11.
Ali vreme sve menja; ništa ne traje večno, pa ni kamen, a kamo li sreća. "Shvatate li vi da je već L 170?" reče Filis jedne večeri. "Zar se nismo spustili na L 7?"
Znači, bili su na Marsu već pola marsovske godine. Filis je koristila kalendar koji su smislili planetni naučnici; postajao je više u upotrebi među kolonistima nego zemaljski sistem. Marsova godina trajala je 668,6 lokalnih dana, i da bi se snašli gde su u ovoliko dugoj godini bio im je potreban L kalendar. Ovaj sistem je proglašavao liniju između Sunca i Marsa u severnoj prolećnoj ravnodnevici nultim stepenom, a zatim se godina delila na 360 stepenim tako da je L = 0 stepeni minus 90 stepeni bilo severno proleće, 90 - 180 severno leto, 180 - 270 jesen, 270 - 360 (ili ponovo 0) zima.
Ovu jednostavnu situaciju komplikovala je nepravilnost Marsove orbite, koja je po zemaljskim merilima ekstrem, jer je Mars u perihelu oko 43 miliona kilometara bliži Suncu nego u afelu, te prima oko 45 odsto Sunčeve svetlosti više. Ova odstupanja čine godišnja doba na severnoj i južnoj polulopti prilično nejednaka. Perihel nastaje svake godine na L = 250 stepeni, u pozno južno proleće; stoga su južna proleća i leta mnogo toplija nego severna, pa su vrednosti najviših temperatura veće i za trideset stepeni. Južne jeseni i zime su, međutim, hladnije, jer dolaze negde u vreme afela; toliko su hladnije da se južna polarna kapa sastoji uglavnom od ugljen-dioksida, a severna najviše od vodenog leda.
Otuda je jug polulopta krajnosti, sever umerenosti. A ekscentričnost orbite izazvala je još jednu značajnu pojavu; što su bliže Suncu, planete se kreću brže, pa su godišnja doba u blizini perihela kraća nego ona blizu afela; severna jesen ima 143 dana, na primer, a severno proleće 194. Proleće pedeset i jedan dan duže od jeseni! Neki su tvrdili da je već to dovoljan razlog da se nastane na severu.
Bilo kako bilo, nalazili su se na severu. I dođe proleće. Svaki dan bio je malo duži od prethodnog, i radilo se dalje. Oblast oko baze bila je sve raskopanija, sve išaranija tragovima vozila; položili su cementni put do Černobila i sama baza je sada bila tako velika da se od naselja prostirala iza horizonta, u svim pravcima: sedište alhemičara i put za Černobil na istoku, stalno naselje na severu, skladišta zaliha i farma na zapadu, biomedicinski centar na jugu.
Na kraju su se svi preselili u dovršene odaje stalnog naselja. Svakovečernje konferencije su ovde bile kraće i delotvornije nego u prvom logoru, i bilo je dana kada Nađu niko nije zvao u pomoć. Neke ljude je viđala samo povremeno; biomedicinsku ekipu u njihovim laboratorijama, Filis i njenu istraživačku ekipu, čak i En. Jedne večeri se En sručila na svoj ležaj pored Nađinog i pozvala je da pođe s njom u istraživanje Ambisa Hebes, nekih 130 kilometara daleko na istoku. Bilo je jasno da En želi da joj pokaže nešto izvan kruga baze, ali Nađa odbi poziv. "Imam previše posla, znaš." Videvši Enino razočaranje, ona dodade: "Možda neko sledeće putovanje."
Onda je ponovo došla na red unutrašnja obrada zemunica, kao i rad napolju na novom krilu. Arkadije je predložio da red zemunica bude prvi od četiri, raspoređena u kvadrat, i Nađa je odlučila da ga posluša; kao što je Arkadije naglasio, ovakav raspored će biti lakše staviti pod krov. "Tu će nam dobro doći one magnezijumske grede", rekla je Nađa. "Samo kad bismo uspeli da napravimo jače staklene ploče..."
