9.

     Obema nogama spustila se na tle, čvrsto, bez ičega varavog, sa silom teže dobro poznatom posle devet meseci na Aresu; sa težinom odela pride, nije bilo mnogo drugačije od hodanja na Zemlji, koliko je mogla da se seti. Nebo je bilo ružičasto, osenčeno nijansama peska, boje bogatije i finije nego na bilo kom snimku. "Vidi to nebo", govorila je En, "vidi to nebo." Maja je krckala okolo, Saks i Vlad su se okretali kao rotirajući kipovi. Nadežda Fransina Černiševska načini još korak-dva, da oseti kako joj čizme drobe površinu. Bio je to pesak otvrdnut solju, debljine nekoliko centimetara, koji je pucao kad biste stali na njega; geolozi su ga zvali durikrast ili kališ. Tragovi njenih čizama bili su okruženi čitavim malim sistemima zrakastih pukotina.
     Bila se udaljila od lendera. Tlo je bilo tamne, rđavo narandžaste boje, prekriveno ujednačenim slojem kamenja istog tona, iako je poneki kamen imao nijanse crvenog, crnog ili žutog. Istočno od njih stajalo je nekoliko raketnih lendera, svaki drugačijeg oblika i veličine, a iznad istočnog horizonta videli su se vrhovi drugih. Svi su imali crveno-narandžastu koru kao i zemljište; bio je to neobičan, uzbudljiv prizor, kao da su naišli na davno napušten tuđinski kosmodrom. Ovako će izgledati delovi Bajkonura kroz milion godina.
     Otišla je do jednog od najbližih lendera, teretnog kontejnera veličine manje kuće, podignutog na kosturni četvoronožni raketni sklop. Sunce je bilo iznad glave, suviše blistavo da se u njega gleda čak i kroz vizir; bilo je teško proceniti, kroz polarizaciju i druge filtere, ali se činilo da je dnevna svetlost otprilike kao na Zemlji, koliko se sećala. Vedar zimski dan.
     Ponovo se osvrnula, pokušavajući da upije sve odjednom. Stajali su na pomalo neravnom polju, prekrivenom manjim stenama oštrih ivica, do polovine ukopanim u prašinu. Tamo prema zapadu horizont je bio obeležen manjim bregom zaravnjenog vrha. Rub kratera, možda; bilo je teško reći. En je već bila na pola puta donde, ali njena prilika i dalje je bila krupna; horizont je bio bliže nego što se činilo da treba, i Nađa zastade da ovo razmotri, pretpostavivši da će se uskoro navići na to i prestati da primećuje. Ali nije bio nimalo sličan zemaljskom, taj čudno bliski horizont, sada je to jasno videla. Nalazili su se na manjoj planeti.
     Napregla se da se seti zemaljske sile teže, pitajući se zašto je toliko teško. Šetnja kroz šume, preko tundre, na zaleđenoj reci u zimu... a sada: korak, pa opet korak. Zemljište je bilo ravno, ali bilo je potrebno obilaziti sveprisutno kamenje; nije poznavala mesto na Zemlji gde su stene tako ravnomerno i izobilno raspoređene. Skoči! Učinila je to i nasmejala se; i pored odela, osećala je da je lakša. Bila je snažna kao i pre, ali je težila samo trideset kila! I četrdeset kila odela... pa, istina, to joj je malo kvarilo ravnotežu. Imala je utisak da je ispražnjena unutra. To je bilo to: više nije imala centar teže, pomerio se prema koži, prema spoljašnosti umesto unutrašnjosti mišića. Efekat odela, naravno. Unutar naseobina biće kao unutar Aresa. Ali ovde, napolju, u odelu, bila je žena-balon. Ova slika pomogla joj je da se kreće sa više lakoće, preskoči kamen, doskoči i zaokrene, zaigra! Samo poskočiš u vazduh, odigraš, spustiš se na vrh ravnog kamena - pazi...
