzas postaće ono što je i trebalo da bude: država kojom će vladati Južnjaci koji znaju šta je pravo.
     U tom cilju, pukovnik Kvantril će poharati abolicionistički grad Lorens, dom Džima Lejna, i Kanzaške crvene noge. A Sem Klemens će prvi otići tamo i vratiti se da kaže Kvantrilu kako to da izvede.
     Orionov duh, pomisli on, ceniće to.

     U sredu ujutro, šest milja južno od Lorensa na putu Paola, Fleč Tejlor počeo je da se smejulji. Sem, jašući u sredini, prvo je bacio pogled na njega, a zatim na Džona Nolanda. Noland kao da nije bio svestan Semovog ili Tejlorovog postojanja, a kamoli Tejlorov smejuljenja.
     Noland je bio enigma, kako po samom prisustvu u Kvantrilovoj jednici, tako i po ponašanju tokom ovog putovanja. Bez obzira na to šta su Sem i Tejlor govorili ili činili, on je samo gledao pravo napred, pomerajući se u sedlu samo da pljune na put duvanski sok. Međutim, osim po boji kože, Noland je po svemu nalikovao na bilo kog drugog slobodnog čoveka u graničnom pojasu, sve do šešira sa širokim, mekim obodom i kolta zataknutim za opasač. Čak je i jahao jednako lako i nehajno kao i Tejlor. Bila je to veština koju Sem nikada nije usavršio.
     Sem ponovo pogleda Tejlora, žmirkajući prema Suncu. "Šta je tako smešno, Fleče?"
     Tejlor je pokazao prema krivudavoj liniji puta. "Nema predstraža", reče on. "Nismo videli nijedu plavu košulju otkako smo ušli u Kanzas. Da je pukovnik hteo, čopor nas mogao je da upleše unutra, a ne bismo izazvali više pažnje nego jedan običan zec." Ponovo se zasmejuljio. "Dok ne bismo počeli da pucamo."
     Sem je klimnuo, ali se nije nasmejao. Istina je da nisu prošli ni jednu jedinu federalnu predstražu, ali to ne znači da će u Lorensu biti bal. Odsustvo predstraža moglo bi samo da znači da je grad toliko utvrđen da mu nisu ni potrebne.
     "Trebalo bi da nosite pištolj u opasaču", reče Noland. Glas mu je grmeo.
     Sem se zapanjio. Do sada, Noland ni reč nije prozborio.
     "Meni se obraćaš?" upita Sem, okrećući se nazad prema Nolandu. Ali znao je da je tako. I Nolan i Tejlor imali su pištolje u opasačima, dok su Semovi bili u jednoj od bisaga.
     Noland je gledao pravo ispred sebe. "Tako je."
     "Mislio sam da budem siguran", reče Sem, "pošto nećeš da me pogledaš u oči."
     "Vaše oči nisu najprijatnije za gledanje", reče Noland.
     Tejlor se zakikota. "Sredi ga, Seme. Nateraj ga da ti kaže da su ti oči najlepši dragulji s ove strane sentluiske kurvarnice."
     "Nije u pitanju lepota", reče Noland. "U pitanju je vrludavost. Gospodin Klemens ima vrludave oči. Ja više volim postojane, kao što su oči pukovnika Kvantrila. Ili kao što su vaše, gospodine Tejlor."
     Sad se Sem nasmejao. "Fleče, izgleda da si bolji od mene u takmičenju za najzavodljivije oko. Možda bi trebalo da zamenimo mesta pa da ti jašeš pored Džona."
     Tejlor se namrgodio. "Nije smešno, Seme."
     Sem je znao kad da prestane da se šali s Flečom Tejlorom, tako da je, umesto toga, odgovorio Nolandu. "Mom pištolju je dobro tamo gde je", reče on. "Zašto bih ga stavljao u opasač i rizikovao da sam sebe ustrelim u nogu?"
     "Ako vas to brine, možete da izvadite kapice", reče Noland. "Ali bolje će izgledati ako ujašete u Lorens tako da ti se pištolj vidi. Okružni šerif mogao bi da proverava strance i neće posumnjati ništa ako vam je pištolj u opasaču. Ali ako vam ga nađe u bisagama, misliće da pokušavate da ga sakrijete."
     Sem nije znao da li je Noland u pravu ili ne, ali to nije bilo vredno rasprave. Izvadio je pištolj iz bisage, skinuo kapice i zatakao oružje za opasač.
     "Ne zaboravi da vratiš te kapice kada se budemo vraćali ovuda s pukovnikom", reče Tejlor. Zvučalo je kao da se gadi.
     "Samo želim da budem siguran da neću pre vremena da sredim grad Lorens", reče Sem. Ali ni Tejlor ni Noland nisu se nasmejali. Sem je potapšao Bigzbija po vratu, a Bigzbi ga pogleda i frknu.
     Kada su tri gerilca stigli na manje od milju od Lorensa, sreli su dva jahača koja su išla u suprotnom smeru. Obojica, jedna star, a drugi mlad, bili su obučeni u košulje sa visokim okovranikom i crna odela uprkos avgustovskoj vrelini. Nosili su crne šešire s ravnim obodom, a njihovi pištolji visili su u crnim futrolama na bokovima. Mlađi čovek držao je bibliju u crnim kožnim koricama i naglas čitao dok je jahao.
     "Oho, gledaj vamo", prošapta Tejlor dok su se ova dvojica približavala. "Mislim da su nam u šake dopala dva abolicionistička propovednika."
     Sem je bio napet. Ako su išta gerilci mrzeli više od abolicionista, onda su to bili abolicionisti sveštenici. Tejlor je posebno osetljiv po tom pitanju i Sem se uplašio da bi njegov prijatelj mogao da zaboravi da su za sada u Kanzasu samo kao uhode.
     "Dobro jutro, prijatelji", reče stariji propovednik, zauzdavajući svog konja. Mlađi čovek slopio je svoju bibliju i takođe zaustavio konja. Zaprečili su put.
     "Dobro jutro i vama", odvrati Tejlor. On i Noland zaustavili su svoje konje nekoliko jardi ispred propovednika.
     I Sem je pokušao da zaustavi Bigzbija, ali Bigzbi nije obraćao pažnju na uzde i nastavio je napred, nastojeći da se provuče između konja koji su zaprečavali put. Propovednici su približili svoje konje, primoravajući Bigzbija da stane, a alat je zavrteo glavom i ispustio nervozno vuf.
     "Izvinjavam se, gospodo", reče Sem. "Moj konj nekada zaboravlja ko je od nas stvoren po Božjem liku."
     Stariji propovednik se namrštio. "Više discipline ne bi naškodilo", reče on, a zatim pogleda pored Sema prema Tejloru. "Idete li u Lorens?"
     "Tako je", reče Tejlor. Glas mu je poprimio grobni ton koji je Sem prepoznao kao nevolju na putu. Osvrnuo se i video da se Tejlorova desna ruka vrti blizu drške pištolja.
     "Vidim da imate obojenog saputnika", reče mlađi propovednik. "Da li je on vaš sluga?"
     "Ne", reče Sem, pre nego što je Tejlor mogao da odgovori. "Moj prijatelj i ja džejhokovali smo ga iz Arakanzasa pre tri godine i od tada pokušavamo da mu pomognemo da pronađe svoju porodicu. Ima li neko obojen u Lorensu po imenu Smit?"
     Stariji propovednik klimnu. "Ima ih, verujem." Cimnuo je uzde i njegov konj se pomerio u stranu. "Voleo bih da vam pomognem u vašoj potrazi, gospodo, ali moj sin i ja smo na putu za Boldvin da pomognemo prilikom par zakasnelih krštenja. Nekada se starije dete opire uranjanju i mora da se drži."
     "To sam i sam primetio", reče Sem dok je stariji propovednik projahivao pored njega.
     Mlađi propovednik klimnu Semu i vrhovima prstiju potapša bibliju. "Ako gospoda ostaju u gradu preko sabata, pozvao bih vas da prisustvujete bogosluženju u Prvoj lorenskoj metodističkoj crkvi."
     Tejlor je prišao Semu. "Propovedniče, sumnjam da ćemo se toliko dugo zadržati u gradu", reče on. "Ali sigurno ćemo posetiti vašu crkvu kad sledeći put budemo prošli."
     "Drago mi je što to čujem", reče mlađi propovednik. "Bog vas blagoslovio, gospodo." Podbo je konja petama i uputio se za ocem.
     Tejlor je pogledao preko ramena ljude koji su se udaljavali. "Neće ti biti tako drago kad se to dogodi", promrmlja on.
     Noland dojaha. "Džejhokovan iz Arakanzasa", reče on. "Ta vam je dobra." Mamuznuo je konja koji je prešao u kas. Tejlorov konj učinio je slično. Bigzbi se, ovoga puta, ravnao prema njima i požurio da ih stigne.
     "Žao mi je ako moja laž nije naišla na tvoje odobravanje", reče Sem kad se Bigzbi približio Nolandovom konju.
     "Rekao sam da vam je ta bila dobra", reče Noland. "Ja govorim ono što mislim."
     "Seme, po tom pitanju možeš da mu veruješ", reče Tejlor. "Džon je najpošteniji crnja koga sam upoznao."
     Sem pogleda Nolanda. "E, pa, onda, kaži ti meni", reče on, "odakle si zaista džejhokovan?"
     "Rođen sam kao slobodan čovek u Ohaju", reče Noland. "Kao i pukovnik Kvantril."
     Noland se prvi put okrenuo i pogledao Sema. Oči i lice bili su mu kao crni kamen.
     "On me plaća", reče Noland.
     Sem na to nije imao odgovora. Ali Noland ga je i dalje gledao.
     "Ali zašto vi jašete s pukovnikom?" upita Noland.
     "Mogao bi i Fleču da postaviš isto pitanje", reče Sem.
     "Ja znam sve o gospodinu Tejloru", reče Noland. "Kuća mu je spaljenja, imanje pokradeno. Ali ne znam zbog kakvog ste sranja vi ovde."
     Tejlor prekorno pogleda Nolanda. "Ne budi drzak."
     "U redu je, Fleče", reče Sem. Pošteno je. Postavio je Nolandu drsko pitanje, pa je, za uzvrat, i Noland njemu postavio isto takvo. "Ja sam bio peljar na parobrodima na Misisipiju, gospodine Noland. Pre toga sam bio štamparski šegrt, ali sam želeo da budem na reci, tako da sam to i učinio. Napravio je grimasu. "Dve godine sam šegrtovao pre nego što sam dobio dozvolu i samo sam dve godine radio pre nego što je izbio rat. Tada sam morao da napustim reku da ne bih morao da budem peljar na brodu Unije. I tako, evo me ovde."
     "Kako to da ste s ove strane Misurija, a ne s one?" upita Noland.
     "Krenuo sam s bratom u područje Nevade", reče Sem, sad već besan što ga podbadaju, "ali crvene noge su ga ubile severozapadno od Atčisona. Posle sam se vratio kući, ali na kraju sam shvatio da tamo nisam ni od kakve koristi. Zato sam došao ovamo i upadao u jednu za drugom grupu nesposobnjakovića, sve dok se nisam pridružio pukovniku." Streljao je pogledom Nolanda. "I tako, evo me ovde."
     "I tako, evo vas ovde", reče Noland.
     "Dosta je, Džone", reče Tejlor. Pogledao je Sema. "Nisam znao da si bio štampar, Seme, ali drago mi je što to čujem. To će nam olakšati jedan od zadataka. Policijski odred maršala Donaldsona još je '56. rasturio štampariju lorenškog Vesnika slobode i bacio štamparska slova u reku Kanzas, ali lorenški Žurnal iznikao je kao korov i zauzeo njegovo mesto. Tako da, kad poharamo Lorens, Žurnal treba da bude uništen. Ali potrebno nam je da saznamo koliko je ured naoružan, tako da predlažem da odeš tamo i zatražiš posao. Moći ćeš da osmotriš stvari, a da se ne zapitaju zašto to radiš. Kad to završiš, možeš da mi pomogneš da izbrojimo plave košulje, crvene noge i lorenšku gradsku gardu, ako uspemo da saznamo ko su oni."
