15.
Jednog zimskog jutra, Sunce obasjava Vales Marineris, zareći severne zidove svih kanjona u tom velikom lančanju. I u toj blistavoj svetlosti, svaka terasa ili izbočina crna je od mladeža lišajeva.
Vidite, život se prilagođava. Život ima samo nekoliko potreba, nešto goriva, nešto energije, i fantastično je maštovit u zadovoljavanju tih potreba iz svekolikih vrsta sredine. Neki zemaljski organizmi žive neprestano na temperaturi nižoj od tačke smrzavanja vode, drugi iznad tačke ključanja; neki opstaju u oblastima visoke radijacije, drugi u izuzetno slanim, ili unutar stene, ili u mrklom mraku, ili u gotovo potpunom odsustvu vlage, ili bez kiseonika. Prilagođava se svakoj sredini, na načine koji su tako neobični i čudesni da nam je nemoguće da ih pojmimo; tako je od kore planete do visina atmosfere, život je protkao Zemlju bogatim tkanjem jedne jedinstvene velike biosfere.
Sve ove sposobnosti prilagođavanja kodirane su i prenose se genima. Ako geni mutiraju, organizmi se menjaju. Ako su geni izmenjeni, organizmi se menjaju. Bioinženjeri koriste obe ove vrste promena, ne samo izdvajanje rekombinantnih gena, već i mnogo stariju veštinu selektivnog uzgajanja. Mikroorganizmi se zasejavaju, a oni koji najbrže rastu (ili oni koji u najvećoj meri pokažu željenu osobinu) mogu se odabrati i ponovo zasejati; mogu se dodati mutageni da povećaju stepen mutacije; i u brzom smenjivanju generacija mikroba (deset dnevno, recimo) možete ponavljati proces sve dok ne dobijete nešto približno onom što vam je potrebno. Selektivno uzgajanje je jedna od najmoćnijih tehnika bioinženjeringa za koju znamo.
Međutim, nameću se nove tehnologije. Mikroorganizmi dobijeni genetskim inženjeringom bili su na sceni već otprilike pola veka kada je prva stotina stigla na Mars. No, pola veka u modernoj nauci prilično je dugo. Konjugati plazmida postali su u tom vremenu veoma prefinjeno oruđe. Izbor ograničavajućih enzima za sečenje i ligaznih enzima za spajanje bio je veliki i bogat; stvorena je mogućnost da se precizno poređaju dugački lanci DNK; sakupljeno znanje o genomima bilo je ogromno i progresivno je raslo; sve to, upotrebljeno zajedno u ovoj novoj biotehnologiji, omogućilo je razne vrste mobilisanja odlika, sticanja, ponavljanja, izazvanog samoubistva (da bi se zaustavio preterani uspeh), i tako dalje. Bilo je moguće pronaći nizove DNK u organizmu koji je nosio željeno svojstvo, a onda sintetizovati ove poruke DNK, iseći ih i zalepiti u plazmidne prstenove; posle toga su ćelije bile ispirane i potapane u glicerol sa novim plazmidima, a glicerol postavljen između dve elektrode i izložen kratkom oštrom udaru od oko dve hiljade volti: plazmidi u glicerolu prodirali su u ćelije, i voila! Nastajao je novi organizam, oživljen strujom kao Frankeštajnovo čudovište. Sa novim sposobnostima.
Otuda brzo-rastući lišajevi. Alge otporne na zračenje. Gljive koje žive na izuzetno niskim temperaturama. Halofilične bakterije, koje se hrane solju, a proizvode kiseonik. Nadarktičke plesni. Čitava taksonomija novih oblika života, delimično prilagođenih uslovima na površini Marsa, puštenih napolje da pokušaju da opstanu. Neke vrste su izumrle: prirodni odabir. Neke su uspele: opstanak najsposobnijih. Neke su bujale, na račun drugih organizama, a onda su hemikalije u njihovim izlučevinama aktivirale njihove samoubilačke gene, i broj im se smanjio sve dok nije opao i nivo tih hemikalija.
Život se, dakle, prilagođava uslovima. I istovremeno ih menja. To je jedna od definicija života: organizam i promena sredine zajedno u uzajamnom delovanju, jer posredi su dva ispoljavanja jedne ekologije, dva dela koji čine celinu.
Otuda crni čuperci na polarnom ledu. Crni čuperci na hrapavim površinama stene. Bledozelene mrlje na tlu. Krupnije čestice mraza u vazduhu. Animakule koje se ukazuju u dubinama regolita i u obliku triliona sićušnih mladeža.
Ispočetka je bio gotovo nevidljiv, i veoma spor. Nalet mraza ili solarne oluje izazvali bi velika odumiranja, preko noći su nestajale cele vrste. Ali su ostaci umrlih hranili žive; uslovi su im tako olakšani, i proces se ubrzavao. Bakterije se brzo razmnožavaju, mnogo puta uvećavajući svoju masu za dan ako su uslovi povoljni: matematičke mogućnosti brzine njihovog rasta su zapanjujuće, i mada ograničenja sredine - posebno na Marsu - održavaju stvarni rast daleko ispod matematičkih granica, novi organizmi, novi areofiti ipak su se brzo množili, ponekad mutirali, uvek umirali, a novi život se hranio na kompostu od predaka, i ponovo množio. Živeo i umirao; a tlo i vazduh posle njega razlikovali su se od onog tla i vazduha koji su postojali pre svih tih miliona kratkovečnih generacija.
I tako se jednog jutra rađa Sunce, bacajući duge zrake kroz iskidani zastor oblaka, niz prostranstvo Vales Marinerisa. Svaka vodoravna površina na severnom zidu je crna, žuta i zelena, svaka sa čupavim nanosom lišajeva. Površine lišajeva cede se niz uspravne površine kamena, koje stoje kakve su oduvek bile, kamene, ispucale i crvene, ali sada prošarane, kao da ih prekriva čipka.
Mišel Dival sanjao je o kući. Plivao je na talasima kraj obale u blizini mesta Vijfranš-sir-Mer, pokretan toplom vodom avgusta. Bilo je vetrovito i pozno popodne i voda je bila bronza umrljana belom penom, sa iskrama Sunčeve svetlosti posvuda. Talasi su bili visoki za mediteranske prilike, brzi, dizali su se nakostrešeni od vetra da se obruše u neravnomernim linijama, dozvoljavajuću mu da ih na trenutak pojaše. Onda bi se našao zaronjen u kovitlanju mehurića i peska, pa nazad u blesku zlatne svetlosti i ukusa soli u svemu, ranjavih očiju. Veliki, crni pelikani jedrili su na vazdušnim talasima tik iznad kresta talasa, strmo i nezgrapno zaokretali, malo lebdeli i obrušavali se u vodu oko njega. Pri zaranjanju su upola sklapali krila, kontrolišući pad sve do bučnog sudara s vodom. Često su izranjali gutajući manju ribu. Jedan pljusnu u vodu samo nekoliko metara od njega, ocrtan naspram neba kao 'štuka' ili pterodaktil. Istovremeno se grejući i rashlađujući, ljuljao se na talasima i treptao, zaslepljen slanom svetlošću. Talasi su na obali izgledali kao dijamanti smrvljeni u krem.
Zvonio mu je telefon.
Zvonio mu je telefon. Zvale su ga Ursula i Filis, da mu saopšte da Maja opet ima napad i da ne mogu da je smire. Ustao je, obukao odeću za unutra i otišao u kupatilo. Talasi su se rušili na prugu povratne struje. Maja je ponovo deprimirana. Poslednji put kada ju je video bila je puna sebe, gotovo euforična, a to je bilo, kada, pre nedelju dana? Ali takva je bila Maja. Maja je bila luda. Luda kao i svi Rusi, tačnije, dakle snaga koja se mora poštovati. Majka Rusija! I crkva i komunisti su pokušali da zbrišu matrijarhat koji im je prethodio, a sve što su postigli bila je bujica gorkog i ogrubljujućeg prezira, čitava nacija prezirućih rusalki, baba-jaga i superžena dvadeset četiri sata dnevno, koja je živela u maltene partenogenoj kulturi majki, kćeri, babuški, unuka. Istovremeno u neizbežnim odnosima sa muškarcima, u očajničkom traganju za izgubljenim ocem, savršenim partnerom. Ili bar čovekom koji će uprtiti svoj deo bremena. Tražile su tu veliku ljubav, i vrlo često je uništavale. Ludo!
