25.
Olimpus Mons je štitasti vulkan, dakle kupa koja gotovo nigde nije strma, čija je velika ishod rezultat podjednako velike širine; dvadeset pet kilometara je viši od okolne nizije, ali mu je prečnik osam stotina kilometara, tako da mu je prosečan nagib oko šest stepeni. Ali njegovu telesinu opasuje kružni nagib, visok nekih sedam kilometara, i ova spektakularna litica, dvostruko viša od Vidikovca Ehus, na nekim mestima je maltene vertikalna. Neke njene tačke već su privukle planinare, ali još niko nije uspeo da je savlada, i za većinu stanovnika planete ostala je samo spektakularna prepreka na putu do kaldere na vrhu. Terenski putnici su ga savladali preko široke rampe na severnoj strani, gde se jedan od poslednjih izliva lave prelio preko litice - areolozi su pričali bajke o tom događaju, o reci istopljenog kamena širokoj sto kilometara, zaslepljujućeg sjaja, koja je padala sa visine od sedam hiljada metara na crnu ravnicu sa korom od lave, da bi se tamo sve više i više gomilala. Ovaj izliv lave ostavio je za sobom kosinu sa jedva naglašenom izbočinom na mestu gde je prešao preko nagiba; bio je to lak uspon, a potom je samo trebalo odvesti se uzbrdo nekih dve stotine kilometara do ruba kaldere.
Gornja ivica Olimpus Monsa toliko je široka i ravna da se sa nje ne može videti ostatak planete, iako pruža odličan pogled u kalderu sa njenim mnogostrukim prstenjem; ko gleda napolje, videće samo spoljnju ivicu, i iza nje nebo. Ali se na južnoj strani ruba nalazi mali krater od meteora, koji nema ime već samo kartografsku oznaku, THA-Zp. Unutrašnjost ovog nevelikog kratera donekle je zaklonjena od slabe ali stalne struje vetra na Olimpus Monsu, i ako posmatrač stane na njegovu srazmerno novu, nazubljenu ivicu, konačno će ugledati padinu vulkana, a u daljini beskrajnu nagnutu ravnicu zapadnog Tarzisa; biće to kao da posmatra planetu sa niske platforme u svemiru.
Bilo je potrebno skoro devet meseci za randevu asteroida sa Marsom, tako da je vest o Džonovoj proslavi imala vremena da se proširi. I ljudi su došli, u raštrkanim karavanima rovera od dva, tri, pet ili deset vozila, uz severnu rampu i oko južne spoljnje padine Zpa, i podigli su velike providne šatore srpastog oblika, sa čvrstim providnim podovima dva metra iznad zemlje, postavljenim na providne ulazne cevi. Bili su najnoviji izum u industriji skloništa, u stvari, i svi su bili postavljeni sa unutrašnjim lukovima okrenutim uzbrdo, tako da su posle postavljanja činili niz stepenasto poređanih srpova, nalik na staklene bašte na terasastoj padini brega, iznad beskonačnog poteza bronzanog sveta. Karavani su pristizali cele nedelje, a dirižabli su se vukli uz dugačku padinu da bi bili vezani u Zpu, toliko ga ispunivši da je unutrašnjost malog kratera podsećala na posudu punu rođendanskih balona.
Džona je iznenadila brojnost skupa, jer je očekivao da će se samo nekolicina prijatelja poduhvatiti puta na tako udaljeno mesto. Bio je to još jedan dokaz njegove nesposobnosti da oceni trenutnu populaciju planete; okupilo se blizu hiljadu ljudi, što je bilo zapanjujuće. Doduše, mnoga lica već je video, a dosta njih je znao po imenu. Bila je to, dakle, neka vrsta okupljanja prijatelja. Kao da je rodno mesto za koje nije znao da postoji odjednom izniklo oko njega. A kako je došlo dosta pripadnika prvih stotinu, ukupno četrdesetoro, među njima Maja i Saks, En i Sajmon, Nađa i Arkadije, Vlad i Ursula i ostali iz aheronske grupe, Spenser, Ria, Aleks, Raul, Žanet, Meri, Dmitri, Elena i ostali sa Fobosa, i Erni, Saša, Jeli i još nekolicina, od kojih neke nije video dvadeset godina - u stvari, svi koji su mu bili bliski, osim Frenka, koji je rekao da ima suviše posla, i Filis, koja nije ni odgovorila na poziv.
A to nisu bili samo prvih stotinu; bilo je još starih prijatelja, ili prijatelja prijatelja: brojna grupa Švajcaraca, uključujući putare-nomade; Japanci sa svih strana; većina Rusa sa planete: njegovi prijatelji Sufiji; i svi su bili raštrkani ispod terasastih srpova šatora, u karavanskim grupama i posadama dirižabala, povremeno trčeći do komora da pozdrave poslednje pridošlice.
Danju je veliki broj njih lutao oko šatora, skupljajući kamenje sa velike zakrivljene kosine. Pad Zpovog meteora svuda je razbacao komade rastopljene lave, uključujući kupaste odlomke šištovita nalik na krhotine grnčarije, od kojih su neki bili crni kao noć, drugi jarko crvene boje, ili poprskani dijamantima nastalim prilikom udara. Jedan areološki tim iz Grčke počeo je da ih slaže u šaru na tlu ispod uzdignutog poda njihovog šatora, a sa sobom su poneli i malu keramičarsku peć, tako da su mogli da lakiraju neke odlomke u žutu, zelenu ili plavu boju, da bi im mozaici bili živopisniji. Ostali su prihvatili ovu ideju čim su je videli, i već posle dva dana svaki providni šator stajao je iznad šarenog mozaičkog parketa: motivi su bili sheme elektronskih kola, slike ptica i riba, fraktalne apstrakcije, Ešerovi crteži, tibetanskom kaligrafijom ispisano Om Mani Padme Ham, planetne mape i mape pojedinih oblasti, jednačine, portreti, pejsaži i mnogo drugog.
