18.

     Bun je iz Argire tri dana putovao na sever, uživajući u okolini i samoći, i svakog bi popodneva proveo nekoliko sati pretražujući planetne arhive o kretanju ljudi, tražeći veze sa sabotažama. Rano četvrtog jutra stigao je do kanjona Marinerisa, oko 1500 kilometara severno od Argire. Naišao je na odašiljački drum sever-jug i pošao njim uz kratak uspon do južnog ruba Ponora Melas, a onda je izišao iz rovera da osmotri prizor.
     Nikada nije bio u ovom delu velikog sistema kanjona; pre dovršetka Transverzale Marinerisa bilo je veoma teško stići dovde. Vidik je nesumnjivo bio dramatičan: litica Melasa spuštala se punih tri hiljade metara od vrha do dna kanjona, tako da je pogled sa ivice na sever bio poput onog iz jedrilice. Drugi zid kanjona bio je jedva vidljiv u daljini, samo rub koji je virio iznad horizonta, a između dve litice ležalo je prostranstvo Ponora Melas, srce čitavog sistema Marinerisa. Maglovito je nazirao pukotine u dalekim liticama, znake ulaza u druge kanjone: Ponor Jus na zapadu, Kandor na severu, Koprates na istoku.
     Džon je više od sata išao ispucalim rubom, dugo ostavljajući spuštena sočiva dvogleda na viziru, nastojeći da vidi što više od najvećeg kanjona na Marsu i osećajući ushit crvene zemlje. Bacao je kamenje u ponor i posmatrao kako nestaje, pričao sam sa sobom i pevao, skakutao na prstima u trapavom plesu. Potom se vratio u rover, osvežio se i odvezao se nešto dalje duž ivice, do početka puta niz liticu.
     Ovde je Transverzala postajala betonski drum sa jednom trakom, i vijugala niz grbu ogromne kamene rampe koja se pružala sa južnog ruba do dna kanjona. Ovaj čudni oblik, nazvan Ženevska Mamuza, prostirao se pod gotovo pravim uglom od litice na sever, pravo prema Ponoru Kandor; bio je na tako savršenom mestu za njihove potrebe da je, sa putem na sebi, podsećao na rampu koju su sagradili putari.
     No, bila je to strma mamuza, i put je morao da vijuga sve do dna, da bi zadržao razuman nagib. Video se odozgo; hiljadu serpentina duž grbe, nalik na žuti konac prošiven kroz nabor na zamrljanom crvenom tepihu.
     Bun je oprezno vozio niz to čudo, okrećući volan rovera levo pa desno, nebrojeno puta, dok konačno nije morao da stane da odmori ruke i da pruži sebi priliku da se osvrne na južni zid iza njega; bio je zaista strm, izbušen izlomljenom šarom duboko izlokanih pukotina. Onda je nastavio da vozi još pola sata, krivudajući levo-desno, levo-desno, sve dok se put nije najzad ispružio pravo po sredini stanjene mamuze, koja se na svom kraju širila i stapala sa dnom kanjona. A tamo dole, nalazila se grupa vozila.
     Ispostavilo se da je to švajcarska ekipa koja je upravo dovršila gradnju puta, pa je proveo noć s njima. Bilo ih je osamdesetak: većinom mladi, većinom bračni parovi, govorili su nemački, italijanski, francuski i, zbog njega, engleski, sa nekoliko različitih akcenata. Sa njima su bila deca, mačke i pokretni staklenik pun začinskih trava i povrća. Uskoro će se pokrenuti kao Cigani, u karavanu sačinjenom uglavnom od mašina za iskopavanje zemlje, prema zapadnom kraju kanjona, da polože put kroz Noktis Labirintus i na istočni obronak Tarzisa. Posle toga će se graditi drugi putevi; možda preko Izbočine Tarzisa između Arsija Monsa i Pavonis Monsa, možda i jedan na sever, do Vidikovca Ehus. Nisu još tačno znali kuda će, i Bun je imao utisak da im je svejedno; planirali su da provedu ostatak života putujući okolo i gradeći puteve, tako da im nije bilo mnogo važno gde će ići sledeće. Cigani-lutalice, zauvek.