Dobro, opasno je uopštavati. Ali Maja je bila klasičan slučaj. Ćudljiva, gnevna, sklona flertu, blistava, očaravajuća, manipulativna, napeta - a sada je ispunjavala njegovu ordinaciju poput povelike gromade utučenosti, crvenih očiju, iskrivljenih usta. Ursula i Filis su zaklimale glavom, šapatom mu zahvalile što je tako rano ustao i izišle. Otišao je do venecijanske roletne, otvorio je i unutra je pokuljala svetlost sa centralne kupole. Ponovo je zapazio da je Maja prelepa žena, sa divljom, raskošnom kosom i tamnim, očaravajućim očima, neposredna i otvorena. Bilo je zbunjujuće videti je tako potresenu, nikad se nije navikao na to, bilo je u prevelikoj suprotnosti sa njenom uobičajenom živošću, načinom na koji bi ti spustila prst na ruku dok bi ćeretala poverljivim tonom o ovoj ili onoj neverovatnoj stvari...
I sve to na neobjašnjiv način prisutno u ovom očajnom stvorenju, koje se nalaktilo na njegov sto i počelo da mu priča, promuklim, drhtavim glasom, o najnovijoj sceni u beskrajnoj drami o njoj i Džonu, i, ponovo, Frenku. Razabrao je da se naljutila na Džona zato što je odbio da joj pomogne da ostvari njen plan da privoli neke ruske multinacionalke da daju potpis za razvoj naselja u Basenu Helas, koji je, zbog toga što je bio najniža kota na Marsu, trebalo prvi da oseti blagodeti atmosferskih promena, odskora primetnih. Vazdušni pritisak na Niskoj Koti, četiri kilometra ispod datuma, biće uvek deset puta veći nego onaj na vrhu velikih vulkana, i tri puta veći nego na datumu: biće to prvo mesto pogodno za život ljudi, savršeno za dalji razvoj.
Ali Džon je, izgleda, više voleo da radi u saradnji sa UNOMA-om i vladama. A ovo je bilo samo jedno od mnogih suštinskih političkih neslaganja koja su počela da utiču na njihov privatni život, toliko da su se počeli prečesto da se svađaju oko drugih stvari, nevažnih stvari, stvari zbog kojih se ranije nisu svađali.
Posmatrajući je, Mišel zamalo da joj kaže da Džon i želi da se ona ljuti na njega. Nije bio siguran šta bi Džon rekao na to. Maja je protrljala oči i naslonila čelo na sto, otkrivši mu potiljak i široka ramena. Nikada neće izgledati ovako pometeno pred drugima u Podbrežju; bila je to prisnost između njih, nešto što je radila samo pred njim. Kao da se svukla pred njim. Ljudi ne shvataju da istinska prisnost nije seksualni odnos, koji se može obaviti i sa potpunim neznancima; prisnost su sati provedeni u razgovoru o onome što je najvažnije u čovekovom životu. Mada bi bilo divno da je naga, sa tim savršenim razmerama. Sećao se kako je izgledala kada je plivala u bazenu, zabacujući ruke leđnim stilom u plavom kupaćem kostimu, visoko isečenom na bokovima. Sredozemni prizor: plutao je u vodi kod Vijfranša, sve je bilo zaronjeno u tinjajuću svetlost Sunca na zalasku, i posmatrao je plažu gde su šetali muškarci i žene, nagi izuzev neonskih trouglova kupaćih kostima cache-sexe - preplanule žene golih grudi, u parovima poput igračica na Suncu - a onda su vodu između njega i plaže zasekli delfini, klizavih crnih tela zaobljenih kao ženska...
Ali Maja je sad govorila o Frenku. Frenku, koji je imao šesto čulo za probleme između Džona i Maje (mada za to nije bilo neophodno šesto čulo) i koji bi dojurio kod nje svaki put kada bi opazio te znake, da šeta s njom i govori joj o svojoj viziji Marsa, koja je bila progresivna, uzbudljiva, ambiciozna, sve što Džonova nije bila. "Ne znam zašto, ali Frenk je u poslednje vreme mnogo dinamičniji od Džona."
"Zato što deli tvoje mišljenje", reče Mišel.
Maja slegnu ramenima. "Možda sam samo to i mislila. Ali ovde imamo priliku da izgradimo potpuno novu civilizaciju, zaista. No, Džon je..." Dugačak uzdah. "A ipak ga volim, stvarno. Ali..."
Neko vreme je govorila o njihovoj prošlosti, o tome kako je njihova veza spasila putovanje od anarhije (ili bar apatije), kako joj je prijala Džonova opuštena stabilnost. Kako je bio pouzdan. Kako je bila opčinjena njegovom slavom, kako je osećala da njena veza s njim postaje deo istorije sveta, zanavek. Ali sada je shvatila da će i sama postati deo istorije sveta: svako od prvih stotinu ljudi na Marsu. Glas joj se podiže, postade brži i življi: "Za to mi više ne treba Džon, potreban mi je zbog onoga što osećam prema njemu, ali se više ne slažemo ni u čemu i nismo nimalo slični, a Frenk, koji je bio toliko pažljiv da se ne meša ni po koju cenu, sa njim se slažem gotovo u svemu i toliko sam se zaboravila zbog toga da sam mu ponovo uputila pogrešan signal, tako da je opet uradio ono, juče u bazenu, on... uhvatio me je, znaš, za mišice..." prekrstila je ruke i uhvatila se za bicepse, "... i zatražio da ostavim Džona zbog njega, što nikad neću učiniti, i tresao se, a ja sam rekla da ne mogu, ali sam se i sama tresla." A posle toga je bila na ivici nerava i započela je svađu sa Džonom, tako očigledno da se on razbesneo i otišao roverom do Nađine arkade, i proveo noć tamo, sa građevinskom ekipom; a Frenk je ponovo došao da razgovara s njom, i kada ga je (jedva) odbila, izjavio je da će otići da živi u evropskoj koloniji na drugoj stvari planete; on, koji je pokretačka snaga kolonije! "I stvarno će to uraditi, jer nije od onih koji prete tek tako. Već neko vreme uči nemački na onaj svoj način; on naprosto usvaja jezike."
Mišel se trudio da se usredsredi na njene reči. Bilo je teško, jer je dobro znao da će za nedelju dana sve biti drugačije, čitava dinamika unutar njihovog trougla biće izmenjena do neprepoznavanja. Zato je bilo teško pridavati joj pažnju. Šta je s njegovim problemima? Bili su mnogo, mnogo dublji, ali niko nije hteo da zna za njih. Šetao je tamo-amo ispred prozora, umirujući je uobičajenim pitanjima i primedbama. Zelenilo u atrijumu delovalo je osvežavajuće; moglo je to biti neko dvorište u Arli ili Vijfranšu; odjednom se setio uskog trga u Avinjonu, sa prirodnim krovom od čempresa, u blizini papske palate, trga i stolova kafea koji su leti, po zalasku Sunca, imali istu boju kao Mars. Ukus maslina i crnog vina...
"Hajdemo u šetnju", reče. Uobičajeni deo terapijskog časa. Prošli su kroz atrijum i otišli do kuhinje gde je Mišel pojeo doručak koji je zaboravio još dok ga je jeo. Ovo bi trebalo da nazovemo hranjenje zaboravljanjem, pomislio je dok su išli duž sale prema komorama. Obukli su odela - Maja je otišla u kabinu da se presvuče - proverili ih, ušli u komoru, ispustili vazduh, otvorili teška spoljnja vrata i izišli.
