14.
Njihov dirižabl bio je najveći koji je ikad napravljen, planetni model izgrađen u Nemačkoj, u kompaniji Friedrichshafen Noch Einmal, i poslat na Mars 2029. godine, tako da je tek nedavno stigao. Bio je nazvan Erouhed, Glava Strele, i raspon krila mu je bio 120 metara, dužina 100 metara, a visina 40 metara. Imao je unutrašnji ultralaki okvir, kao i turbopropelere na vrhu oba krila i pod gondolom; pokretali su ih mali plastični motori čije su se baterije napajale solarnim ćelijama raspoređenim na gornjoj površini meha. Gondola u obliku olovke pružala se gotovo čitavom donjom stranom trbuha, ali je unutra bilo tesnije nego što je Nađa očekivala, jer je veliki deo prostora bio privremeno popunjen teretom koji su nosili, vetrenjačama; na poletanju, slobodni prostor za njih sastojao se samo od pilotske kabine, dva uska ležaja, majušne kuhinje, još manjeg toaleta, i onoliko prolaza koliko je bilo neophodno da bi se moglo kretati od jednog do drugog mesta. Bilo je prilično skučeno, ali su, na sreću, oba boka gondole bila u prozorima, i mada su donekle bila zaklonjeni vetrenjačama, ipak su pružala dovoljno svetlosti i dobar pogled.
Poletanje je bilo sporo. Arkadije je pokretanjem poluge u kabini otpustio užad koja su se pružala od tri privezna jarbola; turbopropeleri su radili punom snagom, ali su imali posla sa vazduhom čija je gustina bila samo dvanaest milibara. Kabina je usporeno odskakala gore-dole, ugibajući se na unutrašnjem okviru, i svaki je odskok bio nešto viši. Za nekog ko je bio navikao na raketna lansiranja ovo je bilo smešno.
"Da napravimo tri-šezdeset i pogledamo Podbrežje pre nego što odemo", reče Arkadije kada su se našli na visini od pedeset metara. Nagnuo je letelicu i načinili su lagani, široki zaokret, gledajući kroz Nađin prozor. Tragovi, jame, gomile regolita, sve tamnocrveno naspram prašnjave narandžaste površine ravnice - izgledalo je kao da je tamo zmaj više puta zagrebao ogromnim kandžama. Podbrežje se nalazilo u središtu povreda, samo po sebi privlačan prizor, četvrtasto tamnocrveno ležište za blistavi dragulj od stakla i srebra, sa zelenilom koje se naziralo ispod kupole. Od njega su se pružali putevi na istok do Černobila i na sever do svemirskih rampi. A preko puta su stajali dugački mehurovi staklenih bašti i naselje modula...
"Četvrt Alhemičara još izgleda kao nešto sa Urala", reče Arkadije. "Stvarno moramo nešto da preduzmemo u vezi s tim." Ispravio je dirižabl i povezao ga prema istoku, niz vetar. "Da nadletim Černobil i uhvatim uzlaznu struju?"
"A što ne bismo videli šta ova stvar može sama?" reče Nađa. Osećala se lako, kao da je vodonik u balonima i nju ispunio. Prizor je bio zadivljujući, magloviti horizont možda stotinu kilometara daleko, jasno vidljivi obrisi kopna: blage uzvisine i šupljine Lune, naglašenija brda i kanjoni kanala na istoku. "Oh, ovo će biti divno!"
"Da."
Bilo je neobjašnjivo, u stvari, da tako nešto nisu pre uradili. Ali na Marsu let nije bio laka stvar, zbog proređenog vazduha. Vozili su se u najboljem rešenju: što većem i što lakšem dirižablu, ispunjenom vodonikom, koji u marsovskom vazduhu ne samo što nije bio zapaljiv, već je bio i lakši u odnosu na okolinu nego što bi bio na Zemlji. Vodonik i najnoviji superlaki materijali davali su im neophodan uzgon da ponesu teret kakav su bile vetrenjače, ali su se sa takvim teretom izluđujuće vukli, i sve se odigravalo krajnje usporeno.
I tako su lebdeli dalje. Celog tog dana prelazili su talasavu ravnicu Lune Planuma, gurani vetrom na jugoistok. Sat ili dva mogli su da vide Ponor Juventa na južnom horizontu, raspuklinu kanjona koja je izgledala kao gigantsko rudarsko okno. Dalje na istoku, zemlja je postajala žućkasta; bilo je manje kamenja na površini, a podložna stena bila je izlokanija. Takođe je bilo mnogo više kratera, velikih i malih, oštrih ivica ili bezmalo ukopanih. Ovo je bila Ksante Tera, oblast visoka i topografski slična južnim visijama, koja se ovde usecala na sever između niskih ravnica Hrize i Izidisa. Trebaće im nekoliko dana da pređu Ksante, ako se ne promene preovlađujući zapadni vetrovi.
Napredovali su lagodnim tempom od deset kilometara na sat. Uglavnom su leteli na visini od oko sto metara, zbog čega su obzorja bila udaljena oko pedeset kilometara. Imali su vremena da se nagledaju svega što bi poželeli, iako se sve više činilo da je Ksante puko nizanje kratera.
Kasnije tog popodneva, Nađa je oborila nos dirižabla i napravila luk na vetru, spustivši se sve do visine od deset metara od tla, a onda je bacila kotvu. Brod se uzdigao, trznuo na užetu i odlebdeo niz vetar dok ga nije zategao, vukući ga poput zmaja. Nađa i Arkadije su se provukli do kraja gondole, gde se nalazilo ono što je Arkadije zvao bombaška rampa. Nađa je podigla vetrenjaču na kuku vitla na rampi. Vetrenjača je bila mala, magnezijumska kutija sa četiri vertikalne lopatice na stubu koji se dizao iz nje. Težila je oko pet kilograma. Zatvorili su poklopac rampe nad njom, isisali vazduh i otvorili donja vrata. Arkadije je rukovao vitlom, nadgledajući to što radi kroz nisko postavljen prozor. Vetrenjača se spustila kao visak i udarila u otvrdnuli pesak na južnom obronku malog bezimenog kratera. Otpustio je kuku, povukao je nazad do rampe i zatvorio vrata.
Vratili su se u kabinu, i ponovo pogledali dole, da vide da li vetrenjača radi. Stajala je tamo, mala kutija na spoljnoj padini kratera, pomalo nagnuta, a četiri široke lopatice veselo su se okretale. Izgledala je kao anemometar iz dečjeg meteorološkog kompleta. Grejno telo, izložena metalna spirala koja će zračiti kao rešo, bila je na jednoj strani osnove. Na povoljnom vetru telo će moći da dostigne i do 200 stepeni Celzijusa, što nije bilo loše, posebno pri temperaturi okoline. Ipak... "Trebaće puno ovakvih da dođe do ikakve promene", primeti Nađa.