Džon je provodio vreme idući od šatora do šatora, razgovarajući sa ljudima i uživajući u karnevalskom raspoloženju koje nije isključivalo svađe; bilo ih je dosta - ali je većina ljudi provodila vreme u svetkovanju, razgovoru, piću, izletima po talasastoj površini starih tokova lave, izradi podnih mozaika, igri uz muziku nekoliko amaterskih grupa. Najbolja od njih bila je grupa svirača na magnezijumskim bubnjevima. Instrumenti su bili ovdašnji, muzičari iz Trinidada i Tobaga, poznatog korisničkog sedišta transnacionalki sa žilavim domorodačkim pokretom otpora, kome su pripadali i članovi orkestra. Bila je tu takođe grupa koja je svirala kantri i vestern, sa odličnim slajd-gitaristom, i irska grupa sa ručno napravljenim instrumentima i širokim i nestalnim članstvom, zahvaljujući čemu su svirali gotovo bez prestanka. Ove tri grupe bile su okružene svetinom koja je igrala, tako da su se sve kretnje u njihovim šatorima pretvorile u neku vrstu pulsirajućeg plesa, pa je i običan prelazak sa jednog na drugo mesto bio ispunjen gracioznošću i živošću muzike, gravitacije, pogleda.
Bilo je to veliko slavlje, i Džon je bio zadovoljan i žestoko se provodio dok god je bio na nogama. Nije mu bio potreban omegendorf, niti pandorf; kada su ga jednom Merien i grupa iz Senzeni Naa saterali u ćošak i počeli da dele tablete, samo se nasmejao; "Mislim da ovaj put ne bih", rekao je mladim usijanim glavama, slabo odmahnuvši rukom. "To bi sad bilo kao teranje uglja u Njukasl."
"Uglja u Njukasl?"
"Hteo je da kaže kao prevoženje permafrosta u Borealis."
"Ili ubacivanje ugljen-dioksida u atmosferu."
"Dovoženje lave na Olimpus."
"Dodavanje soli u prokleto zemljište."
"Dodavanje oksida gvožda bilo gde na prokletoj planeti!"
"Tačno tako", reče Džon, smejući se. "Već sam zašao u crveno."
"Ne toliko kao onaj svet tamo", reče jedan od njih, pokazavši na zapad. Uz padinu vulkana lebdela su tri dirižabla boje peska. Bili su mali i staromodni, i nisu odgovarali na radio-poruke. Kada su se konačno prebacili preko ivice Zpa i usidrili među većim i živopisnijim dirižablima u krateru, svi su čekali da čuju od posmatrača kod komora ko su pridošlice. Kada su se vrata gondola otvorila i propustila grupu od dvadesetak prilika u hodačima, nastade muk. "To je Hiroko", reče odjednom Nađa preko zajedničke frekvencije. Prvih stotinu brzo se okupiše u najvišem šatoru, gledajući prema pešačkoj cevi koja se gubila iza ruba. Potom novi gosti prođoše kroz cev do komore šatora i nađoše se unutra, i zaista, bila je to Hiroko - Hiroko, Mišel, Evgenija, Juao, Džin, Elen, Ria, Pol i mnogo mladih.
Vazduhom se prolomiše povici i radosna vriska, ljudi su se grlili, neki su plakali, a bilo je i dosta gnevnih optužbi; ni sam Džon nije mogao drugačije kada mu se pružila prilika da zagrli Hiroko, zbog svih onih samotnih sati u roveru, provedenih u brizi, u želji da razgovara s njom; šakama joj je stegnuo ramena i protresao je, očekujući da mu iz grla poteku ljutite reči, ali njeno nasmejano lice bilo je toliko slično njegovom sećanju na nju, a opet nije - lice joj je bilo mršavije i više izborano, nepoznato i u isto vreme njeno - da mu se zamaglilo i rasplinulo pred očima, od onoga što je očekivao da vidi u ono što je zaista video. Zbunjen ovim halucinantnim rastakanjem (koje mu se dogodilo i u osećanjima), samo je rekao: "Oh, tako sam želeo da razgovaram s tobom!"
"I ja s tobom", reče ona, iako je bilo teško čuti je u galami; Nađa je razdvajala Maju i Mišela, jer je Maja vikala: "Zašto mi nisi rekao?" sve dok nije briznula u plač. Džon je bio pometen ovim, a onda je preko Hirokinog ramena ugledao Arkadijevo lice, zgrčeno u izraz koji je govorio da će neka pitanja morati da dobiju odgovor, i potpuno je zaboravio šta je hteo da kaže. Svakako će biti teških reči, ali neka, oni su tu! Tu su. Dole u šatorima buka je narasla za dvadeset decibela. Ljudi su klicali ponovnom ujedinjenju.
Kasnije tog popodneva, Džon je predsedavao skupu članova prvih stotinu, kojih je sada bilo gotovo šezdesetoro. Sami su se okupili u najvišem šatoru i gledali su preko nižih šatora, prema svetu u daljini.
