24.

     Hteo je da razgovara sa Arkadijem. Pozvao je i saznao da je Arkadije završio gerontološki tretman u Aheronu, ipak zajedno sa Nađom, i vratio se na Fobos. Džon još nije posetio mali mesec. "Što ne dođeš gore da pogledaš?" predloži Arkadije preko telefona. "Bolje da razgovaramo uživo, zar ne?"
     "Važi."
     Nije bio u svemiru još od spuštanja sa Aresa, pre dvadeset tri godine, tako da su mu poznati osećaji ubrzanja i bestežinskog stanja izazvali neočekivan napad mučnine. Ispričao je to Arkadiju kada su pristali na Fobos, i ovaj reče: "I meni se to uvek dešavalo, sve dok nisam počeo da pijem votku odmah posle uzletanja." Imao je obimno fiziološko objašnjenje za to, ali su pojedinosti pojačale Džonovu mučninu, i morao je da ga prekine. Arkadije se nasmeja; gerontološki tretman podario mu je uobičajeni postoperativni uzlet raspoloženja, a i pre toga bio je veseo čovek: izgledao je kao da nema nameru da se razboli sledećih hiljadu godina.
     Ispostavilo se da je Stikni živo mestašce, sa betonskom kupolom kratera obloženom najnovijom, visokootpornom zaštitom od radijacije, i unutrašnjošću kratera u koncentričnim krugovima terasa sve do trga u sredini. Na terasama su se naizmenično nalazili parkovi i dvospratne zgrade sa baštama na krovovima. U vazduhu su bile mreže za ljude koji bi izgubili kontrolu pri skokovima preko grada, ili bi slučajno uzleteli: brzina odvajanja bila je svega pedeset kilometara na sat, tako da je maltene bilo moguće strčati sa meseca. Pod samim temeljom kupole Džon opazi manju verziju spoljašnjeg voza oko meseca, čije su šine bile postavljene vodoravno u odnosu na zgrade, a brzina mu je bila takva da je putnicima vraćao osećaj Marsove gravitacije. Stajao je četiri puta dnevno da primi putnike, ali kada bi se Džon smestio u njega, to bi mu samo usporilo navikavanje, te je zato otišao u gostinsku sobu koja mu je bila namenjena i nekako sačekao kraj mučnine. Činilo se da je zauvek postao žitelj planete, Marsovac, tako da je bilo bolno napustiti je. Smešno, ali istinito.
     Sledećeg dana, bilo mu je bolje, pa ga je Arkadije poveo u obilazak Fobosa. Unutrašnjost je bila izbušena tunelima, galerijama, prolazima, a bilo je i nekoliko ogromnih otvorenih prostorija, od kojih su mnoge još proširivali, tragajući za vodom i gorivom. Većina unutrašnjih tunela meseca bile su glatke i svrsishodne cevi, ali su unutrašnje odaje i neke od velikih galerija bile sagrađene u skladu sa Arkadijevom društveno-arhitektonskom teorijom, pa ga je ovaj poveo da ih vidi: kružni hodnici, objedinjeni prostori za rad i rekreaciju, terase, izgravirani metalni zidovi, sve što je postalo standardno tokom razdoblja gradnje u Marsovim kraterima, ali se Arkadije i dalje ponosio njima.
     Tri manja površinska kratera na suprotnoj strani meseca u odnosu na Stikni bila su pod staklenim kupolama i ispunjena selima sa pogledom na planetu koja se okretala ispod njih - pogledom koji nikad nije bio moguć u Stikniju, jer se Fobosova duga osa nalazi u nepromenljivom položaju prema Marsu, tako da veliki krater večno gleda u svemir. Arkadije i Džon stajali su u Semenovu, gledajući kroz kupolu Mars, koji je ispunjavao polovinu neba i bio ogrnut svojim oblacima prašine, tako da su mu bile zaklonjene sve lepote. "Velika Oluja", reče Arkadije. "Saks mora da šizi."
     "Ne", reče Džon. "Prolazna pojava, kaže. Nezgoda."
     Arkadije huknu. Njih dvojica već su uspostavila svoje staro opušteno drugarstvo, osećaj da su jednaki, braća iz davnine. Arkadije je ostao isti kao pre, smejao se, šegačio, igrao ulogu velikog šaljivdžije, bio pun ideja i stavova, samouveren na način u kome je Džon neizmerno uživao, čak i sada, kada je bio siguran da su mnoge Arkadijeve ideje pogrešne, pa čak i opasne.
     "U stvari, Saks je verovatno u pravu", reče Arkadije. "Ako ovi tretmani protiv starenja pomažu, i mi stvarno poživimo decenijama duže, to će svakako izazvati socijalnu revoluciju. Ma koliko to čudno zvučalo, kratkovečnost je bila odlučujuća sila u opstajanju institucija. Ali je istina da je mnogo lakše držati se kratkoročne sheme opstanka koju imamo, kakva god ona bila, nego staviti sve na kocku zbog novog plana koji možda neće uspeti - bez obzira na to koliko taj naš kratkoročni plan može da bude razoran za buduće generacije. Znaš već: neka se oni nose s tim. I zaista, da bi i buduće generacije dobile svoje, ljudi uspevaju da shvate sistem tek kada ostare i nađu se jednom nogom u grobu, tako da sistem ostaje sledećoj generaciji, masivan i dobro ušančen, i mora se iznova saznavati. Ali ako shvatiš sistem, a zatim buljiš u njega još pedeset godina, na kraju ćeš reći - zašto ga ne načinimo racionalnijim? Zašto ne bi bio bliži onome što nam srce želi? Šta nas sprečava?"
     "Možda zato sve počinje da ide naopako tamo dole", reče Džon. "Ali nešto mi govori da ti ljudi ipak nisu progledali." Kratko je prepričao Arkadiju situaciju sa sabotažama i završio priču direktnim pitanjem: "Znaš li ko to radi, Arkadije? Jesi li i ti umešan?"
     "Ko, ja? Ne, Džone, i sam znaš da nisam takav. Ta razaranja su glupa. To je delo crvenih, po svemu sudeći, a ja nisam crveni. Ne znam tačno ko to radi. Verovatno En, jesi li je pitao?"
     "Ona kaže da ne zna ništa o tome."
     Arkadije se zakikota. "Moj dobri stari Džon Bun! To mi se dopada. Slušaj, prijatelju, reći ću ti zašto se dešava ovo što se dešava, a ti posle možeš sistematski da poradiš na tome, pa ćeš možda još nešto da otkriješ. A, evo podzemne do Stiknija - dođi, hoću da ti pokažem odaju beskraja, koja je prava majstorija." Odveo je Džona do malog vagona podzemne, i otplovili su niz tunel gotovo do središta Fobosa, gde su stali i izišli. Prošli su kroz usku prostoriju i odgurnuli se niz hodnik; Džon je primetio da mu se telo naviklo na bestežinsko stanje, da ponovo može da lebdi bez posledica. Arkadije ga je poveo u prostranu otvorenu galeriju, koja je na prvi pogled bila prevelika da bi stala u unutrašnjost Fobosa: pod, zidovi i tavanica bili su obloženi fasetnim ogledalima, a svaka okrugla površina uglačanog magnezijuma bila je postavljena pod takvim uglom da se svako unutar ove mikrogravitacije odražavao u hiljadama beskrajnih umanjenja.
     Spustili su se do poda i zavukli vrhove obuće kroz obruče, lebdeći kao bilje morskog dna usred nemirnih jata Arkadija i Džonova. "Znaš, Džone, menjaju se ekonomske osnove života na Marsu", reče Arkadije. "Samo probaj da se rugaš! Dosad nismo živeli u monetarnoj ekonomiji, jer smo bili nešto kao naučna stanica. To je kao kad osvojiš nagradu koja te oslobađa ekonomskih stega. Osvojili smo tu nagradu, kao i mnogi drugi, i svi već godinama živimo ovde, na taj način. Ali sada sve više ljudi stiže na Mars, hiljade i hiljade ljudi! Mnogi od njih planiraju da ovde rade, zarade nešto para i vrate se na Zemlju. Oni rade za transnacionalke koje su dobile koncesije od UNOMA-e. Dokument Marsovskog sporazuma se čuva zato što je navodno UNOMA zadužena za njegovo sprovođenje, ali je duh ugovora kršen gde god se okreneš, i to od samih UN."