Mraz oštar kao dijamant. Neko vreme su kružili pločnicima po Podbrežju, do stovarišta i tamošnjih visokih piramida soli. "Misliš da će ikad naći neku upotrebu za svu ovu so?" reče on.
"Saks još radi na tome."
Maja je povremeno nastavljala priču o Džonu i Frenku. Mišel je postavljao pitanja koja bi postavio i psihijatrijski program, a Maja je odgovorala kako bi odgovorila programska Maja. Govorili su jedno drugom pravo u uho; prisnost interkoma.
Stigli su do farme lišajeva, i Mišel zastade da pogleda posude, da upija njihove jarke boje. Crne snežne alge, zatim gusta masa otu lišaja, u kojoj je simbiot algi bio plavo-zelena sorta koju je Vlad nedavno naučio da uzgaja odvojeno; crveni lišaj koji kao da nije najbolje napredovao. Ionako je suvišan. Žuti lišaj, maslinasti lišaj, lišaj iste boje kao farba za bojni brod. Pahuljasti beli i lišaj boje zelenog limuna - životna zelena! Pulsirala je u oku, boja raskošnog i nemogućeg pustinjskog cveta. Jednom je čuo Hiroko kako kaže, posmatrajući to rastinje: "Ovo je viriditas", na latinskom 'moć ozelenjavanja'. Reč je skovao hrišćanski mistik iz srednjeg veka, žena po imenu Hildegard. Viriditas, koji se sada prilagođavao ovdašnjim uslovima i polako se širio nizijama severne polulopte. Još je bolje uspevao tokom južnih leta; temperatura je jednog dana dostigla 285 stepeni Kelvina, premašivši dotadašnji rekord za 12 stepeni. Svet se menja, primetila je Maja dok su šetali pored rasada. "Da", reče Mišel, i nije mogao da ne doda, "još samo tri stotine godina dok ne postignemo temperature pogodne za život."
Maja se nasmeja. Bolje joj je. Uskoro će biti na normali ili će preći u euforiju. Maja je labilna. Stabilnost-labilnost je bila najčešća odlika koju je Mišel proučavao kod prve stotine; Maja je bila labilni ekstrem.
"'Ajde da se odvezemo da vidimo arkade", reče ona. Mišel pristade, pitajući se šta bi moglo da se dogodi ako nalete na Džona. Otišli su do auto-parka i uzeli 'trkača'. Mišel je vozio mali džip i slušao Maju kako priča. Da li se razgovor menja kada su glasovi odvojeni od tela, usađeni direktno u uši slušalaca preko mikrofona i zvučnika na šlemovima? Kao da sve vreme govoriš preko telefona, čak i kad sediš pored osobe s kojom razgovaraš. Ili - je li to bolje ili gore? - komuniciraš telepatski.
Cementni drum put bio je gladak i terao je trkača punom brzinom od 60 kilometara na sat. Osećao je pritisak retkog vazduha na viziru. Uglavnom ugljen-dioksid, koji je Saks toliko želeo da očisti iz atmosfere. Za to će mu biti potrebni moćni prečistači, jači i od lišajeva; trebaće mu šume, divovske, višeslojne, halofilične, kišne prašume, da zarobe ogromne količine ugljenika u drvetu, lišću, crnici i tresetu. Trebaće mu tresetne jame dubine sto metara, sto metara visoke kišne prašume. Njegove reči. Bio je dovoljan sam zvuk njegovog glasa da se En iskrivi lice.
Do Nađine arkade trebalo im je petanest minuta vožnje. Gradnja još nije bila završena i gradilište je još izgledalo raskopano i neuredno, kao Podbrežje u početku, ali većih razmera. Iz jarka, koji se pružao na istok i zapad poput groba Velikog Čoveka, bila je iskopana dugačka humka zemlje boje burgundca.
Stajali su na jednom kraju ogromnog jarka. Trideset metara dubok, trideset širok, kilometar dug. Južna strana jarka sada je bila stakleni zid; severna strana bila je pokrivena nizovima filterskih ogledala, koja su se smenjivala sa zidnim mecokozmima, marsovskim staklenkama ili terarijumima, sve zajedno u živopisnoj mešavini, kao tapiserija prošlosti i budućnosti. Terarijumi su uglavnom bili zasađeni stablima omorike i drugom florom koja je činila da izgledaju kao veliki šumski pojas oko Zemlje na šezdesetom stepenu širine. Drugim rečima, kao stari dom Nađe Černiševske u Sibiru. Da li je to možda znak da je i ona zaražena njegovom bolešću? I da li bi mogao da utiče na nju da mu izgradi Sredozemlje?
Nađa je radila na buldožeru. Žena sa sopstvenim viriditasom. Zaustavila se i prišla im da nakratko popriča s njima. Projekt napreduje, rekla im je, smireno. Čudo jedno šta sve može da se uradi s robotskim vozilima koja još šalju sa Zemlje. Izgrađeno je šetalište i zasađeno raznovrsnim drvećem, uključujući vrstu patuljaste sekvoje, visoke već trideset metara, gotovo jednako kao sama arkada. Iza šetališta su postavljena tri stepenasta reda zasvođenih odaja u stilu Podbrežja, zajedno sa izolacijom. Naselje je dan ranije bilo dovršeno, zagrejano, i pušten je vazduh pod pritiskom, tako da se unutra moglo raditi bez zaštitnih odela. Tri sprata bila su postavljena jedan na drugi u sve manjim lukovima, što je Mišela podsetilo na Pon di Gar; naravno, celokupna arkitektura ovde bila je romanskog porekla, tako da to nije bilo neobično. Doduše, lukovi su bili širi i kraći. Krhkiji, zbog manje sile teže.
Nađa se vratila na posao. Tako mirna osoba. Stabilna, sušta suprotnost labilnom tipu. Suzdržana, okrenuta sebi. Nimalo nalik svojoj staroj drugarici Maji; dobro je za Maju da se druži s njom. Drugi tas vage, čuva je da ne odleti. Pruža joj primer. Kao prilikom ovog susreta, gde je Maja prihvatila Nađin mirni ton. A kada se Nađa vratila da radi, Maja je zadržala nešto od tog spokoja. "Nedostajaće mi Podbrežje kada se preselimo ovamo", reče. "A tebi?"
"Mislim da neće", reče Mišel. "Ovde će biti mnogo sunčanije." Sva tri sprata novog naselja biće otvorena prema visokom šetalištu, a imala su i široke popločane terase na sunčanoj strani odaja, te iako je celo ustrojstvo bilo okrenuto na sever i ukopano dublje nego Podbrežje, heliotropna filterska ogledala na suprotnom zidu jarka usmeravaće svetlost unutra od zore do sumraka. "Biće mi drago da pređem. Od početka nam je bio potreban prostor."
"Ali nećemo imati sav ovaj prostor za sebe. Doći će novi ljudi."
"Da. Ali to će nam dati prostor druge vrste."
Izgledala je zamišljeno. "Kao kad bi Džon i Frenk otišli."
"Tako je. Ali čak ni to ne mora da bude loše." U većoj zajednici, rekao joj je, klaustrofobična seoska atmosfera Podbrežja počela bi da nestaje; ovo bi pružilo bolje perspektive za određeni vid stvari. Mišel je tu malo zastao pre nego što je nastavio, nesiguran kako da to kaže. Izbor reči je opasan kada dvoje koriste različite maternje jezike: mogućnost nesporazuma realno se povećava. "Moraš prihvatiti pomisao da možda ne želiš da biraš između Džona i Frenka. Da, zapravo, želiš obojicu za sebe. U okviru prvih stotinu, to može da bude samo skandalozno. Ali u širem svetu, vremenom..."
"Hiroko ima oko sebe deset muškaraca!" ljutito je uzviknula.
"Da, a i ti. I ti. A u većem svetu, niko neće znati ili mariti."