Dovršili su dve stranice kvadrata, dvanaest odaja, potpuno uređenih, kada su se En i njena grupa vratili iz Hebesa. Uveče su svi gledali njihove video-snimke. Na njima su dva rovera ekspedicije putovala kamenitim poljima; zatim se pred njima ukazao procep koji se širio preko celog ekrana, kao da se primiču rubu sveta. Roveri su na kraju morali da se zaustave pred neobičnim, metar visokim hridima, i snimak je počeo da poskakuje kada je jedan od istraživača napustio vozilo i uključio kameru na šlemu.
Tu je načinjen rez, i snimak je odjednom bio sa ivice, vožnja kamere u luku od jedan-osamdeset duž kanjona koji je u tolikoj meri bio veći od jama Gang Katene da je to bilo gotovo nepojmljivo. Zidovi na suprotnoj strani bezdana bili su jedva vidljivi čak tamo na dalekom obzorju. U stvari, videli su čitavu dužinu zidova, jer je Hebes bio bezmalo zaokružen ambis, utonula elipsa dugačka oko dve stotine kilometara, a široka sto. Enina grupa stigla je na severnu liticu u kasno popodne, tako da je luk istočnog zida bio jasno vidljiv, okupan poslednjom svetlošću dana; dalje na zapadu, zid je bio samo nisko mračno obličje. Dno ponora bilo je najvećim delom ravno, sa kosinom u sredini. "Kad bi bilo moguće doneti iz vazduha kupolu iznad ambisa", reče En, "imali bismo lep veliki krov."
"Govoriš o kupolama iz bajki, En", reče Saks. "To bi bilo otprilike deset hiljada kvadratnih kilometara."
"Pa, kažem da bi bio veliki krov. Tada bismo mogli da ostavimo ostatak planete na miru."
"Pod težinom kupole urušili bi se zidovi kanjona."
"Zato sam i rekla da bi trebalo da lebdi."
Saks samo odmahnu glavom.
"Nije nimalo egzotičnije od onog svemirskog lifta o kome ti govoriš."
"Volela bih da živim u kući koja bi bila baš na mestu gde ste ovo snimili", upade Nađa. "Kakav pogled!"
"Pričekaj dok se popneš na jedan od vulkana Tarzisa", reče En, ljutito. "Tada ću te pitati za pogled."
Ovakvih zajedanja sada je bilo svaki dan. Za Nađu je to bilo neprijatno podsećanje na poslednje mesece na Aresu. Još jedan primer: Arkadije i njegova posada poslali su video-snimke sa Fobosa, sa njegovim objašnjenjima: "Stiknijev udar maltene je razbio ovu stenu na komade, a ona je hondrična, sa gotovo dvadeset odsto vode, tako da se znatan deo vode pri udaru pretvorio u gas, ispunio sistem pukotina i zaledio se u čitav sistem ledenih vena." Fascinantna priča, ali je njena jedina posledica bila rasprava između En i Filis, dva vodeća arheologa među njima, da li je to pravo objašnjenje za nastanak leda. Filis je čak predložila da se voda doprema sa Fobosa, što je bila besmislica, bez obzira što su imali malo vode a sve veće potrebe. Černobil je trošio puno vode, a farmeri su se spremali da naprave manju močvaru u svojoj biosferi; Nađa je nameravala da ugradi sistem bazena za plivanje u jednu od zemunica, uključujući dečji bazen, tri džakuzija i saunu. Ljudi su je svako veče zapitkivali kako napreduju radovi, jer je svima dozlogrdilo da se peru sunđerima i da uprkos tome ostaju prašnjavi, i da se nikada pošteno ne raskrave. Hteli su pravo kupanje; u njihovim drevnim delfinskim mozgovima, dole ispod cerebruma, tamo gde su želje bile iskonske i divlje, žudeli su za povratkom u vodu.
Zato im je bilo potrebno više vode, ali seizmički skeneri nisu pronašli trag ledenih akvifera pod zemljom, a En je bila uverena da ih u njihovoj oblasti i nema. Morali su i dalje da se oslanjaju na prečistače vazduha ili da kopaju regolit i pune destilerije vode iz tla. Ali Nađa nije htela da preoptereti destilerije, jer su bile proizvod francusko-mađarsko-kineskog konzorcijuma, i sigurno bi ubrzo počele da se kvare kada bi se koristile za težak rad.