     "Šta ako Žurnal bude želeo da me zaposli?"
     Tejlor se iskezio. "Reci im da se vraćaš za nedelju-dve." Pogledao je Nolanda. "Džone, ti se ubaci među lokalne crnje i vidi da li neko od njih poseduje pušku. Možeš i da ih pitaš o Džimu Lejnu, pošto ga oni toliko vole. Saznaj gde je ta njegova nova, lepa kuća i koliko često je u njoj."
     Noland je zurio pravo ispred sebe, ali je klimnuo.
     Sada su išli uz osnovu visokog, strmog brega. Sem je pogledao uz strminu. "Jedan od momaka u Blu Springsu kazao mi je da se brdo iznad Lorensa zove Maunt Horeb", reče on. "Mora da je nazvano po mestu gde je Mojsije video gorući grm."
     Tejlor se zasmejuljio. "Da je Mojsije još tu, uskoro bi video još paljevine, i to bliže nego što bi mu se dopalo." Pokazao je prema jugoistoku, na još jedno brdo, udaljeno par milja. "To bi mu bilo bezbednije mesto za gledanje. Pukovnik kaže da će nam to biti poslednje zaustavljanje pre upada, da bismo videli kakva je situacija pre nego što postane prekasno za povratak." Podbo je konja, koji je odgalopirao napred. "'Ajde, momci! Stigli smo u Lorens!"
     Noland je takođe podbo konja i on i Tejlor nestadoše iza krivine brda.
     "Sad kad razmislim o tome", doviknu Sem za njima, "rekao je Maunt Oread, a ne Horeb. Mojsije s tim nema nikakve veze."
     Potakao je Bigzbija, ali konj ga je samo pogledao i slabašno zarzao. Bio je to najtužniji zvuk koji je Sem ikada čuo.
     "Boli li te stomak?" upita on.
     Bigzbi je ponovo pogledao napred i nastavio da se vuče kao da predvodi pogrebnu povorku. Sem ga je ponovo potakao, a onda odustao. Tuga u Bigzbijevom rzanju zarazila ga je i on se osetio ugrožen od toplote, njegovih saputnika i samog svog bivstvovanja na ovoj planeti.
     Sledili su put oko brda, a onda se Lorens rasprostro pred Semom kao grad od igračaka koje je složilo neko divovsko dete. Njegovi redovi radnji i kuća bili su suviše skladni i savršeni da bi bili stvarni. Mala volovksa kola kotrljala su se tamo-amo između njih, a deca su zvrjala naokolo kao užurbani mravi. Tejlor i Noland već su bili među njima.
     Sem je sklopio oči, ali onda ih je odmah otvorio, plačući pre nego što je mogao da se zaustavi.
     Upravo je video zgrade, kola i decu kako nestaju u plamenu.
     Stresao se. Evo njegovih noćnih mora čak i kada je sasvim budan. Predugo je jahao, Sunce je bilo suviše vrelo. Bilo je vreme za odmor.
     Ali možda ne i za san.

     U petak rano ujutro, Sem se probudio u znojem natopljenim čaršavima. Oslobodio ih se, a zatim seo leđima naslonjen na zid. Upravo je proveo svoju drugu noć u Lorensu i drugu noć u pravom krevetu u poslednjih skoro tri meseca. San ga je pohodio obe noći, gori nego ikad. Ne bi bio ništa manje odmoran ni da je od zalaska Sunca trčao uz i niz Maunt Oread.
     San je uvek počinjao na isti način: on i ostali marionski rendžeri, sveukupno petnaest ljudi, spavaju u spremištu za kukuruz u Kemp Ralsu, četrnaest milja južno od Hanibala. Morali su da najure pacove, ali to su ionako činili svake noći. A onda, jedan glasnik, crnac, dolazi i kaže im da je neprijatelj blizu. Oni se izruguju; to su već čuli.
     Ali sve su napetiji i nemirniji; ne mogu da zaspe. Zvuk njihovog disanja je nepostojan. Semovo srce počinje da kuca sve brže.
     Tada čuju kako se konj približava. Sem i ostali rendžeri prilaze do pročelja spremišta i vire kroz pukotine između trupaca. U mutnoj mesečini, vide senku čoveka na konju koji ulazi u logor. Sem je siguran da iza te senke vidi još ljudi i konja. Kemp Rals je napadnut.
     Sem uzima pušku i gura mušicu između trupaca. U lobanji mu zuji, grudi su mu se stisle. Ruke mu drhte. Neprijatelj je stigao i ubiće ga. Neprijatelj je stigao i..."
     Neko viče: "Pucaj!"
     I Sem povlači obarač. Buka je velika i blesak snažan kao da je stotinu pušaka jednovremeno opalilo.
     Neprijatelj je pao iz sedla i leži na zemlji. Onda sveopšta tama, i tišina. Nema ničega osim mirisa vlažne zemlje.
     Nema više jahača. Čovek koji je pao bio je sam.
     Sem i ostali izlaze napolje do neprijatelja. Sem okreće čoveka na leđa i mesečina otkriva da ovaj ne nosi uniformu, a da mu je bela košulja natoljenja krvlju. On nije neprijatelj. On čak nije ni naoružan. A njegovo lice...
     Nekada je Henrijevo, a nekada Orionovo.
     Ali sada, ovog petka ujutro u Lorensu, bilo je nečije drugo. Bilo je to lice koje Sem nije prepoznao. Bilo je to lice nevinog stranca, koga je Sem Klemens bez razloga ubio... bez razloga, osim što je Sem bio u ratu, a taj čovek mu se našao na putu.
     Fleč Tejlor, na drugom krevetu u toj sobi, mrmljao je u snu. Sem je još mogao da oseti viski. Jedna od Tejlorovih prvih špijunskih dužnosti u sredu popodne bila je da pronađe bordel i od tada se dobro zabavljao. Brojao je on i plave košulje, ali se ispostavilo da nema mnogo plavih košulja da se broji.
     Sem je u sredu posetio bordel s Tejlorom, ali devojke mu se nisu svidele. Tako da je od tada provodio najveći deo vremena pokušavajući da obavi svoj zadatak. Prijavio se za posao u lorenškom Žurnalu, kao što je i bilo planirano; bio je odbijen, kako se i nadao - ali je saznao da je Žurnal posao koji obavljaju dva čoveka i jedan dečak, i da čak ni ne sanjaju da mogu da budu napadnuti. Karabin je visio na klinovima na zidu štamparije, ali nije bio napunjen da dečak ne bi pucao na zečeve kroz stražnja vrata. Štamparska slova Žurnala bez puno problema pridružiće se slovima Vesnika slobode na dnu reke Kanzas.
     Na osnovu purpurno-sive boje delića istočnog neba koji se video kroz prozor hotelske sobe, Sem je pretpostavio da je negde oko pet ujutro. Iskobeljao se iz kreveta i prišao prozoru da pogleda dole na široku, blatnjavu prugu gradske glavne prometnice, ulice Masačusets. Lorens je bio tih. Zgrade su bile zatvorene i nikoga nije bilo napolju. Čak su i crvene noge i Gradska garda spavali do šest ili šest i trideset. Ako bi pukovnik Kvantril tačno vremenski isplanirao pohod, on i njegovi gerilci mogli bi da ujašu u Lorens dok stanovništvo još spava.
     Ni garnizon Unije ne bi trebalo da predstavlja neki naročit problem, pomisli Sem dok je gledao na sever prema reci. Ono malo vojske stacionirane u Lorensu premestilo je svoj glavni logor na severnu obalu Kanzasa i u grad bi mogli jedino da se vrate skelom, po par njih jednovremeno. Dva mala logora Federalnih regruta - jedan za belce, drugi za crnce - bili su smešteni južno od reke, u gradu; ali ti regruti bili su zeleni i jadno naoružani. Jahači bi mogli da ne obraćaju pažnju na njih ili da ih umlate kao bubice ako bi ovi bili dovoljno blesavi da pruže otpor.
     Sem se sklonio od prozora, izvukao noćnu posudu ispod kreveta i ispišao se.
     Onda je upalio uljanu svetiljki, nasuo vodu iz bokala u lavor i satao pored ogledala koje je visilo pored prozora. Uzeo je brijač i sastrugao strnjiku s vrata, brade, obrza i zalizaka, ali je ostavio guste riđo-smeđe brkove. Sviđali su mu se brkovi jer je s njima izgledao opasniji nego što je zaista bio. Prašina koja mu se uvulačila u pore takođe ga je činila opasijim, ali toga sada nije bilo. U sredu uveče se okupao i razmišljao je da se i danas okupa. Lorens je možda leglo abolicionističkih ubica, ali bar je leglo abolicionističkih ubica koje može da pruži par pogodnosti civilizacije.
     Kada je završio brijanje, očešljao se i obukao, a zatim ugasio svetiljku i izišao iz sobe. Tejlor je i dalje hrkao. Viski čini čuda kad treba da pomogne čoveku da se naspava.
     Sem je sišao i izišao na ulicu, otvarajući i zatvarajući vrata Vitni Hausa što je tiše mogao da ne uznemiri porodicu Stoun, koja je bila vlasnik kuće. Tejlor je rekao Semu da je pukovnik Kvantril boravio u Vitniju kada je živeo u Lorensu pod imenom Čarli Hart i da je gospodin Stoun postao 'Hartov' prijatelj i da zato paze kako s njim postupaju tokom napada. Tako je Sem pazio da ne učini nešto što bi se moglo podvesti pod loše postupanje. Želeo je da pukovnik dobro misli o njemu.
     Drveni trotoar krckao je pod Semovim čizmama dok je hodao prema reci. Bio je to zvuk koji u sredu i četvrtak nije primetio, kada je delio trotoar sa desetinama stanovnika Lorensa. Onda su preovlađivali zvuci razgovora i smeha, pomešani s povremnim njištanjem konja. Ali ovako rano ujutro, Sem je imao celu ulicu Masačusets za sebe, osim što su dva psa projurila pored njega s mesarskim kostima u ustima. Sem je izvadio cigaru iz džepa na kaputu, upalio je šibicom i uvukao puna pluća slatkastog dima.
     Morao je da prizna da je Lorens lep grad. Zgrade su većinom bile čvrste i čiste, a grad je bio velik i napredan, ako se uzme u obzir da je postojao manje od deset godina. Gotovo tri hiljade duša nazivale su Lorens domom, a sve te duše, Sem je bio siguran, nisu bile loše. Možda će pohod uspeti da uništi one koje jesu, a grad će se, kao ishod toga, popraviti.
     Sem je zastao ispred hotela Eldridž Haus. Prvobitni Eldridž Haus, prava tvrđava abolicionističkog žara i propagande slobodne države, uništen je od strane maršala Donaldsona 1856, ali je iznova sagrađen kao čak još strašnija tvrđava u službi istih stvari. Bila je to građevina od cigli visoka četiri sprata, sa gvozdenim rešetkama na prozorima u prizemlju. Kvantril bi mogao da poželi da drugi put razori Eldridž Haus, pogotovu što će lorenška Gradska garda najverovatnije tu usredsrediti svoju odbranu, ali Sem će ga savetovati da to ne čini. Tek petnaest ili dvadeseet ljudi, naoružani šarps karabinima i zabarikadirani u Eldridž Hausu, moglo bi da ubije stotinu gerilaca dole na ulici.
     "Zdravo!" glasno zakrešta neko s druge strane ulice. "Dobro jutro, mister gospodine!"
     Sem pogleda preko puta i ugleda dečka starog deset-jedanaest godine, kose boje peska, kako mu maše. Trebalo mu je jedan tren da prepozna u njemu dečaka koji je bio štamparski šegrt u lorenškom Žurnalu.
     Sem je izvadio cigaru iz usta. "Dobro jutro tebi", reče on, ne odveć glasno.
     Dečak je pokazao prema Eldridž Hausu. "Jeste li tamo odseli, mister gospodine?" doviknu on. "Mora da ste bogati!"