Nastavio je da joj podilazi, da joj govori da je moćna, da je (iskoristio je Frenkov izraz) alfa-ženka u grupi. Odbila je to i primorala ga da je još uzdiže, sve dok nije bila zadovoljena, a on konačno mogao da predloži da se vrate.
"Zar ne misliš da će prisustvo novih ljudi biti šok? Nepoznatog sveta?" Ona je vozila, i kada mu se okrenula da pita zamalo da sleti s puta.
"Verovatno." Grupe su se već spustile u Borealis i Acidaliju, i njihovi video-snimci zaista su bili šok, lica ljudi jasno su to pokazivala. Kao da su stigli tuđinci iz svemira. Ali do sada su se samo En i Sajmon sreli uživo s njima, kada su naišli na istraživački rover severno od Noktis Labirintusa. "En kaže da joj je bilo kao da je neko izišao iz televizora."
"Moj život je sve vreme takav", reče Maja tužno.
Mišel podiže obrve. Programska Maja ne bi rekla tako nešto. "Kako to misliš?"
"Oh, znaš već. Polovinu vremena imam utisak da je sve samo jedna velika simulacija. Zar ne?"
"Ne." Razmislio je. "Ja nemam takav utisak." Sve je bilo tako stvarno, štaviše - hladnoća toga strujala je odozdo kroz sedište džipa duboko u njegovo meso - neizbežno stvarno, neizbežno hladno. Možda ona, kao Ruskinja, to nije primećivala. Ali bilo je uvek, neprestano hladno. Čak i u podne, usred leta, sa Suncem pravo iznad glave, koje prosipa zrake poput otvorenih vrata peći sa neba boje peska, temperatura je dostizala najviše 260 stepeni Kalvina, to jest 15 stepeni Celizijusa ispod nule, mraz dovoljan da prodre kroz mrežu hodača i učini svaki pokret dijamantski oštrom šarom bola. Dok su se približavali Podbrežju, Mišel je osećao hladnoću kako mu se probija kroz odeću u kožu, osećao je kako mu suviše hladan oksigenizovani vazduh struji iz maske duboko u pluća; pogledao je prema peščanom horizontu i peščanom nebu i rekao sebi: ja sam dijamantska zmija, klizim kroz crvenu pustinju hladnog kamena i suve prašine. Jednog dana svući ću kožu kao feniks u plamenu, da postanem neko novo biće Sunca, da nag hodam plažom i plivam u toploj, slanoj vodi...
Kada su stigli u Podbrežje, ponovo je uključio psihijatrijski program u glavi i upitao Maju da li se oseća bolje, a ona je dodirnula njegov vizir svojim, podarivši mu kratak pogled koji je značio poljubac. "Znaš da jeste", reče mu njen glas u uho. On klimnu glavom. "Onda bih pošao u još jednu šetnju", reče on, a prećuta nešto drugo: A šta je sa mnom? Kako meni da bude bolje? Naterao je noge da se pokrenu i ostavio je. Bezlična ravnica oko baze bila je prizor iz neke pustoši posle holokausta, svet iz košmara, ali on ipak nije želeo da se vrati u njihov mali zabran veštačke svetlosti, zagrejanog vazduha i pažljivo nanesenih boja, boja koje je uglavnom sam odabrao, primenivši poslednja saznanja teorije o bojama i raspoloženju, teorije za koju je sad razumeo da je zasnovana na određenim usađenim pretpostavkama, ovde nevažećim; sve boje su bile pogrešne ili, još gore, nebitne. Tapeti nalepljeni na zidove pakla.
Izraz mu se rodio u umu i probio do usana. Tapeti na zidovima pakla. Pošto će ionako svi poludeti... Bilo je nesumnjivo pogrešno što su odredili samo jednog psihijatra. Svaki terapeut na Zemlji ionako je i sam na terapiji, to je deo posla, u opisu je radnog mesta. Ali njegov terapeut ostao je tamo u Nici, u najboljem slučaju petnaest minuta vremenske razlike daleko, i Mišel je vodio razgovore s njim, ali ovaj nije mogao da mu pomogne. Nije ga razumeo, ne suštinski; živeo je na mestu koje je bilo toplo i plavo, mogao je da izlazi, bio je (Mišelova pretpostavka) u dobrom duševnom stanju. A Mišel je bio lekar zatvorske bolnice u paklu, i taj lekar bio je bolestan.
Nije bio u stanju da se prilagodi. Ljudi se u tome razlikuju, to je stvar temperamenta. Maja, koja je išla prema vratima komore, imala je sasvim drugačiji temperament od njegovog, koji ju je na neki način osposobio da se ovde oseća kao kod kuće. Istini za volju, činilo se da ona i ne primećuje okruženje u kome živi. A opet su njih dvoje bili slični, u nekim drugim stvarima. To se odnosilo na indeks stabilnosti-labilnosti, a posebno na činilac emotivnosti, vezan za njega; oboje su bili labilni. No, i pored svega toga, bili su sasvim različiti po karakteru; indeks stabilnosti-labilnosti trebalo je posmatrati u kombinaciji sa potpunom različitim osobinama okupljenim pod etiketama ekstravertnost i introvertnost. Ovo je bilo njegovo veliko otkriće u poslednjih godinu dana, i sada je bilo temelj njegovih razmišljanja o sebi i o svojim dužnostima.
Na putu prema Četvrti Alhemičara, uklopio je događaje od tog jutra u rešetku ovog novog karakterološkog sistema. Ekstravertnost-introvertnost bejaše jedan od najbolje proučenih sistema osobina u čitav psihološkoj teoriji, sa ogromnim brojem dokaza iz mnogih kultura kao podrškom objektivnoj opravdanosti koncepta. Naravno, ne kao prostog dvojstva; ljudi se ne etiketiraju kao ovaj ili onaj tip, već se vagaju i ocenjuju prema vrednostima kao što su društvenost, impulsivnost, promenljivost, govorljivost, otvorenost, aktivnost, živost, uzbudljivost, optimizam, i druge. Stoga je koncept bio opravdan, potpuno opravdan! Fiziološka istraživanja pokazala su, zapravo, da je ekstravertnost povezana sa fazama niske kortikalne aktivnosti, a introvertnost sa visokom kortikalnom aktivnošću; Mišelu je ovo u početku izgledalo naopako, ali se potom setio da korteks utiče na niže centre mozga, tako da niska kortikalna aktivnost omogućava manje uzdržano ponašanje ekstraverta, dok visoka kortikalna aktivnost suzbija i dovodi do introvertnosti. Ovo objašnjava zašto alkohol, depresant koji smanjuje kortikalnu aktivnost, može da izazove življe i manje uzdržano ponašanje.
Zato se ceo zbir odlika ekstravertnosti-introvertnosti, sa svim onim što one kazuju o karakteru osobe, može svesti na grupu ćelija u bazi mozga zvanih uzlazni retikularni aktivirajući sistem, oblast koja nepobitno određuje nivo kortikalne aktivnosti. Ne bi trebalo da postoji stvar kao što je sudbina: Ralf Voldo Emerson, godinu dana posle smrti svog šestogodišnjeg sina. Ali sudbina je biologija.
Mišelov sistem nije bio tako jednostavan; sudbina, na kraju krajeva, nije jednostavno ili-ili. U poslednje vreme počeo je da proučava Vengerov indeks autonomne ravnoteže, koji primenjuje sedam različitih promenljivih da odredi da li pojedincem upravlja simpatička ili parasimpatička grana autonomnog nervnog sistema. Simpatička grana reaguje na spoljašnje nadražaje i pokreće organizam u akciju, tako da su osobe pod uticajem ove grane uzbudljive; parasimpatička grana, s druge strane, navikava organizam na nadražaj i vraća ga u homeostatičku ravnotežu, pa su osobe pod dominacijom ove grane tihe. Dafi je predložio da se ove dve klase ličnosti nazovu labilne i stabilne, i ova klasifikacija, iako ne tako čuvena kao ekstravertnost i introvertnost, bila je isto tako solidno potkrepljena praktičnim dokazima i podjednako korisna u razumevanju različitih karaktera.