Postao je toliko veći od Podbrežja i tesnog kamenitog polja oko njega. Činilo im se da se sve promenilo; svet i civilizacija na njemu narasli su i postali složeniji. A oni su ipak bili tu, sva lica tako poznata, a opet izmenjena, ostarela onako kako ljudska lica stare: vreme ih je obeležilo erozijom kao da su živeli kroz geološka doba, podarivši im izraz dubokog znanja. Činilo se da kriju akvifere iza očiju. Većina ih je sada bila u sedmoj deceniji života. A svet je zaista bio veći - na mnogo različitih načina: uostalom, ako budu imali sreće, sasvim je moguće da će im biti suđeno da posmatraju druge kako stare mnogo više. Bio je to neobičan osećaj.
Zato su šetali okolo, posmatrajući ljude u nižim šatorima i šareni, narandžasti tepih planete iza njih; a razgovori su tekli u različitim pravcima, u brzim, haotičnim talasima, stvarajući ukrštanja, tako da bi povremeno svi u isti mah zaćutali i stajali zajedno u tišini, opčinjeni, ravnodušni ili nasmejani poput delfina. U šatorima ispod njihovog, ljudi bi s vremena na vreme pogledali prema njima kroz plastične lukove, svesni i uzbuđeni zbog činjenice da posmatraju istorijski skup.
Konačno su posedali na razbacane stolice, dodajući jedni drugima sir, krekere i boce crnog vina. Džon se zavalio u stolicu i pogledao oko sebe. Arkadije je prebacio jednu ruku oko Majinih ramena, drugu oko Nađinih, i njih troje su se smejali nečemu što je Maja rekla; Saks je treptao u svom zadovoljstvu sove, a Hiroko je naprosto sijala. U prvim godinama na Marsu, Džon nikada nije video takav izraz na njenom licu. Bio je greh kvariti takvo raspoloženje, ali trenutak ionako nikada neće biti povoljan, a raspoloženje će se vratiti. Zato se prilikom jednog od zatišja glasno i razgovetno obratio Saksu: "Mogu da ti kažem ko stoji iza sabotaža."
Saks zatrepta: "Stvarno?"
"Da." Pogledao je Hiroko u oči. "To su tvoji ljudi, Hiroko."
Ovo je otrezni, iako se još smešila: ali je to ponovo bio onaj stari, zatvoreni osmejak. "Ne, ne", reče ona pomirljivo i odmahnu glavom. "Znaš da to ne bih učinila."
"Pretpostavio sam da ne bi. Ali tvoji ljudi to rade bez tvog znanja. Zapravo, tvoja deca. U dogovoru sa Kojotom."
Oči joj se suziše, i ona baci hitar pogled prema nižim šatorima.
Kada je ponovo pogledala Džona, on nastavi. "Ti si ih podigla, zar ne? Oplodila si izvestan broj svojih jajnih ćelija i odgajila ih in vitro?"
Posle kraćeg oklevanja, ona potvrdi.
"Hiroko!" javi se En. "Potpuno je neizvesno koliko je taj ektogeni proces uspešan!"
"Isprobali smo ga", reče Hiroko. "Sva deca su zdrava."
Sada se cela grupa utišala; posmatrali su Hiroko i Džona. On reče: "Možda je tako, ali ne dele sva tvoje zamisli. Rade na svoju ruku, kao sva deca. Imaju očnjake od kamena, zar ne?"
Hiroko nabra nos. "To su krunice. Zapravo, kompozit, a ne pravi kamen. Budalasta moda."
"I neka vrsta obeležja. A napolju ima ljudi koji su ga prihvatili, ljudi u dodiru sa tvojom decom, koji im pomažu u sabotažama. Jedna takva grupa zamalo da me ubije u Senzeni Nau. Moj tamošnji vodič imao je očnjake od kamena, iako mi je dugo trebalo da se setim gde sam ih video. Pretpostavljam da smo se slučajno našli u oknu u trenutku kada je pao kamion. Nisam im dao nikakvu najavu da ću ih posetiti, pa verujem da je cela stvar bila isplanirana pre nego što sam stigao tamo, i da nisu znali kako da je zaustave. Okakura je verovatno sišao u okno misleći da će biti zgnječen kao buba u ime pokreta."
Pošto je ponovo poćutala, Hiroko reče: "Jesi li siguran?"
"Prilično. Dugo nisam mogao da se snađem, jer nisu posredi samo oni - dešava se više toga odjednom. Ali kada sam se setio gde sam video prvi kameni zub, ispitao sam stvar i otkrio sam da je još tamo 2044. godine cela jedna pošiljka dentalne opreme sa Zemlje stigla prazna. Opelješen je čitav tegljač. Tada sam pomislio da sam na nekakvom tragu. A onda su počele da se dešavaju sabotaže na mestima i u vreme kada niko ko je u mreži nije mogao da bude počinilac. Kao onomad kada sam posetio Meri kod akvifera Margaritifer, kada je odletelo u vazduh kućište bunara. Bilo je jasno da to nije uradio niko odande, bilo je jednostavno nemoguće. Ali to je zaista izolovana stanica, i u to vreme nije bilo nikoga u okolini. Znači da je morao da bude neko izvan mreže. Eto kako sam pomislio na tebe."
Slegnuo je ramenima u znak izvinjenja. "Kada to malo proveriš, otkriješ da bar polovinu sabotaža nije mogao da izvede niko iz mreže. Što se tiče druge polovine, obično je u okolini bio primećen neko sa kamenim zubom. Ovo već postaje široko prihvaćena moda, ali ipak. Zaključio sam da ste to vi, i dao sam mojoj VI da uradi analizu koja je pokazala da se otprilike dve trećine slučajeva dogodilo u nižim oblastima južne polulopte, ili u krugu od tri hiljade kilometara čije je središte krševiti teren na istočnom kraju Marinerisa. Taj krug obuhvata veliki broj naselja, ali mi se i pored toga činilo da je krš logično mesto za skrivanje sabotera. A već godinama pretpostavljamo da ste otišli tamo kada ste napustili Podbrežje."