     Preturila se i dočekala na koleno i obe šake. Rukavice joj probiše durikrast. Osećala ga je kao sloj ukrućenog peska na plaži, ali je bio tvrđi i krtiji. Kao stvrdnuto blato. Hladan! Njihove rukavice nisu bile grejane kao đonovi čizama, i nije bilo dovoljno izolacije pri dodirivanju tla. Kao da golim prstima dira led, brr! Oko 215 stepeni Kelvina, setila se, ili -90 stepeni Celzijusa; hladnije nego na Antarktiku, hladnije nego na najhladnijem mestu u Sibiru. Nije osećala vrhove prstiju. Biće im potrebne bolje rukavice za rad, rukavice opremljene grejačima, kao u đonovima čizama. To će ih učiniti debljim i manje elastičnim. Moraće da ojača mišiće prstiju.
     Smejala se. Ustala je i pošla ka drugom teretnom lenderu, pevušeći 'Bluz kraljevskog vrta'. Popela mu se na nogu i obrisala prašinu sa urezanog natpisa na boku velikog metalnog sanduka. Džon Dir/Volvo marsovski buldožer, sa pogonom na hidrazin, toplotnom zaštitom, poluautonoman, potpuno programabilan. Plus proteze i rezervni delovi.
     Osetila je kako joj se lice razvlači u širok kez. Kopači, utovarivači, buldožeri, traktori, sortirači, kiperi; građevinski materijali i zalihe svih vrsta; mašine za filtriranje vazduha i sakupljanje hemikalija iz vazduha; male fabrike za pretvaranje tih hemikalija u druge hemikalije; druge fabrike, za kombinovanje ovih hemikalija; pravi komision, sve što će im biti potrebno, u desetinama sanduka razbacanih svuda po polju, samo da se uzme. Počela je da skače od jednog lendera do drugog, praveći popis. Neki su se očigledno teško prizemljili, nekima su popustile paukove noge stajnog trapa, nekima je popucalo telo, jedan se pretvorio u gomilu razbijenih sanduka, napola zatrpanih prašinom, ali i to je bila prilika za igru spasavanja i popravljanja, jednu od onih koje je najviše volela! Glasno se nasmejala, bila je pomalo opijena, a onda primeti da joj trepće kom-dioda na zglobu šake; uključila se na zajedničku frekvenciju i iznenadila se začuvši Maju, Vlada i Saksa kako govore istovremeno: "Gde je En, žene, vraćajte se ovamo, 'ej Nađa, dođi, pomozi nam da sredimo ovaj prokleti modul, ne možemo ni vrata da otvorimo!"
     Ona se nasmeja.

     Stambeni moduli bili su razbacani kao i sve ostalo, ali su se spustili blizu onog za koga su znali da je ispravan; nekoliko dana ranije bio je uključen sa orbite i prošao je kroz potpunu proveru. Međutim, vrata spoljnje zemunice, koja nisu mogla da se provere, bila su zaglavljena. Nađa se zaposli oko njih, cereći se; bilo je čudno videti da nešto što liči na krntiju stare kamp-prikolice ima ulaznu komoru svemirske stanice. Trebalo joj je samo minut da je otvori, i to tako što je otkucala šifru za otvaranje u slučaju opasnosti, istovremeno povlačeći vrata. Zaglavila su se od hladnoće, verovatno zbog razlike u skupljanju materijala. Biće još puno takvih problemčića.
     Onda ona i Vlad uđoše u komoru, pa iz nje u modul. I iznutra je izgledao kao kamp-prikolica, ali sa najmodernijom kuhinjskom opremom. Sva svetla bila su uključena. Vazduh je bio zagrejan, cirkulacija dobra. Kontrolna tabla kao da je bila za nuklearnu elektranu.