"Naravno, ali je ipak svaka od pomoći, a to je na neki način besplatna toplota. Ne samo da vetar pokreće vetrenjače, već i Sunce napaja postrojenja gde se one proizvode. Mislim da su vetrenjače dobra ideja."
To popodne, stali su još jednom da postave drugu, a onda su se ukotvili da prenoće u zavetrini visokog, ne tako davno nastalog kratera. Zagrejali su obrok u mikrotalasnoj peći u kuhinjici, a onda su legli na uske ležaje. Bilo je neobično ljuljati se na vetru, kao ukotvljen brod: trzaj i plutanje, trzaj i plutanje. Ali je bilo i veoma umirujuće kada se čovek navikne, i Nađa je uskoro zaspala.
Sledećeg jutra, probudili su se pre zore, odvezali se i pošli prema svetlosti Sunca. Sa visine od stotinu metara posmatrali su kako se predeo u senci obliva bronzom dok se pomerala granična linija dana i donosila jasnu svetlost jutra, a ova osvetljavala fantastičnu zbrku blistavih stena i dugačkih senki. Jutarnji vetar duvao je ukoso s desne strane pramca i nosio ih je severoistočno prema Hrizi, pevajući duet sa propelerima u punoj brzini. Onda je zemlja pod njima naglo utonula, i našli su se pred prvim od otočnih kanala kraj kojih će proći, vijugavom bezimenom dolinom zapadno od Šalbatana Valisa. Ovaj S-oblik bez sumnje je produbila voda. Kasnije istog dana preleteli su preko dubljeg i mnogo šireg kanjona Šalbatana, gde su znaci bili još očigledniji: ostrva oblika suze, krivudavi kanali, aluvijalne ravni, ispucalo zemljište; svuda je bilo znakova velike bujice, bujice koja je stvorila kanjon takvih dimenzija da je Glava Strele odjednom izgledao kao leptir.
Odlivni kanjoni i uzvisine između njih podsećali su Nađu na pejsaž iz američkih vesterna, sa koritima, mezama i samotnim stenama-brodovima, kao u Dolini spomenika - samo što su ovu prelazili već četiri dana, prvo bezimeni kanal, pa Šalbatanu, Simud, Tiu i, na kraju, Ares. Svi ovi oblici bili su delo džinovskih bujica, koje su se izlile na površinu i tekle mesecima, u količinama deset puta većim od mase Misisipija. Nađa i Arkadije razgovarali su o tome posmatrajući kanjone odozgo, ali bilo je veoma teško zamisliti tako ogromne bujice. Sada je velikim pustim kanjonima prolazio samo vetar. I to tako silno da su Arkadije i Nađa ponirali u njih više puta dnevno da spuste vetrenjače.
Potom su istočno od Ares Valisa ponovo nadleteli Ksante, oblast gusto posejanu kraterima. Tle je ponovo svuda bilo od kratera: malih kratera, velikih kratera, starih kratera, novih kratera, kratera sa ivicama presečenim novijim kraterima, kratera čija su dna bila probušena sa tri ili pet manjih kratera, kratera koji kao da su juče nastali, kratera jedva vidljivih u zoru i u sumrak, nalik na zatrpane lukove kakvog drevnog platoa. Prošli su pored Skjaparelija, džinovskog starog kratera prečnika sto kilometara; kada su preleteli njegov središnji izdignuti čep, zidovi kratera postali su horizont, savršen prsten uzvišenja oko ivice sveta.
Posle toga su vetrovi nekoliko dana duvali sa juga. Opazili su Kasini, još jedan veliki stari krater, i prošli pored stotina manjih. Spuštali su po nekoliko vetrenjača dnevno, ali im je let pružio bolju predstavu o veličini planete, i projekt je počeo da izgleda kao besmislica, kao kada bi leteli iznad Antarktika i pokušavali da ga otope postavljanjem izvesnog broja kamperskih primusa. "Morali bismo da spustimo milione da bi bilo neke razlike", reče Nađa dok su se uspinjali posle jednog spuštanja.
"Istina je", reče Arkadije. "Ali Saks i želi da spusti milione. Napravio je automatizovanu liniju za sklapanje koja će samo da ih štancuje, a jedini je problem distribucija. Osim toga, ovo je samo jedan deo kampanje koju ima na umu." Pokazao je ka poslednjem luku Kasinija, obuhvativši ceo severoistok. "Saks bi hteo da napravi još nekoliko onakvih rupa. Da pohvata neke manje ledene mesece oko Saturna ili iz asteroidnog pojasa ako ih tamo nađe, da ih pogura i sudari sa Marsom. Nastali bi vreli krateri, istopili permafrost... bili bi kao oaze."
"Ali suve oaze, zar ne? Najveći deo leda bio bi izgubljen prilikom ulasak, a ostatak pri udaru."
"Naravno, ali bi nam koristilo i više vodene pare u vazduhu."
"Ali led se ne bi pretvorio u paru, već bi se raspao na sastavne atome."
"Jedan deo. Uostalom, potrebni su nam i kiseonik i vodonik."
"Znači, dovlačite kiseonik i vodonik sa Saturna? Čoveče, pa ovde toga već ima na pretek! Samo treba da razbijete nešto leda."
"Pa, to je samo jedna od njegovih ideja."
"Jedva čekam da čujem šta En kaže na to." Uzdahnula je, razmislila. "Prava stvar bi bila, čini mi se, da se provlači ledeni asteroid kroz atmosferu, kao kod vazdušnog kočenja. To bi ga sagorelo, a da se ne raspadnu molekuli. Dobili biste vodenu paru u atmosferi, što bi pomoglo, a ne biste bombardovali površinu eksplozijama jednakim eksploziji stotinu hidrogenskih bombi odjednom."
Arkadije zaklima glavom. "Dobra ideja! Trebalo bi da kažeš Saksu."
"Reci mu ti."
Istočno od Kasinija zemljište je postalo krševitije nego ikad. Tu se nalazio deo najstarije površine planete, izrovan kraterima do prezasićenja, u ranijim godinama intenzivnog bombardovanja. Konačno su stigli do kraja Ksantea i počeli da se spuštaju dugačkom padinom Sirtis Major Planicije. Ovo je bilo polje lave, sa mnogo manje kratera nego na Ksanteu. Zemljište se spuštalo i spuštalo, sve dok konačno nisu nadleteli basen ravnog dna: Isidis Planiciju, jednu od najnižih kota na Marsu. Bila je to opšta odlika severne polulopte, i posle južnih visija činila im se posebno glatka, ravna i niska. A oblast je bila veoma prostrana. Na Marsu je zaista bilo puno zemlje.