     Sem odmahnu glavom. "Ništa od toga. Ali ako nastaviš da pištiš kao zarđala zviždaljka na parobrodu, mislim da ćeš imati posla sa nekim od sadašnjih stanovnika Eldridž Hausa." Nastavio je ulicom.
     Dečak je dotrčao i pridružio se Semu na pločniku. Sem mu se namrštio i dunuo mu dim u lice, ali dečak ga je samo udahnuo i počeo da toroče.
     "Lepo je ujutro pre nego što Sunce iziđe, zar ne?" reče dečak. "Nekada se probudim još dok je mrak i odjašem na tatinoj muli do brda južno od grada, pa mogu da gledam dole preko Lorensa kad Sunce izlazi. Tad se osećam kao kralj sveta. Znate li šta mislim, mister gospodine?"
     "Siguran sam da ne znam", reče Sem.
     Dečak kao da nije primećivao da je Sem nešto rekao. "Recite, ako niste u Eldridžu, gde ste, mister gospodine?" Kladim se da ste u Džonson Hausu, smem da se kladim. Ali možda i niste, jer se crvene noge okupljaju u Džonsonu, a one ne vole strance. Zato se kladim da ste u Vitniju, zar ne, mister gospodine?"
     "Da", reče Sem. "Džonson mi se ne sviđa baš najviše."
     "Crvenim nogama kao da se sviđa."
     Sem klimnu. "To ću da zapamtim." I zaista je. Kad bi crvene noge bile kažnjene za svoje zločine, on bi mogao da spava malo bolje. A ako bi ona crvena noga koja je ubila Oriona bila pronađena i obešena, spavao bi bolje od Adama pre izgona iz raja.
     "Te crvene noge, baš se zabavljaju", reče dečak. "I ja bih mogao da postanem crvena noga, kad dovoljno odrastem."
     "Ja ti to ne bih preporučio", reče Sem, žvaćući cigaru. "U tom zanimanju nema budućnosti."
     Dečak je šutnuo kamen s pločnika. "Možda i nema", reče on. "Oni kažu da će za godinu dana potamaniti secese, tako da neće imati za šta da se bore, je l' tako, mister gospodine?"
     "Prestani da me zoveš 'mister gospodine'", reče Sem. "Ako uopšte moraš da mi se obraćaš, zovi me gospodine Klemens." Nije smatrao da je opasno da koristi svoje pravo ime. Samozadovoljni građani Lorensa očigledno ne očekuju gerilce usred grada, a ne bi ni znali da je on jedan od njih čak i kad bi ih očekivali.
     "Žao mi je, gospodine Klemens", reče dečak. "Slušao sam kad ste juče razgovarali s gospodinom Traskom u Žurnalu, ali nisam čuo vaše ime. Da li biste želeli da saznate moje?"
     "Ne", reče Sem.
     Stigli su do severnog kraja ulice Masačusets i sada su išli niz izbrazdanu strminu ka mestu gde je dolazila skela. Ispred njih, reka Kanzas bila je mutnosmeđa i manje od sto jardi široka; teško uopšte reka, po Semovom mišljenju. Ali biće to dovoljno da zaštiti Kvantrilove napadače od vojnika s druge obale, ako se osigura da vojnici ne shvate da napadači dolaze sve dok ne bude prekasno. Da bi se uverio u to, Sem je želeo da sazna koliko su plave košulje aktivni ili neaktivni u ovo doba zore. Ako su dremljivi kao građani Lorensa, moći će da izvesti da ima malo izgleda da će bilo koji od njih na vreme preći skelom da spreči napad. U svakom slučaju, u logoru nije bilo mnogo vojnika. Tejlor je izbrojao samo sto dvanaest, a neki od njih nisu uopšte bili vojnici, već carinici.
     "Kako to da ste krenuli dole na reku, gospodine Klemens?" upita dečak. "Idete li na pecanje?"
     Sem je zastao i prostreljao dečaka pogledom, vadeći cigaru iz usta sporim, proračunatim pokretom. "Vidiš li štap za pecanje u mojoj ruci, dečko?" upitao od, odbijajući plavičast oblak.
     Dečak je zurio gore u cigaru, na čijem je vrhu podrhtavalo dva palca pepela.
     "Ne, gospodine", reče dečak. "Vidim cigaru."
     "Onda je razumno pretpostaviti", reče Sem, "da sam došao na reku ne da pecam, već da pušim." Potapkao je cigaru i pepeo pade na dečakovu glavu."
     Dečak zacvile i odskoči, treskajući kosu.
     Sem je vratio cigaru među zube i nastavio niz strminu.
     "To nije bilo lepo!" doviknu dečak za njim.
     "Ja nisam dobar čovek", reče Sem. Nije se osvrnuo, tako da nije znao da li ga je dečak čuo. Ali stigao je do obale sam.
     Slabašna izmaglica lebdela je nad vodom i počela da se rasipa čim je Sunce stalo da se diže. Sunčeva svetlost bojila je šatore na drugoj obali u ružičaste prelive. Logor nije bio samrtno miran, ali nije bilo ni mnogo živosti u njemu. Isprva, Sem je video samo dve vatre, i ne više od petoro ili šestoro ljudi koji su bili na nogama i vrzmali se naokolo. Dok je posmatrao, još je ljudi izlazilo iz šatora, ali nedostajalo je vojničke discipline. Očigledno, ove plave košulje mogle su da ustaju kad žele. To će biti dobra vest za pukovnika.
     Sem je bacio čik cigare i reku i slušao kako šišti. Sunce je sad već bilo više i vojnici su sve češće počeli da izlaze iz šatora. Potaknut starom navikom, Sem poseže za džepnim satom. Ali još nije bio zamenio onaj koji su mu crvene noge ukrale pre dve godine.
     Čuo je iza sebe zvuk drljanja i pogledao preko ramena. Dečak iz Žurnala opet je bio blizu i vrteo vrh cipele po zemlji.
     "Kaži, dečko", reče Sem, "imaš li sat?"
     Dečak je pogledao Sema sa sračunatim zadovoljstvom. "Naravno da imam sat. Gospodin Trask dao mi je svoj stari. Moram da stignem u novine na vreme, zar ne?"
     "Pa, reci mi onda koliko je sati", reče Sem.
     "Zašto bih rekao bilo šta nekome ko mi je bacio funtu užarenog duvana na glavu?"
     Sem se široko osmehnuo. Dečak je počinjao da ga podseća na dečake s kojima je odrastao u Hanibalu. "Možda ću da dam cigaru onome ko mi kaže koliko je sati."
     Dečakov izraz lica se promenio. "Stvarno?"
     "Rekao sam - možda."
     Dečak je posegao u džep i izvadio pohabani hronometar. Zablenuo se u njega i rekao: "Ovde je šest sati, ali kasni trideset pet minuta na dan, a nisam ga nameštao od juče u podne. Tako da je možda pola sata više."
     Sem izvadi cigaru iz kaputa i dade je dečaku. "Puno hvala, dečko."
     Dečak je uzeo cigaru slobodnom rukom, a zatim vratio sat u džep i ponovo zadovoljno pogledao Sema. "Prestanite da me zovete 'dečko'. Ako uopšte morate da mi se obraćate, zovite me Henri." Dečak je nabio cigaru u usta, okrenuo se i krupnim koracima pošao uz strminu ka ulici Masačusets.
     Sem se ponovo okrenuo prema reci. Magle više nije bilo, a većina vojnika izišla je iz šatora. Da bi bili sigurniji, odlučio je Sem, napad ne sme da počne posle pet i trideset, a grupa gerilaca moraće da dođe na reku da usmeri puške na skelu, za svaki slučaj. Smatrao je da neće imati puno muka da ubedi pukovnika Kvantrila da shvati mudrost ove taktike.
     Krenuo je nazad do ulice i odšetao do štale da proveri Bigzbija. Bigzbi je bio zle volje i pokušao da ga ugrize, tako da je Sem znao da je konju dobro.

     Te večeri, Sem je u svojoj i Tejlorovoj sobi zapisivao šta je do tada saznao, kada je čuo spolja glas dečaka iz Žurnala. Prišao je otvorenom prozoru, pogledao dole i video dečaka koji je jahao mulu ovenčanu svežnjevima novina. Dečak je izbacio jedan svežanj ispred Vitnijevih vrata, a zatim podigao pogled i video Sema na prozoru.
     Prstom je zapretio Semu. "Taj sigar bio je pokvaren, gospodine Klemens!" viknu on. "Celo popodne sam bio bolestan, ali gospodin Trask me je terao da radim."
     "Dobro je", reče Sem. "To pomaže izgradnji ličnosti."
     Dečak još jednom svadljivo pogleda Sema, a zatim pobode mulu i nastavi niz ulicu.
     Dok je dečak odlazio, četiri čoveka u plavim košuljama i crvenim kožnim pantalonama projahali pored njega u suprotnom smeru. Svi su nosili pištolje u futrolama na boku, a jednom je puška bila prebačena preko ramena. Bili su neobrijani i ružni, i smejali su se i urlali dok su jahali ulicom Masačusets. Bez sumnje će preći reku i večeras nekome severno od grada stvoriti probleme. Sem nije prepoznao nikoga, ali to nije ni bilo važno. Bili su kanzaške crvene noge i čak smrtonosniji od Dženisonovih džejhokera; a ako oni sami nisu bili ti koji su ubili Oriona, bili su povezani s ljudima koji su to učinili.
     "Radujte se, momci", promrmlja Sem pošto su projahali. "Radujte se dok još možete."
     Odmakao se od prozora i video da se Tejlor probudio. Tejlor je po podne bio da se nađe s Nolandom, ali posle se vratio u krevet.
     "Kakva je to buka?" upita Tejlor.
     "Novine", reče Sem. "Doneću ih."
     Tejlor frknu. "Zašto? Ionako su to samo abolicionističke laži."
     Ali kada se Sem vratio s primerkom Žurnala i počeo da ga čita, otkrio je novost. Užasnu, mučnu novost.
     "Kurvini sinovi", prošapta on.
     "Šta je?" upita Tejlor. Bio je kod ogledala, brijao se i pripremao za još jednu noć u lorenškoj nečasnijoj četvrti.
     Juče se srušila jedna zgrada u Kanzas Sitiju", reče Sem.
     "Pa, dobro."
     Sem odmahnu glavom. "Ne, Fleče. To je bila zgrada na aveniji Grand u kojoj su plave košulje držali žene za koje su sumnjali da pomažu gerilcima. Novine kažu da su četiri žene stradale, a da ih je nekoliko povređeno."
     Tejlor je prestao da se brije. "Tamo su držali sestre Krvavog Bila Andersona", reče on. "Kol Janger i Džoni Makorki takođe su tamo imali rodbinu. Da li pišu imena?"
     "Ne. Ali, naravno, nagovešteno je da bi rušenje moglo biti izazvano eksplozivom postavljenim 'u katastrofalnom pokušaju da se dame uklone iz Federalnog okrilja '."
     Tejlorova gornja usna se posuvratila. "Kao da bi Južnjaci ugrozili svoje žene!" Mahnuo je brijačem u pravcu novina. "Nego, da ti kažem nešto. Bojao sam se da bi pukovnik mogao da ima problema da navede neke od momaka na ovaj napad, naročito otkako je Noland otkrio da je Džim Lejn izvan grada. Ali ova vest će ih razbesneti kao malo šta. A ako je povređena sestra Bila Andersona, možeš da se kladiš da će on i njegovi momci napraviti pravi rusvaj. Bog nek' je u pomoći svakom Unijašu koji im se nađe na putu. Umočio je brijač u lavor i okrenuo se nazad prema ogledalu. Oči su mu bile jarke. "Ili meni, kad smo već kod toga."
     Kada je Tejlor završio brijanje, pitao je Sema da li bi izišao u provod. Sem je odbio i Tejlor je otišao bez njega.
     Onda je Sem pročitao ostatak novina, koje su uglavnom bile besmislene. Ali divio se slogu. Bilo je malo grešaka, a većina linija bila je na jednakom rastojanju i prava. Pitao se koliko ih je dečak složio.