     Dok su ostali ulazili, Nađa je pošla da obiđe niz sobica, od vrata do vrata, i odjednom je obuze nestvarno osećanje: stvari kao da su bile ispomerane. Svetla su gorela, negde su žmirkala, a na suprotnom kraju hodnika, jedna vrata su se polako njihala napred-nazad na šarkama.
     Ventilacija, naravno. A udar pri spuštanju modula verovatno je bio krivac za taj neznatni nered. Potisnula je osećaj, i pošla nazad da dočeka ostale.

     Kada su se svi spustili i prošetali kamenitom ravnicom (zastajali, spoticali se, trčkarali, čudili se horizontu, polako se okretali, ponovo hodali), a zatim ušli u tri uključena modula, oslobodili se EVA odela i odložili ih, proverili module, jeli, razgovarajući usput o svemu, pala je noć. Nastavili su da rade na modulima i pričaju skoro celu noć, suviše uzbuđeni da bi mogli da zaspe; potom su gotovo svi legli da ukradu malo sna, do svitanja, kada su se probudili i obukli i ponovo izišli, razgledajući okolo, proveravajući podatke i oprobavajući mašine. Sve dok nisu primetili da umiru od gladi, pa su se vratili unutra da pojedu nešto na brzinu, i već je bila noć!
     Tako je to išlo nekoliko dana; divlji kovitlac prolaska vremena. Nađa bi se probudila na signal zglobne konzole i žurno bi doručkovala, zagledana kroz mali istočni prozor modula: zora je mrljala nebo bogatim tonovima maline, pre nego što bi hitro prošla kroz niz ružičastih preliva do guste ružičasto-narandžaste boje dana. Njeni drugovi spavali su svuda po podu modula, na prostirkama koje su preko dana bile smotane uz zidove. Zidovi su bili prljavo bele boje, sa narandžastim prelivom jutra. Kuhinja i dnevni boravak bili su tesni, četiri toaleta kao sanduci. En bi se probudila kada bi se rasvetlila soba, i otišla bi u jedan od četiri toaleta. Džon je već bio u kuhinji, pazeći da se kreće tiho. Ovde su uslovi bili mnogo skučeniji i manje privatni nego na Aresu, i mnogima je bilo teško da se prilagode; Maja se svako veče žalila da ne može da spava u toj gužvi, ali ipak jeste, usta otvorenih kao u devojčice. Ona će se probuditi poslednja, još dremajući usred buke i gužve jutarnjih poslova ostalih.
     Onda bi Sunce načelo horizont, i Nađa bi dovršila svoje žitarice i mleko, mleko načinjeno od mešavine praha i vode uzete iz atmosfere (imalo je ukus kao pravo); bilo je vreme da odene hodač, pa napolje na posao.
     Hodači su bili projektovani za teren Marsa i nisu bili pod pritiskom kao svemirska odela, već napravljeni od rastegljive mreže, koja je stezala telo otprilike istim pritiskom kojim bi to činila i Zemljina atmosfera. Ovo je sprečavalo ozbiljne povrede od širenja ako bi telo bilo izloženo minimalnoj atmosferi Marsa, ali je nosiocu pružalo mnogo veću slobodu pokreta nego svemirsko odelo pod pritiskom. Hodači su takođe imali prednost zbog toga što su bili osigurani protiv oštećenja; samo je tvrdi šlem bio vazdušno izolovan, te ako bi vaš hodač zaradio rupu na kolenu ili laktu, imali biste gadnu oderotinu ili smrznut komad kože, ali se ne biste gušili i umrli za par minuta.