Ali to je bio život na Marsu, bezvodnom svetu. Šikata ga nai.
"Uvek postoji izbor", rekla je Filis na to. Zbog toga je predložila da se lenderi pune ledom sa Fobosa i šalju dole; ali En je smatrala da je to nerazumno trošenje energije, i sve je kretalo ispočetka.
Nađu je ovo posebno nerviralo, jer je sama bila izuzetno raspoložena. Nije videla razlog za svađu, i brinulo ju je to što ostali ne dele njeno mišljenje. Zašto je grupna dinamika tako nestabilna? Nalazili su se na Marsu, gde su godišnja doba bila dvostruko duža nego zemaljska, a svaki dan imao je četrdeset minuta više: što se malo ne opuste? Nađa je osećala da ima vremena za sve, iako je bila uvek prezauzeta, i onaj višak od trideset devet i po minuta dnevno verovatno je bio najvažniji sastojak tog osećanja; ljudski cirkadijanski bioritmovi uspostavljeni su tokom miliona godina evolucije, a sada su naprečac imali dodatne minute dana i noći, svakog dana, svake noći... to nije moglo da ostane bez posledica. Nađa je bila sigurna u to, jer je, uprkos žestokog dnevnog tempa i krajnje iscrpljenosti uveče, svako jutro ustajala odmorna. Taj čudni zastoj digitalnih časovnika, kada bi brojke u ponoć pokazale 12:00:00 i zaledile se, a nemereno vreme prolazilo i prolazilo, ponekad kao da je večno trajao, da bi se zatim brojčanik odjednom prenuo i pokazao 12:00:01, i nastavio svoje neumorno treptanje. Pa, marsovski vremenski pomak bio je zaista nešto posebno. Nađa bi ga često prespavala, kao i većina ostalih. Ali Hiroko je imala napev koji je ponavljala kada bi bila budna tokom zastoja, te su ona i grupa sa farme, kao i mnogi drugi, provodili subotnje veče zabavljajući se i pevajući taj napev tokom zastoja - nešto na japanskom. Nađa mu nikada nije saznala značenje, iako je ponekad pevušila s njima, uživajući u lepoti novih odaja i u društvu prijatelja.
Ali jedne subotnje večeri, dok je sedela tamo, gotovo komirana od umora, prišla joj je Maja i sela kraj nje da razgovara. Maja, sa onim prelepim licem, uvek doterana, uvek prva u šikarnosti čak i u standardnoj svakodnevnoj odeći, izgledala je zbunjeno. "Nađa, molim te, moraš mi učiniti jednu uslugu. Moraš. Kad te molim."
"Šta?"
"Da kažeš nešto Frenku u moje ime."
"Što to sama ne uradiš?"
"Džon ne sme da nas vidi da razgovaramo! Moram da mu prenesem poruku, a to mogu samo preko tebe, Nadežda Fransina. Molim te."
Nađa načini gadljiv zvuk.
"Molim te."
Nađa se čudila koliko bi radije razgovarala sa En, Samantom ili Arkadijem. E, kad bi Arkadije mogao da dođe sa Fobosa!
Ali Maja joj je prijateljica. I njen taj očajnički pogled: Nađa to nije mogla da podnese. "Kakvu poruku?"
"Reci mu da ga večeram čekam tamo kod skladišta", reče Maja značajno. "U ponoć. Da razgovaramo."
Nađa uzdahnu. Ali kasnije je ipak otišla do Frenka i prenela mu poruku. Klimnuo je glavom, skrenuvši pogled, postiđen, tmuran, nezadovoljan.