Onda se jednog jutra, pošto su se uzdigli do putne visine, na istočnom horizontu ukazao trio vrhova. Stigli su do Elizijuma, jedinog 'kontinenta-izbočine' pored Tarzisa na planeti. Elizijum je bio mnogo manji od Tarzisa, ali je ipak bio veliki, visok kontinent, hiljadu kilometara dugačak i deset kilometara viši od okolnog terena. Kao Tarzis, bio je okružen pojasima ispucalog zemljišta, mrežama pukotina nastalim od uzdizanja. Preleteli su najzapadniju mrežu pukotina, Hefestus Fose, i naišli na nezemaljski prizor: pet dugačkih i dubokih uporednih kanjona, nalik na tragove kandži u steni. Iza njih se uzdizao Elizijum, oblika sedla, sa Elizijum Monsom na jednom i Hekates Tolusom na drugom kraju dugačkog kičmenog lanca, pet hiljada metara višim od izbočine koju su probijali: čudesan prizor. Na Elizujumu je sve bilo daleko veće od onoga što su Nađa i Arkadije videli do tog trenutka, i dok je dirižabl lebdeo prema lancu, njih dvoje su minutima bili bez reči. Samo su sedeli na sedištima, posmatrajući ga kako im se približava. Kada su progovorili, bilo je to tek glasno razmišljanje: "Izgleda kao Karakorum", reče Arkadije. "Pustare Himalaja. Mada su one tako jednolične. Ovi vulkani liče na Fudži. Možda će se ljudi jednog dana uspinjati na njih, u pohodima."
Nađa reče: "Tako su veliki da je teško zamisliti kako će izgledati Tarzisovi vulkani. Zar vulkani na Tarzisu nisu dva puta veći od ovih?"
"Najmanje. Ali liče na Fudži, zar ne?"
"Ne, on je mnogo manje strm. Jesi li nekad video Fudži?"
"Nisam."
Malo kasnije: "Pa, trebalo bi da pokušamo da obiđemo prokletinju", reče Arkadije. "Mislim da nemamo dovoljan uzgon da je preletimo."
Stoga su uključili propelere i poterali balon punom snagom na jug, a imali su i povoljan vetar dok su pravili luk oko kontinenta. Glava Strele poletela je na jugoistok, u krševitu planinsku oblast zvanu Kerberus; celog sledećeg dana određivaće svoje napredovanje prema Elizijumu, koji je polako prolazio s leve strane. Proticali su sati, masiv se pomerao na bočnim prozorima; sporost ovog pomeranja svedočila je o veličini sveta. Mars ima jednaku kopnenu površinu kao Zemlja - govorili su svi, ali to je bila samo fraza. Njihovo puževo napredovanje oko Elizijuma bilo je dokaz za čula.
Prolazili su dani: uvis u ledeni vazduh jutra, preko krševite crvene zemlje, u suton spuštanje i odskakivanje u vazdušnom pristaništu. Jedne večeri, kada se broj vetrenjača proredio, rasporedili su preostale i spojili ležajeve ispod krovnih prozora. Uradili su to bez dogovora, kao da je prirodna stvar posle dobitka prostora; kao da su se o tome dogovorili mnogo ranije. I dok su se kretali po gondoli, premeštajući stvari, sudarali su se, kao i sve vreme puta, ali sada namerno, uz senzualno trljanje koje je naglašavalo ono što im je sve vreme bilo na umu: slučajnosti su postale predigra; Arkadije je najzad prsnuo u smeh i ščepao je u divlji medveđi zagrljaj, a Nađa ga je pogurala na novu dvostruku postelju gde su počeli da se ljube kao tinejdžeri, i vodili su ljubav celu noć. Posle toga su spavali zajedno, i često vodili ljubav u rumenom sjaju jutara ili crnim, zvezdanim noćima, dok se brod lagano ljuljao na privezima. I često su ležali jedno uz drugo i razgovarali, a osećaj lebdenja bio je opipljiv u zagrljaju, romantičniji nego u vozu ili na brodu. "Prvo smo postali prijatelji", rekao je Arkadije jednom, "a to sve menja, zar ne?" Podbo ju je prstom. "Volim te." Činilo se da oprobava reči jezikom. Nađa je znala da to nije često izgovarao; bilo je jasno da mu te reči mnogo znače, da su neka vrsta obaveze. Ideje su mu uvek bile toliko važne! "I ja tebe volim", rekla je.
A ujutru bi Arkadije išao gore-dole po gondoli nag, sa crvenom kosom punom bronze, kao i sve drugo u vodoravnoj svetlosti jutra, a Nađa ga je posmatrala s kreveta i osećala se tako spokojno i srećno da je morala da se podseća na to da je osećaj lebdenja verovatno samo marsovska sila teže. Ali za nju je to bila radost.
Jedne noći, dok ih je hvatao san, Nađa radoznalo reče:
"Zašto ja?"
"Ahm?" Bio je gotovo zaspao.
"Pitam, zašto ja? Hoću da kažem, Arkadije Nikolajeviču, da si mogao da voliš bilo koju od žena ovde, i one bi tebe. Mogao si da imaš Maju da si hteo."
On frknu. "Mogao sam da imam Maju! Zaboga! Mogao sam da uživam u blaženstvu Maje Katarine! Isto kao Frenk i Džon!" Ponov je frknuo, i oboje se glasno nasmejaše. "Kud propustih takvu sreću! Al' sam budala!" Kikotao se sve dok ga nije munula.
"Dobro, de. Onda neku drugu lepoticu, Žanet, Ursula ili Samantu."
"Ma, daj", reče on. Uzdigao se na lakat da je pogleda. " Stvarno ne znaš šta je to lepota, je li?"
"Naravno da znam", reče nađa nadureno.
Arkadije nije obraćao pažnju na nju, te nastavi: "Lepota je snaga i elegancija, pravilno delanje, forma u službi funkcije, inteligencija, razum. I izražava se, veoma često", nacerio se i pritisnuo joj stomak, "u oblinama."
"Njih imam", reče Nađa i odgurnu mu ruku.
Nagnuo se i pokušao da je ugrize za dojku, ali mu se ona izmaknu.
"Lepota si ti, Nadežda Fransina. Po ovim merilima, ti si kraljica Marsa."
"Princeza Marsa", odsutno ga je popravila, misleći o svemu tome.
"Jeste, tako je. Nadežda Fransina Černiševska, devetoprsta princeza Marsa!"
"Ti nisi kao ostali ljudi."
"Nisam!" zatrubio je. "Nikada nisam tvrdio da jesam! Osim pre izvesne izborne komisije, naravno. Kao ostali ljudi! Ah, ha ha ha ha ha... ostali ljudi mogu da imaju Maju. Što i zaslužuju." I zasmeja se kao ludak.
Jednog jutra, preleteli su poslednja izlomljena brda Kerberusa i našli se nad ravnom prašnjavom nizijom Amazonis Planicije. Arkadije je spustio dirižabl, da postavi vetrenjaču između dva krajnja brežuljka starog Kerberusa. Međutim, nešto se pokvarilo kod stege kuke na vitlu; otvorila se dok je vetrenjača još bila na pola puta do tla. Vetrenjača je pala pravo na postolje. Iz broda je izgledalo da je u redu, ali kada je Nađa obukla odelo i spustila se na povezu da je proveri, videla je da se grejna ploča odvojila od postolja.