Hirokino lice nije ništa odavalo. Najzad reče: "Proveriću ovo."
"Dobro."
Saks reče: "Džone, rekao si da se dešava više toga odjednom?"
Džon potvrdi. "Vidite, nije reč samo o sabotažama. Neko pokušava da me ubije."
Saks zatrepta, a ostali su izgledali zapanjeno. "Isprva sam mislio da to rade saboteri", reče Džon, "da bi sprečili moju istragu. Imalo je smisla, a prvi pokušaj i jeste bio sabotaža, pa nije bilo teško steći pogrešan utisak. Saboteri ne žele da me ubiju - to su već mogli da učine, ali nisu. Jedne noći, zaustavila me je grupa njih, Hiroko, među njima tvoj sin Kasei, i Kojot, za koga verujem da je slepi putnik koga ste krili na Aresu..."
Ovo izazva opštu galamu; činilo se da je dosta njih slutilo da postoji slepi putnik, a Maja je bila na nogama, dramatično upirući prstom u Hiroko i vičući. Džon ih utiša vikom i nastavi: "Njihova poseta - njihova poseta! - bila je najbolji dokaz moje teorije o sabotažama, jer sam uspeo da uzmem nekoliko ćelija kože jednog od njih, da uradim očitavanje njegove DNK i da ga uporedim sa nekim drugim uzorcima pronađenim na mestima sabotaža, i ta osoba zaista je bila tamo. Znači da su to bili saboteri, ali da, očigledno, nisu nameravali da me ubiju. Ali me je jedne noći na Niskoj Koti u Helasu neko oborio i rasekao mi hodač."
Klimnuo je glavom na uzvike prijatelja. "Bio je to prvi smišljeni napad na mene i dogodio se ubrzo pošto sam bio u Pavonisu i razgovarao sa Filis i grupom tipova iz transnacionalki o internacionalizaciji lifta i sličnim stvarima."
Arkadije mu se smejao, ali Džon nije obraćao pažnju na to, već je nastavio dalje. "Posle toga su me nekoliko puta zlostavljali inspektori UNOMA-e, čiji je dolazak na planetu odobrio Helmut, a to je učinio pod pritiskom istih onih transnacionalki. A ja sam saznao da je većina tih inspektora prethodno radila za Armskor ili Subaraši na Zemlji, a ne za FBI kao što su mi rekli. Ove transnacionalke najviše su angažovane u projektu lifta i iskopavanjima na Velikom Nagibu, i sada su svuda postavile svoje bezbednjake, kao i ovaj leteći tim takozvanih inspektora. Posle toga, malo pre nego što se velika oluja smirila, neki od tih inspektora pokušali su da me optuže za ono ubistvo u Podbrežju. Jesu, jesu! Ali im nije uspelo, a ja ne mogu nepobitno da dokažem da su to bili oni, ali sam video dvojicu njih kako pripremaju stvar. Mislim da su oni i ubili tog čoveka, samo da mi natovare nevolju na vrat. Da me sklone s puta."
"Trebalo bi da obavestiš Helmuta", reče Nađa. "Ako iziđemo kao jedinstven front, sa zahtevom da se ti ljudi vrate na Zemlju, ne verujem da će moći da nas odbiju."
"Ne znam koliko još uticaja ima Helmut", reče Džon. "Ali bi vredelo pokušati. Ti ljudi treba da lete sa planete. Naročito ona dvojica koje sam snimio preko sistema obezbeđenja u Senzeni Nau, oni što su bili u med-centru i muvali sa robotima čistačima pre mene. Što znači da imamo jake posredne dokaze protiv njih."
Ostalima nije bilo baš najjasnije sve što je ispričao, ali se ispostavilo da su i neke među njima zlostavljali drugi timovi UNOMA-e - Arkadija, Aleksa, Spensera, Vlada i Ursulu, čak i Saksa - i brzo su se složili da pokušaju da postignu deportaciju inspektora. "Ako ništa drugo, trebalo bi deportovati bar onu dvojicu", reče Maja ljutito.
Saks ne reče ništa, već poče da kuca na svojoj pločici, ne čekajući da pozove Helmuta: objasnio mu je situaciju, a grupa je povremeno gnevno upadala u razgovor. "Ako nešto ne preduzmeš, iznećemo ovo zemaljskim novinarima", izjavi Vlad.
Helmut se zamisli i posle kraćeg ćutanja reče: "Ispitaću to. Oni agenti na koje se posebno žalite biće svakako povučeni kući."
"Proverite njihovu DNK pre nego što ih pustite da odu", reče Džon. "Siguran sam da se ubica onog čoveka u Podbrežju nalazi među njima."
"Proverićemo", promrsi Helmut.
Saks prekinu vezu, a Džon ponovo zaokruži pogledom prijatelje. "U redu", reče. "Ali biće potrebno više od jednog poziva Helmutu da se ostvare sve promene koje želimo. Došlo je vreme da radimo zajedno, na više različitih frontova, ako želimo da sporazum opstane. To je najmanje što moramo, znate. Samo početak onoga što nas još čeka. Potrebno je da osnujemo čvrstu političku jedinicu bez obzira na neslaganja među nama."
"Šta god da uradimo, svejedno je", reče Saks blago, ali ga odmah ućutkaše nerazumljivom grajom protesta.
"Nije svejedno!" povika Džon. "Imamo podjednake izglede kao i svi drugi da upravljamo onim što se ovde događa."