     Ostavio je novine na stranu i pisao dnevnik dok večernje svetlo nije izbledelo. Onda se skinuo i legao u krevet, ali je ležao budan toliko dugo da zamalo nije odlučio da se ipak pridruži Tejloru. Međutim, ta pomisao nije ga dovoljno privlačila. Posao uhode nije bio fizički težak, ali ga je psihički iscrpljivao.
     Kada je konačno zaspao, sanjao je da je ponovo Orionov štamparski šegrt. Ovoga puta, međutim, njihove novine nisu bile hanibalški Žurnala, već lorenški Žurnal.
     Slagao je priču o požaru u kome je stradalo više od sto pedeset ljudi, kada je jedan čovek uleteo u slovoslagačnicu. Čovek je imao šiljate uši, masnjikavu kosu i usko lice, bez brade. Debele usne bile su mu razmaknute i otrkivale su nepravilne, obojene zube. Sem ga nikada ranije nije video.
     Čovek s šiljatim ušima izvadio je revolver iz opasača i uperio ga u Oriona.
     "Henri!" viknu Orion. "Beži!"
     Sem, čije su mastilom umrljanje šake beskorisno visile pored bokova, reče: "Ali ja sam Sem."
     Čovek s šiljatim ušima upucao je Oriona, koji se zgužvao kao uvela lozica.
     Onda je stranac uperio revolver u Sema. Sem je pokušao da se okrene i pobegne, ali stopala su mu se ukopala u gusto blato.
     Revolver je opalio uz zvuk kao kad bi top opalio u crkvi, a čovek s šiljatim ušima se nasmejao.
     Posle toga Sem pluta negde blizu tavanice i gleda dole na dva tela koja iskrvaruju. Orionovo lice postalo je ono Džosaje Traska, jednog od izdavača lorenškog Žurnala. A Semovo lice postalo je lice onog dečaka, Henrija, kome je dao cigaru. Cigara je još u Henrijevim ustima.
     Sem se probudio stisnut uza zid. Obliven znojem.
     Pala je noć i Lorens je tih. Tejlor se još nije vratio u sobu. Sem se odmakao od zida i seo na ivicu kreveta, drhteći.
     "Henri", prošapta on. "Proklet bio."

     U podne, u sredu, 19. avgusta, Sem i Tejlor sedeli su na trupcu u južnom delu okruga Džekson, blizu sela Loun Džek, među svojim gerilcima. Oni i Noland vratili su se u logor Blu Springs dva dana ranije, a pukovnik Kvantril sa zadovoljstvom primio je njihov izveštaj. Onda, u utorak ujutro, Kvantril je naredio svojim gerilcima pokret, a da im nije rekao cilj. Da bi zavarali bilo kakvu Federalnu izvidnicu ili predstražu koja bi ih mogla opaziti, pukovnik je poveo gerilce nekoliko milja na istog, a onda skrenuo na jugozapad. Uz put, grupi su se pridružili Bil Anderson sa četrdeset ljudi i Endi Blant sa više od stotinu, gotovo udvostručavajući veličinu Kvantrilovih snaga.
     Svi ljudi znali su da je nešto veliko na putu. A sad, konačno, pukovnik će im reći šta. Sem je mislio da je došlo vreme za to.
     Kvantril, praćen Džordžom Todom i Bilom Andersonom sa bokova, zastao je ispred gerilaca na svojoj jednookoj kobili, Crnoj Besi, i vrištavo podviknuo. Preko tri stotine ljudi odgovorilo je i jeza pođe uz Semovu kičmu. Taj zvuk bio je i najveličanstvenija i najstrašnija stvar koju je ikada čuo. Da je on neprijatelj i da čuje taj zvuk, bio bi na pola puta do Kolorada pre nego što se oglasi jeka sa najbližeg brda. Pukovnik je zadovoljno klimnuo. Nosio je šešir sa mekim obodom na čijoj je jednoj strani bila prikačena srebrna zvezda, obešenu sivu gerilsku košulju sa plavim i srebrnim vezom i sive pantalone utaknute u konjičke čizme. Sa opasača štrčala su četiri kolta, a još dva bila su u futrolama sa svake strane sedla.
     "Pa, momci", viknu Kvantril, "nadam se da još niste umorni od jahanja!"
     Odgovorio mu je glasan, isprekidan hor: "Do đavola, nismo!"
     Kvantril se nasmejao. "Dobro je", dreknu on, "jer kad padne noć, krećemo za područje Kanzas da vidimo da li možemo da izvadimo njegov najtruliji zub: Lorens!"
     Trenutak tišine pratio je objavu, a u tom času Sem se pitao da li su ljudi zaključili da je pukovnik skrenuo s uma. Ali onda su gerilci prasnuli u još jedan vrištavi pozdrav, a bar sto njih ustalo je i pucalo pištoljima u vazduh.
     Tejlor potapša Sema po ramenu. "Jesu li ovo najbolje proklete momčine u Misuriju, il' nisu?" dreknu on.
     "Sigurno su najglasnije", reče Sem.
     Kvantril podiže ruku i pozdravi utihnuše.
     "Čuvajte municiju", viknu pukovnik. "Teškom mukom ste je napravili ili ukrali, pa je ne traćite pucajući u Boga. Ima mnogo boljih meta tamo gde idemo!"
     Na to se podiže još jedan pozdrav, ali tada se Kvantrilovo lice promeni od ushićenja do hladne, smrtonosne namere. Gerilci su se ućutali.
     "Momci", reče Kvantril, više ne vičući, "ispred nas je više opasnosti nego ikada pre. Federalci mogu biti i pred nama i iza nas, dolaziti i odlaziti. Mi smo poslali neke ljude da uhode Lorens i oni kažu da grad vapi da bude zauzet - međutim, na putu se mogu isprečiti predstraže. Možda će se plave košulje generala Juinga spustiti na nas iz Kanzas Sitija, a možda i neki iz Levenvorta. Sumnjam da ćemo se svi živi vratiti u Misuri." Uspravio se u sedlu, a Semu se učinilo da njegov metalni pogled pada na svakog pojedinog gerilca. "Pa, ako ima neko ko ne želi da sa nama ostalima krene na Područje, sad je prilika da pođe kući. Kad večeras krenemo odavde, više nema povratka. Ni za koga."
     Pored Kvantrila, Bil Anderson izvadio je pištolj. Andersonova kosa bila je još nemirnija nego kad ga je Sem nedelju dana ranije video u Kvantrilovom šatoru, a oči su mu bile tako vatrene da nisu delovale ljudski. "Svako ko se bude okrenuo kada pođemo", povika Anderson, "poželiće da je dopao Jenkijima u šake pre nego što ja svršim s njim!"
     Tejlor se primakao Semu i prošaptao: "Mislim da je Krvavi Bil čuo za zgradu u Kanzas Sitiju."
     I Sem je tako mislio. Na licu Bila Andersona video je tako čistu mržnju da ako Anderson ikada ostane bez neprijatelja prema kojima će usmeriti svoj bes, neminovno će morati da ih još pronađe.
     "Ali iako ćemo prolaziti kroz nedaće", nastavio je Kvantril, "ishod će biti vredan toga. Lorens je osinje gnezdo abolicionizma u Kanzasu, a tamo se nalazi i najveći deo imanja otetog iz Misurija, sreman i željan da ga Misurani povrate. Čak i da Džim Lejn nije kod kuće, njegov dom i ono što je opljačkao jeste. Više pravde možemo da donesemo u Lorens nego bilo gde pet stotina milja unaokolo! Pa onda, ko ide sa mnom?"
     Vrištavi pozdravi začuli su se četvrti put i svi oni koji već nisu stajali podigli su se na noge. Uprkos Kvantrilovom upozorenju da se čuva municija, ispaljeno je još hitaca u vazduh.
     Kvantril i njegovi kapetani okrenuli su konje i odjahali u svoj šator, a Sem je ostavio Tejlora i otišao do drveta gde je privezao Bigzbija. Tamo, pošto je izbegao Bigzbijeve pokušaje da ga ugrize, otvorio je jednu od bisaga, izvadio revolver i vratio kapice.
     Kada je ponovo podigao pogled, video je Džona Nolanda naslonjenog na drvo, kako ga gleda s nehajnim prezirom.
     "Ma nećete valja nekog da upucate, gospodine Klemense?" upita Noland.
     "Daću sve od sebe ako postane neophodno", odvrati Sem.
     Noland podrugljivo roknu. "'Ako postane neophodno'" ponovio je. "Zašto mislite da idemo, tamo 'de idemo?"
     "Mislim da je to očigledno", reče Sem. "Da vratimo ono što pripada Misuriju i da kaznimo džejhokere i crvene noge koji su to ukrali."
     "A prepoznaćete džejhokera kad ga spazite, je l' tako?" upita Noland.
     "Prepoznaću crvenu nogu čim je spazim, to da ti kažem."
     Noland se odgurnuo od drveta. "Kladim se da 'oćete, ako spavaju u pantalonama." Prošvrljao je pored Sema i dodirnuo obod šešira. "Ura za vas, gospodine Klemense. Ura za sve nas."
     "Ne zvučiš kao da sav goriš od uzbuđenja, Nolande", reče Sem.
     Noland se osvrnu s oštrim osmehom na licu. "Ako 'oćete da me vidite uzbuđenog, gospodine Klemense, gledajte me kad budem stavljao u džep novac tih boraca za oslobođenje robova. Tad me gledajte." Ponovo je dodirnuo šešir i udaljio se.
     Sem ga je posmatrao kako odlazi. Kako, pitao se, mogu dva tako različita čoveka kao što su Bil Anderson i Džon Noland da jašu u istoj gerilskoj grupi u istom pohodu?
     Onda je spustio pogled na pištolj u ruci i prisetio se da i on jaše s obojicom.
     Bigzbi ga uzrize za ruku. Sem je odskočio i opsovao, a zatim vratio revolver u bisagu i dao Bigzbiju grumen šećera. Konju će uskoro biti potrebna sva energija koju poseduje.
     U sumrak, pukovnik je naredio gerilcima da uzjašu i nastave ka jugozapadu. Samo trinaest ljudi napustilo je napadače posle Kvantrilovog obelodanjivanja cilja, a samo dvojica među njima bila su članovi Kvantrilove jednice. Sem se tome divio. Više od trista ljudi pošlo je u ono što bi moglo da se ispostavi da je njihova smrt, samo zato što je jedan čovek to od njih zatražio. Istina, svako je imao svoje razloge zbog kojih je u prvom redu i postao gerilac, ali niko ne bi ni u snu sudelovao u pohodu toliko duboko u Kanzas da se Kvantril nije ponudio da ih tamo povede.
     Usred noći, gerilci su naleteli na grupu od preko sto Konfederalnih regruta pod vođstvom pukovnika Džona Holta. Holt i Kvantril većali su čitav sat, dok su gerilci odmarali konje, a kada su nastavili dalje, Holt i njegovi regruti su im se priključili.
     U osvit zore, u utorak, 20. avgusta, Kvantrilovi napadači napravili su logor pored reke Grand. Sada su bili samo četiri kilometra od granice i ovo će biti njihov poslednji odmor pre nego što krenu na Lorens. Kasnije tog jutra, još pedesetoro ljudi iz okruga Kes i Bejts dojahalo je u logor i ponudilo svoje usluge. Kvantril je prihvatio i, po Semovom računu, invazione snage sada su se sastojale od gotovo pet stotina ljudi, svaki na jakom konju i naoružan bar jednim pištoljem i sa onoliko municije koliko može da ponese. Nekoliko ljudi imalo je i puške, a mnogi su nosili svežnjeve baklji umočenih u smolu.
     Ako ih Federalne trupe i napadnu, pomisli Sem, plave košulje će imati vraških muka da iziđu s njima na kraj. Mogli bi se takođe zbuniti ko je prijatelj, a ko neprijatelj, jer je gotovo dve stotine gerilaca imalo delove plavih uniformi Unije.
     Usred poslepodneva, kapetan Tod je ujahao među dremljive ljude i konje, vičući: "Osedlajte konje, momci! Lorens neće sam da se pljačka, je l' tako il' nije?