A tamo, iza ploče, nalazila se masa nečega. Mutnozelenog nečega sa plavičastom nijansom, tamnog u kutiji. Pružila je odvijač i oprezno gurnula tu stvar. "Sranje", reče.
"Šta?" reče Arkadije odozgo.
Nije mu odgovorila, već je sastrugala malo suspstance u kesu koju je upotrebljavala za šrafove i matice.
Popela se na povez. "Podigni me", reče.
"Nešto ne valja?" upita Arkadije.
"Podigni me i ne pitaj."
Zatvorio je vrata bombaške rampe za njom i sačekao da siđe sa poveza. "Šta je bilo?"
"Znaš ti šta je bilo, kopile!" Zamahnula je prema njemu i on odskoči unazad i sudari se sa zidom od vetrenjača. "Jao!" povika; udario je leđima o lopaticu. "Hej! U čemu je problem! Nađa!"
Izvadila je kesu iz džepa hodača i zaljuljala mu je pred očima. "U ovome! Kako si mogao to da uradiš? Kako si mogao da me lažeš? Gade, imaš li ti pojma u kakve će nevolje ovo da nas uvali? Doći će ovamo i sve nas poslati nazad na Zemlju!"
Arkadije je trljao bradu, razrogačenih očiju. "Nikad te ne bih lagao, Nađa", reče, iskrenim tonom. "Ne lažem prijatelje. Da vidim to."
Zurila je u njega, a on je uzvraćao pogled, ispružene ruke, beonjača vidljivih svuda oko zenica. Slegnuo je ramenima, a ona skupi obrve.
"Stvarno ne znaš?" upita.
"Šta da znam?"
Nije mogla da veruje da bi glumio neznanje; to jednostavno nije bio njegov stil. "Bar neke od naših vetrenjača su male farme algi."
"Šta?"
"Jebene vetrenjače koje smo spuštali gde smo stigli", reče ona. "Napunili su ih Vladovom novom algom ili lišajem ili ko zna čime već. Pogledaj." Spustila je kesicu na mali kuhinjski sto, otvorila je i upotrebila odvijač da odvadi malo tvari. Dugmasti komadići lišaja. Nalik na marsovske oblike života iz starog petparačkog romana.
Zurili su u to.
"E, neka sam proklet", reče Arkadije. Nagnuo se sve dok mu oči nisu bile na centimetar od materije na stolu.
"Kuneš se da nisi znao?" zatraži Nađa.
"Kunem se. Ne bih ti to učinio, Nađa. Znaš da ne bih."
Duboko je udahnula. "Pa, naši prijatelji bi, izgleda."
On se uspravi i klimnu glavom. "Istina je." Bio je odsutan, napeto je razmišljao. Otišao je do jednog postolja vetrenjače i odvukao ga od ostalih. "Gde je to bilo?"
"Iza grejne ploče."
Uzeli su Nađin alat i otvorili postolje. Iza ploče je bila još jedna kolonija podbrežne alge. Nađa opipa okolo duž ivica ploče i otkri dve male šarke na mestu gde je vrh ploče bio spojen sa unutrašnjim zidom kutije. "Vidi, napravljeno je da se otvori."
"Ali ko će ga otvoriti?" reče Arkadije.
"Preko radija?"
"E, neka sam proklet." Arkadije ustade, pođe gore-dole uskim prolazom. "Mislim..."
"Koliko je dirižabla do sad poslato, deset? Dvadeset? I svi ispuštaju ovu stvar?"
Arkadije poče da se smeje. Zabaci glavu, i njegov široki, suludi kez rascepi mu bradu nadvoje, pa se smejao sve dok nije morao da se uhvati za stomak. "A ha ha ha ha ha ha!"
Nađa, koja tu nije videla ništa smešno, morala je da se nasmeši na taj prizor. "To nije smešno!" pobunila se. "U velikoj smo nevolji!"
"Može biti", reče on.
"Ma, sigurno! I sve je tvoja greška! Neko od onih blesavih biologa u logoru ozbiljno je shvatio tvoja anarhistička lupetanja!"
"Pa", reče on, "bar bi im nešto išlo u prilog, gadovima. Hoću da kažem", otišao je do kuhinjskog stola i zagledao se u grudvu plavičaste tvari "šta misliš, o kome, zapravo, govorimo? Koliko naših drugova ima prste u ovome? I zašto, pobogu, to nisu rekli i meni?"
Stvar je zaista bila izluđujuća. U stvari, što je više razmišljala o tome, izgledalo joj je sve gore, jer je alga značila da u njihovoj grupi deluje potkultura izvan nadzora UNOMA-e, koja uza sve nije upoznala Arkadija s tim, iako je on bio prvi i najglasniji zagovornik takve subverzije. Šta to znači? Jesu li to ljudi koji su na njegovoj strani, ali mu ne veruju? Ili su to disidenti sa rivalskim planom?
Nije se moglo znati. Konačno su podigli sidro i zaplovili preko Amazonisa. Leteli su pored kratera srednje veličine po imenu Pti, i Arkadije je primetio da bi to bilo dobro mesto za vetrenjaču, ali Nađa je samo zarežala. Prošli su ga, razgovarajući o situaciji. U stvar je nesumnjivo bio umešan izvestan broj ljudi iz laboratorija za bioinženjering; moguće većina; verovatno svi. Saks, projektant vetrenjača, mora da je imao udela u tome. A Hiroko je bila zagovornik vetrenjača, ali nijedno od njih dvoje nije bilo sigurno zašto; bilo je nemoguće prosuditi da li bi odobrila i ovo, jer je svoje mišljenje najčešće čuvala za sebe. No, bilo je moguće.
Dok su razgovarali o tome, potpuno su rastavili neispravnu vetrenjaču. Grejna ploča služila je i kao kapija skrovišta za alge; kada bi se otvorila, alge bi bile puštene u nešto topliju oblast, zbog same grejne ploče. Svaka vetrenjača stoga je predstavljala mikro-oazu, i ako bi alge uspele da prežive uz njenu pomoć i izrastu unutar prostora grejanog pločom, dobro. Ako ne, na Marsu im izgledi ionako ne bi bili veliki. Grejna ploča služila je samo da im omogući bolje početne uslove, i ništa više. Bar su tako razmišljali njeni tvorci, činilo se. "Bili smo im 'Džoni Jabukovo Seme'", reče Arkadije.
"Džoni - šta?"
"Američka narodna priča." Objasnio joj je.
"Da, tačno. A sada će da dođe Pol Banjan da nas šutne u dupe."
"Ha. Nikad. Veliki Čovek mnogo je jači od Pola Banjana, veruj mi."
"Veliki Čovek?"