     Džon je klimao glavom. "Da, video sam. Helmut mi je to čak rekao u lice."
     "Helmut je ljigavac. Ali, slušaj, kada dođe vreme za obnovu sporazuma, ima da izmene zakonski dokument u skladu sa novim duhom. Ili će sebi dati šira ovlašćenja. To je zbog otkrića strateških metala i zbog onolikog slobodnog prostora. Ove dve stvari znače spas za mnoge zemlje tamo dole i nove teritorije za transnacionalke."
     "I misliš da će imati dovoljnu podršku da izmene sporazum?"
     Milioni Arkadija iskolačeno su buljili u milione Džonova. "Ne budi tako naivan! Naravno da imaju dovoljnu podršku! Gledaj, Marsovski sporazum zasniva se na starom Sporazumu o otvorenom svemiru. To je bila prva greška, zato što je Sporazum o otvorenom svemiru, u stvari, veoma labavo uređen, pa je i Marsovski sporazum takav. Prema uredbama samog sporazuma, države mogu da postanu članice izvršnog veća s pravom glasa ako ovde uspostave neki interes, zbog čega imamo sve te nove naučne stanice Arapske Lige, Nigerije, Indonezije, Azanije, Brazila, Indije, Kine i čije sve ne. A veliki broj ovih novih zemalja postaju članice samo zato da bi prekršile sporazum u trenutku obnove. Planiraju da otvore Mars pojedinačnim vladama, van kontrole UN. A transnacionalke koriste zastave podesnih zemalja kao što su Singapur i Moldavija da pokušaju da otvore Mars za privatno naseljavanje, pod upravom korporacija."
     "Do obnove ipak ima još nekoliko godina", reče Džon.
     Milioni Arkadija zakolutaše očima. "Već je počelo. Ne samo u priči, već i u onome što se tamo dole svakodnevno događa. U vreme kada smo stigli, i dvadeset godina posle toga, Mars je bio kao Antarktik, samo još čistiji. Bili smo izvan sveta, nismo imali čak ni svojih stvari - nešto odeće, molitvenik, i to je sve. Sada znaš šta mislim, Džone. Ovaj aranžman podseća na praistorijski način života, i zato nam izgleda pravilan, jer naš mozak prepoznaje tri miliona godina koje je proveo živeći u njemu. Naši se mozgovi u suštini razvijaju u određeno ustrojstvo u skladu sa životnom stvarnošću. Posledica toga jeste da ljudi postaju silno vezani za takav način života, kad im se da prilika da ga prožive. Ovo omogućava da se posveti pažnja pravom poslu, a to je sve što se čini radi opstanka, stvaranja nečega, zadovoljenja radoznalosti ili igre. To je utopija, Džone, posebno za primitivce i naučnike, što znači za sve. Zato je naučna istraživačka stanica, zapravo, smanjeni model praistorijske utopije, koji su u monetarnoj ekonomiji transnacionalki isklesali pametni primati, želeći da žive dobro."
     "Misliš da bi se svi pridružili tome", reče Džon.
     "Mislim, ali im se to ne nudi. A to onda nije prava utopija. Mi pametni primati, naučnici, više smo voleli da isklešemo ostrva za sebe nego da radimo na tome da stvorimo takve uslove za sve. Tako da su ostrva u stvarnosti deo transnacionalnog poretka. Plaćena su, nikada nisu istinski slobodna, nikada ne postoji slučaj potpuno nezavisnog istraživanja. Zato što će ljudi koji plaćaju za naučne stanice kad-tad zatražiti povraćaj ulaganja. Sada ulazimo u to vreme. Traži se povraćaj za naše ostrvo. Mi se, vidiš, ne bavimo čistim istraživanjem, već primenjenim istraživanjem. A sa otkrićem strateških metala, ta primena je postala očigledna. I tako se sve vraća, vlasništvo, cene i nadnice. Kompletan sistem profita. Mala naučna stanica pretvara se u rudnik, sa uobičajenim rudarskim stavom prema zemlji kao blagu. A naučnike pitaju, šta vi radite, i koliko to vredi? Od njih se traži da rade svoj posao za platu, a profit od njihovog rada treba da ode vlasnicima poslova za koje oni, kako se odjednom ispostavlja, rade."
     "Ja ne radim ni za koga", reče Džon.
     "U redu, ali radiš na projektu teraformiranja, a ko to plaća?"
     Džon oproba Saksov odgovor: "Sunce."
     Arkadije ga izvižda. "Pogrešno! Nisu u pitanju samo Sunce i roboti, već i ljudski rad, i to popriličan. A ti ljudi treba da se hrane, i tako dalje. Znači da im to neko omogućava, to jest nama, zato što se nismo potrudili da stvorimo život u kome bismo to sami sebi omogućili."
     Džon se namršti. "Pa, u početku nismo mogli bez pomoći. Bile su to milijarde dolara u opremi, dopremljenoj ovamo. Popriličan ljudski rad, kao što si rekao."
     "Jeste, tako je. Ali smo mogli, odmah po dolasku, da usmerimo sve svoje napore da postanemo samodovoljni i nezavisni, a zatim da im otplatimo dug i tako završimo s njima. Ali nismo, i sada su stigle zelenaške ajkule. Vidiš, tamo u početku, da nas je neko pitao ko zarađuje više para, ti ili ja, bilo bi nemoguće odrediti, zar ne?"
     "Tačno."
     "Besmisleno pitanje. Ali sada pitaš, i moramo da se dogovaramo. Zastupaš li nekoga?"
     "Nikoga."
     "Ni ja. Ali Filis je savetnik za Ameks, Subaraši i Armskor. A Frenk je savetnik za Hanivel-Meseršmit, GE, Boing i Subaraši. I tako dalje. Oni su bogatiji od nas. A u ovom sistemu, bogatiji je moćniji."
     Videćemo je li tako, pomisli Džon. Ali nije hteo da zasmejava Arkadija, pa je oćutao.
     "I to se događa svuda na Marsu", reče Arkadije. Oko njih su oblaci Arkadija mahali rukama, nalik na tibetansku mandalu riđokosih demona. "Naravno, tu su i ljudi koji primećuju šta se događa. Ili sam im ja rekao. Ovo moraš da shvatiš, Džone: postoje ljudi koji će se boriti da stvari ostanu kakve su bile. Postoje ljudi koji su voleli život primitivnog naučnika, toliko da neće od njega odustati bez borbe."
     "Znači, sabotaže..."
     "Da! Možda su neke delo ovih ljudi. Mislim da je to kontraproduktivno, ali oni se ne slažu. Sabotaže su uglavnom delo onih koji žele da Mars ostane onakav kakav je bio pre našeg dolaska. Ja ne pripadam njima. Ja sam od onih koji će se boriti protiv toga da Mars postane slobodna zona za transnacionalna iskopavanja. I da sprečim da postanemo srećni robovi nekakve klase operativaca, ušančene u svojoj utvrđenoj instituciji." Suočio se sa Džonom, i Džon krajičkom oka opazi beskrajna sučeljavanja oko njih. "Ti ne osećaš isto?"
     "U stvari, osećam." Nacerio se. "Osećam! Mislim, ako se ne slažemo, to je najviše oko izbora metoda."
     "Koje metode ti predlažeš?"
     "Pa - u osnovi, voleo bih da sporazum bude obnovljen ovakav kakav jeste, i da se potom poštuje. Ako se to dogodi, imaćemo šta smo hteli ili ćemo bar imati osnovu za sticanje pune nezavisnosti."