Međutim, nijedan od ovih sistema klasifikacije nije davao ispitivaču dovoljno saznanja o sveukupnoj prirodi ličnosti ispitanika. Pojmovi su bili tako uopšteni, zbirovi prevelikog broja odlika, da su malo govorili u smislu upotrebljive dijagnoze, posebno jer su oba bili Gausove krivulje u stvarnoj populaciji.
Da, ali kombinuj dva sistema, i stvar počinje da biva veoma zanimljiva.
To nije bilo jednostavno, i Mišel je potrošio dosta vremena za ekranom kompjutera, skicirajući razne vrste kombinacija, primenjujući dva različita sistema kao x i y ose nekoliko različitih mreža, i nijedna mu nije otkrila previše toga. Ali je onda počeo da pomera četiri pojma oko inicijalnih tačaka Grajmasovog semantičkog četvorougla, strukturalističke sheme alhemijskog porekla, koja je polazila od toga da nije dovoljna nikakva uprošćena dijalektika da pokaže istinsku složenost bilo kog skupa međuzavisnih koncepata, tako da je neophodno uvažiti stvarnu razliku između onoga što je protivno i onoga što je suprotno nečemu, koncept da 'ne-X' nije isto što i 'anti-X', što se odmah da uočiti. Stoga je prvi korak obično bio naznačen upotrebom četiri pojma, S, -S, s, -s, u jednostavnom četvorouglu:
Otuda je -S bilo jednostavno ne-S, a s je bilo jače anti-S, dok je -s bilo za Majkla glavolomna negacija negacije, ili poništavanje početne protivnosti, ili jedinstvo dveju negacija; u praksi je ovo obično ostajalo zagonetka ili koan, ali se ponekad pokazivalo kao ideja koja je sasvim prigodno popunjavala konceptualnu celinu, kao u jednom od Grajmasovih primera:
Sledeći korak u usložnjavanju koncepta, korak u kome su nove kombinacije često otkrivale ne tako očigledne strukturalne odnose, bio je da se načini još jedan četvorougao koji je pod pravim uglovima ograđivao prvi:
Mišel je zurio u svoju shemu, sa ekstravertnošću, introvertnošću, labilnošću i stabilnošću na prva četiri ugla, i proučavao njihove kombinacije; onda se iznenada sve razbistrilo, kao da se kaleidoskop slučajno složio u oblik ruže. Jer sve je bilo savršeno logično: postojali su uzbudljivi ekstraverti i ekstraverti ujednačenog raspoloženja, emotivni introverti i oni koji to nisu. Mogao je odmah da imenuje primere za sva četiri tipa među kolonistima.
Razmišljajući o nazivima za ove kombinovane kategorije, morao je da se nasmeje. Neverovatno! Bilo je u najmanju ruku ironično pomisliti da je upotrebio rezultate stogodišnje psihološke misli, kao i neka od poslednjih laboratorijskih psihofizioloških istraživanja, da se ne pominje složena aparatura strukturalističke alhemije, samo da bi se došlo do antičkog sistema raspoloženja. Ali bejaše tako; sve se svodilo na to. Jer je severna kombinacija, ekstravertna i stabilna ličnost, očito bila ono što bi Hipokrat, Galen, Aristotel, Trimegistus, Vunt i Jung nazvali sangvinikom; zapadna tačka, ekstravertna i labilna, bila bi kolerik; na istoku, introvertna i stabilna bila bi flegmatik, a na jugu, introvertna i labilna bila je, naravno, tačna definicija melanholika! Da, sve su se savršeno uklapale! Naravno, Galenovo fiziološko objašnjenje za četiri temperamenta bilo je pogrešno, a žuč, želudačna kiselina, krv i pljuvačka kao kauzativni agensi bile su zamenjene uzlaznim retikularnim aktivirajućim sistemom i autonomnim nervnim sistemom; međutim, istine o ljudskoj prirodi su opstale! A moć psihološkog uviđanja i analitičke logike prvih grčkih lekara bila je tako velika, ili, tačnije, mnogo veća nego u svim narednim generacijama, zaslepljenim često beskorisnim akumuliranjem znanja; zato su ove kategorije istrajale i bile potvrđivane, iz veka u vek.
Mišel opazi da je stigao u Četvrt Alhemičara. Prisilio je sebe da usmeri pažnju na to. Ovde su ljudi primenjivali tajne veštine da naprave dijamante iz ugljenika i činili su to tako lako i precizno da su sva njihova prozorska stakla bila obložena molekularnim slojem dijamanata radi zaštite od korozivne prašine; njihove visoke piramide soli (jedan od čuvenih oblika drevnog učenja, piramida) bile su prekrivene slojem čistog dijamanta. A proces oblaganja jednomolekularnim dijamantima bio je samo jedan od hiljada alhemijskih operacija koje su se izvodile u ovim niskim zgradama.
Poslednjih godina su zgrade poprimile pomalo muslimanski izgled, jer su njihovi beli zidovi od cigala bili prekriveni bezbrojnim jednačinama, sve do jedne izvedenim u crnoj, tečnoj, mozaičkoj kaligrafiji. Mišel naiđe na Saksa, koji je stajao pored jednačine terminalne brzine ispisane na zidu ciglane, i uključi se na zajedničku frekvenciju: "Možeš li da pretvoriš olovo u zlato?"
Saksov šlem se zamišljeno nagnu. "Možda", reče on. "Barem malu količinu. Ali bi bilo teško. Pusti me da malo razmislim o tome."
Saksifrejdž Rasel. Savršeni flegmatik.
Istinska korist od raspoređivanja četiri temperamenta u semantički četvorougao bila je što se tako odmah ukazalo nekoliko osnovnih strukturalnih odnosa među njima, a što je opet pomoglo Mišelu da sagleda njihova privlačenja i odbijanja u novom svetlu. Maja je bila labilna i ekstravertna, očito kolerik, kao i Frenk; oboje su bili vođe, privlačni jedno drugom. Ali pošto su oboje bili kolerici, u vezi je postojao jedan nestalan i suštinski odbojan činilac, kao da je svako u onom drugom prepoznavao ono što ne voli kod sebe.
Odatle Majina ljubav prema Džonu, koji je očito bio sangvinik, sa ekstravertnošću sličnom Majinoj, ali emotivno mnogo stabilniji, toliko da je bio gotovo povučen. Time joj je veći deo vremena pružao veliki mir, kao neku vrstu sidra za stvarnost - koji bi se povremeno izgubio. A šta je Džona privuklo Maji? Izazov neprevidljivog, možda; začin u njegovoj srdačnoj bezličnoj veselosti. Što da ne? Ne možeš voditi ljubav sa svojom slavom. Mada neki i to pokušavaju.
Da, među prvom stotinom bilo je puno sangvinika. Možda su psihološki zahtevi izbora prvih naseljenika preferirali taj tip. Arkadije, Ursula, Filis, Spenser, Jeli... Da. A pošto je stabilnost bila najtraženija osobina prilikom izbora, sasvim prirodno što je među njima bilo i dosta flegmatika: Nađa, Saks, Sajmon, možda Hiroko - činjenica da se kod nje ni to nije moglo pouzdano reći samo je potvrđivala pretpostavku - Vlad, Džordž, Aleks.
Flegmatici i melanholici se po prirodi nisu slagali, oba tipa introvertni i skloni povlačenju u sebe, a one stabilne je odbijala nepredvidljivost labilnih; stoga su se klonili jedni drugih, na primer Saks i En. Bilo je malo melanholika. En, svakako, i to verovatno predodređena strukturom sopstvenog mozga, iako je tome doprinelo i njeno nesrećno detinjstvo. Zavolela je Mars iz istog razloga zbog koga ga je Mišel mrzeo: zato što je mrtav. A En je bila zaljubljena u smrt.
