21.
Vlad i Ursula premestili su svoj centar za biotehnologiju na greben u obliku peraja u Aheron Fosi, uskoj izbočini nalik na toranj ogromne zaronjene podmornice. Izbušili su njegov gornji deo tunelima koji su se prostirali od litice do litice; neke prostorije bile su široke ceo kilometar, sa staklenim zidovima na obe strane. Prozori na južnoj strani gledali su na Olimpus Mons, udaljen nekih šest stotina kilometara; kroz severne prozore videla se bleda peščara Arkadija Planicije u dubini.
Džon se dovezao do širokog ispusta u podnožju peraja i priključio se na vrata komore garaže, primetivši pri tom da je tle u uskom klancu južno od naselja posuto kvrgavim gomilicama nalik na istopljeni žuti šećer.
"To je nova vrsta kriptogamskog pokrivača", reče Vlad kada ga je Džon upitao za to. "Simbioza cijanobakterije i terasne bakterije Florida. Terasna bakterija prodire veoma duboko i pretvara sulfate u kamenu u sulfide, koji potom hrane jednu vrstu Mikrokoleusa. Gornji slojevi rastu u nitima koje se vezuju za pesak i glinu u velike dendritske formacije, tako da liče na male šumske silvanole sa veoma dugačkim bakterijskim sistemima korenja. Izgleda da će to korenje potpuno da uraste kroz regolit do stene, usput topeći permafrost."
"A ti si zasejao tu stvar?" reče Džon.
"Naravno. Potrebno nam je nešto što će probiti permafrost, zar ne?"
"Može li se to sprečiti da se ne proširi na celu planetu?"
"Pa, u sebi nosi uobičajene samoubilačke gene u slučaju da nadvlada ostatak biomase, ali ako ostane u svojoj niši..."
"Bogte..."
"Verujemo da se ne razlikuje mnogo od prvih oblika života koji su prekrili zemaljske kontinente. Samo smo joj ubrzali rast i korenski sistem. Najzabavnije je to što mislim da će u početku hladiti atmosferu, iako će zagrevati podzemni sloj. Zato što će, zapravo, pospešiti hemijsko trošenje kamena, a sve te reakcije uzimaju ugljen-dioksid iz vazduha, tako da će opasti vazdušni pritisak."
Maja je u međuvremenu došla gore i pridružila im se, uz dug zagrljaj za Džona, i sada reče: "Ali zar reakcije neće oslobađati kiseonik istom brzinom kojom troše ugljen-dioksid, i tako održavati pritisak?"
Vlad slegnu ramenima. "Možda. Videćemo."
Džon se nasmeja. "Saks dugoročno razmišlja. Verovatno će biti zadovoljan."
"Kako da ne. On je dao dozvolu za rasejavanje. A u proleće ponovo dolazi ovamo da uči."
Večerali su u dvorani na samom vrhu peraja. Nad njima su se staklenici otvarali prema staklenoj bašti na gornjoj zaravni, severni i južni zid bili su prozori; uz istočni i zapadni zid stajali su zasadi bambusa. Na večeri su se okupili svi žitelji Aherona, održavajući jedan od mnogih običaja iz Podbrežja. Za Džonovim i Majinim stolom vodio se razgovor o raznolikim temama, ali se stalno vraćao na trenutni posao, na pokušaj da se reše problemi izazvani potrebom da se ugradi zaštita u sve GEM-e koje su zasejavali. Dvostruki samoubilački geni u svakom GEM-u bili su praksa koju je grupa u Aheronu sama uvela, a sada je trebalo da postane propis UNOMA-e. "Sve je u redu što se tiče legalnih GEM-a", reče Vlad. "Ali ako neke budale pokušaju nešto na svoju ruku i uprskaju, opet ćemo se naći u gadnom sosu."
Posle večere, Ursula se obrati Džonu i Maji: "Kad ste već ovde, mogli biste da se pregledate. Već dugo niste."