     "Sporazum neće biti obnovljen", reče Arkadije suvo. "Biće potrebno nešto mnogo radikalnije da se zaustave ovi ljudi, Džone. Direktna akcija - jeste, ne gledaj me kao da ne možeš da poveruješ! Zaplena dela imovine, ili sistema veza - uspostavljanje naših zakona, podržanih od svih ovde, onih napolju na ulicama - da, Džone, da! Do toga će doći, jer su pištolji već pod stolom. Samo masovne demonstracije i ustanak mogu da ih poraze, istorija je to pokazala."
     Oko Džona se jatilo milion Arkadija, ozbiljnijeg lica od svih Arkadija kojih se sećao - toliko ozbiljnog da su bujajući nizovi Džonovog lica imali regresivan izraz potištene brige. Stisnuo je usne. "Voleo bih prvo da oprobam svoj način", reče.
     Na to se nasmejaše svi Arkadiji. Džon ga odgurnu u šali i Arkadije odlete na pod, odbaci se i uhvati ga za noge. Rvali su se dok su mogli da održe spoj, a onda odleteše na suprotne strane odaje; u ogledalima, milioni njih odleteše u različitom smeru, u beskraj.
     Potom se vratiše do podzemne i odoše u Semenov na večeru. Dok su jeli, posmatrali su površinu Marsa iznad sebe, uskovitlanu kao kod nekog gasnog džina. Džonu se odjednom učini da izgleda kao velika narandžasta ćelija, embrion ili jaje. Hromozomi koji šibaju okolo ispod pegave narandžaste ljuske. Novo biće koje čeka da se rodi, bez sumnje plod genetskog inženjeringa. A oni su bili inženjeri, još nesigurni kakvo ono treba da bude. Svi su se trudili da prikače željene gene (svoje) za plazmide i ubace ih u planetne spirale DNK, da bi izazvali željene izraze kod novog himeričkog stvorenja. Baš tako. I dopadalo mu se mnogo toga što je Arkadije želeo da ugradi. Ali je imao i sopstvene zamisli. Videće se ko će na kraju uspeti da stvori celovitiji genom.
     Pogledao je Arkadija, koji je posmatrao nebo, zakriljeno planetom, sa istim smrtno ozbiljnim izrazom lica kao u dvorani ogledala. Izrazom koji mu se tako precizno i moćno urezao u pamćenje, shvatio je, zbog one otkačene, višestruke perspektive muve.

     Džon se ponovo spustio u pomrčinu Velike Oluje, i tamo, u mutnim, pretećim danima, šibanim peskom, video stvari koje nije video ranije. Bila je to zasluga razgovora sa Arkadijem. Posmatrao je na sasvim novi način; otputovao je južno od Barouza, na primer, do Sabiši ('Usamljeni') mohoula, i posetio Japance koji su tamo živeli. Bili su to veterani, japanskih prvih stotinu, samo sedam godina kraće na Marsu od pravih; ovi su, za razliku od prvih stotinu, postali vrlo jedinstveni i u mnogome se pretvorili u 'domaće'. Sabiši je ostao malo mesto, čak i pošto je tamo iskopan mohoul. Nalazio se u oblasti oštrih stena blizu kratera Žari-Delož, i dok se vozio poslednjom deonicom odašiljačkog puta do naselja, Džon je povremeno nazirao stene izvajane u ogromna lica ili tela, ili prekrivene složenim piktografima, ili izdubljene u male hramove Šintoa ili Zena. Dugo je posle tih vizija zurio u oblake prašine, ali su one uvek nestajale poput priviđenja, tek naslućene. Kada je prešao u nepravilnu oblast čistog vazduha niz vetar od mohoula, primetio je da Sabišiji ovamo dovlače kamen izvađen iz velikog okna i slažu ga u krivudavo nanizane gomile - šaru - koja bi iz svemira izgledala kao, šta, zmaj? Potom je stigao do garaže, gde ga je pozdravila grupa njih, bosonogih i dugokosih, u ofucanim, mrkim hodačima ili sa pregačama sumo rvača: stari japansko-marsovski mudraci, koji su govorili o centrima kamija u oblasti, i o tome da se njihovo najdublje osećanje on-a odavno okrenulo od cara prema planeti. Pokazali su mu laboratorije, gde su radili na areobotanici i zaštitnim materijalima za odela. Takođe su pomno tragali za akviferima, i bavili se klimatologijom u polutarnom pojasu. Dok je Džon slušao ono što su govorili, činilo mu se da su morali biti u vezi sa Hiroko. Bilo bi nelogično da nisu. Ali kada je pitao za nju, samo su slegali ramenima. Džon je počeo da ih obrađuje, da uspostavlja atmosferu poverenja koju je tako često uspevao da uspostavi u dodiru sa starcima, osećaj da su godinama zajedno, još od nekog njihovog Nojevog doba. Posle nekoliko dana raspitivanja, upoznavanja grada, pokazivanja da je 'čovek koji zna za giri', počeli su polako da se otvaraju, govoreći mu na staložen, ali otvoren način da im se ne dopada iznenadno širenje Barouza, susedni mohoul, porast broja stanovnika uopšte, ili novi pritisak japanske vlade na njih da pretraže Veliki Nagib i 'nađu zlato'. "Odbili smo", reče Nanao Nakajama, naborani starac sa raščupanim belom bradom i brkovima, tirkiznim minđušama i dugačkom sedom kosom vezanom u konjski rep. "Ne mogu nas naterati."
     "A ako pokušaju?" upita Džon.
     "Neće uspeti." Njegova spokojna sigurnost privuče Džonovu pažnju; setio se razgovora sa Arkadijem, među ogledalima.
     Neke od novih stvari koje je sada video, bile su, dakle, ishod novog načina posmatranja i novih pitanja koja je postavljao. No, druge su bile rezultat reči koju je Arkadije poslao kroz mrežu prijatelja i poznanika, da kažu ko su i da mu se nađu i istrazi. Otuda je, prilikom predaha u nekom od naselja na putu od Sabišija do Senzeni Naa, često imao susret sa grupicama od dvoje, troje ili petoro ljudi, koji bi mu se predstavili i rekli da je Arkadije mislio da bi ga zanimalo da vidi ovo... Pa bi ga poveli da vidi podzemnu farmu sa samostalnim generatorom, ili sanduk alata i opreme, ili skrivenu garažu punu rovera, ili kompletnu malu nastambu u mezi, nenastanjenu, ali spremnu da primi žitelje. Džon je išao za njima, razrogačenih očiju i otvorenih usta, postavljajući pitanja i tresući glavom u čudu. Da, Arkadije mu je zaista otvorio oči; na planeti je postojao čitav pokret, mala grupa u svakom naselju!
     Konačno je stigao u Senzeni Na. Vratio se zato što je Polina identifikovala dva radnika koji su vođeni kao odsutni, bez ikakvog objašnjenja, na dan kada je na njega bačen kamion. Razgovarao je s njima dan posle dolaska, ali se pokazalo da imaju zadovoljavajuća objašnjenja za odsustvo iz mreže; bili su na terenu, na planinarenju. Ali pošto im se izvinio za oduzeto vreme i pošao u svoju sobu, prišlo mu je još troje tehničara za mohoule, koji su se predstavili kao Arkadijevi prijatelji. Džon ih je srdačno pozdravio, srećan što će mu putovanje ipak nešto doneti. Na kraju ga je grupa od osmoro njih povezla roverom do kanjona uporednog sa onim u kome je bio mohoul. Odvezli su se kroz zastor prašine do skloništa ukopanog u nadneseni zid kanjona: bilo je nevidljivo za satelite, jer je ispuštalo toplotu kroz veći broj malih oduški koje su iz svemira izgledale kao Saksove vetrenjače-grejači. "Verujemo da je tako uradila i Hirokina grupa", reče jedan od njegovih vodiča. Bila je to žena po imenu Merien, dugačkog, kljunastog nosa i preblizu postavljenih očiju, tako da je imala veoma prodoran pogled.
     "Znate li gde je Hiroko?" upita Džon.
     "Ne, ali mislimo da su negde u kršu."
     Standardni odgovor. Upitao ih je za sklonište na litici. Sagrađeno je, rekla mu je Merien, pomoću opreme iz Senzeni Naa. Trenutno je prazno, ali spremno ako se ukaže potreba.