I među alhemičarima je bilo dvoje-troje melanholika. I, na žalost, sam Mišel. Ukupno petoro, možda. Prema oba osnova za izbor trebalo je da budu odbijeni, jer za izbornu komisiju ni introvertnost ni labilnost nisu bile poželjne osobine. Mogli su provući samo oni dovoljno mudri da sakriju svoju prirodu od komisije, ljudi sa jakom kontrolom nad svojom naravi, one maske samouverenosti koje su pokrivale sve razularene nedorečenosti ispod. Možda je za koloniju izabran samo jedan tip persone, sa najrazličitijim ličnostima unutar njega. Je li zaista bilo tako? Ne sme se zaboraviti da su selekcione komisije postavljale nemoguće zahteve. Tražile su stabilne, ali i ljude koji su tako strasno i monomanično želeli da odu na Mars da su posvetili godine i godine života ostvarenju tog cilja. Da li je to bilo dosledno? Hteli su ekstravertne i u isto vreme blistave naučnike koji su neizbežno morali da se zakopaju duboko u dugogodišnja usamljenička proučavanja. Je li to bilo dosledno? Nije! Nimalo. Isto se provlačilo kroz celu listu. Stvorili su toliko dvostrukih merila, da nije bilo nikakvo čudo što su se prvih stotinu krili od njih i mrzeli ih! Sa jezom se setio trenutka prilikom velike solarne oluje na Aresu kada je svima postalo jasno koliko im je laži i prikrivanja bilo potrebno, kada su se svi okrenuli prema njemu sa toliko zapretanog besa, kao da je on za sve kriv, kao da je on sama psihologija, kao da je zakuvao kriterijume i sproveo testove i načinio izbor bez ičije pomoći. Kako se zgrčio u tome trenutku, kako se osetio sam! Bio je potresen, prestravljen, toliko da nije bio sposoban da se na vreme seti da im prizna da je i sam lagao, naravno da jeste, više od bilo koga od njih!
Ali zašto je lagao, zašto?
Bilo je to nešto čega nije mogao da se seti. Melanholija kao odsustvo pamćenja, iznenadan osećaj da je prošlost nestvarna, da se nije dogodila... Bio je melanholik: povučen, bez kontrole nad svojim osećanjima, sklon depresiji. Nije trebalo da se odluči da ide, a sada nije mogao da se seti zašto se toliko strasno borio da bude izabran. Sećanje je nestalo, možda preplavljeno dirljivim, bolnim odlomcima slikama iz života koji je živeo u međuprostorima svoje želje da ode na Mars. Tako oskudan i tako dragocen; večeri na trgovima, letnji dani na plažama, noći u posteljama žena. Stabla maslina u Avinjonu. Zeleni plameni čempresi.
Opazi da je izišao iz Četvrti Alhemičara. Bio je u podnožju Velike Slane Piramide. Polako se popeo uz četiri stotine stepenica, pažljivo stupajući na plave, hrapave ploče. Svaki korak pružao mu je širi pogled na Polje Podbrežja, ali je ono i dalje bilo ista suva i gola gomila kamenja, ma koliko se širila. Iz kockastog, belog paviljona na vrhu piramide videli su se Černobil i kosmodrom. Ništa drugo. Zašto je došao ovamo? Zašto se toliko namučio da dođe ovamo, žrtvujući tolike životne radosti, porodicu, dom, uživanje, igru... Zavrteo je glavom. Koliko je mogao da se seti, to je jednostavno bilo ono što je hteo da radi, definicija njegovog života. Potreba, život sa ciljem, kako da odrediš šta je šta? Mesečinom obasjane noći u mirišljavom gaju maslina, zemlja išarana malim, crnim krugovima, električni, topao dodir mistrala šušti kroz lišće u hitrim, brzim talasima, a on leži na leđima, široko raširenih ruku, lišće svetluca srebrno i sivo pod crnim ovalom punim zvezda; jedna od ovih zvezda bila je postojana, nejasna, crvena, i on bi je potražio i zagledao se u nju, tamo među maslinovim lišćem zatalasanim na vetru; bilo mu je samo osam godina! Bože moj, šta smo mi? Ništa to ne može da objasni, ništa ne može da objasni nas! Ili da objasni zašto smo slikali u Lasku, zašto smo gradili kamene katedrale prema nebu. Zašto koralni polipi grade grebene.
Imao je običnu mladost, često se selio, gubio prijatelje koje bi stekao, otišao na Pariski univerzitet da studira psihologiju, odbranio diplomski rad na temu depresije u svemirskim stanicama i počeo da radi za Arien, a zatim za Glavkosmos. Za to vreme se oženio i razveo: Fransoaz mu je rekla da 'nije prisutan'. Sve one noći s njom u Avinjonu, svi dani u Vijfranš-sir-Meru, provedeni na najlepšem mestu na Zemlji, a on je sve vreme hodao u magli želje za Marsom! Besmisleno! Još gore, glupo. Odsustvo mašte, pamćenja i, najzad, same inteligencije: nije bio u stanju da vidi ono što ima, niti da zamisli šta će dobiti. A sada plaća za to, zarobljen na ledenoj santi u Arktičkoj noći sa devedeset devet neznanaca, od kojih nijedan ne zna pošteno francuski. Samo je troje njih koji bar imaju pojma, a Frenkov francuski je gori nego nikakav francuski, kao da slušaš nekog kako napada jezik satarom.
Odsustvo jezika na kome je mislio primoralo ga je da posmatra TV program od kuće, što je samo povećalo njegov bol. No, ipak je snimao monologe na videu i slao ih majci i sestri, da bi od njih dobio istu vrstu odgovora; gledao ih je mnogo puta, više posmatrajući pozadinu nego rođake. Povremeno je i razgovarao uživo sa novinarima, nestrpljivo čekajući razmenu signala. Ovi razgovori pokazali su mu koliko je slavan u Francuskoj, nacionalni simbol, i zato je pazio da uvek odgovara konvencionalno, glumeći lik Mišela Divala, puštajući programskog Mišela. Ponekad je otkazivao konsultacije sa naseljenicima, kada bi mu došlo da sluša francuski; nek se nose sa svojim engleskim! Ali je zbog ovih incidenata zaradio oštar prekor od Frenka i razgovor sa Majom. Da li je prezaposlen? Naravno da nije bio; postojalo je samo devedeset devet ljudi čije je zdravlje trebalo sačuvati, lutajući istovremeno u mislima Provansom, šumovitim brežuljcima sa vinogradima, seoskim kućama i ruševinama kula i manastirima, u živom predelu, predelu nemerljivo lepšem i humanijem od kamenite pustoši ove stvarnosti...
Bio je u TV salonu. Onako odsutan mislima, očito se vratio unutra. Nije mogao da se seti; mislio je da još stoji na vrhu Velike Piramide; potom je trepnuo i našao se u TV salonu (postoje u svakom sanatorijumu), posmatrajući video-snimak jednog od lišajevima obraslih kanjona Marinerisa.
Zadrhtao je. Ponovo se dogodilo. Izgubio se, odlutao i osvestio se u poznije doba dana. To mu se dogodilo već desetak puta. I tada nije bio samo odsutan mislima, već zaronjen u njih, mrtav za okolni svet. Osvrnuo se po sobi, grčevito zadrhtao. Bio je L 5, početak severnog proleća, i severni zidovi kanjona kupali su se u Suncu. Pošto će ionako svi poludeti...
Potom je bio L 157, a 152 su prošli u magli tele-postojanja. Sunčao se u dvorištu Fransoazine vile na moru u Vijfranš-sir-Meru, posmatrajući sa visine krovove i stubove od terakote i mali bazen, tirkizne boje iznad kobalta Sredozemlja. Nad bazenom se nadvijao čempres kao zeleni plamen, ljuljajući se i šaljući mu svoj parfem na vetru. U daljini, zeleno kopno poluostrva...