     Oblačenje hodača, međutim, bilo je posebno naporno. Nađa se utisnula u tesne pantalone preko dugačkog donjeg veša, zatim u jaknu, pa povukla zip koji je spajao dva dela odela. Potom je natukla glomazne termalne čizme i spojila gornje prstenove sa prstenovima na nogavicama hodača; navukla je rukavice, zakopčala zglobne prstenove; stavila je tvrdi šlem, uglavnom standardne izrade, zakačila ga za vratni prsten odela; uvukla je ruke u kaiševe ranca sa bocama vazduha i spojila cevi sa šlemom. Nekoliko puta je duboko udahnula, kušajući hladnu mešavinu kiseonika i azota. Zglobna tabla na rukavu hodača očitala je da su svi spojevi u redu, i ona pođe za Džonom i Samantom u komoru. Zatvorili su unutrašnja vrata; spremišta usisaše vazduh; Džon otključa spoljnja vrata. Njih troje iskoračiše napolje.
     Svakog jutra bejaše uzbudljivo izići na tu kamenitu ravnicu, dok je rano Sunce još bacalo dugačke crne senke prema zapadu, a mnogi brežuljci i manje šupljine bili jasno vidljivi. Obično je bilo južnog vetra, tako da su preko tla tekli talasići fine prašine, pa se povremeno činilo da stenje klizi. Čak se i najsnažniji takav vetar jedva osećao na ispruženoj ruci, ali još nisu doživeli jedan od onih olujnih vetrova; sa brzinom od pet stotina kilometara na sat, bilo je sigurno da bi nešto osetili. Sa dvadeset, gotovo ništa.
     Nađa i Samanta odoše do jednog od malih otpakovanih rovera i sedoše u njega. Nađa ga poveze preko ravnice do traktora koji su pronašli prethodnog dana na otprilike kilometar prema zapadu. Jutarnji mraz prodirao joj je kroz hodač u dijamantskoj šari, zbog dijagonalnog ukrštanja grejnih niti u materijalu odela. Neobičan osećaj, ali joj je u Sibiru mnogo puta bilo hladnije, pa se nije žalila.
     Dovezle se se do velikog lendera i sišle sa vozila. Nađa uze bušilicu sa Filipsovom odvitkom i poče da rasklapa natovareni sanduk. Traktor u sanduku lendera bio je marke Mercedes-Benc. Gurnula je bušilicu u glavu zavrtnja, stisnula okidač i posmatrala kako izlazi zavrtanj, vrteći se. Kezeći se, pređe na sledeći. U mladosti je nebrojeno puta izlazila na ovakvu ciču-zimu, utrnulih izubijanih šaka, i bila titanske bitke da odvije zaleđene ili izjedene šrafove... ali ovde je to bilo samo ziip, i eto još jednog napolju. A sa hodačem je zaista bilo toplije nego u Sibiru i slobodnije nego u svemiru, nije bila ništa sputanija nego u tankom tesnom trikou. Okolo nje bilo je razbacano crveno kamenje, onom neprirodnom ravnomernošću; na zajedničkoj frekvenciji žagorili su glasovi: "'Ej, našao sam one solarne ploče!" "Al' ti je to nešto, ja sam naš'o nuklearni reaktor." Stvarno, sjajna bejahu jutra na Marsu.
     Poređani zidovi sanduka bili su rampa za spuštanje traktora sa lendera; nisu baš izgledali dovoljno čvrsto, ali je tu opet pomogla gravitacija. Nađa je uključila grejni sistem traktora čim je postao dostupan, pa se popela u kabinu i otkucala komandu u njegov autopilot, procenivši da bi bilo najbolje da pusti mašinu da sama siđe niz rampu, a da ona i Samanta to odgledaju sa strane, za slučaj da se rampa pokaže lomljivija nego što se očekivalo, ili nepouzdana na neki drugi način. Još joj je bilo veoma teško da proračunava na osnovu Marsove gravitacije i da veruje projektima koji su je uzeli u obzir. Rampa joj je naprosto izgledala suviše labava!