     "Potreba za čim?" upita Džon pri obilasku malih, mračnih odaja.
     Merien je zurila u njega. "Za revolucijom, naravno."
     "Revolucijom!"
     Dok su se vozili nazad, Džon je uglavnom ćutao. Merien i njeni drugovi osetili su njegovu prepadnutost, pa su i sami postali nesigurni; možda su zaključili da je Arkadije pogrešio kada je od njih zatražio da mu pokažu sklonište. "Priprema se veliki broj istih takvih", reče Merien kao da se brani. Ideju im je dala Hiroko, i Arkadije je bio mišljenja da bi mogla da bude korisna. Počeli su da ih nabrajaju na prste: čitava skladišta opreme za pročišćavanje vazduha i leda, zakopana u tunelu od suvog leda na jednoj od stanica za preradu leda na južnoj polarnoj kapi; bunarsko okno koje je crplo vodu iz velikog akvifera ispod Kasei Valisa; raštrkane stakleničke laboratorije oko Aherona, gde su se gajile farmakološki korisne biljke; centar veza u podrumu Nađinog šetališta u Podbrežju. "A to je samo ono za šta mi znamo. U mreži se pojavljuje samizdat za jedno čitanje sa kojim mi nemamo nikakve veze, i Arkadije je siguran da tamo napolju postoje i druge grupe koje rade isto što i mi. Jer kad zagusti, svima će nam biti potrebna mesta gde ćemo se kriti i odakle ćemo se boriti."
     "Manite me, molim vas", reče Džon. "Morate utuviti u glavu da je čitav ovaj revolucionarni scenario obična fantazija o Američkoj revoluciji, znate, o velikoj granici, o junačkim prvim kolonistima eksploatisanim od imperijalne uprave, o pobuni sa ciljem da kolonija postane suverena država - sve je to lažna analogija!"
     "Zašto to kažete?" upita Merien. "Šta se razlikuje?"
     "Pa, pre svega, ne živimo na zemljištu koje može da nas hrani. Osim toga, nemamo sredstava za uspešnu pobunu!"
     "Ne slažem se ni sa jednom tvrdnjom. Trebalo bi još da razgovarate s Arkadijem o tome."
     "Pokušaću. U svakom slučaju, mislim da postoji bolji način da se to učini nego da se šunja okolo i krade oprema, direktniji način. Jednostavno treba da predočimo UNOMA-i šta treba da stoji u novom sporazumu o Marsu."
     Njeni drugovi podsmešljivo odmahnuše glavama.
     "Možemo da pričamo šta god želimo", reče Merien, "ali to neće promeniti ono što nameravaju da urade."
     "Zašto neće? Mislite da mogu da prenebregnu ljude koji žive ovde? Istina je da sada imaju šatlove za povratna putovanja, ali smo i dalje udaljeni osamdeset miliona kilometara od njih, i ovde smo, a oni nisu. Ovo možda nije Amerika iz šezdesetih godina sedamnaestog veka, ali imamo iste prednosti: daleko smo, i sve je u našim rukama. Važno je ne zapasti u njihov način razmišljanja, u sve one stare, krvave greške!"
     Iznosio im je činjenice protiv revolucije, nacionalizma, vere, ekonomije - protiv svakog vida zemaljskog razmišljanja koga je mogao da se seti, sve smuljano zajedno na njegov uobičajeni način. "Revolucija, zapravo, nije bila uspešna ni na Zemlji. A ovde je sve to prevaziđeno. Trebalo bi da smišljamo novi program, baš kao što kaže Arkadije, uključujući načine da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke. Dok živite u maštanjima o prošlosti, vodite nas pravo u represiju na koju se žalite! Treba nam novi, marsovski način života, nova marsovska filozofija, ekonomija, vera!"
     Oni ga upitaše kakva bi ta nova marsovska misao trebalo da bude, a on podiže ruke. "Kako ja to da znam? Teško je govoriti o nečemu što tek treba da nastane, teško je to zamisliti, jer nemamo od čega da pođemo. To je uvek problem kada pokušavate da stvorite nešto novo, verujte mi da znam, jer sam pokušao. Ali mislim da mogu da vam kažem kako će to izgledati; izgledaće kao prve godine ovde, kada smo svi bili jedna grupa i kada smo radili zajedno. Kada nije postojao drugi smisao života osim da se smestimo i istražimo ovo mesto, i kada smo svi zajedno odlučivali šta da se radi. Tako bi to trebalo da izgleda."
     "Ali ti dani su prošli", reče Merien, a ostali potvrdiše. "To je samo vaše lično maštanje o prošlosti. Prazne reči. Kao da držite čas filozofije u ogromnom rudniku zlata, između dve sučeljene vojske!"
     "Ne, ne", reče Džon. "Govorim o metodima za pružanje otpora, metodima koji odgovaraju stvarnoj situaciji ovde, a ne nekakvoj revolucionarnoj maštariji iz knjiga o istoriji!"
     I tako su se vrteli u krug, neprestano, sve dok nisu stigli u Senzeni Na i povukli se u prostorije za radnike na najnižem stambenom spratu. Tamo su nastavili svoju strastvenu raspravu, kroz vremenski pomak i dugo u noć; i u toj raspravi Džon oseti kako ga ispunjava oduševljenje, jer je video da počinju da razmišljaju o problemu - bilo je očito da ga slušaju, i da im je važno ono što im govori i ono što misli o njima. Bio je to njegov najbolji povratak u stari akvarijum Prvog Čoveka; u kombinaciji sa Arkadijevim žigom odobrenja, to mu je omogućilo opipljiv uticaj nad njima: bio je u stanju da uzdrma njihovo pouzdanje, da ih natera da razmišljaju, da preispitaju svoje stavove, da promene mišljenje!
     A u mutno purpurno svitanje Velike Oluje odlutali su niz hodnike do kuhinje i tamo nastavili razgovor, gledajući kroz prozore i gutajući kafu, zračeći izvesnim nadahnućem, prastarim uzbuđenjem valjane rasprave. I kada su konačno prestali da bi malo odspavali pre nego što započne dan, čak je i Merien bila vidno uzdrmana, a svi ostali su bili u dubokim mislima, već maltene ubeđeni da je Džon u pravu.
     Džon je odšetao do svog gostinskog stana, osećajući se umorno, ali srećno. Bez obzira na to da li je to Arkadije hteo ili ne, učinio je da Džon postane jedan od vođa njegovog pokreta. Možda će jednom zažaliti zbog toga, ali više nije bilo povratka. A Džon je bio siguran da je to bila dobra odluka. Mogao je da bude most između podzemlja i ostalih žitelja Marsa - radeći u oba sveta, mireći ih, pretvarajući ih u jedinstvenu silu koja će biti delotvornija od svakog ponaosob. Biće to možda sila sa javnim sredstvima i poletom tajnog pokreta. Arkadije je smatrao da je takva sinteza nemoguća; ali Džon je imao uticaj kakav Arkadije nije. Tako da je mogao, pa, ne da uzurpira Arkadijevo mesto vođe, već da ih sve zajedno promeni.
     Vrata njegovog stana u gostinskom delu bila su otvorena. Utrčao je unutra i tamo zatekao Sema Hjustona i Majkla Čenga kako sede u foteljama. "Pa", reče Hjuston, "gde ste bili?"

     "Ma, o'ladite", reče Džon. Osetio je kako ga obuzima bes, a njegovo dobro raspoloženje nestalo je za tren oka. "Jesam li pogrešio vrata?" Izvio se unazad da pogleda. "Nisam. Ovo su moje sobe." Podigao je ruke i uključio rekorder na zglobnoj pločici. "Šta radite ovde?"
     "Hoćemo da nam kažete gde ste bili", reče Hjuston čvrsto. "Imamo ovlašćenje da ulazimo u sve sobe ovde i da dobijemo odgovor na svako pitanje. Stoga možete početi."