A bio je, zapravo, u Novom Podbrežju, obično zvanom jarak, ili Nađina arkada, sedeo je na gornjoj terasi i posmatrao patuljastu sekvoju, iza nje stakleni zid i ogledala sa prelomnim uglom koji je usmeravao svetlost prema šetalištu sa izvora na Cote D'Or. Tatjanu Durovu ubio je kran koji je oborio robot, i Nađa je bila neutešna. Ali bol spada sa nas, pomislio je Mišel dok je sedeo kraj nje, kao kiša sa patke. Nađi će vremenom biti bolje. Dotle se ništa ne može. Šta misle, da je on čarobnjak? Pop? Kad bi to bila istina, prvo bi sebe izlečio, izlečio bi ceo ovaj svet, ili još bolje, odleteo kroz svemir, kući. Zar to ne bi bila senzacija, kada bi se pojavio na plaži u Antibima i rekao: "Bonjour, ja sam Mišel, vratio sam se kući?"
Potom je došao L 190, i on je bio gušter na vrhu Pon Di Gara, na uskim pravougaonim kamenim pločama koje su pokrivale akvadukt, opružen u pravoj liniji preko jaruge. Koža sa dijamantskom šarom sljuštila mu se oko repa, a vrelo Sunce pržilo mu je novu kožu u cik-cak linijama. U stvarnosti je bio u Podbrežju, a Frenk je otišao da živi sa Japancima koji su se spustili u Argiri, dok su Maja i Džon bili u zavadi oko svojih soba i oko toga gde smestiti lokalni štab UNOMA-e; Maja, lepša nego ikad, proganjala ga je po atrijumu, zahtevajući da joj pomogne. On i Marina Tokareva nisu više živeli zajedno već skoro punu marsovsku godinu - rekla mu je da nije prisutan; posmatrajući Maju, Mišel ju je zamišljao kao ljubavnicu, ali to je, naravno, bilo ludo, ona je bila rusalka, spavala je sa šefovima i kosmonautima u Glavkosmosu da bi se probila naviše u sistemu i zbog toga je postala otuđena, gorka i nepredvidljiva, i sada je upotrebljavala seks da povredi, seks je za nju bio samo diplomatsko oruđe, bilo bi ludo imati nešto sa njom u tom smislu, biti povučen u vrtlog njenih udova i njen udovički sistem. Zašto odmah ne poslati ludake...
Ali sada je bio L 241. Išao je saćastim kamenim parapetom Le Boa, razgledajući srušene odaje srednjevekovnog manastira. Bližilo se veče i svetlost je bila neobične, marsovske narandžaste boje, kamen je goreo od nje, celo selo i maglovita ravnica ispod njega koja se pružala sve do belobronzane pruge Sredozemlja izgledali su nemogući poput sna... Mada to i jeste bio san, iz koga se probudio, i ponovo se obreo u Podbrežju. Doktore, izlečite sebe! Nije mogao. Poludeo je od čežnje za kućom. Čežnja za kućom. Mora da negde znaju bolji izraz za to, naučni naziv koji bi to učinio punopravnim, dokazao svetu da postoji; ali on je već znao da postoji. Provansa mu je toliko nedostajala da je ponekad osećao da ne može da diše. Bio je kao Nađina šaka, osakaćen, duhovi nerava još su bolno pulsirali.
...i poštedeti se muka?
Prolazilo je vreme. Programski Mišel hodao je okolo, šuplja persona, prazna unutra, preostao je samo neki sićušni homunkulus u malom mozgu da upravlja celom stvari.
U noć drugog dana L 266, legao je da spava. Bio je umoran kao pas, iako ništa nije radio, potpuno iscrpljen i bez snage, a ipak je ležao u mraku svoje sobe i nije mogao da zaspi. Misli su mu očajno kružile: bio je svestan koliko je bolestan. Želeo je da prestane sa pretvaranjem i da prizna da je odlepio, da ga hospitalizuju. Da ode kući. Nije se sećao gotovo ničega iz prethodnih nekoliko nedelja; ili je možda bilo duže? Nije bio siguran. Zajecao je.
Njegova vrata škljocnuše. Otvoriše se, i unutra sinu uzak zrak svetlosti iz hodnika, neprekinut. Tamo nije bilo nikoga.
"Da?" reče on, trudeći se da mu glas ne zvuči plačno. "Ko je to?"
Odgovor mu je bio u uhu, kao iz interkoma na šlemu: "Hodi sa mnom", reče muški glas.
Mišel se trgnu unazad i udari o zid. Zurio je uvis u crne obrise prilike.
"Treba nam tvoja pomoć", prošapta prikaza. Ruka ga uhvati za mišicu, a on se stisnu uz zid. "A i tebi naša." Nagoveštaj osmeha u glasu, koji Mišel nije poznavao.
Strah ga gurnu u novi svet. Odjednom je postalo znatno vidnije, kao da mu je neznančev dodir raširio zenice poput objektiva kamere. Mršav, tamnoput čovek. Stranac. Kroz njegov strah se diže čuđenje, i on ustade i pođe kroz mračnu svetlost sa snovidnom tačnošću, nazuvši papuče, a onda na neznančev poziv iziđe za njim u hodnik, prvi put posle toliko godina osećajući lakoću Marsove gravitacije. Hodnik kao da je bio preplavljen sivom svetlošću, iako je video da su uključene samo noćne trake u podu. Strah je činio da se vidi bolje. Njegov saputnik imao je kosu u kratkim kovrdžavim pramenovima, zbog koga mu je glava izgledala kao da je u trnju. Bez sumnje, stranac. Uljez iz jedne od novih kolonija na južnoj polulopti, pomisli Mišel. Ali čovek ga je znalački vodio kroz Podbrežje, krećući se u potpunoj tišini. Celo Podbrežje bilo je zaista bez zvuka, kao da su u nemom crno-belom filmu. Pogledao je na zglobnu pločicu: na njoj nije bilo brojki. Vremenska razlika. Hteo je da pita: 'Ko si ti?' - ali tišina je bila tako sveprisutna da nije mogao da progovori. Nemo je oblikovao reči i neznanac se okrenu i pogleda ga preko ramena. Beonjače su mu bile vidljive i svetle svuda oko zenica, nozdrve široke crne jame. "Ja sam slepi putnik", izusti on i iskezi se. Očnjaci su mu bili bez boje; Mišel iznenada shvati da su od kamena. Zubi od marsovskog kamena. On uze Mišela za mišicu. Išli su prema komori farme. "Tamo nam trebaju šlemovi", prošapta Mišel, oklevajući.
"Noćas ne." Čovek otvori vrata komore, i u nju ne zastruja vazduh iako je bila otvorena na drugoj strani. Ušli su i zaputili se između crnih redova pokrivenog lišća, a vazduh je bio sladak. Hiroko će biti ljuta, pomisli Mišel.