     No, traktor se spustio bez problema i zaustavio se na tlu: osam metara dugačak, kraljevsko plave boje, sa točkovima ojačanim žičanom mrežom, višim od njih dve. Morale su da upotrebe kratke lestvice da se popnu u kabinu. Ruka krana već je bila pričvršćena na prednji nosač, i s njom nije bilo teško natovariti traktor, peščani bager, kutije rezervnih delova i, na kraju, zidove sanduka. Kada su to završile, traktor je izgledao pretovaren i nestabilan kao parne orgulje; ali g-sila činila je da to bude samo problem održavanja ravnoteže. Sam traktor bio je prava mrcina, sa šest stotina konjskih snaga, širokim rasponom trupa i ogromnim točkovima. Hidrazinski motor imao je gori potisak nego onaj na dizel, ali bio je praktično neumoran, kao savršena prva brzina. Povezoše se polako prema parku prikolica - ona, Nadežda Černiševska, vozi Mercedes-Benc po Marsu! Pratila je Samantu prema sabirnom mestu, osećajući se kao kraljica.
     Tako bejaše ujutru. Nazad u modul, dole sa šlemom i bocom, brz obrok u hodaču i čizmama. Sva ta jurnjava okolo činila je da ogladne kao vukovi.
     Posle ručka, ponovo su se našle napolju u Mercedesu i upotrebile ga da prenesu Boingov prečistač vazduha do mesta istočno od modula, gde je trebalo da budu smeštene sve fabrike. Prečistači vazduha bili su veliki metalni cilindri, donekle slični trupu aviona 737, osim što su imali osam masivnih kompleta stajnih trapova i vertikalno pričvršćene raketne uređaje na bokovima, kao i dva mlazna uređaja montirana na pramčanom i krmenom delu trupa. U tu oblast bilo je spušteno pet ovakvih prečistača, otprilike dve godine ranije. U međuvremenu su njihove mlaznice usisavale razređeni vazduh i provlačile ga kroz niz mehanizama za izdvajanje sastavnih gasova. Gasovi su bili sabijeni i čuvani u velikim rezervoarima, sada na raspolaganju za upotrebu. U svakom Boingu sada se nalazilo 5.000 litara vodenog leda, 3.000 litara tečnog kiseonika, 3.000 litara tečnog azota, 500 litara argona i 400 litara ugljen-dioksida.
     Nije bio lak zadatak prevući ove džinove do velikih skladišnih tankova u blizini njihovih modula, ali se moralo, jer će, posle pražnjenja u skladišne tankove, opet moći da budu uključeni. Istog popodneva, jedna grupa već je ispraznila jedan i ponovo ga uključila, tako da se svuda čulo duboko brujanje njegovih mlaznjaka, čak i pod šlemom ili u modulu.
     Nađin i Samantin prečistač bio je tvrdoglaviji; za celo popodne uspele se da ga pomere samo sto metara; morale su čak da upotrebe buldožerski dodatak da poravnaju grubu stazu za njega čitavom dužinom. Pred sam zalazak Sunca, vratile su kroz komoru u modul, promrzlih ruku i slomljene od umora. Svukle su se do zaprašenog donjeg veša i otišle pravo u kuhinju, ponovo izgladnele; Vlad je izračunao da svako od njih sagori oko šest hiljada kalorija dnevno. Skuvale su i progutale rehidrirane rezance, umalo ispekavši delimično otkravljene prste na posudama. Tek posle jela otišle su do ženske svlačionice i pokušale da se operu, ribajući se sunđerima pod vrućom vodom, i na kraju obukle čistu odeću. "Biće teško održati čistoću odeće, jer ova prašina prodire čak i kroz zglobne zaptivke, a zipovi na struku su kao zjapeće jame." "Pa jeste, kad su čestice mikronske veličine! Imaćemo zbog njih i gorih nevolja nego što je prljava odeća, ja ti kažem. Ima da prodiru u sve, u pluća, krv, mozgove..."
     "E, to ti je život na Marsu." Ovo je već bio sveprisutan napev, upotrebljavan kad god bi bilo problema, posebno onih nerešivih.