"Znaš, svi oni nazivi za oblike terena. Tragovi Velikog Čoveka, Kada Velikog Čoveka, Golf-igralište Velikog Čoveka, i tako to."
"A, da."
"U svakom slučaju, ne vidim zašto bismo nas dvoje imali problema. Nismo ništa znali o ovome."
"A ko će nam verovati?"
"...U pravu si. Ta kopilad, zaista me pređoše s ovim."
To ga je očito najviše pogodilo. Ne što su zagadili Mars tuđinskim oblikom života, već što on nije znao za to. Muškarci su u suštini veliki egomanijaci. A Arkadije je imao sopstvenu grupu prijatelja, možda i više od toga: istomišljenike, u izvesnom smislu sledbenike. Kompletna posada sa Fobosa, puno programera u Podbrežju. Ako su njegovi ljudi nešto krili od njega, bilo je to loše; ali ako je neka druga grupa imala tajne planove, još gore, u stvari, jer su u najmanju ruku bili smetnja, možda i konkurencija.
Ili se bar činilo da on tako razmišlja. Nije se jasno izrazio o tome, ali je bilo očigledno iz njegovog gunđanja i iznenadnih oštrih psovki, iskrenih, iako su se smenjivale sa ispadima neozbiljnosti. Kao da nije mogao da se odluči je li zadovoljan ili besan, i Nađa je na kraju poverovala da je i jedno i drugo. Takav je bio Arkadije; osećao je slobodno i puno, i nije se mnogo brinuo o postojanosti. Ali ovaj put nije bila sigurna da joj se dopadaju njegovi razlozi za ljutnju i za smeh, pa mu je to i rekla, dosta iznervirano.
"Ma, hajde!" povika on. "Zašto bi krili od mene, kada je to ionako bila moja ideja?"
"Zato što su znali da ću možda poći s tobom. Da su ti rekli, ti bi sigurno rekao meni. A kad bi mi rekao, ja bih to sprečila!"
Arkadije se na ovo iskida od smeha. "Onda je to bilo prilično pažljivo od njih, na kraju krajeva!"
"Jebem ja njih."
Bioinženjeri, Saks, ljudi u Četvrti koji su, zapravo, sve napravili. Neko iz komunikacija, verovatno - bilo ih je podosta koji su morali znati.
"A Hiroko?" upita Arkadije.
Nisu znali šta da kažu. Nisu im bili dovoljno poznati njeni pogledi da naslute kakav je mogao da joj bude stav. Nađa je bila prilično sigurna da je i ona umešana, ali nije umela da objasni zašto. "Pretpostavljam", reče, razmišljajući o tome, "pretpostavljam da je to zato što osećam da postoji grupa oko Hiroko, svi oni sa farme i još dosta drugih, koji je poštuju i... slede. Čak i En, na neki način. Iako će En da pobesni kad čuje ovo! Uhu! U svakom slučaju, rekla bih da je morala da zna za bilo šta što se radi u potaji. Naročito za nešto vezano za ekološke sisteme. Uostalom, grupa za bioinženjering najveći deo vremena radi s njom, i za neke od njih je ona nešto kao guru, bezmalo je obožavaju. Kada su odgajali ovu algu, verovatno su tražili savet od nje!"
"Hmm...
"Pa su po svoj prilici dobili i njenu saglasnost za ideju. Možda je tačnije ako kažem dozvolu."
Arkadije klimnu glavom. "Razumeo sam te."
Raspravljali su o tome bez kraja, detalj po detalj. Zemlja iznad koje su prolazili, ravna i nepokretna, sada joj je izgledala drugačije. Bila je zasejana, oplođena; sada će se promeniti, neizbežno. Razgovarali su i o drugim delovima Saksovog planova teraformiranja, džinovskim orbitalnim ogledalima koja bi odbijala Sunčevu svetlost na granicu dana i noći, ugljeniku posutom po polarnim kapama, areotermalnoj toploti, ledenim asteroidima. Debata je bila presečena; lice Marsa biće izmenjeno.
Drugo veče posle šokantnog otkrića, dok su kuvali večeru, usidreni u zavetrini kratera, pozvali su ih iz Podbrežja, preko jednog od komsatelita. "'Ej, vas dvoje!" javi se Džon Bun veselo. "Imamo problem!"
"Vi imate problem", odvrati Nađa.
"Što, nešto nije u redu tamo kod vas?"
"Ma, ne."
"E pa, dobro, jer je ovo, u stvari, i jeste vaš problem, i ne bih voleo da imate još koji! U oblasti Klaritas Fose digla se peščana oluja, i sve je jača, a ide na sever, dosta brzo. Verujemo da će stići do vas za dan ili dva."
"Zar nije rano za peščane oluje?" upita Arkadije.
"Pa, nije, sada je L 240, što je uglavnom uobičajeno doba za njih. Južno proleće. Svejedno, tu je i ide prema vama."
Poslao je satelitski snimak oluje, i oni se zagledaše u TV ekran. Oblast južno od Tarzisa sada je bila zakriljena amorfnim žutim oblakom.
"Valjalo bi da odmah pođemo nazad", reče Nađa, proučivši snimak.
"Noću?"
"Propeleri noćas mogu da rade na baterije, s tim da ih napunimo sutra ujutru. Kasnije možda nećemo imati dovoljno Sunčeve svetlosti, sem ako se ne uspnemo iznad oluje."
Posle kratkog savetovanja sa Džonom, a zatim i sa En, otisnuli su se. Vetar ih je gurao na istok-severoistok, i ovaj pravac će ih odvesti južno od Olimpus Monsa. Posle toga im je preostalo da se nadaju da će zaći iza severnog boka Tarzisa, koji bi ih bar neko vreme štitio od peščane oluje.
Let se noću činio glasniji. Šum vetra na materijalu balona bio je treperavo uzdisanje, zvuk motora slabašno brujanje. Sedeli su u kabini, osvetljenoj samo mutnom zelenom svetlošću instrumenata, i tiho razgovarali dok su se kretali iznad mračne zemlje. Od Podbrežja ih je delilo oko tri hiljade kilometara puta; to je bilo oko tri stotine sati letenja. Ako budu leteli dan i noć, trebaće im nekih dvanaest dana. Ali će oluja, ako nastavi da jača istim tempom, stići do njih mnogo ranije. Posle toga - bilo je teško reći šta će biti. Bez Sunca, propeleri će isprazniti baterije, a onda... "Zar ne možemo naprosto da jedrimo na vetru?" upita Nađa. "Da koristimo propelere samo povremeno?"
"Možda. Ali uzgon ovih stvari po izradi zavisi i od propelera, znaš."
"Ja'." Skuvala je kafu i donela šolje u kabinu. Sedeli su, pili i posmatrali crni predeo ili zelene prelete na malom radarskom ekranu. "Verovatno bi trebalo da odbacimo sve što nam ne treba. Posebno one proklete vetrenjače."