     "Samo što nisam", reče Džon posprdno. "Kako vam ne dosadi ta uloga opakog žace? Umete li vi, momci, nekad da promenite pesmu?"
     "Mi samo hoćemo odgovore na svoja pitanja", reče Čeng blago.
     "Ma nemojte, gospodine dobri žaco", reče Džon. "Svi mi želimo odgovore na svoja pitanja, zar ne?"
     Hjuston ustade; već je bio na ivici nerava, i Džon mu priđe i stade tako da je ostalo jedva deset centimetara između njih. "Gubite se iz mog stana", reče. "Izlazite, ili ću vas ja izbaciti, pa ćemo onda da vidimo ko ima pravo da ulazi ovamo."
     Hjuston je samo zurio u njega, i Džon ga bez upozorenja gurnu u grudi; Hjuston nalete na fotelju i protiv svoje volje sede, pa se odbaci prema Džonu, ali Čeng skoči između njih, sa rečima: "Čekaj malo, Seme, čekaj malo", dok je Džon vikao "Gubite se iz mog stana!" - ponavljajući te reči više puta iz sveg glasa, nalećući na Čengova leđa i besno zureći preko njegovog ramena u Hjustonovo crveno lice. Prizor zamalo da ga natera da prsne u smeh; uspeh onog guranja povratio mu je dobro raspoloženje, i on odmaršira da vrata galameći: "Napolje! Napolje! Napolje!" - da Hjuston ne bi video kako se ceri. Čeng izgura svog razjarenog kolegu u hodnik, a Džon pođe za njima. Na hodniku, Čeng je pazio da stoji između svog partnera i Džona. Bio je krupniji od obojice, i sada se okrenuo prema Džonu, sa zabrinutim i nervoznim izrazom lica.
     "Dobro, šta hoćete?" upita Džon nevino.
     "Samo da nam kažete gde ste bili", reče Čeng tvrdoglavo. "Imamo razloga da verujemo da je vaša takozvana istraga sabotaža bila samo veoma vešt paravan."
     "A ja verujem u istu stvar što se tiče vas", reče Džon.
     Čeng ga je ignorisao. "Jer, vidite, sve se događa posle vaših poseta..."
     "I za vreme vaših poseta."
     "...u svaki mohoul koji ste posetili tokom Velike Oluje bačeni su bubnjevi sa prašinom. Programe u kabinetu Saksa Rasela u Vidikovcu Ehus napali su kompjuterski virusi, odmah posle vašeg savetovanja s njim 2047. godine. U Aheronu su biološki virusi napali brzorastuće lišajeve čim ste otišli odande. I tako dalje.
     Džon slegnu ramenima. "Pa šta? Ovde ste već dva meseca, i to je sve što ste uspeli da saznate?"
     "Ako smo u pravu, dovoljno je. Gde ste bili sinoć?"
     "Žao mi je", reče Džon. "Ne odgovaram na pitanja provalnika u moj stan."
     "Morate", reče Čeng. "Takav je zakon."
     "Koji zakon? Šta ćete da mi uradite?" Okrenuo se prema otvorenim vratima sobe i Čeng se pomeri da mu blokira put; on ponovo planu i naglo krenu prema Čengu, koji se trže, ali ostade na vratima. Džon se okrenu i pođe prema zajedničkim prostorijama. Isto veče napustio je Senzeni Na u roveru, uputivši se odašiljačkim putem na sever duž istočnog boka Tarzisa. Bio je to dobar put, tako da je tri dana kasnije bio već 1300 kilometara severnije, a malo dalje na severozapadu nalazio se Noktis Labirintus, i kada je naišao na veliku odašiljačku raskrsnicu, sa novom stanicom za gorivo, pošao je desno, putem koji je vodio istočno od Podbrežja. Dok je rover naslepo putovao kroz prašinu, radio je sa Polinom. "Polina, da li bi pregledala sve planetne dokumente o krađi dentalne opreme?" Bila je spora kao čovek kada su bili u pitanju vanredni zahtevi, ali bi na kraju prikupila podatke. Potom joj je naložio da pregleda podatke o kretanju svake sumnjive osobe koje je mogao da se seti. Kada se uverio gde je ko bio, pozvao je Helmuta Bronskog da se požali na postupke Hjustona i Čenga. "Kažu da rade s tvojim odobrenjem, Helmute, pa sam mislio da ne bi bilo loše da znaš šta rade."
     "Rade najbolje što mogu", reče Helmut. "Voleo bih da prestaneš da ih zlostavljaš i da počneš da sarađuješ, Džone. Bilo bi korisno. Znam da nemaš šta da kriješ, pa mi nije jasno zašto odbijaš saradnju."
     "Hajde, Helmute, oni ne traže pomoć. To je zloupotreba položaja. Reci im da prestanu s tim."
     "Oni se samo trude da urade svoj posao", reče Helmut blago. "Nisam čuo da je bilo nekih nepravilnosti."
     Džon prekinu vezu. Kasnije pozva Frenka, koji je bio u Barouzu. "Šta je s Helmutom? Zašto predaje planetu u ruke ovim policajcima?"
     "Idiote", reče Frenk. Istovremeno je mahnito kucao na kompjuteru ispred sebe, te se činilo da je tek delimično svestan onoga što govori. "Imaš li ti uopšte pojma o onome što se ovde dešava?"
     "Bio sam ubeđen da imam", reče Džon.
     "Stojimo do kolena u benzinu! A ovi prokleti tretmani protiv starenja su šibica. Ali ti ionako nikada nisi shvatio zašto su nas poslali ovamo, pa što bi ti sada nešto bilo jasno?" Kucao je dalje, pomno zagledan u svoj ekran.
     Džon je dugo posmatrao mali Frenkov lik na ekranu pločice. Konačno reče: "Zašto su nas poslali ovamo, Frenk?"
     "Zato što su Rusija i Sjedinjene Američke Države bile očajne, eto zašto. Bili smo oronuli, nezgrapni industrijski dinosaurusi, koje samo što nisu proždrali Japan i Evropa i svi oni mali tigrovi što su se pojavljivali u Aziji. A imali smo i veliko, neiskorišćeno svemirsko iskustvo, kao i par ogromnih i nepotrebnih vazduhoplovno-svemirskih industrija, pa smo iskoristili sve to i došli ovamo da pokušamo da otkrijemo nešto što će opravdati poduhvat. I isplatilo se! Našli smo zlato, da se tako izrazim. A to znači samo još benzina, jer zlatne groznice pokazuju ko je moćan, a ko nije. I mada sad imamo prednost, dole još ima puno malih tigrova koji su sposobniji od nas i svi hoće svoj deo plena. Dole ima toliko zemalja bez slobodnog prostora i prirodnih bogatstava, a deset milijardi ljudi stoje u sopstvenim govnima."
     "Zar mi nisi rekao da će se Zemlja uvek raspadati?"
     "Ovo nije raspadanje. Razmisli - ako ovaj prokleti tretman bude samo za bogate, siromašni će se pobuniti i sve će otići u majčinu - ali ako tretman bude za sve, broj stanovnika će vrtoglavo porasti i opet će sve u majčinu. Ovako ili onako, piši propalo! I već je počelo! Naravno, transnacionalkama se to ne dopada, jer kada svet eksplodira, posao propada. Strahuju od toga, i zato su odlučile da pokušaju prisilno da održe situaciju. Helmut i oni policajci samo su delić vrška ledenog brega - među političkim vođama ima mnogo takvih koji smatraju da će u sledećih nekoliko decenija svetska policijska država biti naša jedina prilika da ostvarimo kakvu-takvu stabilizaciju broja stanovnika bez katastrofe. Kontrola odozgo; glupe li kopiladi..."
     Frenk s gađenjem zavrte glavom, a onda se nagnu prema svom ekranu i zaokupi se onim što se nalazilo na njemu.
     Džon reče: "Jesi li primio tretman, Frenk?"
     "Naravno da jesam. Ostavi me na miru, Džone, imam puno posla."