     Postarali su se da se svako dete rukuje sa Džonom, a on im posle večere održa kratak govor, uobičajeno blebetanje o novom životu na Marsu. "Kad vas vidim ovde napolju, zaista sam srećan, jer je to deo novog životnog ustrojstva: ovde imamo priliku da stvorimo novo društvo - na tehničkom planu sve se menja, pa bi tako trebalo da bude i na društvenom. Nisam sasvim siguran kako novo društvo treba da izgleda, to je, uostalom, i najveći problem, ali znam da to treba da se dogodi i mislim da vi i druge manje grupe na površini razmišljate o tome na praktičan način. Susret sa vama pomaže i meni u razmišljanju." Kako i jeste bilo, iako nikad nije bio naročito dobar u koherentnom razmišljanju; stoga je još malo vrdao u svojem neobaveznom, asocijativnom stilu, vadeći nasumce iz vreće misli. A njima su blistale oči u svetlosti svetiljki dok su ga slušali.
     Kasnije je sedeo sa nekolicinom u krugu oko jedine preostale upaljene svetiljke i razgovarao s njima dugo u noć. Mladi Švajcarci su ga ispitivali o njegovom prvom putovanju i o prvim godinama u Podbrežju. Obe teme za njih su očito imale mitske dimenzije, i on im je ispričao istinitu priču, bar do izvesne mere, uspevši dobro da ih nasmeje; potom je on njima postavljao pitanja o Švajcarskoj, kako je tamo, šta misle o njoj, zašto su ovde, a ne tamo. Jedna plavokosa žena se nasmeja na to pitanje. "Znaš ko je Bugen?" upita, a on odmahnu glavom. "Bugen je deo našeg Božića. Sami Klaus obilazi kuću po kuću, znaš, i ima pomoćnika, Bugena, koji nosi ogrtač sa kapuljačom i veliku vreću. Sami Klaus pita roditelje kakva su im deca bila tokom godine, a roditelji mu pokazuju dnevnik, znaš, gde je sve zapisano. I ako su deca bila dobra, Sami Klaus im daje poklone. Ali ako roditelji kažu da su deca bila nevaljala, Bugen ih pokupi u vreću i više ih niko nikada ne vidi."
     "Šta!" uzviknu Džon.
     "Tako nam pričaju. To je Švajcarska. Zato sam ovde, na Marsu."
     "Doneo te Bugen?"
     Svi se nasmejaše, i žena s njima. "Da. Uvek sam bila nevaljala." Onda se malo uozbilji. "Ali ovde neće biti Bugena."
     Pitali su ga šta misli o sukobu između crvenih i zelenih, a on je slegnuo ramenima i kratko im objasnio Enina i Raselova gledišta.
     "Mislim da oboje greše", reče jedan od njih. Zvao se Jirgen i bio je jedan od šefova, inženjer koji je podsećao na spoj burgermajstera i ciganskog kralja, tamne kose, oštrog lica i ozibljnog držanja. "Normalno, obe strane tvrde da su za prirodu. Drugo i ne može da se kaže. Crveni kažu da priroda znači Mars ovakav kakav je. Ali to nije priroda, jer je sve mrtvo. To je samo kamen. Zeleni kažu isto ovo i tvrde da će teraformiranjem dovesti prirodu na Mars. Ali ni to nije priroda, nego samo kultura. Razumeš, bašta. Umetnički rad. Što znači da nijedan način ne daje prirodu. Nemoguće je stvoriti prirodu na Marsu."
     "Zanimljivo!" reče Džon. "Moram to da kažem En, da vidim šta će ona reći. Ali..." Malo je razmislio. "Kako onda zoveš ovo? Kako zovete ovo što radite?"
     Jirgen slegnu ramenima, i iskezi se. "Nikako. Ovo je jednostavno Mars."
     Možda to znači biti Švajcarac, pomisli Džon. Sve češće ih je sretao prilikom svojih putovanja, i svi su mu izgledali ovakvi. Samo su radili i nisu marili za teoriju. Da li je nešto u redu ili nije.