Nekoliko dana potom, Nađa i Maja čistile su cigleni pod poslednje zemunice u kojoj je trebalo uspostaviti vazdušni pritisak, i Nađa je morala da udovolji svojoj radoznalosti; prekinula je uobičajeno ćutanje o toj temi i upitala Maju šta se događa. "Pa, znaš, reč je o Džonu i Frenku", reče Maja mrzovoljno. "Među njima postoji jako rivalstvo. Oni su kao braća, i tu ima puno ljubomore. Džon je prvi bio na Marsu, a zatim je dobio dozvolu da ide ponovo, a Frenk misli da to nije pravo. Frenk se mnogo mučio u Vašingtonu da isposluje sredstva za koloniju i smatra da se Džon uvek koristio njegovim radom. A i sada. Džon i ja se slažemo, drag mi je. S njim je lako. Lako, ali možda malo... ne znam. Ne dosadno. Nego, nije uzbudljivo. On voli da skita okolo, da se druži sa onima na farmi. Nije baš pričljiv! A Frenk, s njim bih mogla da pričam po ceo dan. Da se prepirem, možda, ali bar da pričamo! I, znaš, nas dvoje smo imali kraću vezu na Aresu, još tamo u početku, koja nije uspela, ali on još misli da bi mogla da uspe."
Što li bi on to mislio? - izusti Nađa bezglasno.
"Pa sad pokušava da me nagovori da ostavim Džona i ponovo počnem s njim, a Džon sluti šta se događa, i obojica su jako ljubomorni. A ja samo nastojim da sprečim da se dograbe za guše, ništa drugo."
Nađa odluči da se drži svoje odluke i da je više ne pita o tome. Ali sada je bila umešana i protiv svoje volje. Maja joj je dolazila da razgovaraju i da je moli da prenese nove poruke Frenku. "Neću da vam budem provodadžika!" bunila se Nađa, ali je nastavila to da radi i pri tom je u nekoliko prilika poduže razgovarala s Frenkom, naravno o Maji; o tome ko je ona, kakva je, zašto se tako ponaša. "Shvati", rekla mu je, "ne mogu da govorim u Majino ime. Ne znam zašto radi to što radi, moraćeš sam da je pitaš. Ali mogu da ti kažem da dolazi iz stare moskovske sovjetske kulture, fakultet i članstvo u KP još od njene majke i babe. A za Majinu babušku su muškarci bili neprijatelji, kao i za majku, to jest matrjošku. Majka je Maji stalno ponavljala: 'Žene su korenje, a muškarci samo lišće.' Postojala je čitava kultura nepoverenja, manipulacije, straha. Eto odakle potiče Maja. A u isto vreme imamo tradiciju amikočonstva, vrstu prisnog prijateljstva u kome saznaš i najmanju pojedinost iz života svog prijatelja, gde se životi doslovno pretope, što je naravno nemoguće i mora da se okonča, najčešće loše."
Frenk je klimao glavom na njene reči, prepoznajući nešto u njima. Nađa uzdahnu i nastavi. "Ima prijateljstava koja prerastu u ljubav, gde ljubav samo pojačava ovaj isti problem, posebno kad ispod svega leži sav onaj strah."
A Frenk - visok, crnomanjast, na neki način privlačan, pun snage, zračeći unutrašnjom energijom, američki političar (tako je bar Nađa mislila o njemu), sada omotan oko prsta neurotične ruske lepojke - Frenk je ponizno klimnuo glavom i zahvalio joj se, izgledajući obeshrabreno. Bolje za njega.
Nađa se trudila da ne obraća pažnju na sve to. No, činilo se da i sve ostalo oko nje postaje problematično. Vlad nikad nije odobravao dužinu vremena koje su provodili na površini tokom dana, i sada je to rekao: "Trebalo bi da provodimo vreme uglavnom pod brdom, a da ukopamo i laboratorije. Rad na površini trebalo bi ograničiti na jedan sat rano ujutru i još jedan predveče, kad je Sunce nisko."
"Neka sam prokleta ako ostanem ceo dan unutra", odvratila je En, i mnogi su se složili s njom.
"Treba dosta toga da se uradi", reče Frenk.
"Ali najveći deo toga mogao bi da se obavi preko daljinskih komandi", reče Vlad. "I trebalo bi. Ono što mi radimo isto je kao da stojimo deset kilometara od atomske eksplozije..."
"Pa?" reče En. "I vojnici su to radili..."
"...svakih šest meseci", dovrši Vlad, i zagleda se u nju. "Da li bi i ti to radila?"
Čak je i En izgledala pokolebano. Nije bilo ozonskog omotača, magnetno polje bilo je zanemarljivo; radijacija ih je tukla kao da su u međuplanetnom prostoru, do vrednosti od deset rema godišnje.