     Ljudi su odgovorili raštrkanim povicima odobravanja. Sem je ustao, smotao ćebe, a onda ga je, zajedno sa sedlom, poneo do mrtvog stabla gde su bili vezani njegov i Tejlorov konj. Bio je rasprostro ćebe na senovito mesto i pokušao da zaspi, ali uspeo je samo da malo odrema. Tejlor, koji je ležao samo nekoliko jardi dalje, zahrkao je u podne i nije prestao dok Tod nije projahao pored njega.
     "Ne mogu da shvatim kako možeš da spavaš kad znaš šta nas čeka", reče Sem kad je Tejlor ustao da osedla konja.
     "Nisam spavao", reče Tejlor. "Kovao sam planove."
     "Nema sumnje uz pomoć roja bumbara koji si progutao."
     Tejlor se iskezio. "Seme, sve će da bude u redu", reče on. "Znaš da nas ne očekuju. Zato čovek ne treba da se plaši."
     "Ne, rekao bih da ne treba", reče Sem. "Osim ako ima mozak."
     Tejlor se namrštio. "Šta je to trebalo da znači?"
     Sem uze kolt iz bisage i nabi ga u opasač. "Ništa, Fleče. Samo mi je da stignem tamo, obavimo to i vratimo se, to je sve."
     "Ti, i ja, i svi ostali", reče Tejlor.
     Dok su se Sem i Tejlor peli na konje, skupina od jedanaestoro ljudi projahala je pored njih, podvriskujući i smejući se. Činilo se da su željni da budu na čelu gerilskih trupa koje će ući u Kanzas.
     Čovek koji ih je predvodio imao je šiljate uši, masnjikavu kosu i usko lice, bez brade.
     Semovo srce se sledilo. Polako, podigao je ruku i usmerio na skupinu ljudi. "Ko su ovi?" upita. Grlo mu je bilo suvo i stisnuto.
     "Neki od Andersonovih", reče Tejlor. "Popizdeli i bahati, šta kažeš?"
     "Znaš li ko je onaj što ih predvodi?"
     "Naravski", reče Tejlor. "Čak sam dva puta jahao s njim. Zove se Frenk Džejms. Jedno je sigurno: kad je do tuče, na njega možeš da računaš." Tejlor pucnu jezikom i njegov konj pođe za skupinom Andersonovih ljudi.
     Bigzbi je sledio Tejlorovog konja, dok je Sem zurio napred u čoveka iz svog sna. Čoveka koji je ušao u slovoslagačnicu Žurnala, ubio nenaoružanog čoveka i dečaka, a zatim se smejao.
     U šest sati, Kvantrilovi napadači prešli su granicu i ušli u Kanzas.
     Ispred njih, Područje je tonulo u tamu.

     Do jedanaset sati, kada su napadači prošli grad Garden, noć bez mesečine postala je crna kao Kvantrilov konj. Vododerine, potoci i ograde postali su prepreke i neki od gerilaca želeli su da upale baklje da im pomognu da nađu put. Ali Kvantril to nije dopuštao. Još su bili dvadeset milja od Lorensa, na otvorenom, i nisu mogli da dopuste da ih spaze iz daljine. Pored toga, baklje je trebalo sačuvati da se upotrebe u samom Lorensu.
     Odmah posle ponoći, Kvantril je zaustavio gerilce blizu jedne farme i prosleđeno je niz kolonu da ljudi budu tihi.
     "Zašto smo stali ovde?" prošapta Sem. On i Tejlor jahali su blizu sredine kolone i Sem nije mogao da vidi šta se napred događa.
     "Stišaj se", prošišta Tejlor.
     U sledećem trenutku iz kuće na farmi dopro je povik, a zatim i smeh nekih napadača. Visoka prilika kapetana Bila Grega dojahala je duž kolone. "U redu je, momci, možemo dalje", rekao je. "Našli smo prijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas vodi!" Okrenuo je konja i vratio se na čelo kolone.
     "Pitam se šta je time hteo da kaže", reče Sem.
     Tejlor se zasmejuljio. "Šta misliš?"
     Gerilci su ponovo krenuli i par milja brzo napredovali, idući u cik-cak oko prepreka. Onda je Kvantril naredio još jedno zaustavljanje. Ljudi su počeli da se domunđavaju, ali su zaćutali kada je pištolj opalio.
     Bigzbi trže glavu i strugnu iz kolone. Sem je morao da se bori da vrati konja na mesto. "Koji je đavo ušao u tebe?" upita on. Bigzbi se nikada nije plašio pucnjeva. U stvari, gotovo da ih nije ni primećivao. "To je samo neko greškom opalio iz pištolja!"
     U tom trenutku, ponovo projaha kapetan Greg. "Nije bila greška", reče on, zastajući pored Sema i Tejlora. "Naš prijateljski raspoložen Kanzašanin je tvrdio da ne zna s koje strane tamošnjeg brda treba da obiđemo. Tako da ga je pukovnik otpremio na njegov sopstveni brežuljak, a mi ćemo morati da sačekamo dok ne nađemo drugog prijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas predvodi. Tamo napred ima jedna kuća, a neki od Andersonovih momaka otišli su da vide koga ima kod kuće. Neće dugo, pa ćemo da pođemo." Greg je podbo konja i nastavio niz kolonu da pronese reč.
     "Pa, bravo za pukovnika", reče Tejlor. "Sad je taj Kanzašanin prijateljski raspoložen prema nama da prijateljskije nijedan Kanzašanin ne može biti."
     Sem je bio zapanjen. Kada su napadači krenuli dalje, prošli su pored leša. Bigzbi se uplašio od njega i sudario s Tejlorovim konjem.
     "Seme, zauzdaj tvog prokletog konja", zareža Tejlor.
     Mrtav čovek nosio je pantalone od grubog platna i bio je bez košulje i bos. Čak i u mraku, Sem je video da mu je glava samo kašasta masa.
     To nije imalo smisla. Ovaj čovek nije bio crvena noga, a ni plava košulja. Možda čak nije ni bio abolicionista. Bio je samo farmer. Pukovnik Kvantril ubio je farmera. Samo zato što čovek nije mogao da se snađe u mraku.
     Samo zato što je bio Kanzašanin.
     Sem je počinjao da se pita da li su besmislene priče koje je čitao u abolicionističkim novinama - priče o Kvantrilovim pohodima na Obri, Olat i Šonitaun - možda ipak sadržale zrnce istine.
     Kolona je ponovo zastala samo milju dalje, a onda se začuo još jedan pucanj. Onda je sledeća farmerska kuća poharana i gerilci su nastavili put. Ali uskoro su se opet zaustavili i treći pucanj je bio ispaljen.
     Proces se ponavljao, iznova i iznova. Svaki put, Sem i Begzbi prolazili bi pored svežeg leša.
     Ukupno ih je bilo deset.
     Semu se vrtelo u glavi i bilo mu je muka. Ovo je trebalo da bude pohod da se kazne crvene noge, unište novine, spali Džim Lejn i povrati ukradena imovina. Da, trebalo je da stradaju neki Kanzašani; međutim, to je trebalo da budu crvene noge i plave košulje, a ne nenaoružani farmeri noću odvedeni od žena i dece.
     Kod desetog leša, Tejlor je naveo konja pored Sema i Bigzbija. "'Zvini, Klemense", reče Tejlor. "Konj počinje da mi pravi vodu."
     Tejlor je zaustavio konja iznad mrtvaca i pustio ga da se ispiša na telo. Gerilci koji su bili dovoljno blizu da to vide nasmejali su se, a i Sem je pokušao da se nasmeje. Nije želeo da vide koliko je užasnut. Sad ih se svih plašio. Čak i Tejlora. Posebno Tejlora.
     "Momci, dobro napoj'te konje na sledećem potoku!" glasno se nasmejao Tejlor. "U Lorensu će biti puno ljudi kojima će zatrebati jedno ovakvo kupanje!"
     "Amin!" neko dreknu.
     Povik je odjekivao uz i niz stroj dok se Tejlor vraćao u kolonu pored Sema.
     Kapetan Greg ponovo je dojahao. "Momci, cenim vaša osećanja", reče on, "ali predlažem vam da sačuvate buku za sam naš cilj. Onda možete da urlate koliko želite, a vidite da li možete da izmamite i nekoliko urlika iz takozvanih ljudi iz Lorensa!"
     Gerilci su se ponovo nasmejali, ali zatim su stišali glasove do šapata. Semu je to zvučalo kao siktanje pet stotina zmija.
     Sad je video da ono što će se dogoditi u Lorensu ima sličnosti s onime što je zamišljao da će da se dogodi baš kao što vulkan liči na svica. Dopustio je da ga krivica zbog Orionove smrti i mržnja prema crvenim nogama zaslepe da ne vidi u šta su se pretvorili ljudi s kojima je jahao. Želeo je da okrene Bigzbija, iziđe iz kolone i žustro i brzo odjaše nazad u Misuri, ne zaustavljajući se do Hanibala.
     Ali znao je da ne može. Anderson mu je rekao kako će se postupati prema dezerterima. Sem i Bigzbi ne bi odmakli ni sto jardi, a već bi imali desetak ljudi na vratu. A nije bilo sumnje šta bi se dogodilo Semu kada bi ga uhvatili.
     Pored toga, njegov i Tejlorov izveštaj sa njihovog puta u Lorens delimično je doprineo da Kvantril bude ubeđen da je pohod moguć. Zbog toga je Sem bio odgovorniji za ono što će da se dogodi nego gotovo bilo ko drugi. Da sad pobegne, ispao bi ne samo kukavica nego i licemer.
     Sledeća farmerska kuća bila je poharana oko tri ujutro, a ovoga puta cela kolona se rasturila i okupila da posmatra. Sada je i Sem bio dovoljno blizu da vidi šta se događa: farmera na kolenima u svom dvorištu. Kapetan Tod stajao je ispred njega sa pištoljem uperenim u njegovo čelo i navodio mu imena nekih ljudi koji ga čekaju u paklu.
     Kvantril, na Crnoj Besi, prišao je pored Toda. "Džordže, preblizu smo Lorensa da bi pucao", reče on.
     Sem je jedva mogao da razazna Todov izraz lica. Bio je to bes.
     "Majku mu, Bile", reče Tod. "Ovaj čovek zove se Džo Stoun. On je smrdljivi misurski Unijaš koji je pobegao u Kanzas da umakne pravdi i ja ću ga ubiti ma šta ti rekao."
     Stoun, samo u noćnoj košulji, drhtao je. Sem pogleda u stranu i vide ženu kako plače na dovratku kuće. Jedno dete pripilo se ženi za kolena i jecalo. Unutra je gorela uljana svetiljka, a njeno slabašno svetlo oivičavalo je ženu i dete tako da se činilo kao da su uronjeni u bled plamen.
     Kvantril je češkao svoje čekinjavo lice palcem i kažiprstom. "Pa, Džordže, slažem se da izdajnici moraju da umru. Ali sad smo na manje od šest milja od Lorensa i pucanj bi mogao da uzbuni grad."
     Učinilo se da će mu Tom nešto uzvratiti, ali onda je sklonio pištolj sa Stounovog čela i vratio ga u opasač. "U redu", reče on. "Bićemo tihi." Krupnim koracima prišao je svom konju i izvadio šarps karabin iz korica. "Seme!" pozvao je. "Dolazi ovamo!"
     Tejlor gurnu Sema u rebra. "'Ajde", reče on.
     Sem, gotovo ukočen od straha, poče da silazi s konja."
     "Mislio sam Sem Klifton", reče Tod. "Gde je on?"
     Sem se vratio u sedlo, a Klifton, stranac koji se pridružio gerilcima dok su uhode bile u Lorensu, sjahao je i prišao Todu.
     Tod je pružio pušku Kliftonu. "Neki mi kažu da postavljate puno pitanja, gospodine Kliftone", reče on. "Zato, 'ajde da vidimo da li znate zašto ste ovde." Pokazao je na Stouna. "Prebi' izdajnika namrtvo."
     Klifton se nije nećkao. Napravio je tri brza koraka i zario kundak puške u Stounovo lice. Stoun se preturio na zemlju, a njegova žena i dete zavrištaše. Onda Klifton tresnu Stouna po lobanji.