     Kasnije, pošto su ispili još nekoliko boca vina, upitao ih je jesu li čuli za Kojota. Oni se nasmejaše, a jedan reče: "To je onaj što je došao ovamo pre vas, zar ne?" Ponovo se nasmejaše izrazu njegovog lica. "Obična priča", objasni drugi. "Kao kanali, i Veliki Čovek. Ili Sami Klaus."
     Vozeći se sledećeg dana na sever preko Ponora Melas, Džon požele (po drugi put) da su svi na planeti Švajcarci, ili bar kao Švajcarci. Ili da bar u nekim stvarima budu više kao Švajcarci. Njihova ljubav prema okruženju kao da je bila izražena posebnim načinom života: racionalnim, pravičnim, bogatim, naučnim. Za takav život radiće ma gde bili, jer je za njih najvažniji način života, a ne zastave ili uverenja ili prazne reči, pa čak ni ona njihova mala stenovita teritorija na Zemlji. Švajcarska ekipa putara već je pripadala Marsu, jer je sa sobom ponela život, a ostavila prtljag.
     Uzdahnuo je i uzeo da ruča dok se rover ljuljao pokraj odašiljača na sever. Naravno, nije sve bilo tako jednostavno. Putari su bili putujući Švajcarci, neka vrsta lutalica, od onih Švajcaraca koji su najveći deo života proveli izvan Švajcarske. Bilo je puno takvih, ali su bili izabrani baš zbog toga što su drugačiji. Švajcarci koji su sedeli kod kuće bili su prilično opterećeni svojim poreklom; i dalje naoružani do zuba, i dalje spremni da budu čuvari svačije gotovine. I dalje izvan članstva u UN. Mada su zbog toga Džonu bili još zanimljiviji, kao model, uzevši u obzir moć koju je UNOMA trenutno imala nad situacijom. Njihova sposobnost da budu deo sveta, ali da istovremenu budu po strani; da ga koriste, ali da ga drže dalje od sebe; da budu mali, ali da upravljaju; naoružani do zuba, ali nikada u ratu; zar to nije njegovo objašnjenje kako bi trebalo da bude na Marsu? Činilo mu se da u tome leže određene pouk, za buduću državu na Marsu, ako je bude.
     U samoći je dosta vremena provodio razmišljajući o toj budućoj državi; bila je neka vrsta njegove opsesije, i otkrio je da ga muči to što su mu najveći domet bile samo neke nejasne želje. Zato je sada pomno razmislio o Švajcarskoj i o onome što bi mogao da izvuče iz primera, nastojeći da bude organizovan u tome: "Polina, molim te, pozovi mi enciklopedijski tekst o švajcarskom državnom uređenju."
     Rover je prolazio odašiljač za odašiljačem, dok je on čitao tekst sa ekrana. Bio je razočaran saznanjem da u državnom uređenju nema ničeg posebnog. Izvršna vlast bila je poverena veću sedmorice, izabranom od skupštine. Nisu imali uticajnog predsednika, što se jednom delu Bunove ličnosti nikako nije dopadalo. Skupština, osim što je birala savezno veće, kao da nije imala mnogo posla; nalazila se u procepu između ovlašćenja izvršnog veća i prava građana, iskazanog neposrednim inicijativama i referendumima, a tu su ideju uzeli upravo iz Kalifornije devetnaestog veka. Postojao je i federalni sistem; kantoni su u svojoj različitosti imali veliku samostalnost, što je takođe slabilo moć skupštine. Ali je moć kantona generacijama slabila, savezna vlada je preuzimala sve više vlasti u svoje ruke. Kuda to vodi? "Polina, molim te, pozovi mi moj ustavni dokument." Dodao je nekoliko redova dokumentu koga je nedavno započeo: Savezno veće, neposredne inicijative, slaba skupština, lokalna nezavisnost, posebno u pitanjima kulture. Materijal za razmišljanje. Još podataka u bućkurišu ideja. Nekako mu je bilo lakše kad ih zabeleži.