Saks je vrteo glavom, ali su drugi slušali Džona, i činilo se da se većina slaže s njim: Arkadije, En, Maja, Vlad, svako sa sopstvenog stanovišta... Džon im je video na licima da je to moguće ostvariti. Samo je Hiroko bila zagonetka; lice joj je bilo bezizražajno, zatvoreno na način koji je u njemu izazvao oštar ujed sećanja. Uvek je bila takva prema njemu, i to ga je odjednom zabolelo i podsetilo na stari bol; u njemu se podiže gnev.
Ustao je i mahnuo rukom prema zidu šatora; bližio se zalazak Sunca, i ogromna zakrivljena ploča planete bila je išarana beskrajnom teksturom senki. "Hiroko, hteo bih da razgovaram nasamo s tobom. Na sekund. Možemo da odemo u šator ispod ovog. Samo nekoliko pitanja, i eto nas opet nazad."
Ostali su ih radoznalo posmatrali. Pod njihovim pogledima, Hiroko najzad popusti i pođe ispred Džona prema cevi u susedni šator.
Stajali su na vrhu srpa šatora, izloženi pogledima prijatelja odozgo i pokojeg slučajnog posmatrača odozdo. Šator je bio uglavnom prazan; ljudi su poštovali privatnost prvih stotinu i nisu prilazili.
"Imaš neki predlog kako da identifikujem sabotere?" upita Hiroko.
"Mogla bi da počneš od dečaka po imenu Kasei", reče Džon. "Onog što je spoj mojih i tvojih gena."
Izbegavala je njegov pogled.
Džon se nagnu prema njoj, osećajući sve veći bes. "Pretpostavljam da postoje deca svakog muškarca među prvih stotinu?"
Hiroko podiže glavu prema njemu i jedva primetno slegnu ramenima. "Uzeli smo uzorke od svih koji su ih dali. Majke su sve žene u grupi, svi muškarci su očevi."
"Odakle ti pravo da radiš sve te stvari bez naše dozvole?" upita Džon. "Da gajiš našu decu, a da nas nisi ni pitala - da bežiš i kriješ se, pre svega - zašto? Zašto?"
Hiroko mirno dočeka njegov pogled. "Imamo viziju kakav bi život na Marsu mogao da bude. A videli smo da neće biti takav. Zbog toga smo odlučili da ga stvorimo za sebe..."
"Ali zar ne vidiš koliko je to bilo sebično? Svi mi imamo neku viziju, svi smo hteli da bude drugačije i davali smo sve od sebe da bude tako, a vi ste za sve to vreme bili negde drugde, praveći džepni svet za svoju grupicu! Hoću da kažem, bila bi nam dragocena vaša pomoć! Toliko puta sam poželeo da razgovaram s tobom! Eto, tu je naše dete, spoj tvojih i mojih gena, a evo već dvadeset godina nismo ni porazgovarali!"
"Nismo hteli da budemo sebični", reče Hiroko polako. "Hteli smo da pokušamo, da eksperimentalno dokažemo da je ovde moguće živeti. Neko mora da pokaže na šta misliš kad govoriš o novom životu, Džone Bune. Neko mora da živi takvim životom."
"Ali ko će videti, ako to radite potajno?"
"Nikad nismo nameravali da se zauvek krijemo. Situacija se pogoršala, tako da smo morali da ostanemo po strani. Ali sada smo, konačno, ipak tu. I kada budemo potrebni, kada budemo mogli da pomognemo, opet ćemo se pojaviti."
"Potrebni ste svaki dan!" reče Džon. "To je ono što čini život u zajednici. Pogrešili ste, Hiroko. Jer dok ste se vi krili, smanjili su se izgledi da Mars ostane samostalno mesto, a mnogo je njih radilo na tome da ubrza taj proces, među njima i neki od prvih stotinu. Šta ste vi učinili da ih zaustavite?"
Hiroko je ćutala. Džon produži: "Pretpostavljam da ste nešto malo pomagali Saksu, u potaji. Video sam jednu tvoju poruku upućenu njemu. Ali to je još jedna stvar koju vam zameram - pomogli ste nekima od nas, a ne svima."
"Svi tako radimo", reče Hiroko, ali se činilo da joj je nelagodno.
"Jeste li imali gerontološke tretmane u koloniji?"
"Da."
"A proces ste dobili od Saksa?"
"Da."
"Da li vaša deca znaju ko su im roditelji?"
"Da."
Džon zavrte glavom, više nego razočaran. "Ne mogu da verujem da ste zaista uradili sve to!"
"Nismo ni tražili da veruješ."
"Očigledno. Ali zar vas baš nimalo nije briga što se krali naše gene i gajili decu bez našeg znanja ili odobrenja? Što ste ih podigli bez našeg udela u tome, u njihovom odrastanju?"
Ona slegnu ramenima. "Možete i sami da imate decu ako želite. Što se tiče ove dece, tako je kako je. Je li nekog od vas zanimalo da ima decu, pre dvadeset godina? Ne. Niko to nije ni pomenuo."
"Bili smo prestari!"
"Nismo bili prestari. Izabrali smo da ne mislimo o tome. Neznanje je uglavnom stvar izbora i zato ono dosta govori o tome šta ljudi stvarno žele. Niste želeli decu i zato ništa niste znali o kasnom rađanju. Ali mi jesmo i naučili smo tehnike. Kada upoznate ishode, mislim da ćete uvideti da je to bila dobra ideja. I mislim da ćete nam biti zahvalni. Uostalom, šta ste izgubili? Ta deca su naša. Ali takođe imaju genetsku vezu sa vama, i od sada će postojati i za vas, kao neočekivani dar, recimo. Izuzetan dar." Njen osmeh Monalize pojavljivao se i nestajao.