     Sem je poželeo da se okrene, ali nije mogao da se makne. Ovo je bila najužasnija stvar koju je ikada video, užasnija čak i od njegovog brata Henrija koji leži u kovčegu ili njegovog brata Oriona koji leži na putu. Odgledao je sve. Nije mogao da spreči sebe da to ne odgleda.
     Tek kada je sve bilo gotovo, kada je Klifton prestao da udara i Stoun postao samo lešina, Sem je mogao da odvrati pogled. Pored njega, Tejlor se cerio. Još neki su se cerili. Ali bilo je i par ljudi koji su izgledali kao da im je toliko muka da će pasti s konja.
     Onda je pogledao pukovnika Kvantrila. Kvantrilove oči nisu treptale; odbijale su slabašno svetlo koje je dopiralo iz kuće. Usne su mu bile razvučne u stisnut osmeh.
     Tod je uzeo svoju pušku od Kliftona i vratio je u korice, ne obrisavši je. Onda je pogledao Kvantrila drsko i podrugljivo.
     "Odgovara li vam, pukovniče?"
     Kvantril klimnu. "Odgovara mi, kapetane", reče on. Onda se okrenuo ljudima. "Zapamtite ovo, momci", viknu on, "i poslužite ljude iz Lorensa na isti način! Ubijte! Ubijte i nećete pogrešiti! A sad, teraj' napred da ne svane pre nego što signemo!"
     "Čuo si čoveka", reče Tejlor Semu.
     "Jesam", reče Sem. Glas mu je bio promukao. Mislio je da će mu zauvek ostati promukao.
     Napadači su nastavili dalje, ostavljajući gospođu Stoun i njeno dete da u dvorištu nariču nad ostacima mesa.
     Kad se kolona ponovo obrazovala, Sem se zatekao blizu čela; jahao je odmah iza Grega, Toda, Andersona i samog Kvantrila. Bilo je to kao da je Bog želeo da se osigura da će Sem moći dobro da vidi kada sledeći čovek bude umro.

     Istočno nebo se pretvaralo iz crnog u purpurasto-sivo kad su Kvantrilovi napadači stigli na vrh brda jugositočno od Lorensa. Pukovnik Kvantril podigao je desnu ruku i kolona se zaustavila.
     Ispod njih, na manje od dve milje, Lorens je ležao nem kao smrt.
     Fleč Tejlor se razbrbljao. "Vidi ih! Prokleti Jenkiji skupili su se k'o bebe s prstom u ustima!"
     Sem klimnu, s bolom u duši.

     Kvantril je izvadio durbin i uperio ga prema uspavanom gradu. "Deluje savršeno", reče on. "Ali ne vidim reku, još je mračno." Spustio je durbin i okrenuo se prema kapetanu Gregu. "Bile, uzmi petoro ljudi i kreni u izvidnicu. Mi ostali ćemo da sačekamo petnaest minuta, pa ćemo da krenemo za vama. Ako uočite nevolju, pojurite nazad i obavestite nas."
     Greg je salutirao Kvantrilu, a onda je prstom uperio u petoricu ljudi njemu najbližih. "Džejms, Janger, Makorkl, Tejlor i..." Gledao je pravo u Sema.
     Sem nije mogao da se oglasi. Jezik mu je bio hladan i težak kao glina. Zurio je u Frenka Džejmsa.
     "Klemens", reče Tejlor.
     "Tako je", reče Greg. "Klemens. Hajdemo, momci." Podbo je konja i krenuo nizbrdo.
     "Hajdemo, Seme", reče Tejlor. Pružio se i udario Bigzbija po sapima, a Bigzbi posrnu napred.
     Uprkos strmom nagibu i drveću koje je bilo posuto po njemu, Greg ih je brzo vodio. Sve što je Semu preostalo bilo je da se drži za Bigzbijeve uzde i pusti da konj sam nađe put. Zaželeo je da se Bigzbi spotakne i da on padne i slomi ruku ili nogu. Ali Bigzbi je bio suviše okretan za tako nešto. Sem će od početka do kraja prisustvovati napadu na Lorens.
     Na pola puta do podnožja, Greg je zaustavio konja, a Džejms, Janger, Makorkl i Tejlor uradiše isto to. Bigzbi je sam zastao i gotovo bacio Sema na jabučicu sedla.
     "Šta nije u redu, kapetane?" upita Tejlor.
     Greg je stavio prst na usne, a onda ispružio taj prst prema jednoj tački.
     Nekoliko stotina stopa niže, mula sa usamljenim jahačem na leđima probijala se uzbrdo kroz drveće. Mula i jahač na njoj jedva su se videli na svetlu pre izlaska Sunca.
     "Šta to iko traži ovde ovako rano?" prošapta Tejlor.
     "Nije važno", šapatom odvrati Greg. "Ako nas vidi, a pustimo ga da umakne, isto je k'o da smo mrtvi."
     "Ali pucanj bi mogao da probudi grad, kap'tane", promuca Sem.
     Greg ga okrznu pogledom. "Onda nećemo da ispalimo pucanj koji bi se mogao čuti u gradu." Okrenuo se prema Frenku Džejmsu. "Frenk, idi i ubi' ga. Ili nožem, ili mu prisloni pištolj na stomak da prigušiš buku. Ili mu prospi mozak. Baš me briga, samo budi tih."
     Džejms je izvadio pištolj, otkočio ga i poveo konja nizbrdo.
     Jahač na muli pojavio se iza drveta. Bio je sam i nenaoružan. Sem je sada mogao da mu vidi lice. Bio je to štamparski šegrt iz lorenškog Žurnala.
     Henri.
     Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst smrti na nedužnog.
     I u tom trenu, Sem je ugledao sve što će se dogoditi i istinu o svemu što se već dogodilo. Sve je to video jasno kao u nekom od svojih snova.
     Dečak će ležati leđima na zemlji. Negova bela košulja biće natopljena krvlju. Sem će kleknuti pored njega, udarajući se u čelo, moleći ga da mu oprosti. Želeće da da sve samo da poništi ono što je učinjeno. Ali biće prekasno.
     Henri će mu mrmljati o porodici, o voljenima koji ga više neće videti. A onda će prekorno pogledati Sema i umreti.
     Kao što se već dogodilo.
     Ne kad je Semov brat Henri umro. Henri ga nije prekorno pogledao, a sve što je rekao bilo je: "Hvala ti, Seme."
     Ni kad je Orion umro. Orion je rekao: "Beži, Seme", a prezira nije bilo u rečima. Samo brige. Samo ljubavi.
     Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst smrti na nedužnog.
     Nedužnog, kao onog koga je Sem ubio.
     Bilo je to više od sna. Rekao je sebi da nije bio jedini od marionskih rendžera koji je pucao. I inače nikada ne bi pogodio bilo šta na šta je pucao. Ali u srcu je znao da tada nije bilo tako. Znao je da je kriv za ubistvo i za bol koji je porodica nedužnog, nenaoružanog čoveka zbog toga osećala.
     Svo njegovo osećanje krivice, sva želja da se popravi...
     To uopšte nije bilo zbog njegove mrtve braće.
     Bilo je to zato što je ubio čoveka koji mu nije ništa učinio.
     Sem je pokušao da pobegne od te istine krećući na Zapad s Orionom. Ali tada, kada je Orion ubijen, pokušao je da zauzvrat pokopa svoju krivicu tako što bi je prigrlio i rekao sebi da rat čini ubijanje časnim ako je učinjeno za pravednu stvar. A osveta, rekao je sebi, takva je stvar.
     Ali porodica čoveka koga je ubio mogla bi misliti upravo isto.
     Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst smrti na nedužnog.
     A Sem to više nije mogao da podnese.
     Dreknuo je kao lud i Bigzbi polete niz padinu, sevajući pored drveća brzinom koju nijedan konj iz Kvantrilove jedninice ne bi mogao da postigne. Kada je Bigzbi stigao pored Džejmsovog konja, Sem trgnu uzde. Bigzbi tresnu u Džejmsovog konja i nabi ga na drvo. Džejms je ispao iz sedla i pištolj je opalio.
     Henrijeva mula se srušila, a Henri se preturio na zemlju.
     Sem je zauzdao Bigzbija ispred mule koja je umirala, skočio dole i pao na kolena pored dečaka.
     Henri podiže pogled prema njemu sa prezrivim izrazom na licu. "Jesi li ti lud ili šta ti je?" upita on.
     Sem ga je zgrabio i zagrlio.
     Henri se koprcao da se oslobodi. "Gospodine Klemens? Kog vraga to radite?"
     Sem pogleda uzbrdo i vide kako Frenk Džejms ustaje. Džejmsov konj stajao je u blizini, mahao glavom i njištao.
     Greg, Tejlor, Makorkl i Janger jahali su naniže, izvađenih pištolja.
     Sem je poskočio i nabacio Henrija na Bigzbijevo sedlo. "Nagni se tik do mene", reče on.
     "Zašto?" upita Henri. Dečak je sada izgledao zbunjeno. Zurio je u mrtvu mulu.
     "Samo to uradi i slušaj šta ću ti reći", odvrati Sem. "Moram da ti nešto kažem, a da to ovi ljudi ne čuju."
     Henri se nagnuo.
     "Odjaši u grad što brže možeš", reče Sem. "Kad priđeš dovoljno da te ljudi mogu čuti, viči da se Čarli Hart vratio, da se sada zove Bili Kvantril i da sa sobom dovodi pet stotina ljudi. A ako ne možeš da sve to zapamtiš, samo viči: 'Kvantril!'. Viči: 'Kvantril!' koliko god možeš, sve dok ne dođeš do Eldridž Hausa, a onda uđi unutra i svakome vikni 'Kvantril!'. Ako ti ne budu verovali, samo pokaži na ovog konja i pitaj ih šta misle otkud ti taj vražji konj. Sad se uspravi!"
     Henri se uspravio, a Sem je pljesnuo Bigzbija po sapima. Bigzbi se okrenuo i pokušao da ugrize Sema za rame.
     "Ne sad, vrećo buva!" dreknu Sem. Podigao je ruku da još jednom tresne konja, ali Bigzbi je frknuo i preskočio mrtvu mulu pre nego što je Sem stigao da ga dodirne. At se sjurio nizbrdo istom brzinom kao i pre, a Henri se čvrsto držao za njega.
     Sem duboko uzdahnu i okrenu se dok je izdisao. Frenk Džejms je hodao prema njemu ubistvenog izraza očiju, a četiri čoveka, koji su stizali na konjima iza Džejmsa, nisu delovali ništa srećnije. Sem je spustio ruku na kolt u opasaču, ali nije razmišljao da ga izvadi. Plašio se da će se upišati u pantalone. Ali moraće da pruži Henriju lepu početnu prednost. A ako bi to značilo njegovu smrt - pa, upravo je to to značilo. Bolje on nego dečak čija se jedina krivica sastojala u slaganju abolicionističkih novina.
     "Ti izdajničko kopile", reče Džejms, podiže revolver i uperi ga Semu u lice.
     Sem proguta knedlu i dođe do glasa: "Cev ti je puna zemlje", reče on.
     Džejms pogleda pištolj i vide da je tako.
     Kapetan Greg podigao je svoj pištolj. "Moja je, međutim, čista", reče on.
     Sem podiže ruke. "Kapetane, ne pucajte", reče on. Moraće da smisli neku krupnu laž, brzo. "Izvinjavam se gospodinu Džejmsu, ali morao sam ga ga sprečim da mi ne ubije glasnika, zar ne? Trebalo je da ranije nešto kažem, ali video sam da je to dečak tek kada je Džejms već krenuo na njega."
     "Glasnik?" upita Greg.
     Sem pogleda Tejlora, čije je lice bilo mešavina besa i neverice. "Što ne kažeš nešto, Fleče? Zar nisi prepoznao dečaka?"
     Tejlor zatrepta. "Šta to lupaš?"
     Sem je spustio ruke, stavio ih na bokove i pokušao da izgleda kao da je zgrožen. "Boga mu, Fleče, onaj dečak iz Misurija koga sam sreo u Lorensu. Onaj čijeg su oca ubili džejhokeri i koji je kidnapovan u Kanzas. Pokazao sam ti ga u subotu ujutro, ali rekao bih da si prethodne večeri previše popio da bi zadržao informaciju."