Džon odbi, jer je mrzeo zdravstvene preglede i svaku drugu medicinsku negu. Ali Ursula ga je proganjala, pa se na kraju predao i došao joj u kliniku dva dana kasnije. Tamo su ga podvrgli čitavoj seriji dijagnostičkih testova koji su mu izgledali detaljniji nego obično, a vodili su ih imažeri i kompjuteri sa umirujućim glasovima, govoreći mu da se okrene ovamo ili onamo, i Džon je to radio, potpuno zbunjen. Savremena medicina. Ali posle svega toga, lično ga je pregledala Ursula, kuckala, pljeskala i bola na stari, proveren način. Kada je bilo gotovo, ležao je na leđima pokriven belim čaršavom, a ona je stajala pored njega, proučavajući ispise i odsutno pevušeći.
"Dobar si", reče mu, posle nekoliko minuta. "Malo uobičajenih problema vezanih za silu teže, ali ništa što ne možemo da sredimo."
"Odlično", reče Džon, osetivši olakšanje. Tako je to sa pregledima; svaka vest je loša vest, i čovek se nada da ih neće biti. Jer već to predstavlja svojevrsnu pobedu, svaki put sve više, iako ništa nije postignuto. Sjajno, ništa mu se nije dogodilo!
"Dakle, hoćeš li tretman?" upita Ursula, kao uzgred, okrenuta leđima.
"Tretman?"
"Neka vrsta gerontološke terapije. Eksperimentalni postupak. Nešto kao oplođenje, ali ojačivačem DNK. Obnavlja prekinute nizove i znatno povećava tačnost deobe ćelija."
Džon uzdahnu. "I šta to znači?"
"Pa, znaš. Normalno starenje je uglavnom posledica greške u deobi ćelija. Posle izvesnog broja generacija, od stotinu do deset hiljada, zavisno od tipa ćelija, greške u reprodukciji počinju da se umnožavaju, i sve slabi. Prvo slabi imunološki sistem, pa ostala tkiva, i na kraju nešto pođe kako ne treba, ili bolest nadjača imunološki sistem, i tu je kraj."
"Hoće da kažeš da možete zaustaviti pojavu grešaka?"
"Pa, bar da ih usporimo i da popravimo prekinute nizove. Mešavina, zapravo. Greške u deobi posledica su prekida u nizovima DNK, pa smo hteli da ojačamo DNK nizove. Da bismo to uradili potrebno je da pročitamo tvoj genom, pa da napravimo genomičku biblioteku malih segmenata za auto-opravku koji će zameniti prekinute nizove..."
"Auto-opravka?"
Ona uzdahnu. "Svi Amerikanci misle da je to smešno. Sve u svemu, ubacimo tu biblioteku za auto-opravku u ćelije, gde se vezuje za originalnu DNK i pomaže im da spreče prekidanje nizova." Dok je govorila, istovremeno je počela da crta dvostruke i trostruke zavojnice, neizbežno prelazeći u biotehnički žargon, tako da je na kraju Džon uspevao samo da uhvati osnovni smisao priče, koja je, izgleda, imala korene u projektu genoma i oblasti popravke genetskih grešaka, sa metodima primene preuzetim iz terapije kancera i GEM tehnika. Aheronska grupa kombinovala je neke delove ove i mnogih drugih raznorodnih tehnologija, objasnila je Ursula. A ishod je bila mogućnost da ga zaraze delovima njegovog sopstvenog genoma, i ta zaraza bi se proširila na svaku ćeliju njegovog tela osim delova zuba, kože, kostiju i kose; posle toga bi imao gotovo savršene nizove DNK, popravljene i ojačane, što bi deobu ćelija učinilo tačnijom.
"Koliko tačnom?" upita on, pokušavajući da shvati šta sve to znači.
"Pa, otprilike kao da ti je deset godina."
"Šališ se."
"Ne, ne. Primenili smo to na sebi, još tamo oko L 10 ove godine, i kako izgleda za sad, uspelo je."
"I to je posle večno?"
"Ništa nije večno, Džone."
"Koliko traje, onda?"
"Ne znamo. I sami smo deo eksperimenta, i računamo da ćemo saznati s vremenom. Izgleda da ćemo moći da ponovimo terapiju kada se broj grešaka u deobi ponovo poveća. Ako to uspe, mogao bi da poživiš dosta dugo."