Zbog toga su Frenk i Maja naredili svima da racionališu vreme provedeno napolju. Pod brdom je bilo dosta posla da se uradi, na poslednjem nizu zemunica; takođe je bilo moguće iskopati podrume ispod podzemnih odaja, da bi se dobilo još prostora zaštićenog od zračenja. Veliki broj traktora bio je opremljen za daljinsko upravljanje iz stanica unutra. Njihovi algoritmi odlučivanja bavili bi se pojedinostima, a operateri bi ih nadzirali preko ekrana. To je, dakle, bilo izvodljivo, ali nije bilo nikoga kome se dopadao takav život. Čak je i Saks Rasel, kome nije smetalo da uglavnom radi unutra, izgledao pomalo pometeno. Uveče je izvestan broj ljudi počeo da zastupa što skoriji početak radova na teraformiranju, i branili su svoj stav sa obnovljenom rešenošću.
"To nije stvar naše odluke", reče im Frenk oštro. "Tu se pitaju oni u UN. Osim toga, reč je o dugoročnom rešenju, možda čak za naredne vekove. Stoga nemojte da se zamajavamo time."
En reče: "Sve je to tačno, ali ja neću ni da gubim svoje vreme u ovim ovde pećinama. Treba da živimo onako kako nam odgovara. Prestari smo da bismo brinuli zbog radijacije."
Ponovo rasprave, rasprave zbog kojih se Nađi činilo da su je podigli sa dobrog, čvrstog tla njene planete nazad u napetu bestežinsku stvarnost Aresa. Zakeranje, jadikovanje, prepiranje, sve dok ljudima ne bi dosadilo, dok se ne bi umorili ili zaspali. Nađa je počela da izlazi iz sobe kad god bi krenulo, da potraži Hiroko i priliku da razgovara o nečemu što ima smisla. Ali bilo je teško izbeći ova pitanja i ne misliti o njima.
Onda joj jedne večeri dođe Maja, sva uplakana. U stalnom naselju postojala je soba za poverljive razgovore, i Nađa pođe s njom do severoistočnog ugla kvadrata, gde su još dovršavali enterijere. Tu je sela kraj nje, rame uz rame, drhteći i slušajući, i povremeno bi je obgrlila oko ramena. "Slušaj", reče u jednom trenutku, "zašto se jednostavno ne odlučiš? Zašto ne prestaneš da okrećeš jednog protiv drugog?"
"Ali jesam se odlučila! Volim Džona, od početka sam volela samo njega. Ali sada me je video sa Frenkom i misli da sam ga prevarila. Kako je detinjast! Nadmeću se u svemu kao braća, ali ovaj put je obična greška!"
Nađa se odupre želji da dozna pojedinosti. Nije htela to da sluša. Ali ipak ostade da sedi.
Tada se ispred njih stvori Džon. Nađa ustade da pođe, ali on kao da je nije primetio. "Čuj", obrati se Maji. "Žao mi je, ali ne mogu drugačije. Gotovo je."
"Nije gotovo", reče Maja, odjednom staložena. "Volim te."
Džonov osmeh bio je žalostiv. "Da. Volim i ja tebe. Ali ne volim komplikacije."
"Nema komplikacija!"
"A, ima, ima. Mislim, možeš da voliš dve osobe istovremeno. Svako to može, jednostavno smo takvi. Ali možeš da budeš verna samo jednoj. A ja hoću... hoću da budem veran. Nekome ko je meni veran. To je jednostavno, ali..."
Odmahnuo je glavom; nije umeo da nađe izraz. Zatim je pošao nazad prema istočnom nizu odaja, i izišao na vrata.
"Amerikanci", reče Maja zlobno. "Jebeni balavci!" Onda istrča na ista vrata, za njim.