     Leto je na jugu bilo toplije nego ono prethodno, pod plaštom Velike Oluje, ali ipak hladnije nego bilo koje zabeleženo. Oluja je sada trajala već gotovo dve M-godine, preko tri zemaljske godine, ali je Saks to filozofski posmatrao. Džon ga je pozvao u Vidikovac Ehus, i kada je pomenuo hladne noći koje je doživeo, Saks samo reče: "Vrlo je verovatno da ćemo imati niske temperature u najvećem delu razdoblja teraformiranja. Ali toplota per se i nije naš cilj. Na Veneri je toplo. Ono što nama treba jeste mogućnost opstanka. Ako budemo mogli da udišemo vazduh, briga me za hladnoću."
     U međuvremenu je i dalje bilo hladno, svuda, noću i do sto stepeni ispod nule, čak i na polutaru. Kada je Džon stigao u Podbrežje, nedelju dana posle odlaska iz Senzeni Naa, video je da pločnike prekriva ružičasti sneg; bio je gotovo nevidljiv u mutnoj svetlosti oluje, i pešačenje je bilo rizičan poduhvat. Žitelji Podbrežja provodili su najveći deo vremena unutra. Džon je utrošio nekoliko nedelja pomažući lokalnom timu bioinženjera da na terenu testira novu brzorastuću snežnu algu. Podbrežje je bilo puno stranaca. Većina su bili mladi Japanci ili Evropljani, koji su se na sreću još sporazumevali na engleskom. Džon je stanovao u jednoj od starih zasvođenih odaja, blizu severoistočnog ugla kvadranta. Stari kvadrant bio je manje popularan od Nađinog šetališta, skučeniji i mračniji, i mnoge odaje sada su se koristile za skladištenje. Bilo je neobično hodati kvadrantom hodnika i setiti se bazena, Majine sobe, trpezarije - jer je sada sve to bilo u mraku i nakrcano sanducima. Godine kada su prvih stotinu bili jedinih stotinu. Bilo je sve teže setiti se kako je to izgledalo.
     Preko Poline je pratio kretanje velikog broja ljudi, među njima i istražne jedinice UNOMA-e. Nije to bilo naročito strogo praćenje, jer nije uvek bilo lako ući u trag inspektorima, naročito Hjustonu i Čengu i njihovoj ekipi, za koje je pretpostavljao da namerno napuštaju mrežu. U međuvremenu su prijemne baze podataka kosmodroma svakog meseca sve više potvrđivale Frenkovu tvrdnju da su oni samo vršak ledenog brega; posebno je u Barouzu mnogo pridošlica radilo za UNOMA-u bez opisa posla, a zatim su se širili na rudnike i mohoule i druga naselja, da bi radili za šefove tamošnjeg obezbeđenja. A njihovi zemaljski radni dokumenti bili su zaista zanimljivi.
     Posle rada sa Polinom, Džon je često napuštao kvadrant i izlazio u šetnju, nespokojan i duboko u mislima. Bilo je mnogo vidljivije nego ranije: vazduh se polako pročišćavao, ali je ružičasti led još predstavljao opasnost prilikom pešačenja. Činilo se da Velika Oluja popušta. Brzina vetra na površini bila je samo dva do tri puta veća od prosečnih trideset kilometara na sat pre oluje, a prašina u vazduhu povremeno je bila samo gusta izmaglica koja je pretvarala zalaske Sunca u pastelne kovitlace ružičaste, žute, narandžaste, crvene i ljubičaste boje, sa nasumičnim i nestalnim potezima zelene i tirkizne, i ledenim dugama i parhelionima, kao i nešto ređim zaslepljujućim zracima čiste žute svetlosti: priroda u najkitnjastijem, najprolaznijem i najspektakularnijem vidu. Posmatrajući sve te zamućene boje i kretanja, Džon bi potisnuo misli i popeo se na veliku belu piramidu da razgleda okolinu, a zatim bi se vratio unutra, spreman da nastavi s ratovanjem.
     Jedne večeri, posle ko zna koje od ovih večernjih ekstravaganci, sišao je sa piramide i polako pošao prema Podbrežju - a tada je ugledao kako dve prilike izlaze iz bočne komore garaže i prolaze kroz prozirnu cev do rovera. U njihovom kretanju bilo je nečeg nervoznog i pritajenog, i on zastade da ih bolje osmotri: nisu imali šlemove, pa je po obliku potiljka i stasu prepoznao Hjustona i Čenga. Sa užurbanom zemaljskom nezgrapnošću popeli su se u rover i uputili se u njegovom pravcu. Džon zamrači vizir i pođe dalje, oborene glave, trudeći se da izgleda kao neko ko se vraća s posla, zanoseći malo u stranu da bi povećao rastojanje između sebe i njih. Rover zaroni u gust oblak prašine i naglo nestade.
     Kada je stigao do vrata komore, bio je duboko u mislima i gotovo prestrašen. Nepomično je stajao na vratima, razmišljajući, a onda se pokrenuo, ali ne kroz vrata, već prema kućištu interkoma u zidu pored vrata. Ispod mikrofona bilo je nekoliko vrsta ulaza, i on pažljivo izvadi poklopac iz jednog od njih i očisti prašinu oko ivice - ulaze više niko nije koristio - pa uključi zglobnu pločicu. Ukucao je Polininu ulaznu šifru i sačekao dovršetak dešifriranja. "Da, Džone?" začu se Polinin glas na zvučniku interkoma u njegovom šlemu.
     "Polina, molim te, uključi kameru i prikaži mi sobu."
     Polina se nalazila na stolu uz bočni zid, uključena u tamošnji priključak. Njena kamera bila je samo optičko vlakno, retko korišćeno, pa je slika na zglobnoj pločici bila mala. Soba je bila u mraku, gorelo je samo noćno svetlo; krivina njegovog vizira bila je još jedna prepreka, i nije mogao da razazna pojedinosti na ekranu čak ni kada je sasvim priljubio pločicu uz staklo; video je samo siva i nestalna obličja. Prepoznao je krevet i nešto na njemu, a zatim zid. "Deset stepeni nazad", reče, pa zažmiri, pokušavajući da protumači sliku od dva kvadratna centimetra. Krevet. Na krevetu je ležao čovek. Da li je moguće? Đon cipele, torzo, kosa. Bilo je teško odrediti. Obličje je bilo nepomično. "Polina, čuješ li nešto u sobi?"
     "Ventilatore, elektriku."
     "Pusti mi ono što hvataš na mikrofonu i pojačaj do kraja." Nagnuo je glavu uz levu stranu šlema, pritisnuvši uho uz zvučnik. Šištanje, hučanje, statički šum. Ovakav proces podrazumevao je dosta grešaka u prenosu, naročito pri upotrebi ovih korodiranih starih ulaza. Međutim, bio je siguran da ne čuje disanje. "Polina, možeš li da se uključiš u nadzorni sistem Podbrežja, pronađeš kameru na vratima naše sobe i pustiš sliku na moju pločicu, molim te?"
     Samo nekoliko godina ranije, lično je rukovodio ugradnjom sistema obezbeđenja u Podbrežju; Polina je još imala sve planove i šifre, i nije joj mnogo trebalo da zameni sliku na njegovoj pločici sa onom iz apartmana, izvan njegove sobe, snimanom odozgo. U apartmanu je gorelo svetlo, a kretanje kamere pokaza da su vrata zatvorena; to je bilo sve.
     Pustio je da mu ruka padne niz bok i počeo da razmišlja. Posle pet minuta ponovo je podigao ruku i stao da diktira Polini naredbe za sistem obezbeđenja Podbrežja. Posedovanje šifara omogućilo mu je da poruči celokupnom sistemu kameru da obriše sve trake koje je snimao i da ih potom pušta u jednočasovnom ciklusu, umesto u uobičajenom osmočasovnom. Zatim je naredio da dva robota-čistača dođu do sobe i otvore vrata. Dok su išli, stajao je i čekao, drhteći, da dovrše svoju sporu vožnju kroz odaje. Kada su otvorili vrata, ugledao ih je kroz Polinino malo oko; u sobu pokulja svetlost i na trenutak ga zaslepi, a onda se podesi, i on dobi mnogo jasniju sliku. Da, na krevetu je ležao čovek. Džonu se skrati dah. Upravljao je robotima preko telekomandi, koristeći sićušne poluge na zglobnoj pločici. Bio je to trzav proces, ali ako podizanje probudi nepoznatog, utoliko bolje.