     Vozio se dalje, prisećajući se spokojstva putara, čudne mešavine inženjeringa i misticizma. Topline njihove dobrodošlice, koju je posebno cenio; nije uvek bilo tako. U naseljima Arapa i Jevreja, na primer, naišao je na veoma krut prijem, možda zato što su ga smatrali ateistom, ili zato što je Frenk širio priče o njemu; bio je zapanjen kada je naišao na arapski karavan, čiji su putnici verovali da je on zabranio gradnju mošeje na Fobosu; nemo su zurili u njega čak i kada je rekao da nije ni čuo za takav plan. Bio je prilično siguran da je to Frenkovo maslo, jer je preko Žanet i drugih došlo do njega da se Frenk okomio da mu skreše krila na taj način. Jeste, bilo je različitih grupa koje su ga dočekivale hladno: Arapi, Jevreji, posade na atomskim reaktorima, transnacionalni operativci... grupe sa samostalnim, ambicioznim i parohijskim programima, ljudi kojima su smetali njegovi širi vidici. Na žalost, bilo je dosta takvih.
     Prenuo se iz misli i pogledao oko sebe, iznenadivši se kada je video da je vidik sa sredine Melasa isti kao u nekoj od severnih nizija. Veliki kanjon je na tom mestu bio širok dve stotine kilometara, a zakrivljenost planete tako oštra da su severni i južni zidovi kanjona, visoki po tri kilometra, bili sasvim ispod horizonta. Severni horizont nije se promenio do sledećeg jutra, kada se razdvojio na dno kanjona i veliki severni zid, razdeljen nadvoje pukotinom kratkog kanjona na pravcu sever-jug, koji je spajao Melas i Kandor. Tek kada je zašao u taj široki prorez, dobio je priliku da vidi ono što su ljudi zamišljali da se nalazi u Marinerisu: sa obe strane okruživali su ga istinski ogromni zidovi, tamnosmeđe gromade izrivene beskrajnim rezovima vododerina i grebena. U podnožju zidova ležale su velike gomile odronjenog kamenja ili odlomljene terase fosilnih obala.
     Švajcarski put je u ovom prolazu bio niz zelenih odašiljača koji je krivudao između meza i korita, te se činilo kao da je Dolina Spomenika bila prenesena na dno kanjona, dvaput dubljeg i pet puta šireg od Velikog Kanjona. Prizor ga je toliko opčinio da je zaboravio na sve drugo, i prvi put u toku putovanja vozio se ceo dan, a da nije uključio Polinu.
     Severno od procepa kuda je prolazila Transverzala, stigao je do ogromnog slivnika Ponora Kandor, i ovaj put je imao utisak da se nalazi usred divovske kopije Obojene Pustinje, sa taložnim slojevima svuda okolo, prugama ljubičastih i žutih sedimenata, narandžastih dina, ružičastog peska, indigo vododerina; zaista fantastičan, ekstravagantan predeo, zbunjujući za oko jer su sve te raskošne boje ometale da se razluči šta je šta, koje je veličine i koliko je daleko. Džinovke visoravni za koje se činilo da mu zaprečuju put pretvarali su se u krivudave slojeve na dalekoj litici; manje stene pored odašiljača postajale su ogromne meze, udaljene pola dana vožnje. I sve boje su gorele u svetlosti zalazećeg Sunca, čitav spektar Marsa bio je pred njim i plamteo kao da boje izbijaju iz kamena, od bledožute do pegave tamnoljubičaste. Ponor Kandor! Moraće jednom da se vrati i da ga istraži.
     Sledećeg dana, rover je počeo uspon uz beskrajnu padinu severnog Ofira, putem koji su Švajcarci postavili godinu dana ranije. Uvis, sve više i više; a onda, i ne videvši rub, ostavio je kanjone iza sebe. Prošao je pored kupolastih jama Ganges Katene i ponovo se našao u poznatoj ravnici, na širokom drumu preko uskog horizonta pored Černobila i Podbrežja; zatim još dan putovanja do Vidikovca Ehus, Saksovog novog štaba projekta teraformiranja. Putovao je ukupno nedelju dana, i prešao dve i po hiljade kilometara.