"Koliko dugo?" bio je uporan.
"E, to je ono što ne možemo da znamo, zar ne? Sasvim moguće duže nego što sada živimo. Verovatno mnogo duže."
Džon je zurio u nju. Osmehnula se, videvši izraz njegovog lica, i on opazi da je zinuo od zaprepašćenja; nije bilo sumnje da ne izgleda suviše pametno, ali šta je drugo mogla da očekuje? To je bilo... bilo je...
S mukom je pratio zbrkani tok svojih misli. "Kome ste još rekli o ovome?" upita.
"Pa, pitali smo sve među prvih stotinu, kada su bili ovde na pregledu. A ovde u Aheronu svi su pristali da probaju. U stvari, samo smo kombinovali metode koje svi znaju, tako da neće dugo potrajati dok neko drugi ne pokuša da ih poveže. Zato sve ovo beležimo za objavljivanje, ali ćemo prvo da pošaljemo radove na uvid Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Političke posledice, znaš."
"Aha", reče Džon, razmišljajući. Vest o eliksiru dugovečnosti na Marsu, puštena među milijarde ljudi kod kuće... gospode Bože, pomisli on. "Je li to skupo?"
"Ne preterano. Najskuplje je čitanje genoma, i dugo traje. Ali to je samo postupak, kompjutersko vreme. Sasvim je moguće da će svako na Zemlji moći da prođe tretman. Ali je populacioni problem dole već sada kritičan. Morali bi da uvedu veoma strogu kontrolu rađanja, jer bi se u suprotnom uskoro obistinila Maltusova predviđanja. Mislimo da je najbolje da odluke ostavimo tamošnjim vlastima."
"Ali vest će se sigurno proširiti."
"Jesi li siguran? Možda pokušaju da je stave pod ključ. Možda čak više ključeva, ne znam."
"Bogte... Ali vi, ljudi... vi ste to ipak uradili?"
"Jesmo." Slegnula je ramenima. "Onda, šta kažeš? Hoćeš li?"
"Pusti da razmislim o tome."
Izišao je u šetnju po vrhu peraja, kroz dugačku staklenu baštu punu bambusa i letine. Hodajući na zapad, morao je da zakloni oči od sjaja popodnevnog Sunca, čak i pored filterskog stakla; vraćajući se na istok, video je nabrane padine lave sve tamo do Olimpus Monsa. Bilo je teško misliti. Bilo mu je šezdeset šest godina; rodio se 1982, a na Zemlji je sad bila, valjda, 2014. godina? M-11, jedanaest dugih marsovskih godina visoke radijacije. A proveo je i trideset pet meseci u svemiru, uključujući i tri putovanja između Zemlje i Marsa, što je još bilo rekord. Samo na tim putovanjima primio je 195 rema, i sada je imao nizak krvni pritisak i loš odnos najviše i najniže količine lipoproteina, ramena su ga bolela kada je plivao, i često se osećao umorno. Stario je. Nije više imao mnogo godina pred sobom, koliko god bilo nenormalno razmišljati o tome; a imao je i puno poverenja u aheronsku grupu, čiji su članovi, kad je malo razmislio o tome, šetali po svom utočištu, radeći, hraneći se, plivajući i igrajući fudbal i sve drugo sa osmejcima zanesene usredsređenosti, i kao da su neprestano pevušili. Ne kao desetogodišnjaci, to ne, ali sa izrazom urođene, duboke sreće. Kao i zdravlja, i više nego zdravlja. Glasno se nasmejao i sišao u Aheron da potraži Ursulu. Kada ga je videla, i ona se nasmeja. "Nije bilo tako teško izabrati, zar ne?"
"Nije." Nasmejao se sa njom: "Mislim, šta mogu da izgubim?"
I pristao je. Imali su zabeležen njegov genom, ali im je trebalo nekoliko dana da sintetizuju komplet rezervnih nizova i prikače ih na plazmide, a onda da kloniraju milione takvih. Ursula mu je rekla da dođe ponovo za tri dana.