Ali se odmah ponovo pojavi. Džon se pridružio grupi ljudi u jednom od salona i nije hteo da ih napusti. "Umorna sam", pokuša Nađa da kaže, ali je Maja nije slušala; bila je sve uzrujanija. Razgovarale su o tome više od jedan sat, stalno se vraćajući na isto. Nađa na kraju pristade da ode do Džona i zamoli ga da dođe da razgovara sa Majom. Mrko je marširala kroz odaje, ne primećujući cigle i živopisne najlonske zastore. Provodadžika koju niko ne primećuje. Zar nisu mogli da upotrebe robote za to? Pronašla je Džona, i ovaj joj se izvini što ju je maločas ignorisao. "Bio sam nervozan. Oprosti. Računao sam da ćeš sve to ionako morati da čuješ."
Nađa slegnu ramenima. "Nema problema. Nego, slušaj, moraš da odeš da razgovaraš s njom. Tako ti je to sa Majom. Mi samo pričamo i pričamo; ako uđeš u vezu, moraš da pričaš sve vreme dok si u njoj i sve vreme dok je ne prekineš. Ako to ne učiniš, na kraju će biti gore po tebe, veruj mi."
Ovo ga je ubedilo. Otrežnjen, ode da je potraži. Nađa ode da spava.
Sledećeg dana, ostala je do kasno radeći na rovokopaču. Bio joj je to treći posao tog dana, a drugi je bio nevolja: Samanta je pokušala da prenese teret na lopati buldožera, istovremeno praveći zaokret, i mašina se izvrnula na nos, tako da su joj poluge dizača lopate iskočile iz ležišta, prosuvši hidrauličnu tečnost po zemlji, gde se zamrznula još pre nego što je dodirnula tle. Morali su da podmetnu dizalice ispod podignutog dela traktora, a zatim da razmontiraju ceo dodatak sa lopatom i tek onda da spuste vozilo na dizalice, pri čemu je svaki deo operacije bio pravo mučenje.
Čim je to bilo obavljeno, Nađu su pozvali da pomogne kod bušilice Sendvik Tjubeks, koju su koristili za bušenje tunela kroz krupne stene na koje su nailazili, postavljajući vodovodnu liniju od alhemičara do stalnog naselja. Udarni pneumatski čekić očigledno se zamrznuo u krajnjem položaju, i ostao zaglavljen kao strela proterana kroz dobar deo stabla. Nađa je stajala, posmatrajući polugu čekića. "Imaš li predlog kako da oslobodimo čekić, a da ga ne slomimo?"
"Razbijte stenu", reče Nađa umorno, i ode do traktora na koji je već bila priključena lopata. Dovezla ga je do stene, raskopala zemlju oko nje, a onda je sišla da pričvrsti mali hidraulični čekić Elajed na lopatu. Bila je upravo zauzela položaj na vrhu stene kada je zaglavljeni čekić iznenada vratio svoju bušilicu nazad, povukavši stenu, i uhvatio joj levu šaku donjom stranom Elajed Haj-Rema.
Instinktivno je trgnula ruku, i bol joj prostruji mišicom sve do grudi. Ta strana tela ispuni joj se vatrom, a vid joj prekri bela koprena. U ušima su joj odzvanjali povici. "Šta bi? Šta se dogodilo?" Mora da je vrisnula. "Pomozite", prostenja. Bila je u sedećem položaju, sa priklještenom rukom još između stene i čekića. Gurnula je nogom volan traktora, gurnula svom snagom i osetila kako joj čekić tare kosti o stenu. Onda se nađe na leđima, oslobođene šake. Bol je bio zaslepljujući, toliki da joj se povraćalo, i mutila svest. Podigavši se na kolena uz pomoć zdrave ruke, vide da joj zdrobljena šaka obilno krvari iz iskidane rukavice, i da mali prst očito nedostaje. Zastenja, zgrbi se nad šakom, privi je uz sebe, a onda je pritinu na zemlju, ne obazirući se na sažižući bol. Bez obzira na krvarenje, šaka će se zalediti za... koliko dugo? "Hajde, smrzni se, prokleta bila", uzviknu. Protrese suze iz očiju i primora sebe da pogleda. Svuda krv, koja se pušila. Gurnu ruku u zemlju, onoliko snažno koliko je mogla da podnese. Bol je već bio slabiji. Uskoro će utrnuti, i moraće da pazi da ne zamrzne celu ruku. Preplašena, spremala se da je povuče u krilo, ali se tada oko nje stvoriše ljudi, koji su je dizali, i ona se onesvesti.