     Nije ga probudilo. Udovi su mu mlitavo visili iz ruku robota, koje su ga podigle sa algoritamskom preciznošću. Beživotno telo. Čovek je bio mrtav.
     Džon namerno duboko udahnu, pa zadrža dah i nastavi sa upravljanjem, vodeći prvog robota da položi telo u veliku posudu za smeće drugog robota. Povratak robota niz hodnik do njihove odaje u skladištu bio je lak. Usput je nekoliko ljudi prošlo kraj njih, ali to nije mogao da spreči. Telo se moglo videti samo odozgo, i nadao se da se kasnije niko neće setiti robota.
     Kada ih je doveo u njihovu prostoriju, nije bio siguran šta dalje da radi. Da li da odnese telo do peći u Četvrti Alhemičara? Ne - sada kad ga je izneo iz sobe, nije morao da ga uklanja. Štaviše, trebaće mu kasnije. Prvi put se zapitao o kome je reč. Naredio je prvom robotu da priljubi svoje senzorsko oko uz zglob desne ruke mrtvaca i da ga očita magnetskim čitačem. Potrajalo je dok oko nije pronašlo pravo mesto na zglobu, ali ga potom nije ispuštalo. Na sićušnoj pločici koju su svi imali ugrađenu u kost zgloba nalazili su se podaci na standardnom jeziku tačaka, i Polina je za minut pronašla ID. Jašika Mui, revizor iz UNOMA-e, nastanjen u Podbrežju, na planetu stigao 2050. godine. Registrovana osoba. Čovek koji bi možda doživeo hiljadu godina.
     Džon poče da se trese. Naslonio se na zid Podbrežja od lakiranih plavih cigala. Moći će da uđe tek za jedan sat ili nešto ranije. Nestrpljivo se odgurnuo i pošao oko kvadranta. Obično mu je trebalo petnaestak minuta da ga obiđe, ali je otkrio da je to sada učinio za deset. Posle drugog kruga, skrenuo je prema starom logoru.
     Samo su dva stara modula još bila tamo, očigledno napuštena ili korišćena samo za skladištenje. Iz noćne prašine između njih iskrsnuše ljudske prilike i na trenutak ga uplašiše, ali zatim prođoše pored njega. Vratio se do kvadranta i ponovo ga obišao, a onda pođe stazom prema Četvrti Alhemičara. Zastao je da osmotri zastareli kompleks cevovoda i zdepastih belih zgrada, prekrivenih crnim kaligrafskim jednačinama. Pomislio je na prve godine na Marsu. Sada, posle svega, činilo mu se da su prošle kao treptaj oka. Posmatrane odavde, iz pomrčine Velike Oluje. Civilizacija, korupcija, kriza. Ubistvo na Marsu. On zaškrguta zubima.
     Prošao je jedan sat. Bilo je devet uveče. Vratio se do komore i ušao, u svlačionici skinuo šlem, hodač i čizme, svukao se i istuširao, osušio, obukao kombinezon, očešljao kosu. Duboko je udahnuo i pošao duž južnog zida kvadranta, zatim uvis kroz zasvođene odaje, do one u kojoj je bila njegova soba. Nije ga iznenadila pojava četvoro inspektora UNOMA-e u trenutku kada je otvarao vrata, ali se trudio da izgleda zatečeno kada su mu naredili da stane: "Šta je ovo?" upita on.
     To su bili ne Hjuston i Čeng, već tri muškarca i jedna žena iz one prve grupe na Niskoj Koti. Bez odgovora ga okružiše, širom otvoriše njegova vrata i dvojica njih uđoše prvi; Džon je obuzdavao želju da ih udari, da viče na njih, ili da se nasmeje izrazima njihovih lica kada su otkrili da mu je soba prazna; umesto toga, samo ih je radoznalo posmatrao i pokušao da se ograniči na ozlojeđenost koju bi pokazao da nije znao o čemu je reč. Ta ozlojeđenost svakako bi bila znatna, i kad je jednom otvorio ta vrata u sebi bilo je teško zadržati provalu nakupljenog besa, održati je u bezazlenim okvirima; trebalo je da se istrese na njih kao na preterano revnosne policajce, a ne da ih napadne kao ubice, ali nije bilo lako obuzdati se.
     Zahvaljujući njihovoj pometnji usled neočekivane situacije uspeo je da ih se oslobodi sa par oštrih rečenica, i kada je zatvorio vrata za njima zakoračio je na sredinu sobe. "Polina, molim te da preuzmeš sve što se dešava u sistemu bezbednosti i da to snimiš. Uključi mi kamere koje ih snimaju."
     Polina ih je pronašla. Trebalo im je samo nekoliko minuta da se nađu u kontrolnoj sobi obezbeđenja, gde su im se pridružili Čeng i ostali. Uzeli su da pregledaju kamere. Džon je sedeo za Polininim ekranom i gledao kako vraćaju trake i otkrivaju da su snimile samo jedan sat i da su sva događanja te večeri izbrisana. To će im dati građu za razmišljanje. Mrko se osmehnuo i naložio Polini da se isključi iz sistema.
     Preplavio ga je talas iscrpljenosti. Bilo je tek jedanaest, ali je njegov organizam potrošio sav adrenalin i omegendorf, i bio je umoran. Seo je na krevet, ali je odmah opet ustao, jer se setio ko je tu poslednji ležao. Na kraju je zaspao na podu.
     Probudili su ga u vremenskom pomaku. Bio je to Spenser Džekson, sa vestima o lešu pronađenom u korpi robota. Otišao je do klinike i umorno stao pored Spensera, zagledavši se u telo Jašike Muija, dok ga je nekoliko istražitelja sumnjičavo posmatralo. Dijagnostička aparatura bila je vična autopsiji kao bilo koja druga, možda i više; testovi sićušnih uzoraka ukazivali su na ugrušak krvi. Džon ozbiljno naredi punu kriminalističku autopsiju; Muijevo telo i odeća biće skenirani, mikroskopske čestice biće upoređene sa njegovim genomom, a potom će sve strane čestice biti sravnjene sa listom prisutnih u Podbrežju. Dok je davao ovo uputstvo, Džon je zurio u istražitelje UNOMA-e, ali ovi nisu ni trepnuli. Verovatno su nosili rukavice i hodače, ili su celu stvar obavili preko telekomandi kao i on. Morao je da im okrene leđa da bi sakrio gađenje; nije smeo da se oda da zna!
     Međutim, pošto su znali da su sami ostavili telo u njegovoj sobi, svakako su sumnjali da ga je on uklonio, i da je obrisao trake. Znali su, dakle, da on zna, ili su bar pretpostavljali. Ali nisu mogli da budu sigurni, te stoga nije bilo razloga da se izleće.
     Sat kasnije, vratio se u sobu i ponovo legao na pod. Iako je još bio iscrpljen, više nije mogao da spava. Zurio je u tavanicu, razmišljajući. Razmišljao je o svemu što je saznao.

     Pred zoru mu se činilo da je sve razjasnio. Odustao je pokušaja da zaspi i ustao da iziđe u šetnju; bilo mu je potrebno da bude na otvorenom, daleko od ljudi i njihove odvratne pokvarenosti, napolju pod velikom metlom vetra, dramatično vidljivom zbog podignute prašine.
     Ali kada se našao na vratima komore, nad glavom je ugledao zvezde. Čitavo tkanje - sve one hiljade zvezda sijale su kao da su neprestano bile tu, bez najmanjeg treptaja ili zamućenosti, a one bleđe bile su tako guste da je crnina neba izgledala pomalo beličasto, kao da je celo nebo Mlečni Put.
     Kada se povratio od čuda i gotovo zaboravljene čari zvezda, uključio je interkom i javio vest.