Kada se vratio u gostinske sobe, Maja je već bila tamo i izgledala šokirano baš kao što se on osećao, nervozno lutajući između plakara, umivaonika i prozora, kao da nikad ranije nije videla takvu sobu. Vlad joj je rekao za to dok je bila na pregledu, isto kao Ursula Džonu. "Zaraza besmrtnosti!" uzviknula je i čudno se nasmejala. "Možeš li da poveruješ u to?"
"Zaraza dugovečnosti", ispravio ju je. "Boga mi, ne mogu. Ne potpuno." Osećao se pomalo ošamućeno i video je da ga nije čula. Njena razdraženost činila ga je nervoznim. Zagrejali su supu i odsutno je pojeli. Vlad je rekao Maji da dođe u Aheron i nagovestio o čemu je reč; zato je navaljivala da dođe i Džon. Kada mu je to rekla, osetio je drhtaj nežnosti prema njoj. Stojeći kraj nje dok je prala sudove i posmatrajući kako joj drhte ruke dok je govorila, osećao se posebno blizak s njom; kao da su jedno drugom čitali misli, kao da, posle toliko godina, suočeni sa ovim bizarnim razvojem stvari, nije bilo potrebe za rečima, već samo za prisustvom onog drugog. Te noći, u toploj tami postelje, promuklo mu je šapnula: "Najbolje da to uradimo dvaput noćas. Dok smo još ono što jesmo."
Tri dana kasnije oboje su prošli kroz tretman. Džon je ležao na medicinskom kauču u maloj prostoriji i zurio u intravenozni priključak na ruci. IV infuzija, ista kao sve prethodne. Osim što je ovaj put osećao kako mu se uz mišicu širi čudna toplota, preplavljujući mu grudi, strujeći niz noge. Je li stvarna? Ili zamišlja da jeste? Na sekund je imao zaista neobičan osećaj, kao da je duh prošetao kroz njega. Potom mu je samo bilo vruće. "Da li je normalno što mi je ovoliko vruće?" nespokojno je upitao Ursulu.
"U početku to liči na groznicu", reče ona. "Zatim ćemo pustiti slab šok kroz tebe da poguramo plazmide u tvoje ćelije. Posle toga ćeš više da osećaš zimu nego groznicu, dok se nove niti budu vezivale za ćelije. Ljudima je, zapravo, često veoma hladno."
Sat kasnije, velika IV kesa ispraznila se u njega. Još mu je bilo vruće i bila mu je puna bešika. Dopustili su mu da ustane i ode u kupatilo, a kad se vratio, vezali su ga za nešto što je podsećalo na spoj kauča i električne stolice. Nije mu smetalo; astronautska obuka navikla ga je na svakojake sprave. Šok, kada je došao, trajao je oko deset sekundi, i osećao ga je kao neprijatno golicanje svuda u telu. Ursula i drugi oslobodiše ga aparata; blistavih očiju, Ursula ga poljubi pravo u usta. Još jednom ga je upozorila na to da će za neko vreme početi da oseća hladnoću, i da će to po trajati dan-dva. Bilo je dozvoljeno sedeti u saunama i jakuzi-kupatilima; u stvari, bilo je preporučljivo.
I tako su on i Maja sedeli zajedno u ćošku saune, šćućureni jedno uz drugo u sveprožimajućoj toploti, posmatrajući tela drugih posetilaca, koja su ulazila bela i izlazila ružičasta. Za Džona je to bila slika onoga što se dešavalo sa njih dvoje: uđeš sa šezdeset pet, iziđeš sa deset. Nije mogao da poveruje u to. Još mu je bilo teško da razmišlja, um mu je jednostavno bio prazan, omamljen. Ako se ojačavaju i moždane ćelije, možda su njegove zbog nečega zakrčene? Oduvek je bio spor mislilac. Bila je to verovatno samo njegova uobičajena tupost, koja je izbila u prvi plan zato što se toliko trudio da shvati celu stvar, da pojmi šta znači. Je li to zaista moguće? Da li zaista odlažu smrt za neku godinu, ili čak... deceniju...?