     Saks Rasel bio se vratio iz Aherona i čekao ga je kod kuće. Saks je sada predstavljao nesumnjivu moć, pošto ga je deset godina ranije UNOMA imenovala za rukovodioca teraformiranja. A tih deset godina moći neizbežno su uticale na njega. Obezbedio je pomoć UN i transnacionalaca da izgradi čitav grad za sedište projekta i smestio ga pet stotina kilometara zapadno od Podbrežja, na rub litice istočnog zida Ponora Ehus. Ehus je bio jedan od najdubljih i najužih kanjona na planeti, njegov istočni zid bio je viši i od južnog Melasa; mesto na kome su odlučili da sagrade grad bila je strmoglava bazaltna litica visoka četiri hiljade metara. Na vrhu litice teško se moglo zapaziti da je tu nedavno sagrađen grad; zemljište dalje od ivice bilo je gotovo nedirnuto, sa tek ponekom betonskom ulaznom kulom, tu i tamo, i toplotnom strujom Rikovera na severu. Ali kada je Džon izišao iz rovera i ušao u jednu od rubnih kula, a zatim u jedan od velikih liftova u njoj, počeo je da naslućuje razmere grada; liftovi su se spuštali pedeset spratova. A kada je prošao tih pedeset spratova, našao se pred liftovima koji će ga spustiti još niže, čitavim nizom liftova sve do dna Ponora Ehus. Recimo da je visina sprata deset metara; to je značilo da je na litici bilo mesta za četiri stotine spratova. Veliki deo tog prostora bio je, zapravo, još neiskorišćen, i većina odaja bila je grupisana na najviših dvadeset spratova. Saksove prostorije, na primer, bile su sasvim blizu vrha.
     Njegova soba za sastanke bila je prostrana otvorena odaja, sa panoramskim prozorom iz jednog komada stakla, duž celog zapadnog zida. Kada je Džon ušao u sobu, tražeći Saksa, još je bila sredina jutra, i prozor je bio maltene nevidljiv; duboko, duboko dole ležalo je dno ponora, polovinom u senci, a dalje, ka Suncu, stajao je mnogo niži zapadni zid Ehusa, a još dalje velika padina izbočine Tarzis, dižući se sve više i više prema jugu. Na sredini razdaljine nalazila se niska čvoruga Tarzis Tolusa, a levo od nje, tek nešto malo iznad horizonta, purpurna kupa Askreus Monsa, najsevernijeg od velikih prinčevskih vulkana.
     Ali Saks nije bio u sobi za sastanke, i Džon je verovao da ovaj nikada nije ni pogledao kroz taj prozor. Bio je u susednoj prostoriji, laboratoriji, laboratorijski pacov više nego ikad, zgrbljenih leđa i trzavih brkova, šarajući pogledom po podu, govoreći glasom koji je podsećao na VI. Proveo je Džona kroz čitav niz laboratorija, naginjući se da osmotri ekran ili grafički ispis na sporoj, beskrajnoj hartiji, obraćajući mu se preko ramena, potpuno odsutan. Sobe kroz koje su prolazili bile su pretrpane kompjuterima, štampačima, monitorima, knjigama, namotajima i hrpama hartije, disketama, meračima GC-mase, inkubatorima, isparivačima dima, dugačkim laboratorijskim stolovima prepunim instrumenata, čitavim bibliotekama, a na svakoj slobodnoj površini stajale su biljke u posudama, većinom neprepoznatljivi čvorovi, oklopljeno mesnato rastinje i slično, tako da se na prvi pogled činilo da je iskipela virusna plesan i preplavila sve. "Ove tvoje laboratorije kao da postaju malo neuredne", reče Džon.
     "Glavna laboratorija je planeta", odgovori Saks.
     Džon se nasmeja, pomeri jarkožuti nadarktički kaktus sa stola i sede. Ljudi su pričali da Saks više uopšte ne izlazi iz laboratorija. "Šta danas kuvate?"
     "Atmosferu."