"Sve je to balast, sačuvaj ih kada nam zatreba uzgon."
Noć je trošila sate. Zamenili su se na kormilu, i Nađa je uspela da uhvati sat nemirnog sna. Kada se vratila u kabinu, videla je da se crna gromada Tarzisa prostrla preko horizonta pred njima: dva najsevernija od tri prinčevska vulkana, Askreus Mons i Pavonis Mons bili su vidljivi kao grbe zaklonjenih zvezda, tamo na ivici sveta. Levo od njih, Olimpus Mons još se uzdizao visoko nad horizontom, kao i uz druga dva vulkana; činilo im se da lete nisko zaista gigantskim kanjonom. Ekran radara ponavljao je prizor u minijaturi, u zelenim linijama na mreži.
A onda, sat uoči zore, kao da je još jedan masivni vulkan počeo da se diže pred njima. Dizao se ceo južni horizont, na njihove oči gutajući niske zvezde, utopivši Orion u crnilo. Dolazila je oluja.
Stigla ih je u samo svitanje, zagušivši crvenilo na istočnom nebu, prevaljavši se preko njih, vrativši svet u tamu boje rđe. Vetar se pojačao sve dok nije pojurio pored gondole uz prigušenu riku, a zatim uz glasno zavijanje; prašina je letela oko njih zastrašujućom, nestvarnom brzinom. Vetar tada postade još silniji, i gondola poče da se trza gore-dole zbog uvijanja konstrukcije dirižabla.
Imali su sreću što im je odgovarao severni pravac. U jednom trenutku Arkadije reče: "Vetar bi trebalo da zavije oko severnog ramena Tarzisa, nadajmo se."
Nađa nemo potvrdi. Nisu imali prilike da dopune baterije posle noćnog leta, i ako ne bude Sunca, motori neće dugo raditi. "Hiroko mi je rekla da bi Sunčeva svetlost na tlu za vreme oluje trebalo da iznosi oko petnaest procenata normalne", reče ona. "Na većoj visini, trebalo bi da bude jača. Znači da ćemo imati izvesnu dopunu, ali će to ići sporo. Može biti da ćemo tokom dana dobiti dovoljno da malo koristimo propelere noćas." Uključila je kompjuter da izvrši proračune. Nešto u izrazu Arkadijevog lica - ne strah, niti nemir, već čudan osmejak - činilo ju je svesnom u kakvoj su opasnosti. Ako ne budu mogli da koriste propelere, neće moći da usmeravaju kretanje, a možda ni da zadrže visinu. Istina, mogli su da slete i pokušaju da se ukotve, ali im je ostalo hrane samo za još par nedelja, a ovakve oluje su trajale po dva, pa i tri meseca.
"Evo Askreus Monsa", reče Arkadije, pokazavši na radar. "Dobra slika." Nasmeja se. "Najbolja koju ćemo imati ovog puta, bojim se. Šteta, tako sam želeo da ih vidim! Sećaš se Elizijuma?"
"Da, da", reče Nađa, zaposlena simulacijama efikasnosti baterija. Dnevna svetlost bila je blizu vrhunca perihela, zbog čega je i došlo do oluje; instrumenti su pokazivali da je otprilike dvadeset odsto dnevne svetlosti prodiralo do tog nivoa (od oka se činilo više kao trideset ili četrdeset); otuda je izgledalo moguće koristiti propelere polovinu vremena, što bi bilo od velike pomoći. Bez njih su se kretali brzinom od oko dvanaest kilometara na sat, i gubili su visinu, iako se to možda i zemljište dizalo ispod njih. Sa propelerima će moći da održe visinu i da utiču na pravac za stepen ili dva.
"Šta misliš, koliko je gusta ova prašina?"
"Koliko je gusta?"
"Ma, znaš, koliko grama po kubnom metru. Pokušaj da dozoveš En ili Hiroko i da saznaš, važi?"
Otišla je pozadi da vidi šta imaju na brodu što bi moglo da obezbedi energiju za propelere. Hidrazine, za vakuumske pumpe na bombaškoj rampi; motori pumpi možda bi mogli da se povežu sa propelerima... Upravo je bila odgurnula jednu od vražjih vetrenjača s puta, a onda se ukopa i zagleda se u nju. Grejne ploče grejale su se pomoću električnog punjenja stvorenog okretanjem lopatica. Ako uspe da usmeri to punjenje u baterije propelera, vetrenjače mogu da se pričvrste za spoljašnjost gondole, gde će ih ovaj vetar okretati kao vetrokaze, a dobijeni elektricitet omogućiće duže korišćenje propelera. Prekopavajući po ormanu za opremu u potrazi za žicom, transformatorima i alatom, objasnila je ideju Arkadiju, i ovaj se zasmejao svojim ludačkim smehom. "Dobra ideja, Nađa! Sjajna ideja!"
"Ako bude uspelo." Preturala je po alatu, tužno siromašnom u odnosu na njenu uobičajenu opremu. Svetlost u gondoli bila je sablasna, mutnožuti sjaj koji je treperio sa svakim naletom vetra. Vidik iza prozora menjao se od džepova potpune jasnoće, sa gustim žutim oblacima nalik na kišne koji su proletali oko njih, do potpune oslepljenosti, kada je svim površinama prozora strujala prašina, brzinom od preko trista kilometara na sat. Iako je gustina atmosfere bila samo dvanaest milibara, udar vetra je bacao dirižabl tamo-amo; gore, u kabini, Arkadije je psovao nedovoljnost auto-pilota. "Reprogramiraj ga", doviknu mu Nađa, a onda se seti sadističkih situacija koje im je smišljao na Aresu, i glasno se nasmeja. "Simulacija problema! Simulacija problema!" Ponovo se nasmeja na njegove glasne psovke i vrati se poslu. Bar će ih vetar nositi brže. Arkadije joj doviknu informaciju dobijenu od En: prašina je bila veoma sitna, prosečna veličina čestica bila je oko 2,5 mikrona; ukupna masa stuba bila je 10 na minus treći grama po centimetru na minus drugi, prilično ravnomerno raspoređena od vrha do dna stuba. To nije bilo tako loše; ako je spustiš na zemlju, ostaće zaista tanak sloj, što se slagalo sa onim što su videli na prvim pošiljkama opreme u Podbrežju.
Kada je prevezala žice na nekoliko vetrenjača, otrča niz prolaz do kabine. "En kaže da će vetrovi biti najsporiji bliže tlu", reče Arkadije.
"Lepo. Moramo da se spustimo, da iznesemo ove vetrenjače."