     Vest je izazvala opštu strku; ljudi su je čuli i odmah probudili prijatelje, pa su se svi sjurili do svlačionica da uzmu hodače dok ne budu razgrabljeni. Vrata komora su se otvarala i kroz njih je kuljala gomila.
     Nebo je na istoku postalo crnkasto crveno, a zatim se brzo osvetlilo. Čitavo nebo prešlo je u nijansu tamnoružičaste boje, a onda je počelo da se zari. Zvezde su nestajale u stotinama, sve dok nisu ostale samo Venera i Zemlja na istoku, iznad rastuće svetlosti. Istok je bio sve svetliji, sve dok se nije činilo da je svetliji nego što dan može da bude; oči su im suzile uprkos zatamnjenim vizirima, a neki čak glasno povikaše od prepadnutosti preko zajedničke frekvencije. Ljudske prilike trčale su okolo, interkom je bio haos glasova, nebo je postalo nemoguće svetlo, a zatim još svetlije, i svetlije, i svetlije od toga, dok nije izgledalo da će eksplodirati: pulsiralo je jarkom ružičastom svetlošću koja je potopila iskre Venere i Zemlje. Onda je Sunce razlomilo horizont i prelilo se preko ravnice kao termonuklearna bomba, a ljudi zaurlaše i počeše da skaču i da trče kroz dugačke, crne senke stena i zgrada. Svi zidovi prema istoku bili su veliki blokovi fovističkih boja, a lakirani mozaici na njima su goreli, suviše blistavi za pogled. Vazduh je bio čist kao staklo i zaista je izgledao kao čvrsta tvar, a stvari zarobljene u toj tvari imale su ivice oštre poput žileta.
     Džon se udalji od gomile na istok, prema Černobilu. Isključio je interkom. Nebo je bilo tamnije ružičasto nego što ga se sećao, sa primesom ljubičaste u zenitu. U Podbrežju su svi pomahnitali; mnogi nikada nisu videli Sunce na Marsu, i mora da im je bilo kao da su ceo život proživeli u Velikoj Oluji. Sada je to bilo gotovo, i lutali su kroz svetlost, pijani od nje, posrćući na ružičastom ledu, započinjući bitke žutim grudvama, penjući se na zaleđene piramide. Videvši to, Džon se i sam okrenu i pope se uz stepenice poslednje piramide, da osmotri uzvisine i šupljine oko Podbrežja. Bile su donekle zaleđene i glibave, ali inače iste kao pre. Uključio je zajedničku liniju i odmah je isključio; oni unutra još su galamili, tražeći hodače, a napolju niko nije obraćao pažnju na njih. Prošao je već jedan sat od izlaska Sunca, povika neko, ali Džon nije mogao da veruje. Vrteo je glavom; opšta dernjava i sećanje na leš u sobi učinili su da mu kraj oluje ne bude Bog zna kako radostan.
     Ubrzo se vratio unutra, ustupio svoj hodač dvema ženama njegovog rasta i posvađao ih oko toga koja će prva da ga upotrebi, sišao do kom-centra i pozvao Saksa u Vidikovcu Ehus. Kada je dobio vezu s njim, čestitao mu je na završetku oluje.
     Saks pređe preko toga kao da se dogodilo nekoliko godina ranije. "Spustili su se na Amor 2051B", reče. Bio je to ledeni asteroid, izabran za uvođenje na orbitu oko Marsa. Već su ugrađivali rakete u njega, koje će ga odbaciti na putanju sličnu Aresovoj; bez toplotnog štita, sagoreće ga trenje. Izgledi za UMO, predviđen za otprilike šest meseci, bili su više nego dobri. Ovo je vest, naglasio je Saks na svoj treptav, spokojan način. Velika Oluja je prošlost.
     Džon je morao da se nasmeje. Ali tada se seti Jašike Mauija, pa ispriča Saksu o tome, zato što je želeo da još nekome pokvari slavlje. Saks samo trepnu. "Postaju ozbiljni", reče najzad. Zgađen, Džon se pozdravi i prekinu vezu.
     Ponovo je odlutao napolje kroz odaje, uznemiren silovitim sukobljavanjem dobrih i loših osećanja. Vratio se u sobu i uzeo omegendorf i jedan od novih pandorfa koje mu je dao Spenser, a zatim je izišao u središnji atrijum kvadranta i zašao među bledo bilje, izniklo u Oluji, okrenuto prema sijalicama na tavanici. Nebo je još bilo bistre zagasito ružičaste boje, i zaslepljujuće. Mnogi koji su izišli u prvom mahu sada su bili unutra, među lejama bilja u atrijummu, slaveći. Naišao je na nekoliko prijatelja i poznanika, ostalo su bili uglavnom neznanci. Vratio se u odaje, prolazeći kroz sobe pune stranaca, koji bi ponekad zagrajali kada bi ga ugledali. Kada bi dovoljno dugo vikali 'Govor!', popeo bi se na stolicu i izgovorio nekoliko fraza, osećajući endorfine, koji su danas bili nepredvidivog dejstva zbog sećanja na ubijenog čoveka. Povremeno je govorio veoma vatreno, mada nikad nije znao šta će reći dok ne bi izbilo iz njega. Videli smo Džona Buna pijanog kao guzica, pričaće se, onog dana kada se smirila Velika Oluja. Ako, pomislio je, neka pričaju šta god žele. Ionako više nije bilo važno šta radi, kad je legenda bila u pitanju.
     U jednoj od odaja skupila se grupa Egipćana. Bili su to ortodoksni muslimani, nimalo nalik na njegove Sufije; govorili su kao vetar i ispijali kafu, opijeni kofeinom i Suncem, blistavih belih zuba ispod nasmejanih brkova, ovom prilikom izuzetno srdačni, zapravo srećni što ga vide tu. To ga je osokolilo, pa im reče, ponesen zanosom trenutka: "Znate, svi smo mi deo novog sveta. Ako ne utemeljite svoja dela na marsovskoj stvarnosti, postaćete neka vrsta šizofreničara, sa telom na jednoj planeti, a duhom na drugoj. Nijedna tako razdvojena zajednica ne može dugo da opstane."
     "Moguće, moguće", reče jedan od njih s osmehom. "Morate razumeti da smo mi i pre putovali. Mi smo putnički narod. Ali gde god da smo, Meka je dom naše duše. Možemo da odletimo na sam kraj Vaseljene, ali ćemo i tada osećati isto."
     Na to nije imao šta da kaže; ovako otvorena iskrenost bila je, u stvari, mnogo čistija nego ono sa čim je imao posla prethodne noći, pa je klimnuo glavom i rekao: "Razumeo sam." U poređenju sa svim licemerjem Zapada, gde su ljudi razgovarali o profitu za vreme jutarnje molitve, ljudi koji nisu umeli da artikulišu nijedno svoje ubeđenje; ljudi koji su svoja ubeđenja smatrali za fizičke konstante i govorili: "Tako stoje stvari". Frenkova omiljena rečenica.
     Džon je zato ostao i neko vreme razgovarao sa Egipćanima, a kada ih je napustio, osećao se bolje. Opet je stigao do svoje sobe, slušajući bučne glasove koji su se slivali iz odaja u hodnik; klicanje, vrisku, naučničko blebetanje, 'te stvari su toliko halofitne da ne vole penu jer u njoj ima suviše vode', odlomke smeha.
     Sinula mu je ideja. Spenser Džekson stanovao je u sobi do njegove, i baš je prolazio tuda kada je Džon hitro ušao, pa mu je ispričao zamisao. "Trebalo bi da okupimo što više ljudi za veliku proslavu prolaska oluje. Sve grupe sa sedištem na Marsu, znaš, ili bar svakog ko bude hteo da prisustvuje. Svakog ko bude hteo da dođe."
     "Gde da dođe?"
     "Na vrh Olimpus Monsa", reče on bez razmišljanja. "Možda bismo mogli da nagovorimo Saksa da izračuna dolazak svog ledenog asteroida, pa da to posmatramo odande."
     "Dobra ideja!" reče Spenser.