Ostala je osakaćena. Arkadije ju je preko telefona zvao Devetoprsta Nađa. Poslao joj je Jevtušenkove stihove povodom smrti Luja Armstronga: 'Radi isto što i pre/I sviraj.'
"Odakle ti to?" upita ga Nađa. "Ne ide mi u glavu da ti čitaš Jevtušenka."
"Naravno da ga čitam, bolje njega nego MekGonagala! Ne, to sam našao u knjizi o Armstrongu. Prihvatio sam tvoj savet i slušao sam ga dok radim, a posle sam tokom večeri čitao neke knjige o njemu."
"Volela bih da si ovde", reče Nađa.
Vlad ju je operisao. Rekao je da će sve biti u redu. "Bila je to čista povreda. Domali prst je malo oštećen, i verovatno će imati funkciju malog prsta. Ali domali prst ionako nije od neke koristi. Dva najvažnija prsta ostaće snažni kao što su bili."
Svi su navraćali da je posete. Ipak, najviše je razgovarala sa Arkadijem, u noćnim satima kada je bila sama, za onih četiri i po sata između Fobosovog izlaska na zapadu i zalaska na istoku. U početku ju je zvao gotovo svako veče, kasnije samo nešto malo ređe.
Oporavila se dosta brzo, i kretala se okolo sa rukom u sumnjivo lakom povezu. Odlazila je da otklanja kvarove i da daje savete, nadajući se da će joj to zaokupiti misli. Mišel Dival uopšte nije dolazio, i to joj je izgledalo neobično. Koji je zadatak psihologa, ako ne ovo? Nije mogla da se otme potištenosti: trebale su joj ruke za posao koji je radila, jer je bila manuelni radnik. Povez joj je smetao, pa je odsekla deo oko zgloba šake makazama iz alata. Ali napolju je morala da drži obe ruke i povez u kutiji, a tako nije mogla Bog zna šta da uradi. To ju je zaista obeshrabrivalo.
Došlo je subotnje veče, i sedela je u novom džakuziju, uz čašu lošeg vina, posmatrajući svoje drugove kako pljuskaju i namaču se u kupaćim kostimima. Inače, nije bila jedina povređena; sada su svi bili pomalo načeti, posle višemesečnog fizičkog posla: gotovo svako je nosio tragove promrzlina, pocrnela mesta na koži koja bi se na kraju oljuštila, ostavivši mladu, ružičastu kožu, upadljivu i ružnu u vrelini banje. Nekolicina je nosila poveze, na šakama, zglobovima, mišicama, čak i na nogama; sve prelomi ili iščašenja. Zapravo je bila čista sreća da niko nije poginuo.
Sva ta tela, a nijedno za nju. Kad se svi znaju kao porodica, pomislila je; lečili su jedni druge, spavali u istim sobama, presvlačili se u istim svlačionicama, kupali se zajedno; prosečna grupa ljudskih životinja, izuzetna u mrtvom svetu koji je nastanila, ali više umirujuća nego uzbuđujuća, bar u većini. Sredovečna tela. Nađa je bila okrugla kao bundeva, punačka, ali žilava i mišićava oniža žena, koščata, a opet sva obla. I sama. Njen najprisniji prijatelj u poslednje vreme bio joj je samo glas u uhu, lice na ekranu. Kada dođe sa Fobosa... pa, ko zna. Na Aresu je imao dosta ljubavnica, a Žanet Blajleven je otišla na Fobos da bude s njim...
Ljudi su se ponovo svađali, tamo u plićaku bazena. En, visoka i koščata, naginjala se da nešto odbrusi Saksu Raselu, niskom i debeljuškastom. Kao i obično, činilo se da je ne sluša. Ako ne pripazi, jednom će dobiti po nosu od nje. Bilo je čudno kako se grupa opet menjala, kao i atmosfera. Nikada nije uspela da uoči zakonitosti; stvarna priroda grupe bila je nešto posebno, sa sopstvenim životom, nekako nezavisna od karaktera pojedinih članova. Mišelu mora da je bilo nemoguće da radi svoj posao. Mada se s njim nikad nije znalo: Mišel je bio najtiši i najnenametljiviji psihijatar koga je ikad upoznala. Što je bez sumnje bilo korisno, u ovoj bandi psiho-ateista. No, ipak je smatrala da nije normalno što je nije posetio posle one nezgode.