     Naravno. Bio je to problem koji je kod Saksa izazivao ozbiljne napade treptanja. Sva toplota koju su puštali ili njome uticali na planetu činila je atmosfreu gušćom, ali su je sve strategije za eliminaciju ugljen-dioksida proređivale; i dok je sastav vazduha polako postajao nešto malo manje otrovan, istovremeno se gubio efekt staklene bašte, tako da se sve ponovo hladilo i proces se usporavao. Negativna povratna sprega sukobljavala se sa pozitivnom, širom planete. Uravnotežiti sve ove činioce u bilo kakav smislen estrapolativni program bio je zasad poduhvat koji niko nije rešio na Saksovo zadovoljstvo, tako da je pribegao uobičajenom rešenju: latio se da to učini sam.
     Provlačio se uskim prostorom između opreme, pomičući stolice s puta. "Jednostavno ima previše ugljen-dioksida. U početku su to samo ćuškali pod tepih. Mislim da ću da pošaljem robote da propuste južnu polarnu kapu kroz Sabatjeove fabrike. Ono što možemo da obradimo neće sublimirati, i moći ćemo da oslobađamo kiseonik i proizvodimo ugljene cigle, čini mi se. Biće toliko ugljenih cigala da nećemo znati šta da radimo s njima. Imaćemo crne piramide pored belih."
     "Lepo."
     "Aha." Iza njega su brujali Krej i dva nova kompjutera 'Šiler', dajući njegovom jednoličnom recitalu bas podlogu. Po Saksovim rečima, ove mašine provodile su sve vreme prolazeći kroz različite modele uslova, ali su rezultati, iako nikad isti, retko bili ohrabrujući. Vazduh će još dugo biti hladan i otrovan.
     Saks je odlutao niz hodnik, i Džon pođe za njim u prostoriju koja je izgledala kao još jedna laboratorija, iako su se u njoj nalazili postelja i frižider u jednom uglu. Svuda razbacane gomile knjiga bile su obrasle biljem u saksijama, bizarnim pleistocenskim rastinjem koje je izgledalo podjednako pogubno kao i vazduh napolju. Džon sede na slobodnu stolicu, jedinu u sobi. Saks je stajao i zurio u žbun morskih školjki na podu, dok je Džon opisivao svoj susret sa En.
     "Misliš da je umešana?" upita Saks.
     "Mislim da možda zna ko jeste. Pomenula je nekoga, zvala ga je Kojot."
     "Ah, da." Saks kratko pogleda Džona - njegova stopala, tačnije. "Huška nas na lik iz legende. Znaš, navodno je bio sa nama na Aresu. Sakriven kod Hiroko."
     Džon je bio toliko iznenađen što Saks zna za Kojota da je potrajalo dok nije shvatio šta ga je još uznemirilo u onome što je čuo. Konačno se setio. Maja mu je jedne noći poverila da je videla nekoga, nekog neznanca. Maja je teško propatila tokom putovanja, pa je njenu priču pripisao tome. Ali sada...
     Saks je šetao okolo, uključujući svetla, zagledajući ekrane, gunđajući o merama bezbednosti. Nakratko je otvorio vrata frižidera, i Džon opazi još nakostrešenog rastinja; ili je i tamo čuvao eksperimente, ili je njegova hrana doživela zabrinjavajuću erupciju plesni. Džon reče, "Jasno ti je zašto je najviše napada bilo na mohoule. Najlakše ih je napasti."
     Saks nagnu glavu u stranu. "Je li?"
     "Razmisli. Tvoje male vetrenjače leže svuda, i tu se ništa ne može učiniti."
     "Ljudi ih kvare. Stižu nam izveštaji."
     "Šta, desetak ili više? A koliko ih je još napolju, sto hiljada? One su glupost, Saks. Smeće. Tvoja najgora ideja." I gotovo pogubna za projekt, u stvari, zbog posuda sa algama koje je Saks sakrio u nekima. Alge nisu preživele, činjenica; ali da jesu i da je nekome uspelo da dokaže Saksovu odgovornost za njihovo rasejavanje, mogao je da izgubi posao. Još jedan pokazatelj da je Saksovo logičko ponašanje bilo samo fasada.
     Nos mu je sada bio namreškan. "Dodaju teravat godišnje."
     "Rasturanje nekoliko komada neće to ugroziti. Što se tiče drugih fizičkih operacija, crna snežna alga je na severnoj polarnoj kapi i ne može se ukloniti. Jutarnja i večernja ogledala su na orbiti, i nije ih lako izbaciti."