     Greg pogleda Tejlora. "Kaplare, pio si viski, a trebalo je da izviđaš grad?"
     Tejlor se razljutio. "Do đavola, nisam!"
     "Zašto se onda ne sećaš da sam ti pokazao tog dečaka?" upita Sem.
     "Pa, sećam se", nesigurno reče Sem.
     Sem je znao da to ne sme da pusti. "Zašto onda nisi rekao kapetanu Gregu da je dečak obećao da će da dođe ovde da nas upozori ako još Federalaca stigne u Lorens?"
     U Tejlorovim očima pojavila se panika. "Nisam prepoznao dečaka. Mračno je."
     "Kakva je to priča o plavim bluzama u Lorensu?" upita on.
     "Dečak mi je to kazao", reče Sem. "Šest stotina vojnika, od toga četiri stotine konjanika, spustilo se u utorak iz Levenvorta. Logoruju na južnoj obali reke, kaže on."
     Cev pištolja Frenka Džejmsa sada je bila čista i on je ponovo uperio pištolj na Sema. "Pa, što si ga opet posl'o nazad?"
     Sem je toliko zabrazdio u priču da je gotovo zaboravio na strah. "Zato što je rekao da su plave bluze počele da svakog jutra između pet i šest šalju šezdeset konjanika da izviđaju ravnicu između ovog mesta i Maunt Oreada. Rekao sam mu da nastavi da osmatra i da se vrati kad ih ugleda."
     Kol Janger, mrkog lica i tankih usana, revolverom napravi pokret prema Semu. "Zašto bi nekom u Lorensu rekao ko si i šta tamo radiš?"
     "Već sam kazao zašto", odseče Sem. "Zato što je on iz Misurija i mrzi Jenkije baš kao ti i ja. Možda i više, jer nije imao prilike da odraste pre nego što su mu oduzeli sve što je imao. A ja mu nisam tek tako, bez razloga, prišao i poverio mu se. Dvojica crvenih nogu gnjurala su ga u valov sve dok se nije napola udavio. Kad su otišli, pitao sam ga zašto su to radili, a on je rekao da ih je nazvao kukavičkim jenkijevskim ubicama. Smatrao sam da možemo da upotrebimo takvog prijatelja u Lorensu, a Fleč se složio."
     Džon Mekorkl, čovek okruglastog lica sa šeširom s ravnim obodom, piljio je u Sema kroz stisnute kapke. "A kako je dečak znao gde ćemo da budemo i kada?"
     "Znao je jer smo mu to kazali", reče Sem. "pukovnik je živeo u ovim krajevima i kada je planirao napad, izabrao je ovo brdo da odavde nadziremo. Je l' tako, Fleče?"
     Tejlor klimnu.
     "A što se tiče kada", nastavio je Sem, "pa, Fleč i ja smo znali da ćemo stići ovamo pre izlaska Sunca ili juče ili danas, pa smo rekli dečaku da dođe oba dana ako bude trebalo da nam nešto kaže."
     Janger pogleda Tejlora. "Je li to istina, Fleče? Ili si bio toliko pijan da se ne sećaš?"
     Tejlor ga je besno pogledao. "Istina je, Kole. Samo ti nisam rekao, to je sve. Pet stotina ljudi ima u ovom pohodu i ne mogu svakom od vas sve da kažem, je l' tako?"
     Janger je zaustio da mu odgovori, ali ga je prekinuo zvuk stotina kopita sa padine iznad njih. Kvantril je čuo Džejmsov pucanj i dovodio je ostatak ljudi.
     Greg je vratio pištolj u futrolu. "Onda, dobro", reče on, delujući umorno. "'Ajde da kažemo pukovniku šta je dečak rekao." Pogledao je Tejlora. "Ti to učini, Fleče. On te bolje poznaje nego Klemensa."
     Tejlor klimnu, a onda prostrelja Sema pogledom koji bi otopio čelik.
     U tom pogledu bilo je obećanje, ali Sem nije mario. Greg je poverovao u njegovu priču i, za sada, bar, još je bio živ.
     A i Henri.

     Tejlor je rekao pukovniku Kvantrilu da je dečak iz Misurija došao da upozori napadače na šest stotina novih plavih bluza u Lorensu, koji svi logoruju južno od reke, kao i na to da će izviđačka grupa od pedeset Federalaca najverovatnije uočiti gerilce pre nego što stignu da uđu u grad. Kvantril je slušao bez reči. Zurio je pravo ispred sebe, prema Lorensu, sve dok Tejlor nije završio. Onda je pogledao dole prema Semu, koji je još stajao pored mrtve mule.
     Kvantrilove oči bile su krhotine leda, ali Sem nije skrenuo pogled. Bio je siguran da bi pukovnik, kad bi se on trgnuo, shvatio kakav je lažljivi izdajnik.
     Jedan dug trenutak kasnije, Kvantril se okrenuo prema kapetanu Todu. "Šta ti misliš, Džordže?" upita on.
     Tod je izgledao kao da je pojeo kiseo krastavac. "Kroz durbin nisi video šest stotina Federalaca, zar ne?"
     "Ne", reče Kvantril, "ali nisam mogao da vidim reku. Ako logoruju blizu obale, onda ne mogu da se vide."
     "Onda, hajde da se vratimo i ponovo pogledamo", reče Tod.
     Kvantril odmahnu glavom. "Kad se Sunce bude podiglo dovoljno visoko da možemo videti reku, i ljudi iz Lorensa podići će se na noge. Ili ćemo sad da navalimo, ili da odustanemo."
     "Ali ako dole ima toliko vojnika", reče Greg, "nećemo imati izgleda. Ja bih da se povučemo do granice, pošaljemo još uhoda da ponovo osmotre grad i vratimo se kad budemo sigurni u pobedu."
     Kvantril pogleda u zemlju i pljunu. "Nek' se sve nosi", reče on. "U pravu si. Čak i da nema toliko vojnika, možda su u gradu čuli pucanj iz pištolja."
     Ljudi iza Kvantrila su žamorili. Mnogi su izgledali ljuti ili razočarani, ali gotovo isto toliko ljudi kao da je laknulo.
     Sem je očajnički pokušavao da izgleda razočarano, ali dolazilo mu je da vrišti od sreće.
     Onda je Bil Anderson kriknuo, izvadio jedan od svojih pištolja i udarao konja sve dok ovaj nije stao nos u nos s Crnom Besi.
     "Predaleko smo došli!" vrisnuo je i uperio pištolj u pukovnika. "Predaleko smo došli i naši ljudi su previše propatili! Ovaj napad bio je tvoja zamisao i ubedio si me da povedem svoje ljude! Proklet bio, Kvantrile, ima da to isteraš!"
     Kvantril je hladno zurio u Andersona. "Dobili smo nova obaveštenja", reče on. "Situacija se promenila."
     Anderson odmahnu glavom. "Ništa se nije promenilo! Ništa! Jenkiji su ubili jednu moju sestru, a drugu obogaljili, i ja se ne vraćam dok ne ubijem za osvetu njih dvesta! A ako pokušaš da me napustiš pre nego što to bude gotovo, dvesta prvi čovek koga budem ubio zvaće se Bili Kvantril!"
     Kvantril se okrenuo prema Todu. "Džordže, molim te, uhapsite kapetana Andersona."
     Tod izvuče pištolj. "Mislim da neću", reče on i pomeri konja pored Andersonovog. "Došli smo da nešto obavimo, pa hajde da to i uradimo."
     Žagor među ljudima postao je glasniji.
     "Šta je s vama?" viknu Greg na Toda i Andersona. "Pukovnik Kvantril vama komanduje!"
     Tod se podrugljivo nasmeja. "Dosta je tog 'pukovničkog' sranja. Džeferson Dejvis ne bi dao ovoj kukavici ni ovce da čuva, a kamoli oficirko punomoćje."
     Na to, Frenk Džejms, Džon Mekorkl i Kol Janger priđoše i stadoše pored Andersona i Toda. Bil Greg, Endi Blant i Džon Holt priđoše i stadoše pored Kvantrila. Žagor među gerilcima prerastao je u povike i psovke. Nekoliko ljudi se odvojilo i odjahalo uzbrdo.
     Sem je odlučio da ga ne zanima ishod. Počeo je da uzmiče, ali naleteo je na mrtvu mulu.
     Kvantril je izgledao miran kao pogrebnik. "U redu, momci", reče on. "Mislim da ste u pravu. Došli smo dovde i tukli smo i ranije jenkijevske vojnike." Pokazao je prema Lorensu. "Navalimo!"
     "To mi se više sviđa", reče Anderson i on i njegovi sledbenici okrenuše konje prema Lorensu.
     Čim su se okrenuli, Kvantril je izvadio dva svoja pištolja iz opasača, podigao ih i ustrelio Bila Andersona u leđa. Anderson se stropoštao, a njegov konj je uzmaknuo.
     Brdo je eksplodiralo u pakao blesaka usta cevi, prasaka i vrisaka.
     Sem se bacio preko mule i skupio uz njena leđa, sve dok nije čuo metke iz pištolja kako joj udaraju u stomak. Onda se otkotrljao i poleteo nizbrdo na rukama i kolenima. Kada se između njega i borbe našlo dovoljno drveća, ustao je i potrčao. Pao je nekoliko puta pre nego što je stigao do podnožja brda, ali nije dozvolio da ga to uspori.
     U podnožju brda drveće je ustupilo mesto prerijskoj travi i zakržljalom žbunju i Sem potrča pravo prema Lorensu. Na ravnici ispred sebe nije mogao da vidi Henrija i Bigzbija, pa se nadao da su već stigli u grad.
     Iza njega je zagrmelo i on se osvrte tačno na vreme da ugleda vrat konja i petu čizme. Čizma ga je udarila u čelo i oborila ga na zemlju. Šešir mu je odleteo.
     Sem je ležao na leđima i zurio u nebo koje je postajalo sve svetlije. Onda se obris konjske glave pojavio iznad njega i vreo dah zapljusnuo mu je lice.
     "Ustaj i vadi pištolj iz opasača", reče glas.
     Sem se okrenuo, podigao na kolena i pogledao jahača. Bio je to Fleč Tejlor. Mornarički kolt uperio je Semu u lice.
     "Ubićeš me, Fleče?" upita Sem.
     "Ne dok si na kolenima", reče Tejlor. "Ustani, potegni pištolj iz opasača i umri kao čovek."
     Sem se tiho, gorko nasmejao. Zapanjilo ga je to što nije bio uplašen.
     "Fleče, svi ljudi jednako umiru", reče on. "Nerado."
     Tejlor je još par sekundi držao pištolj uperen u Sema, a onda opsovao i otkočio ga. Pogledao je ka brdu. "Slušaj samo kakav si pakao izazvao", reče on.
     Pucnjevi iz pištolja i krici pronosili su se ravnicom kao dim.
     Tejlor je vratio pogled na Sema. "Spasao si mi život", reče on, "tako da ti sada opraštam tvoj. Ali ako te ponovo vidim, ubiću te."
     Sem klimnu. "Hvala ti, Fleče."
     Tejlorove usne posuvratile su se sa zuba. "Idi do đavola", reče on. Onda je mamuznuo konja i odjahao nazad prema brdu.
     Sem je posmatrao Tejlora kako odlazi sve dok nije shvatio da se borba sa brda preliva na ravnicu. Ustao je, našao šešir - šešir koji mu je Tejlor dao - i ponovo potrčao prema Lorensu.
     Kada je stigao do ulice Masačusets, posrćući, iscrpljen, video je ljude na prozorima svih zgrada. Neki su nosili plave uniforme, ali većinom su to bili civili. Svaki čovek držao je revolver ili karabin. Jedan čovek izišao je i uperio pušku u Sema, ali dečak po imenu Henri odnekud se pojavio i sprečio ga. Onda je Henri dohvatio Sema za ruku i uvukao ga u Vitni Haus.