Zato su se tog popodneva spustili naslepo i pustili kotvu da se vuče sve dok se nije zakačila i zaustavila ih. Vetar je ovde bio sporiji, ali je Nađino spuštanje na povezu i tako bilo mučno; sve niže i niže u naletajuće oblake žute prašine, ljuljajući se napred-nazad... a onda je osetila nešto pod nogama. Tle! Udarila je i kočila nogama sve dok se nije zaustavila. Čim se oslobodila poveza, povila se od vetra; iako redak, udarao je, a onaj stari osećaj praznine u njoj bio je jači nego ikad. Vidljivost se menjala u talasima, a brzina kojom je letela prašina bila je zbunjujuća; na Zemlji bi je vetar takve brzine naprosto podigao i odneo, kao tornado slamku.
Ali ovde se moglo održati u mestu, iako jedva. Arkadije je polako spuštao dirižabl vitlom, i sada joj se pružao nad glavom kao zeleni krov. Ispod je bilo jezivo mračno. Odmotala je žice do turbopropelera na vrhovima krila, pričvrstila ih trakom za dirižabl i povezala unutrašnje kontakte, žureći da što više skrati njihovu izloženost prašini, i da iziđe ispod trbuha Glave Strele; poskakivao je na vetru. S mukom je izbušila rupe na dnu trupa gondole i pričvrstila deset vetrenjača zavrtnjima. Lepila je trakom žicu na plastični trup, kada se ceo dirižabl tako brzo spusti da je morala da se baci na lice, priljubivši se celim telom uz hladno tle, sa tvrdom izbočinom bušilice ispod stomaka. "Sranje!" dreknu. "Šta je bilo?" doviknu Arkadije preko interkoma. "Ništa", reče ona, skoči na noge i nastavi da lepi žicu još brže. "Jebena stvar - ovo je kao da radiš na odskočnoj dasci!" Kad je već bila pri kraju, vetar se još pojača, pa je morala da otpuzi nazad do bombaške rampe, teško dišući.
"Prokleta stvar zamalo da me zdrobi!" doviknula je napred Arkadiju kada je skinula šlem. Dok je on oslobađao kotvu, ona se teturala kroz gondolu, skupljajući nepotrebne stvari i noseći ih na bombašku rampu: svetiljku, jedan od dušeka, veći deo sudova i pribora za kuvanje i obedovanje, nešto knjiga, sve uzorke stena. Strpala ih je unutra i sa zadovoljstvom izbacila. Ako se neki putnik ikad nameri na gomilu predmeta, pitaće se šta se to, kog đavola, dogodilo.
Morali su da uključe oba propelera da rade punom snagom da bi otkačili kotvu, a onda se otisnuše, leteći poput lista u novembru. Nisu smanjivali snagu propelera, da bi što pre postigli visinu; između Olimpusa i Tarzisa nalazilo se nekoliko malih vulkana, i Arkadije je hteo da prođu nekoliko stotina metara iznad njih. Radar je pokazivao da Askreus Mons ostaje sve dalje za njima. Kada su odmakli dovoljno od njega na sever, mogli su da skrenu na istok i da pokušaju da ucrtaju putanju oko severnog boka Tarzisa, a zatim dole do Podbrežja.
Ali kako su prolazili dugi sati, postalo im je jasno da vetar duva sa severne padine Tarzisa, u pramac, te iako su punom snagom terali na jugoistok, u najboljem slučaju su se kretali na severoistok. U njihovom nastojanju da lete protiv vetra, sirota Glava Strele poskakivala je kao 'zmaj'-jedrilica, trzajući ih gore i dole, kao da je gondola zaista prikačena za trambulinu. Ali i pored svega toga, nisu leteli u željenom pravcu.
Ponovo pade tama. Vetar ih je nosio sve dalje na severoistok. S ovakvim pravcem, promašiće Podbrežje za nekoliko stotina kilometara. A tamo dalje, pustoš: nikakvog naselja, niti pribežišta. Biće nošeni preko Acidalije, gore prema Vastis Borealis, do pustog okamenjenog mora crnih dina. Nisu imali dovoljno hrane i vode da obiđu planetu i pokušaju još jednom.
Sa prašinom u ustima i očima, Nađa ode do kuhinje i zagreja im obrok. Već je bila premorena i - shvatila je to kada je miris hrane ispunio vazduh - gladna. I žedna; međutim, uređaj za recikliranje vode radio je na hidrazin.
Misleći na vodu, priseti se slike, sa puta na severni pol: one neispravne crpke za permafrost, sa belim izlivom sleđene vode. Što li joj je to palo na pamet?
Vratila se do kabine, pridržavajući se u hodu za zid. Podelila je s Arkadijem obrok začinjen prašinom, razmišljajući o malopređašnjoj pomisli. Arkadije je ćutke posmatrao radar; ništa nije govorio, ali je izgledao zabrinuto.
A, da. "Slušaj", reče ona, "ako uhvatimo signale sa odašiljača na putu za Ponor Borealis, možemo da stignemo i da se spustimo tamo. Onda bi po nas poslali robotski rover. Robotskim roverima ne smeta oluja, jer se ionako ne upravljaju po vidu. Moći ćemo da ostavimo Glavu Strele ukotvljenu i da se dovezemo kući."
Arkadije je pogleda, proguta zalogaj. "Dobra ideja", reče.
E, kada bi samo uspeli da uhvate signale sa odašiljača na putu. Arkadije je uključio radio i pozvao Podbrežje. Veza je krčala u statičkoj oluji gustoj kao prašina, ali su se ipak razumeli. Cele te noći razgovarali su sa onima kod kuće, razmatrajući pitanja frekvencija, talasnih opsega, uticaja prašine na ionako slabašne signale odašiljača, i slično. Budući da su odašiljači bili projektovani samo da pošalju signale roverima u neposrednoj blizini i na zemlji, biće teško čuti ih. Podbrežje bi možda moglo da im prilično tačno odredi položaj da bi znali kada da se spuste, a njihova radarska mapa da fiksira širi položaj puta, ali nijedan od ova dva metoda nije bio dovoljno precizan; i bilo bi gotovo nemoguće pronaći put u oluji ako se ne spuste tačno na njega. Deset kilometara tamo ili ovamo i ostao bi iza horizonta, a oni bez nade. Bilo bi mnogo sigurnije kada bi mogli da se drže signala jednog odašiljača, sve do sletanja.
Podbrežje je za svaki slučaj poslalo robotski rover na severni put. Stići će u zonu puta koju su nameravali da nadlete kroz otprilike pet dana; pri trenutnoj brzini, koja je sada bila gotovo trideset kilometara na sat, sami bi trebalo da nadlete put za četiri dana.
Kada je sve bilo pripremljeno, ostatak noći smenjivali su se u bdenju. Nađa je slabo spavala dok je Arkadije bio na straži, i dobar deo vremena provodila je ležeći u mraku i osećajući kako ih baca vetar. Prozori su bili tako tamni kao da su na njih navučeni zastori. Urlanje vetra čulo se kao buktanje gasnog rešoa, a povremeno bi pobesnelo; jednom je sanjala da se nalaze u velikoj peći, punoj ognjenih demona, i probudila se u znoju, pa je ustala i otišla da smeni Arkadija. Svuda u gondoli mirisalo je na znoj, prašinu i sagoreni hidrazin. Uprkos mikronskim zaptivkama, na svim površinama u gondoli nazirao se beli nanos. Prešla je prstima preko bledoplave oplate i zagledala se u trag koji je ostao. Neverovatno.