     Ponekad bi posle večere preostalo još par sati dnevne svetlosti, pa bi se Nađa, koju nije držalo mesto, vratila napolje. Često je to vreme provodila lutajući među sanducima, dovučenim tog dana u bazu, i postepeno je sebi sakupila komplet alata, osećajući se kao dete u poslastičarnici. Godine provedene u energetskoj industriji Sibira stvorile su kod nje poštovanje prema kvalitetnom alatu, jer se gadno patila bez njega. Tamo ,u gornjem Jakutu, sve je bilo sagrađeno na permafrostu, pa su platforme leti neujednačeno tonule, a zimi bile okovane ledom, dok su građevinski elementi stizali sa svih strana sveta, teške mašine iz Švajcarske i Švedske, bušilice iz Amerike, reaktori iz Ukrajine, uz dosta napabirčenih sovjetskih starudija, gde je nešto bilo dobro, ostalo neopisive krntije, a sve zajedno neuklopljivo - nešto od toga čak je bilo napravljeno u inčima - tako da su morali neprestano da improvizuju, gradeći naftne bunare od leda i žice, sklapajući atomske reaktore prema kojima je Černobil izgledao kao švajcarski sat. I svaki posrani radni dan bio je priveden kraju uz alat od koga bi i kotlokrpa zaridao.
     Sada je imala priliku da slobodno šeta u mutnoj rubinskoj svetlosti sutona, uz zvuke svoje stare kolekcije džeza u slušalicama šlema puštene sa sterea u modulu, preturajući po kutijama sa opremom i uzimajući alat po volji. Zatim bi ga odnela u sobičak koji je izborila za sebe u jednom od skladišta, zviždućući zajedno sa 'Kreolskim džez-orkestrom kralja Olivera', da ga pridoda zbirci koja je sadržala, između ostalog, komplet 'Alen' ključeva, nekoliko klešta za savijanje, električnu bušilicu, nekoliko klema, nekoliko lučnih testera, komplet polužnih ključeva, svežanj zaptivnih traka otpornih na niske temperature, raznovrsne turpije i rende, komplet srpastih ključeva, savijač žice, pet čekića, nekoliko hemostata, tri hidraulične dizalice, mehove, nekoliko kompleta odvrtača, svrdala i umetaka za bušilicu, prenosnu bocu sa gasom, sanduk plastičnih eksploziva i oblikovanih punjenja, metar na oprugu, džinovski švajcarski džepni nož, makaze za lim, razna klešta, pincete, tri stege, izolirku, X-rezače, kramp, nekoliko maljeva, komplet odvrtki posebne namene, crevne stege, komplet glodalica, komplet juvelirskih šrafcigera, lupu, svakojake trake, vodoinstalaterski visak i razvrtač, šivaći komplet, makaze, sita, strug, libele raznih dimenzija, monterska dugačka klešta, klešta za stezanje, komplet za narezivanje navoja, tri lopate, kompresor, generator, uređaj za zavarivanje i rezanje, zidarska kolica... i tako dalje. A to je bila samo mehanička oprema, njen stolarski alat. U drugim delovima skladišta slagali su laboratorijsku i istraživačku opremu, geološke sprave i svakovrsne računare, radio-uređaje, teleskope i video kamere; a ekipa za biosferu imala je skladišta opreme za osnivanje farme, za recikliranje otpadaka, aparaturu za razmenu gasova - ukratko, celokupnu infrastrukturu; medicinska ekipa takođe je imala više skladišta zaliha za kliniku, istraživačke laboratorije i pogon za genetski inženjering. "Znaš šta je ovo?" upita Nađa Saksa jedne večeri, osvrćući se po svom skladištu. "Ovo je ceo grad, rasklopljen na delove."
     "I to imućan grad, rekao bih."
     "Da, univerzitetski grad. Sa prvoklasnim odeljenjima za nekoliko nauka."
     "Ali u delovima."
     "Jeste, ali ja ga volim baš ovakvog."