Ponovo koncept darivanja. Džon poćuta, razmišljajući o tome. "Pa", konačno reče. "O tome će se dugo govoriti, čini mi se."
Suton je pretvorio atmosferu ispod njih u tamnoljubičastu traku nalik na somotski porub oko zvezdane posude iznad njihovih glava. Dole u šatorima su pevali, predvođeni Sufijima: "Harmakis, Mangala, Nirgala, Akvakah; Harmakis, Mangala, Nirgala, Akvakah", pa opet isto, bezbroj puta, dodajući ukrase koji bejahu druga imena za Mars, a muzičari su se polako uključivali sa svojim šarenolikim instrumentima, sve dok pesma nije ispunila sve šatore, prihvaćena od svih. Sufiji tada počeše svoje okretanje, raštrkani u grupicama među ljudima.
"Hoćeš li bar ostati u dodiru sa mnom?" reče joj Džon napeto. "Hoću li bar to imati od tebe?"
"Da."
Vratili su se u gornji šator i cela grupa se pridružila samom srcu slavlja. Džon se probio do Sufija i oprobao okretanje koje je naučio od njih na vrhu njihove meze, a ljudi su klicali i pridržavali ga kada bi izgubio kontrolu i naleteo na gledaoce. Posle jednog pada, pridigao ga je čovek uskog lica sa rastafarijanskim loknama, koji je predvodio ponoćnu posetu njegovom roveru. "Kojot!" uzviknu Džon.
"Ja sam", reče čovek, a njegov glas posla talas jeze niz Džonovu kičmu. "Ali nemaš čega da se bojiš."
Ponudio je Džonu pljosku; posle trenutnog oklevanja, Džon je uze i otpi. Sreća pomaže hrabrima, pomisli. Tekila, reklo bi se. "Ti si Kojot!" povika on kroz muziku grupe sa magnezijumskim bubnjevima.
Čovek se široko iskezi i kratko klimnu glavom, uze pljosku i sam otpi.
"Je li Kasei s tobom?"
"Nije. Ne dopada mu se taj meteor." I pošto ga je srdačno pljesnuo po ramenu, čovek zađe u razigranu gomilu. Onda se osvrnu i doviknu: "Dobar provod!"
Džon ga je posmatrao kako nestaje u gomili, osećajući kako mu tekila gori u želucu. Sufiji, Hiroko, a sad i Kojot; okupljanje je bilo blagosloveno. Opazio je Maju, požurio do nje i obgrlio je oko ramena, i njih dvoje pođoše od šatora do šatora kroz spojne tunele, a ljudi su im nazdravljali u prolazu. Polučvrsti podovi šatora lako su poskakivali.
Odbrojavanje je stiglo do dva minuta, i mnogi se popeše u najviše šatore, okupivši se uz prozirne zidove južnih lukova. Ledeni asteroid verovatno će sagoreti već u prvom obletanju, jer mu je putanja ulaska bila veoma strma; objekt četvrtine veličine Fobosa biće pretvoren u paru, a zatim, usled zagrevanja, u molekule kiseonika i vodonika, za samo nekoliko minuta. Niko nije pouzdano znao kako će to izgledati.
Zato su stajali tamo, neki još pevajući napev od imena. Potom sve više njih prihvati završno odbrojavanje, a svi ono od deset do nule, uzvikujući izvrnuti niz brojeva iz sve snage, u primalnom kriku astronauta. Složno zaurlaše "Nula!", i tri otkucaja srca i zaustavljenog daha ništa se nije dogodilo, a onda preko jugozapadnog obzorja prelete bela lopta, vukući za sobom lepezu belog ognja, velika kao kometa na Bayeux Tapiseriji, i sjajnija od svih meseca, ogledala i zvezda zajedno. Preko neba je krvario gorući led, beo na crnom, brzo i nisko, jedva nešto više od njih na Olimpusu, tako nisko da su videli bele odlomke kako probijaju rep i padaju poput džinovskih varnica. Potom se, otprilike na polovini putanje preko neba, raspade, i čitavo jato ognjenih krhotina odlete prema istoku, rasipajući se kao sačma. Odjednom zadrhtaše sve zvezde; bio je to prvi zvučni udar koji nalete i protrese šatore. Odmah zatim dođe i drugi, i komadi fosfora na trenutak divlje odskočiše u survavanju sa neba i nestadoše iza istočnog obzorja. Njihovi vatreni repovi pratili su ih prema Marsu, pa i oni iščeznuše, i odjednom opet zavlada tama, poznato noćno nebo iznad glava, kao da se ništa nije dogodilo. Osim što su zvezde žmirkale.
Posle tolikog iščekivanja, prolazak nije trajao više od tri ili četiri minuta. Slavljenici su uglavnom nemo ispratili prizor, ali je raspad asteroida mnogima oteo uzvik, kao i potonji vatromet, i na kraju oba zvučna udara. Sada, sa povratkom tame, vladala je potpuna tišina, ljudi su nemo stajali gde su se zatekli. Šta da radiš pošto vidiš ovako nešto?
No, tu je bila Hiroko, koja se probila kroz šatore do onog u kome su stajali zajedno Džon, Maja, Nađa i Arkadije. Pevala je u hodu, glasom koji je bio tih, ali se prolamao svakim šatorom kroz koji je prošla: "Al-Kahira, Ares, Akvakah, Bahram, Harmakis, Hrad, Huo Hsing, Kasei, Ma'adim, Maja, Mamers, Mangala, Morth, Nirgal, Šalbatanu, Simud, Tiu." Prošla je kroz gomilu pravo do Džona, i, zaustavivši se ispred njega, uzela ga za desnu ruku, podigla je i iznenada povikala "Džon Bun! Džon Bun!"