Izišli su iz saune da jedu, a posle obroka pošli su u kratku šetnju kroz staklenik na vrhu i posmatrali dine na severu i haotične slojeve lave na jugu. Severni vidik podsećao je Maju na rano Podbrežje, sa nasumičnim kršem kamenja na Luni zamenjenim vetrovitim ukrštenim šarama dina Arkadije; njena sećanja na to vreme kao da su se pročistila, postala sređenija, a njihove boje izbledelog okera i crvene prešle u bogate prelive limun žute. Patina prošlosti. Radoznalo ju je posmatrao. Od onih prvih dana u bazi prošlo je M-11, i gotovo sve to vreme njih dvoje bili su ljubavnici, naravno sa nekoliko (blagoslovenih) prekida i razdvajanja, izazvanih okolnostima, ili, češće, nemogućnošću da se slože. Ali su uvek započinjali ponovo kada bi iskrsla prilika, a ishod je bio da su sada znali jedno drugo kao bilo koji drugi stari venčani par sa manje prekida u prošlosti; možda je tako bilo bolje, jer je sasvim verovatno da će u životu svakog stalnog para u jednom trenutku doći do toga da prestanu da obraćaju pažnju jedno na drugo, dok su njih dvoje, sa svim onim raskidima i ponovnim susretima, morali bezbroj puta da se navikavaju. Džon joj reče nešto od ovoga, pa započeše razgovor o tome, i prijao im je. "Morali smo da obraćamo pažnju", naglasi Maja, klimajući glavom sa izrazom svečanog zadovoljstva, ubeđena da je to bilo uglavnom njenom zaslugom. Da, obraćali su pažnju, nikada nisu zapali u prazno bivstvovanje iz navike. I to je sasvim sigurno, složili su se, sedeći u kupatilu, ili šetajući baštom, bilo nadoknada za vreme koje su proveli odvojeno, više nego dovoljna nadoknada. Jeste; nije bilo sumnje da se znaju bolje nego bilo koji stari bračni par.
I pričali su, pokušavajući da skrpe svoje prošlosti sa ovom novom i neobičnom budućnošću, u nespokojnoj nadi da to neće biti nepopravljiv rascep. A kasnije te večeri, dva dana posle tretmana, dok su sedeli sami u sauni, nagi, kože ružičaste od znoja, Džon pogleda Majino telo pokraj sebe, stvarno kao kamen, i oseti toplu jezu kako mu struji telom, poput IV injekcije. Posle tretmana jedva da je jeo; bež i žute pločice na kojima su sedeli počeše da pulsiraju, kao da su osvetljene iznutra; na svakoj kapi vode na pločicama blistala je svetlost, sićušni odlomci munje, rasuti svuda, a Majino telo, ispruženo na iskričavim pločicama, treperilo je pred njim kao ružičasta sveća. Njegova intenzivna prisutnost - Saks je to jednom nazvao heknost, kada ga je Džon pitao za versko ubeđenje - verujem u heknost, rekao je Saks, u ovosnost, u sada-i-ovdašnjost, u samobitnost svakog pojedinog trenutka. Zato želim da znam šta je ovo. A ovo? Ovo? Setivši se Saksovih neobičnih reči i njegove neobične vere, Džon ga je sada najzad razumeo; zato što je osećao ovosnost trenutka kao kamen u ruci, i činilo mu se da je čitav njegov život služio da ga dovede do ovog trenutka. Pločice i zasićeni vreli vazduh pulsirali su oko njega kao da umire i vaskrsava, a tako i jeste bilo, ako je ono što su rekli Vlad i Ursula bilo istina. A pred njim se ponovo rađalo ružičasto telo Maje Tojtovne, telo koje je poznavao bolje nego svoje. Ne samo u ovom trenutku, već i kroz vreme; živo se sećao prve prilike kada ju je video nagu, kako lebdi prema njemu u balon-salonu na Aresu, okružena nimbusom zvezda i crnim somotom svemira. I svaka promena u njoj od tada bila je savršeno vidljiva, pomak u slici iz njegovog sećanja u prizor tela pored njega bio je halucinantno rastakanje vremena, u kome su se njena koža i meso menjali, opuštali, mežurali - starili. Oboje su bili stariji, zarđaliji, teži. Tako to ide. Ali je najčudnije od svega bilo to koliko je toga ostalo, koliko su i dalje ostali oni stari. Priseti se stihova iz pesme, epitafa Skotovoj ekspediciji u blizini Rosove Stanice na Antarktiku, svi zajedno su se popeli na brdo da vide veliki drveni krst i reči urezane na njemu: 'Mnogo toga više nema, a opet toliko osta'... ili tako nešto. Nije mogao tačno da se seti - mnogo toga jeste nestalo; uostalom, bilo je davno. Radili su naporno i dobro se hranili, a možda je i Marsova sila teže bila milosrdnija nego što bi bila Zemljina; jer bila je očigledna, blistava istina da je Maja Tojtovna još veoma lepa žena, jaka i mišićava, njeno kraljevsko lice i vlažna siva kosa još su gospodarili njegovim pogledom, njene grudi bile su magnet za negove oči, sasvim drugačijeg izgleda čim bi samo ovlaš pomerila lakat, a ipak u svakom položaju tako dobro poznate... njegove grudi, mišice, rebra, bokovi. Bila mu je, u dobru i u zlu, najbliža osoba, prelepa ružičasta životinja, njegov avatar seksa i samog života na ovom pustom kamenitom svetu. Ako su u šezdeset šestoj postali ovakvi kao sada i ako ih tretman samo zadrži u ovom stanju, čak i samo još koju godinu, ili (istina je još bila šokantna) decenijama? Decenijama? Pa, zvuči neverovatno. Krajnje previše za poimanje, moraće da odustane, ako želi da sačuva sve točkiće u glavi. Ipak, da li je moguće? Da li je to zaista moguće? Neispunjena želja ljubavnika svih vremena, da im se da malo više vremena zajedno, da produže i u punoj meri prožive ljubav... Maja je izgledala obuzeta istim osećanjima. Bila je sjajno raspoložena, posmatrala ga je ispod zaklona kose, sa onim vragolastim osmejkom, tako poznatim, sa kolenom podignutim i smeštenim u šupljinu ispod mišice, ne nudeći svoj seks njegovom pogledu, već jednostavno opuštena kao da je sama... da, nije postojalo ništa lepše od dobro raspoložene Maje, niko drugi nije uspevao da time zarazi druge, tako potpuno i tako neizbežno. On oseti navalu topline prema toj strani njenog karaktera, IV-u osećanja, pa položi šaku na njeno rame i stegnu ga, dodirom u kome je eros bio samo začin na gozbi agape, i kao i obično, reči mu iznenada navreše, stvari koje joj nikada pre nije rekao: "Hajde da se venčamo!", a kada se ona nasmejala, nasmeja se i on, pa dodade: "Ne, ozbiljno mislim, hajde da se venčamo." Venčati se i ostariti, duboko ostariti zajedno, dočekati plodove godina i pretvoriti ih u podeljenu pustolovinu, imati decu, gledati unuke kako dobijaju decu, videti i decu praunuka, samo dobri Bog zna koliko bi to moglo da potraje. Mogli bi da budu svedoci čitave nacije potomaka, praotac i pramajka, neka vrsta marsovskih Adama i Eve! A Maja se na to nasmejala, oči su joj bile žive i iskričave od osećanja, prozori duše u jako, jako dobrom raspoloženju, posmatrale su ga i pile, osećao je na sebi upijač njenog pogleda dok se razdragano smejala svakoj novoj ludosti koja je izvirala iz njega, i govorila mu: "Tako nešto, jeste, tako nešto", i čvrsto ga grlila. "Oh, Džone", reče ona. "Baš umeš da me učiniš srećnom. Ti si najbolji čovek koga sam ikad srela." Poljubila ga je, i on otkri da je i pored vrućine saune lako premestiti težište sa agape na eros; ali sada su dvoje bili jedno, nerazdvojivo, velika sveopšta poplava ljubavi. "Znači, udaćeš se za mene, i sve to?" reče on, pošto je zaključao vrata saune. "Tako nešto", reče ona, blistavih očiju, lica ozarenog potpuno očaravajućim osmehom.
|