Njegov vodič je nestao. Mišel ugleda kretanje ispred sebe i začu zvonak, piskav smeh. Zvučao je kao dečji. Mišelu odjednom pade na pamet da je odsustvo dece krivo za preovlađujuću jalovu atmosferu u koloniji, da mogu do mile volje da zidaju zgrade i gaje biljke i da će uprkos svemu ovaj utisak jalovosti prožimati svaki detalj njihovog života. U užasnom strahu, nastavio je da hoda prema središtu farme. Bilo je toplo i vlažno, a vazduh je zaudarao na mokru zemlju, đubrivo i lišće. Sa hiljada površina listova treptala je svetlost, kao da su kroz krov pale zvezde i sjatile se oko njega. Redovi kukuruza su šuštali, a vazduh je opijao kao rakija. Iza uskih korita s pirinčem trčala su malena stopala: čak i u tami, pirinač je bio jarke zagasite zelene boje, a tamo između korita nazirala su se mala lica, kezeći se na visini njegovih kolena, i nestajala kada bi se okrenuo prema njima. Kroz šake i glavu mu je strujala vrela krv, njegova zapaljena krv, i on uzmaknu tri koraka, a onda stade i okrenu se. Prema njemu su niz prolaz išle dve nage devojčice, crnokose, tamnopute, stare oko tri godine. Njihove istočnjačke oči blistale su u pomrčini, lica su im imala svečan izraz. Uzele su ga za ruke i okrenule; dozvolio im je da ga povedu niz stazu, a on je pogledavao jednu malu glavu pa drugu. Neko je odlučio da povede akciju protiv njihove sterilnosti. Dok su išli, iz rastinja se pomoli još mališana i okupi se oko njih; bilo je devojčica i dečaka, svetlije ili tamnije puti od prvo dvoje dece, uglavnom iste boje kože, svi istog uzrasta. Njih devetoro ili desetoro otpratili su Mišela prema središtu farme, kružeći oko njega brzim trkom; a tamo, u središtu lavirinta, bila je mala čistina, na njoj otprilike desetoro odraslih, svi nagi, sedeli su u nepravilnom krugu. Deca otrčaše do odraslih, zagrliše ih i posedaše im na kolena. Mišelove zenice se otvoriše još više u nimbusu zvezdane svetlosti i odsjaju lišća, i on prepozna članove grupe sa farme, Juaa, Raula, Elen, Riu, Džina, Evgeniju, kompletan tim osim Hiroko.
Posle trenutnog oklevanja, Mišel izu papuče, svuče odeću, ostavi je preko papuča i sede na prazno mesto u krugu. Nije znao u čemu učestvuje, ali nije mario. Neki od njih mu klimnuše glavom u znak dobrodošlice, a Elen i Evgenija, njegove susetke, dodirnuše mu mišice. Deca iznenada poskakaše i otrčaše zajedno niz jedan prolaz, cičeći i kikoćući se. Vratila su se tesno zbijena oko Hiroko, koja uđe u sredinu kruga. Njeno nago telo bilo je mrko u tami. Praćena decom, polako je išla u krug, prosipajući iz stisnutih pesnica malo zemlje u ispružene dlanove svakog prisutnog. Mišel podiže dlanove zajedno sa Elen i Evgenijom kada im je prišla, zagledan u njenu blistavu kožu. Jedne noći je na plaži u Vijfranšu naišao na grupu Afrikanki koje su se brćkale u fosforescentnim talasima, sa belom vodom na crnoj svetlucavoj puti...
Zemlja na njegovom dlanu bila je topla i mirisala je na rđu. "Ovo je naše telo", reče Hiroko. Otišla je do druge strane kruga, dala svakom detetu po šaku zemlje i poslala ih da sednu među odrasle. Ona sede naspram Mišela i poče da zapeva na japanskom. Evgenija se nagnu i stade da mu šapuće prevod, ili pre objašnjenje, na uho. Slavili su areofaniju, obred koji su razvili po Hirokinim predlozima i nadahnuću. Bila je to neka vrsta zemljopisne religije, svesti o Marsu kao fizičkom prostoru prožetom kamijem, to jest spiritualnom energijom ili silom koja obitava u zemlji. Kami se najočitije ispoljavao u nekim izuzetnim oblicima predela, kamenim stubovima, izdvojenom izbačenom materijalu iz kratera, strmim liticama, neobično glatkim unutrašnjostima kratera, širokim, kružnim vrhovima velikih vulkana. Ova pojačana ispoljavanja kamija imala su zemaljsku analogiju u samim naseljenicima, sili koju je Hiroko zvala viriditas, oplođavajućoj životvornoj sili iznutra, sili koja poima da je sam nedirnuti svet okolo svetinja. Kami, viriditas; bila je to kombinacija svetih sila koja će omogućiti ljudskim bićima da opstanu tu na delotvoran način.
Kada je Mišel začuo Evgeniju kako šapuće reč kombinacija, svi pojmovi se uklopiše u semantički četvorugao: kami i viriditas, Mars i Zemlja, mržnja i ljubav, odsustvo i žudnja. I tada se složi kaleidoskop i svi se četvorouglovi poslagaše u njegovom umu u jedinstvo, prelepu ružu, srce areofanije, kami prožet viriditasom, oboje crveno i zeleno u isto vreme. Vilice su mu bile opuštene, koža mu je bridela, nije umeo to da objasni, niti je želeo. Krv mu je bila oganj u venama.
Hiroko zaćuta, podiže šaku do usta, poče da jede zemlju sa dlana. Svi ostali učiniše isto. Mišel podiže šaku do lica: bilo je tu dosta zemlje da se pojede, ali on izbaci jezik i poliza polovinu i oseti kratak električni drhtaj dok je premetao zrnastu materiju po nepcima, sve dok se nije pretvorila u blato. Imala je ukus soli i rđe, sa neprijatnim zadahom pokvarenih jaja i hemikalija. Progutao ju je, uz neznatnu mučninu. Zatim proguta još jedan zalogaj iz šake. Iz obrednog kruga dolazilo je nepravilno pevušenje dok su jeli, samoglasnici koji su se selili od jednog do drugog učesnika, aaaai, ooooo, ahhhh, iiiii, eeeee, uuuuu, zadržavajući se, činilo se, po čitav minut, zvuk koji se širio na dvoje, ponekad na troje, sa glavnim tonovima slivenim u čudne harmonije. Hiroko poče da zapeva kroz ovu pesmu. Svi ustadoše, i Mišel se podiže s njima. Sjatili su se zajedno u središte kruga, Evgenija i Elen su ga držale za ruke i vukle napred. Onda se svi nađoše stisnuti oko Hiroko, u masi tesno pripijenih tela. Mišel je bio tako okružen da je sa svih strana osećao dodir toplih tela. Ovo je naše telo. Mnogi su se ljubili, zatvorenih očiju. Polako su se pomerali, okrećući se da održe pun dodir dok su se premeštali u nova ustrojstva. Oštre stidne malje mu zagolicaše stražnjicu, a na boku oseti nešto nalik na penis u erekciji. Zemlja mu je teško ležala u želucu, i osećao se ošamućeno; krv mu je bila vatra, koža napet balon, pun ognja. Iznad njih su se rojile zvezde, čudesno brojne, i svaka je bila svoje boje, zelene ili crvene ili plave ili žute; izgledale su kao varnice.
A on je bio feniks. I Hiroko se pripi uz njega, i on uzlete u središte vatre, spreman da se ponovo rodi. Držala je njegovo novo telo u čvrstom zagrljaju, stiskala ga; bila je visoka i, činilo se, sva u mišićima. Pogledala ga je pravo u oči. Osetio je njene dojke uz svoja rebra, stidnu kost tesno priljubljenu uz svoj bok. Poljubila ga je, dodirujući mu zube jezikom; osetio je ukus zemlje, a onda ju je odjednom osetio celu; do kraja života će nezvana sećanja na ovaj osećaj biti dovoljna da mu pokrenu erekciju, ali je u tom trenutku bio suviše zanesen, zaronjen u vatru.
Hiroko odmaknu glavu i ponovo ga pogleda. Dah mu je bio vetar u grudima, unutra i napolje. Ona reče, na engleskom, zvaničnim, ali blagim glasom: "Ovo je tvoja inicijacija u areofaniju, svetkovinu Marsovog tela. Dobro došao. Mi obožavamo ovaj svet. Nameravamo da ovde napravimo mesto za sebe, mesto čija će lepota biti nova, marsovska, kakva ne postoji na Zemlji. Izgradili smo skrovito pribežište na jugu i sada odlazimo tamo.
"Mi te poznajemo i volimo te. Znamo da nam je potrebna tvoja pomoć. Znamo da ti je potrebna naša pomoć. Želimo da izgradimo upravo ono za čim žudiš, ono što ti je ovde nedostajalo. Ali u novim oblicima. Jer za nas više nema povratka. Moramo da pronađemo svoj život. Počinjemo već noćas. Voleli bismo da pođeš sa nama."
A Mišel reče: "Idem."
|