     Zalazak Sunca značio je obavezan povratak u module, i ona bi se dovukla unutra kroz komoru, pojela još jedan hladan i oskudan obrok, sedeći na ležaju i slušajući razgovor oko nje, uglavnom o dnevnim poslovima i o rasporedu za sledeće jutro. Ovo je trebalo da rade Frenk i Maja, ali se, zapravo, odvijalo spontano, po principu ad hoc razmene. Hiroko je bila posebno vešta u ovome, što je bilo iznenađujuće s obzirom na njenu povučenost tokom putovanja; ali sada, kad joj je bila potrebna pomoć izvan grupe, provodila je veći deo večeri idući od osobe do osobe, toliko uporna i ubedljiva da je obično imala prilično brojnu grupu za rad na farmi svakog jutra. Nađi nije bilo sasvim jasno čemu to; imali su zaliha dehidrirane i konzervirane hrane za pet godina, za nju sasvim dobre, jer je veći deo života jela goru hranu i više nije mnogo obraćala pažnju na to šta jede, bilo bi joj svejedno da joj daju da pase seno, ili da joj dosipaju gorivo kao u traktor. Ali farma im je bila potrebna i za uzgajanje bambusove trske, koju je Nađa planirala da upotrebi kao građevinski materijal za stalno naselje, nadajući se pri tom da će gradnja uskoro početi. Sve je bilo povezano; svi su zadaci bili međusobno zavisni, međusobno važni. Pa kad je Hiroko sela pored nje, rekla je: "Daa, daa, tamo sam u osam. Ali ne možeš da napraviš stalnu farmu pre nego što bude sagrađeno stalno naselje. Sutra bi trebalo ti meni da pomažeš, u stvari."
     "Ne, ne", reče Hiroko, smejući se. "Prekosutra, važi?"
     Hirokini glavni takmaci za radnu snagu bili su Saks Rasel i njegova grupa, koji su radili na tome da pokrenu fabrike. Vlad, Ursula i biomedicinska grupa takođe su bili nestrpljivi da podignu i pokrenu svoje laboratorije. Ove tri ekipe kao da su bile voljne da zauvek žive u parku prikolica, sve dok njihovi projekti napreduju, ali je na sreću bilo dosta onih koji nisu bili opsednuti svojim poslom, ljudi poput Maje i Džona i ostalih kosmonauta, zainteresovanih da se presele u prostranije i bolje zaštićene domove što je pre moguće. Oni će biti glavna pomoć u ostvarenju Nađinog projekta.
     Kada je dovršila obrok, Nađa je odnela poslužavnik u kuhinju i očistila ga sunđerom, a zatim je otišla da sedne kod En Klejborn i Sajmona Frezijera i ostalih geologa. En je izgledala na ivici sna; njena jutra prolazila su u dugim vožnjama roverom i pešačenjima, a popodneva u radu na bazi, da nadoknadi prepodnevnu odsutnost. Nađi je izgledala neobično napeto, najmanje od svih zadovoljna što je na Marsu. Nije pokazivala volju da radi na fabrikama, ili za Hiroko; umesto toga, došla je da pomaže Nađi, koja je, gradeći samo naselje, na neki način najmanje menjala sredinu planete. Možda je to bio razlog, možda i nije; En je ćutala. Bila je zatvorena, ćudljiva - ne na Nađin otkačen ruski način, već suzdržanije i, prema Nađinom mišljenju, u mračnijem tonu. U zemlji Besi Smit.
     Svuda oko njih ljudi su se pripremali za večeru i razgovarali, čitali proglase i razgovarali, okupljali se oko terminala računara i razgovarali, prali odeću i razgovarali, sve dok se većina nije našla na ležajima, razgovarajući tišim glasom, a zatim potpuno utihnula. "Ovo je kao prvi sekund postojanja Vaseljene", primeti Saks Rasel, umorno trljajući lice. "Svi smuvani zajedno i svi k'o jedan. Samo grudva vrelih čestica u komešanju."