I tada svi zaklicaše "Bun! Bun! Bun! Bun!", a neki i "Mars! Mars! Mars!"
Džonovo lice plamtelo je kao maločas meteor, i osećao se ošamućeno, kao da mu je neka krhotina pala na glavu. Njegovi stari drugovi su mu se smejali, a Arkadije se razdra: "Govor!", uobražavajući da naglašava uzvikivanje kao Amerikanac: "Govor! Govor! Govooooor!"
Ostali se priključiše skandiranju; galama se postepeno utiša, i svi su ga s iščekivanjem posmatrali, a poneko se i smejao njegovom zapanjenom licu. Hiroko mu pusti ruku, i on bespomoćno podiže i drugu, držeći ih ispružene iznad glave, otvorenih dlanova.
"Šta da kažem, prijatelji?" povika. "Ovo je to što jeste, i nema reči za to. Ovo je ono što reči traže."
Ali krv mu je bila puna adrenalina, tekile, omegendorfa i radosti, i reči same potekoše iz njega, kao toliko puta ranije. "Gle'", reče, "pa mi smo na Marsu!" (Smeh) "To nam je dato, i veliki je to dar, i razlog zbog koga moramo da nastavimo da živimo za održavanje ciklusa, to je kao eko-ekonomija, u kojoj ono što uzimaš iz sistema treba da bude nadoknađeno onim što ulažeš u njega, nadoknađeno ili premašeno da bi se stvorila ona anti-entropijska plima koja karakteriše plodni život uopšte, a posebno ovaj korak u novi svet, ovo mesto koje nije ni priroda ni kultura, transformaciju planete u svet, a potom i u dom. Sada svi znamo da ljudi imaju različite razloge što su ovde i, što je podjednako važno, da su ljudi, koji su nas poslali ovamo, to učinili iz različitih pobuda, i sada počinjemo da viđamo sukobe usled tih razlika, iza obzorja se valjaju oluje, prema nama lete meteori nevolja, i neki od njih će pasti pravo na nas umesto da nas prelete kao onaj oganj belog leda maločas!" (Klicanje). "Može da bude teško, povremeno će svakako i biti teško, i zato treba zapamtiti da će i predstojeći međuljudski sukobi, baš kao što ovi udari meteora obogaćuju atmosferu, čine je gušćom i dodaju eliksir kiseonika otrovnoj čorbi izvan ovih šatora, možda postići isto, otopiti permafrost u temeljima naše zajednice, istopiti sve one zamrznute institucije i ostaviti nas sa potrebom za stvaranjem novog, imperativom da se smisli novi društveni poredak, čisto marsovski, marsovski kao što je to Hiroko Ai, naša Persefona koja se vratila iz regolita da najavi početak novog proleća!" (Klicanje) "Znam da sam govorio da moramo sve da smislimo iznova, ali sam posle ovih poslednjih nekoliko godina provedenih u putovanju i susretima sa vama shvatio da je to bilo pogrešno. Nije istina da nemamo ništa i da smo prinuđeni da oblikujemo iz vazduha kao bogovi - vi ćete reći da imamo gene, a Vlad će reći meme, misleći na naše kulturne gene, tako da ono što ovde radimo ima prirodu genetskog inženjeringa, imamo delove kulturne DNK, koje je načinila i raščinila i pomešala istorija, i možemo da biramo i seckamo i spajamo ono najbolje od genetskog materijala, i da to povežemo kao što su Švajcarci učinili sa svojim ustavom, ili Sufiji sa svojom verom, ili aheronska grupa sa svojim najnovijim brzorastućim lišajem, odasvud ponešto, sve što pasuje, imajući na umu pravilo sedam generacija, misleći sedam generacija unazad i sedam generacija unapred, pa i sedam puta sedam ako mene pitate, jer su to sada naši životi u pitanju, godinama produženi, i još ne znamo kako će to uticati na nas, ali je svakako istina da su altruizam i lični interes mnogo više srasli nego ikada ranije. Međutim, moramo uvek imati na umu da je reč i o životima naše dece i dece naše dece i svih budućih naraštaja, i zato moramo da radimo tako da im pružimo iste izglede koji su i nama pruženi, ako je moguće i veće, kanališući energiju Sunca na takav način da se entropijski tokovi okrenu prema ovom malom džepu sveopšteg toka. Svestan sam da je ovo veoma uopšten način obraćanja u trenutku kada se približava obnavljanje sporazuma koji uređuje naše živote ovde, ali mi moramo da mislimo na taj način, jer ono što dolazi nije puko obnavljanje sporazuma već više neka vrsta ustavotvorne skupštine, budući da je posredi genom našeg društvenog sistema - ovo možeš da radiš, ovo ne možeš, ovo moraš da radiš, jedeš ili daš. A dosad smo živeli prema pravilima smišljenim za jedan pusti svet, prema Antarktičkom sporazumu, krhkom i idealističkom, koji je tako dugo čuvao taj ledeni kontinent od svakog upada, sve do poslednje decenije, u kojoj su ga načeli, a to je predznak onoga što i ovde počinje da se događa. Kršenje tih pravila otpočelo je svuda, kao kad se parazit hrani na ivicama domaćinskog organizma, jer to je ono što nova pravila, zapravo, jesu: stara parazitska pohlepa kraljeva i njihovih sledbenika - ovaj sistem koji nazivamo transnacionalnim svetom nije ništa drugo nego novi feudalizam, anti-ekološki skup pravila - ne pruža ništa, već samo povećava bogatstvo lebdeće međunarodne elite i osiromašuje sve ostale, pri čemu takozvana bogata elita i sama postaje siromašna, odvojena od istinskog ljudskog rada, a time i od istinskog ljudskog uspeha, parazitska u najpotpunijem smislu te reči, a ipak moćna koliko to mogu da budu paraziti koji su preuzeli kontrolu, otimajući plodove ljudskog rada od onih kojima oni po pravu pripadaju, dakle od sedam generacija, hraneći se njima i istovremeno pojačavajući represivne snage koje ih sputavaju!" (Klicanje)