Putovali su kroz pomrčinu dana, kroz tminu noći bez zvezda. Radar je pokazao nešto za šta su pretpostavili da je Krater Fesenkov, kako prolazi ispod njih; vetar ih je i dalje nosio na severoistok, i nije bilo nikakvog izgleda da će moći da nadjačaju oluju i spuste se na jug do Podbrežja. Jedina nada bio im je polarni drum. Nađa se zaposlila tokom slobodnih smena tako što je tražila stvari koje će izbaciti iz broda, i odsecala delove okvira gondole koje je smatrala nepotrebnim, do te mere da bi se projektanti u Fridrihshafenu stresli od užasa. Ali Nemci su uvek bili preterano pedantni u projektovanju, a niko na Zemlji nije zaista verovao u marsovsku silu teže. Zato je testerisala i udarala čekićem sve dok od gondole nije ostalo praktično ništa. Svaka upotreba rampe unosila je još jedan omanji oblak prašine, ali je ona računala da ipak vredi otvarati; bio im je potreban uzgon, njene prepravljene vetrenjače nisu dovoljno punile baterije, a ostale je odavno izbacila. Čak i da nije, morala bi ponovo da sa zavlači ispod gondole da ih montira; sećanje na onaj pogibeljni trenutak još ju je ispunjavao užasom. Zato je sekla dalje; odbacila bi i delove noseće konstrukcije balona, da joj je bila dostupna.
Dok je to radila, Arkadije je tapkao kroz gondolu, go i ulepljen prašinom, otelovljenje crvenog čoveka, pevajući pesme i motreći ekran radara, gutajući obroke s nogu, planirajući njihovu putanju. Bilo je nemoguće ne osetiti bar malo od njegovog uzbuđenja, ne diviti se s njim najsilnijim naletima vetra, ne osetiti divlje kovitlanje prašine u venama.
Tako prođoše tri napeta dana, u silnom stisku tamno narandžastog vetra. Četvrtog dana, koji minut posle podneva, pojačali su prijemnik na najjače i slušali krčavo šištanje statičkog šuma na frekvenciji odašiljača. Nađa je postala dremljiva od pomnog osluškivanja bele buke, jer su uopšte malo spavali, i bila je gotovo bez svesti kada joj se Arkadije obratio, te se trgla na sedištu.
"Čuješ?" upita on ponovo. Oslušnula je, i odmahnula glavom. "Eto ga, nešto kao ping."
Ona začu slabašno bip. "Je l' ovo?"
"Mislim da jeste. Spustiću nas što je brže moguće, što znači da moram da ispraznim nekoliko balona."
Otkucao je naredbe na tastaturi kontrolne table; dirižabl se nagnu napred i počeše da propadaju kritičnom brzinom. Brojke na visinomeru su padale. Ekran radara je pokazivao uglavnom ravno zemljište. Ping je postajalo sve glasnije; bez prijemnika za određivanje pravca, bio je to jedini način da odrede da li mu se približavaju ili se udaljavaju. Ping - ping - ping... Onako iscrpljena, nije umela da odredi da li signal postaje glasniji ili tiši, i činilo joj se da je svaki put drugačije snage, zavisno od pažnje koju bi uspela da mu posveti.
"Slabi", reče Arkadije iznenada. "Šta ti misliš?"
"Ne znam."
"Slabi." Uključio je propelere, i signal zaista postade tiši u zujanju motora. Okrenuo je dirižabl u vetar, i ovaj divlje odskoči; borio se da umiri njegovo propadanje, ali je između svakog pokreta krilaca i trzaja dirižabla postojao vremenski razmak; zapravo su bili u samo donekle kontrolisanom padu. Signal kao da je počeo sporije da se udaljava.
Kada je visinomer pokazao da su dovoljno nisko, baciše kotvu, i posle trenutka neizvesnosti, ona uhvati, i zaustavi ih. Bacili su sva sidra koja su imali, i spustili Glavu Strele vitlima. Nađa obuče odelo, pope se u povez, spusti se i poče da hoda okolo čim se našla na tlu, u zori boje čokolade, teško se boreći sa neravnomernim udarima vetra. Osetila je da je iscrpljena kako nikad nije bila. Bilo joj je toliko naporno da ide pravo protiv vetra da je morala da kruži. Signal je odjekivao preko interkoma, a tle kao da joj je poskakivalo pod nogama; s mukom je održavala ravnotežu. Ping je bilo sasvim jasno. "Trebalo je od početka da slušamo preko interkoma na šlemovima", reče ona Arkadiju. "Bolje se čuje."
Udar vetra je obori. Ustala je i nastavila da se vuče, odmotavajući najlonsko uže iza sebe, menjajući pravac kretanja prema jačini signala. Tle pod nogama je strujalo, kada je mogla da ga vidi; vidljivost je, zapravo, bila metar ili manje, barem pri najjačim udarima vetra. Onda bi se malo razbistrilo i ugledala bi smeđe mlazeve prašine kako proleću okolo, talas za talasom, zapanjujućom brzinom. Vetar ju je tukao snažnije nego išta što je osetila na Zemlji; održavanje ravnoteže bilo je bolan posao, neprestano fizičko naprezanje.
Usred gustog, zaslepljujućeg oblaka, umalo da se sudari sa jednim od odašiljača, uspravljenim poput debelog direka. "Hej!" uzviknula je.
"Šta je bilo?"
"Ništa! Uplaših se, jer sam upravo naletela na putokaz."
"Našla si ga!"
"Aha." Osećala je kako joj premor struji u ruke i noge. Jedan minut je sedela na zemlji, a onda opet ustade; bilo je suviše hladno za sedenje. Boleo ju je prst koji je nedostajao.
Podigla je najlonsko uže i naslepo se vratila do dirižabla, osećajući da luta kroz drevni mit, prateći jedinu nit koja vodi iz lavirinta.
Dok su putovali roverom na jug, slepi u letećoj prašini, stigla je vest preko radija da je UNOMA upravo odobrila i odvojila sredstva za osnivanje tri naredne kolonije. U svakoj će biti po pet stotina ljudi, i to iz zemalja koje nisu bile zastupljene među prvom stotinom.
Osim toga, potkomisija za teraformiranje je predložila, a Glavna Skupština odobrila, čitav paket aktivnosti teraformiranja, među njima zasejavanje površine mikroorganizmima dobijenim genetskim inženjeringom, GEM-ima uzgojenim iz algi, bakterija ili lišajeva.
Arkadije se smejao dobrih trideset sekundi. "Ta kopilad, ta srećna kopilad! Još će se i izvući."
|