Jedne večeri, napustila je večernje prostorije i pošla do tunela koji su iskopavali od zemunica do farme, i tamo, na kraju tunela, bili su Maja i Frenk, svađajući se u zlobnom tonu koji je donosio kroz tunel više ono što su osećali nego značenje izgovorenog: Frenkovo lice bilo je iskrivljeno od gneva, a Majino, kada mu je okrenula leđa, povređeno, plačno; ponovo se okrenula prema njemu i povikala: "Nikada nije bilo tako", a onda je obnevidelo potrčala prema Nađi, iskrivljenih usta. Frenkovo lice bilo je maska bola. Maja ugleda Nađu i protrča pored nje.
Potresena, Nađa se okrenu i pođe prema dnevnom boravku. Popela se magnezijumskim stepeništem do dnevne sobe u zemunici broj dva, uključila televizor, celodnevni program vesti sa Zemlje, nešto što je retko činila. Malo potom je utišala ton i zagledala se u obrazac cigli na luku tavanice. Tada uđe Maja i poče da joj objašnjava situaciju: između nje i Frenka nema ničega, sve je to samo u Frenkovoj glavi, on jednostavno ne želi da odustane, iako tu nikada i nije bilo ničega; njoj je stalo samo do Džona, i nije kriva što su Džon i Frenk u tako lošim odnosima, sve zbog Frenkove nerazumne želje, a ne zbog nje, ali svejedno oseća krivicu što su ova dvojica nekad bila najbolji prijatelji, kao braća.
A Nađa je slušala, pazeći da ostavi utisak strpljivosti, govoreći "Da, da", i "Shvatam" i slične stvari, sve dok se Maja nije našla ležeći na leđima na podu, plačući, a Nađa je sedela na ivici stolice i gledala je, pitajući se koliko je od toga istina. I šta je, zapravo, bilo predmet svađe. I da li je iskrena prijateljica ako do te mere sumnja u priču stare drugarice. Ali cela stvar je nekako izgledala kao da Maja prikriva tragove, izvodeći još jednu manipulaciju. Samo zbog jedne stvari: ona dva uzrujana lica koja je videla na kraju tunela bila su najjasniji primer svađe među ljubavnicima. Stoga je Majino objašnjenje gotovo sigurno bilo laž. Nađa joj reče nešto utešno i pođe na spavanje, razmišljajući: već si mi oduzela toliko vremena, pažnje i energije tim igricama, da me je to koštalo prsta, kučko!
Približavao se kraj dugog severnog proleća, a oni još nisu obezbedili dovoljne zalihe vode, pa je En predložila da organizuju pohod do kape i tamo postave robotsku destileriju, i da uz put označe putanju kojom će rovere voditi automatski pilot. "Hajde s nama", reče ona Nađi. "Još nisi videla planetu, osim onog komada između Černobila i naselja, a to nije ništa. Propustila si Hebes i Gang, a ovde trenutno nisi započela ništa novo. Stvarno, Nađa, ne mogu da verujem da si takva larva. Mislim, zašto si onda došla na Mars, uopšte?"
"Zašto?"
"Da, zašto? Mislim, ovde postoje dve vrste poslova, istraživanje Marsa i uspostavljanje životnih uslova za istraživanje Marsa. A ti si bila toliko obuzeta ovim drugim da si potpuno zanemarila glavni razlog zbog koga smo ovde!"
"Pa, to je ono što volim da radim", reče Nađa nesigurno.
"Lepo, ali dodaj tome malo perspektive! Pa, bogamu, mogla si i na Zemlji da budeš vodoinstalater! Nisi morala da prevališ toliki put da bi vozila jebeni buldožer! Dokle misliš da ostaneš učaurena ovde, ugrađujući kupatila, programirajući traktore?"
"U redu, u redu", reče Nađa, misleći na Maju i ostale. Kvadrat zemunica je ionako gotovo dovršen. "Prijao bi mi odmor."
|