"Stoga se u ovom trenutku sukobljavaju demokratija i kapitalizam, prijatelji, a mi smo, u ovoj graničnoj postaji čovečanstva, možda u boljem položaju od svih ostalih da to shvatimo i da dobijemo tu globalnu bitku, ovde postoje slobodno zemljište i retka prirodna bogatstva koja se ne mogu obnoviti, i zato ćemo biti uvučeni u rat koji ne možemo da izbegnemo jer smo deo ratnog plena, a našu sudbinu odrediće ono što se dešava u ljudskom svetu. Ako je već tako, valja nam da se udružimo za opšte dobro, radi Marsa, nas samih i svih ljudi na svetu i radi sedam generacija, biće teško i biće dugotrajno, i što smo jači veći su nam izgledi, i upravo to je razlog moje radosti kada sam video onaj gorući meteor na nebu kako upumpava matricu života u naš svet, i što se radujem sada, posmatrajući vas kako slavite taj događaj zajedno, jer u vama vidim skup svega onog što volim na ovom svetu, ali, gle', mislim da je ova grupa sa bubnjevima spremna da svira, zar ne?" (uzvici slaganja) "Pa što onda ne bismo počeli, narode? Igraćemo sve do zore, a sutra ćemo uhvatiti vetrove i spustiti se niz ovu veliku planinu da svuda pronesemo ovaj dar."
Mahnito klicanje. Orkestar magnezijumskih bubnjeva pojača ga svojim odsečnim zvucima, i gomila se ponovo zatalasa.
Slavili su celu noć. Džon ju je proveo idući od šatora do šatora, rukujući se i grleći sa ljudima: "Hvala, hvala, hvala. Ne znam, ne sećam se šta sam rekao. Ali to je ono što sam oduvek mislio, to i ništa drugo." Stari prijatelji su ga nasmejano dočekali. Saks, koji je pio kafu i izgledao neuobičajeno opušteno, reče mu: "Sinkretizam, je li? Veoma zanimljivo, jako dobro sročeno" - sa najneznatnijim osmejkom. Maja ga je poljubila, Vlad, Ursula i Nađa su ga izljubili; Arkadije ga je podigao i uz urlanje ga zavrteo u vazduhu, prilepivši mu na oba obraza po dlakav poljubac, vičući: "'Ej, Džone, da li bi mogao da mi ponoviš govor, molim te?" cerekajući se na samu pomisao. "Ostavljaš me bez teksta, Džone, uvek me ostavljaš bez teksta!" Bila je tu i Hiroko, sa onim svojim osmejkom za sebe, u društvu Mišela i Juaoa, koji su mu se osmehivali...
Mišel reče: "Mislim da znam šta je Maslou hteo da izrazi pojmom vrhunskog iskustva", na šta Juao zastenja i munu ga laktom, a Hiroko pruži ruku i dodirnu Džonovu mišicu kažiprstom, kao da ga daruje nekakvim posebnim životvornim dodirom, silom, darom.
Sledećeg dana, pokupili su i spakovali ostatke slavlja, srušili šatore, ostavivši za sobom mozaičke terase, nalik na trake keramičke ogrlice položene duž padine starog crnog vulkana. Oprostili su se sa posadama dirižabala, i dirižabli su odlebdeli niz padinu kao baloni pobegli iz detinje šake; oni peščane boje, sa žiteljima skrivene kolonije, vrlo brzo su postali neprimetni.
Penjući se sa Majom u svoj rover, Džon se pozdravljao, i kada su se odvezli oko ruba Olimpus Monsa, sastavili su karavan sa roverima Arkadija, Nađe, En, Sajmona i njihovog sina Pitera. U razgovorima koje je vodio tog dana, Džon je rekao: "Treba da razgovaramo sa Helmutom i da nateramo UN da nas prihvate kao govornike u ime ovdašnjeg stanovništva. Takođe treba da im predstavimo nacrt obnovljenog sporazuma. Oko L 90 treba da prisustvujem svečanosti otvaranja novog grada pod šatorom u istočnom Tarzisu. Predviđeno je da i Helmut bude tamo, pa bismo tom prilikom mogli da se sastanemo?"
Samo nekolicina njih nisu imali ugovorene obaveze, ali su imenovani za delegate ostalih, i plan je prihvaćen. Potom su razgovarali o sadržaju nacrta sporazuma, zovući sve karavane i dirižable. Sledećeg dana, stigli su do rampe niz severni nagib, i u njenom podnožju razišli su se svako na svoju stranu. "Bila je to sjajna žurka!" reče Džon svakom ponaosob preko radija. "Vidimo se na sledećoj!"
Dok su još stajali, kraj njih su prošli Sufiji, mašući im sa prozora i pozdravljajući ih preko radija. Džon je prepoznao glas one starice koja mu je pomogla da se povrati posle plesa u oluji; dok je odmahivao njihovom karavanu, ona reče preko radija:
"Bio to ovaj ili onaj svet,
Ljubav će ti na kraju pokazati put."
|