     Petnaest minuta kasnije, Sem je gledao kroz prozor sobe na drugom spratu kako predivni crni konj galopom ulazi u ulicu Masačusets. Ruke jahača, koji je na sebi imao vezenu sivu košulju, sive pantalone i crne konjičke čizme, bile su vezane na leđima, a noge su mu bile vezane za stremene. Glava i ramena bili su mu umazani smolom i zapaljeni. Vrištao je.
     "To je Kvantril!" viknu neko.
     Salva pucnjeva začula se s obe strane ulice i konj i jahač padoše mrtvi.
     Kroz nekoliko trenutaka, sto misurskih gerilaca, predvođenih, Džordžom Todom, nagrnulo je na ulicu. Njih četrnaestoro pokosio je pljusak olovnih kugli, a ostali su se okrenuli i razbežali, praćeni vojnicima i građanima. Četa regruta crnaca dala se u poteru i ubila još tri gerilca na južnom kraju grada.
     Kada su pucnjava i vika prestali, mnoštvo građana okupilo se oko leša crnog konja i izgorelog, krvavog tela njegovog jahača. Gomila se razdvojila da propusti dva čoveka u crnim odelima i šeširima koji su prišli telima. Sem je u njima prepoznao propovednike koje su on, Tejlor i Noland sreli nedelju dana ranije.
     Stariji propovednik podigao je Bibliju iznad Kvantrilovog leša. "Zemlja zemlji", zapevao je.
     I mlađi propovednik podigao je svoju bibliju. "Pepeo pepelu", rekao je.
     Uglas, opevaše: "I prah prahu."
     Onda su spustili Biblije, izvadili revolvere i ispalili još nekoliko metaka u Kvantrila, za dodatak.
     "Amin", reče gomila.
     Sem sklopi zavese.

     Senator Džim Lejn bio se vratio u Lorens u sredu na hitan sastanak i poslao je po Sema u subotu u podne, dan posle neuspelog napada. Lejn je bio mršaviji, mlađi i imao je više kose nego što je to Sem, na osnovu karikatura, zamišljao; međutim, njegova lepa kuća na zapadnom kraju grada bila je baš onakva kakvom ju je Sem zamišljao. Bila je opremljena skupim nameštajem, uključujući i dva klavira u sobi za primanje.
     "Kako to da imate dva klavira, senatore?" upita Sem. Tu noć nije spavao i nije ga se ticalo što možda zvuči optuživački.
     Lejn se nasmešio. "Jedan je moje majke", reče on. "Drugi je pripadao jednom secesionisti iz okruga Džekson koji je otkrio da više nema gde da ga drži." Senator je uzeo pero i napisao par reči na listu papira, zatim je smotao papir i gurnuo ga preko stola. "Kanzas vam zahvaljuje, gospodine Klemens, i žali zbog greške od pre dve godine kada su garde crvenih nogu zamenili vašeg brata za robovlasnika. Da su znali da je on bio imenovan za sekretara oblasti Nevada, siguran sam da se ta tragedija ne bi dogodila."
     "Kazao im je", reče Sem. "Nisu mu poverovali."
     Lejn sleže ramenima. "Šta je, tu je, ali pravda će biti zadovoljena. General Juing naredio je svojim jedinicama da uhapse sve crvene noge na koje naiđu. On veruje da su se ti ljudi bavili kriminalom u ime slobode, a ja se s tim moram složiti." Potapšao je list hartije. "Rečeno mi je da je guverneru Naju iz obalsti Nevada ponovo potreban sekretar. Ne mogu da vam jemčim nameštenje, ali ovo bi trebalo da vam olakša put." Nagnuo se napred. "Iskreno, gospodine Klemens, mislim da je vaša odluka da produžite za Nevadu dobra. U ovom gradu ima onih koji veruju da čovek koji je izgoreo uopšte nije Kvantril i da ovde niste kao prijatelj već kao Kvantrilov uhoda."
     Sem je zurio u list papira. "Karta za putovanje kočijom iz Sent Džozefa iznosi sto pedeset dolara", reče on. "Ja imam deset."
     Lejn je ustao i izišao iz sobe. Kada se vratio, pružio je Semu tri novčanice od pedeset dolara i bocu viskija.
     "Ovo je destilovano iz kanzaškog kukuruza", reče senator, kuckajući bocu noktom. "Mislio sam da vam dam nešto što će vas sećati na moju državu."
     Sem je nabio novac u džep od kaputa i ustao, držeći bocu viskija za grlić. Moju državu, rekao je Lejn. Šta je, tu je.
     "Do viđenja, senatore", reče Sem. Počeo je da se okreće.
     "Ne zaboravite moje preporuke", reče Lejn.
     Sem je podigao list papira, nabio ga u džep sa novcem i izišao iz kuće.
     Henri je stajao napolju i držao Bigzbijeve uzde, a dvanaest plavih bluza čekalo je u blizini. Imali su uz sebe jednog konja viška.
     "Gospodine Klemens", pozvao ga je jedan od vojnika. "Naređeno nam je da vas ispratimo do Sent Džozefa. Treba smesta da krenemo." Nije zvučao da mu je drago zbog toga. Sve plave bluze u pratnji bili su belci i Sem je pretpostavljao da im je to kazna zato što nisu učestvovali u poteri s onim žarom s kojim su to činili njihovi crni drugovi.
     Sem je klimnuo vojniku, a zatim spustio pogled na Henrija. "Pretpostavljam da bi želeo da zadržiš konja", reče on.
     "Pa, ne bih, zapravo", reče Henri. "Zao je, ako mene neko nešto pita. Ali moj tata kaže da ili će da uzme Bigzbija kao odštetu za svoju mazgu, ili će iskaliti bes na nečijoj koži. A pošto vi bežite, rekao bih da će moja savim dobro poslužiti."
     "Jedno dranje bi ti sigurno dobro došlo", reče Sem, "ali pošto meni ta životinja više ne treba, možeš da je zadržiš, a s njom i sedlo. Međutim, ja ću da uzmem bisage." Skinuo je bisage s konja i stavio bocu viskija u jednu od njih. Nekoliko grumenova žutog šećera ležalo je na dnu bisaga, pa je dao jedan Bigzbiju. Bigzbi ga je neko vreme žvakao i na kraju progutao, a onda pokušao da ujede Sema za šaku. Sem je Henriju dao ostatak šećera i odneo bisage do slobodnog konja.
     "Zbogom, gospodine Klemens", reče Henri, penjući se na Bigzbija. "Nikada vas neću zaboraviti."
     Sem je uzjahao svog konja. "Hvala ti, dečače", reče on, "ali ja ću iz sve snage da se borim da zaboravim tebe, baš kao i sve drugo vezano za ovaj zaraženi prišt od grada."
     Henri ga je sumnjičavo pogledao. "Gospodine Klemens", reče on, "mislim da ste vi lažov."
     "To ne pobijam", reče Sem. "Samo bih želeo da mi se to isplati."
     Plave bluze su krenule i Semov konj pođe sa njima. Sem se osvrnuo da mahne Henriju i Bigzbiju, ali oni su se već okrenuli na drugu stranu i nisu ga videli.
     Na putu do skele, Sem i ostali vojnici prošli su pored Eldridž Hausa, gde je osamnaest tela bilo položeno na pločnik. Već su počela da smrde. Jedan broj građana još je bio okupljen u blizini, a iz onoga što je Sem mogao da čuje, najviše ih je zanimao mrtav crnac, koji je bio jedan od tri napadača što su ih ubili crnački regruti. Pitali su se, zašto bi bilo koji čovek njegove rase jahao s Kvantrilom?
     Sem je zaustio da kaže: "Zbog novca", ali reči su mu zastale u grlu.
     Poslednja četiri tela na pločniku bila su tela Džordža Toda, Kola Jangera, Frenka Džejmsa i Flečera Tejlora.
     Sem je skrenuo pogled i projahao.

     Proveo je subotnju noć logorujući pored puta sa vojnicima, a nedeljnu u hotelu u Sent Džozefu, ali obe nije spavao. U ponedeljak ujutro, odneo je bisage do kočijske stanice, platio kartu i ukrcao se. Ostala dva putnika i nekoliko vreća pošte uskoro su mu se pridružili i kočija je u osam sati krenula na zapad.
     Kada su prošli mesto na kome je Orion ubijen, Sem je izvadio viski koji mu je Lejn dao i počeo da pije. Ponudio je svoje saputnike, ali svaki od njih uzeo je samo gutljaj, a onda odbio dalje da pije, s rečima da je to najodvratnija stvar koju su ikada probali. Sem se složio, pa ipak je ispio gotovo pola boce.
     Na sledećoj stanici, dok su konji menjani, popeo se na vrh kočije, sve sa svojim bisagama. Kada je kočija opet krenula, Sem je nastavio da pije viski i da zuri u zelena i zlatna polja. Uskoro, glave vrele od Sunca i alkohola, palo mu je na pamet da kukuruz i trava koji se mrdaju na vetru izgledaju kao okeanski talasi posle oluje. Setio se odmora koji je proveo blizu Nju Orlinsa, gledajući na Meksički zaliv posle peljarenja parobroda niz Misisipi. Pitao se da li će mu se bilo šta u Nevadi upola toliko dopadati.
     Pomisao na Nevadu podsetila ga je na pismo koje mu je napisao Džim Lejn, tako da ga je izvadio i pročitao:

     Dragi guvernere Naju,
     Sećate li se da je pre dve godine Vaš predviđeni sekretar, gospodin Orion Klemens, nesrećno nastradao pre nego što je stigao da preuzme dužnost. Ovim pismom predstavljam vam njegovog mlađeg brata, Semjuela, koji je služio svojoj državi i koji je odani republikanac. Verujem da ćete uraditi sve da mu osigurate bilo kakvo zaposlenje za koje bi bio pogodan.
     Najiskrenije Vaš,
     Džejms Lejn, senator
     Velike i Plemenite Države Kanzas

     Sem je pocepao pismo i pustio da njegove deliće razveje vetar. Ako bi u Nevadi postojalo 'bilo kakvo zaposlenje za koje bi bio pogodan', dobiće ga bez ikakve pomoći jednog samozadovoljnog, lopovskog kurvinog sina kakav je Džim Lejn.
     Niti će piti više i kap Lejnovog groznog viskija. Nagnuo se nad tanku gvozdenu ogradu na krovu kočije i ispraznio bocu na put. Onda je otvorio jednu od bisaga, izvadio kolt i ustao. Držao je bocu viskija u levoj ruci, a pištolj u desnoj.
     Pratilac kočije osvrnuo se prema njemu. "Šta to radite, gospodine?" upita on.
     Sem je raširio ruke. "Govorim zbogom prokletoj državi Kanzas", dreknu on, "i brišem za Područje!"
     Bacio je pogled preko visoke trave. Mreškala se u talasima.
     Nedostajala mu je reka.
     Nedostajala su mu braća.
     Ali ubijanje ljudi zbog sveta koji je nestao neće ga vratiti. Vreme je da stvori drugi.
     "Haf-les tven!" dreknu on.
     I vozač i pratilac osvrnuše se i pogledaše ga.
     "Kvoter-les tven!" povika Sem.
     Onda je zamhnuo levom rukom nazad i trznuo je napred, bacajući bocu iznad trave. Kada je stigla u najvišu tačku leta, smirio je desnu ruku, otkočio palcem kolt i pritisnuo obarač.
     Boca se rasprsnula u brilijantne krhotine.
     Kočija se nagnula i Sem sede na krov uz udarac.
     "Boga mu!" viknu pratilac. "Uplaši još jednom konje i letiš napolje!"
     Sem je uzeo pištolj za cev i ponudio ga pratiocu. "Molim vas, prihvatite ovo", reče on, "uz izvinjenje."
     Pratilac ga je uzeo. "Vratiću vam ga kad se otreznite."
     "Ne", reče Sem, "nećete."
     Onda je zabacio glavu i zaurlao: "MAAAARRRRK TVEEENN!"
     Dva hvata. Bezbedna voda.
     Legao je sa šeširom preko lica i zaspao, a nijedan mrtvac nije mu pohodio snove.
     Za Sema Klemensa, rat je bio završen.