     "Neko je to uspeo da uradi sa Pitagorom."
     "Tačno, ali znamo ko je to bio, i sada je prati ekipa bezbednjaka."
     "Ne verujem da će ih ikada odvesti do nekog drugog. Sasvim je moguće da su spremni da žrtvuju po jednu osobu za svako delo. Uopšte me ne bi iznenadilo."
     "Ja', ali bi određene izmene kod nadzornog osoblja sasvim onemogućile tajno unošenje alata."
     "Mogu da upotrebe ono što se nalazi tamo." Saks odmahnu glavom. "Ogledala su ranjiva."
     "U redu. Svakako više nego neki drugi projekti."
     "Ta ogledala dodaju trideset kalorija po kvadratnom centimetru", reče Saks. "I ova vrednost sve više raste." Gotovo svi teretnjaci sa Zemlje sada su bili sunčani jedrenjaci, i po dolasku u Marsov sistem povezivali su se sa velikim grupama ranije pristiglih, ostavljenih u areosinhronoj orbiti i programiranih da se okreću tako da odbijaju svetlost do odredišta, dodajući svakog dana još malo energije u zoru i u sumrak. Čitav poduhvat koordinirao je Saksov štab, i on se ponosio time.
     "Pooštrićeme mere bezbednosti za sve ekipe održavanja", reče Džon.
     "To. Povećana bezbednost na ogledalima i u mohoulima."
     "Da. Ali to nije sve."
     Saks šmrknu. "Na šta misliš?"
     "Pa, problem je u tome što potencijalni ciljevi nisu samo projekti teraformiranja per se. Mislim, nuklearni reaktori su na neki način takođe deo projekta; proizvode dosta energije za vas i ispuštaju toplotu poput peći. Ako ode samo jedan od njih, biće svakojake štete, čak više političke nego fizičke."
     Vertikalne brazde između Saksovih očiju dopirale su mu gotovo do ivice kose. Džon ispruži dlanove. "Nije moja krivica. Jednostavno je tako."
     Saks reče: "VI, zabeleži. Proveriti obezbeđenje reaktora."
     "Zabeleženo", reče jedan od 'Šilera', zvučeći u dlaku isto kao Saks.
     "A to još nije najgore", reče Džon. Saks se trže i besno se zagleda u pod. "Laboratorije za bioinženjering."
     Saksova usta se pretvoriše u tanku crtu.
     "Svakog dana tamo nastaju novi organizmi", nastavi Džon, "i sasvim je moguće napraviti nešto što će ubiti sve drugo na planeti."
     Saks zatrepta. "Nadajmo se da niko od tih ljudi ne razmišlja kao ti."
     "Ja samo pokušavam da razmišljam kao oni."
     "VI, zabeleži. Obezbeđenje biolaboratorija."
     "Naravno, Vlad, Ursula i njihova grupa ugradili su samoubilačke gene u sve što su stvorili", reče Džon. "Ali oni služe da zaustave preterano uspevanje ili nekontrolisane mutacije. Ako ih neko namerno zaobiđe i smućka nešto čemu pogoduje preterano uspevanje, bićemo u nevolji."
     "Jasno mi je."
     "Dakle. Laboratorije, reaktori, mohouli, ogledala. Moglo je da bude i gore."
     Saks zakoluta očima. "Drago mi je što tako misliš. Razgovaraću sa Helmutom o tome. Ionako uskoro treba da ga vidim. Izgleda da će odobriti Filisin lift na sledećem sastanku UNOMA. To će znatno smanjiti troškove teraformiranja."
     "Hoće, na kraju, ali početna ulaganja moraju da budu ogromna."
     Saks slegnu ramenima. "Dovesti asteroid tipa Amor na orbitu, montirati robotsku fabriku i pustiti je u rad. Nije tako skupo kao što misliš."
     Džon zakoluta očima. "Sakse, ko plaća sve ovo?"
     Saks nagnu glavu, zatrepta. "Sunce."
     Džon ustade, iznenada gladan. "Onda Sunce vuče poteze. Zapamti to."