28.

     Al-Kahira je Marsovo ime na arapskom, malezijskom i indonežanskom. Poslednja dva jezika preuzela su ga iz prvog; pogledajte globus i videćete koliko se daleko proširila religija Arapa. Ceo srednji pojas sveta, od zapadne Afrike do zapadnog Pacifika. I to za jedan jedini vek. Da, bilo je to carstvo, u svoje vreme; i kao sva carstva, još je dugo poživelo posle smrti.
     Arapi koji žive van Arabije zovu se Mahdžari, a Arapi koji su došli na Mars Mahdžari Kahirani. Kada su stigli na Mars, veliki broj njih počeo je da luta Vastitas Borealisom ('Severnom Badijom') i Velikim Nagibom. Ovi nomadi bili su uglavnom Beduini, i putovali su u karavanima, u namernoj obnovi života koji je nestao na Zemlji. Ljudi koji su veći deo života proživeli u gradovima došli su na Mars da lutaju u roverima i žive pod šatorima. Izgovori za njihovo neprekidno putovanje bili su traganje za metalima, areologija i trgovina; ali se činilo očito da je tu važno samo putovanje, kao način života.

     Frenk Čalmers se pridružio karavanu starog Zeika Tukuana mesec dana posle potpisivanja sporazuma, u severnu jesen petnaeste marsovske godine (Juli, 2057. godine). Dugo je lutao sa ovim karavanom preko izrovanih padina Velikog Nagiba. Usavršavao je svoj arapski, pomagao im u iskopavanjima, vršio meteorološka posmatranja. Karavan je bio sastavljen od pravih Beduina iz Avlad Alija, sa južne obale Egipta. Živeli su severno od oblasti koju je egipatska vlada nazvala Naselje Nova Dolina, pošto je potraga za naftom otkrila izvorište vode sa količinom jednakom hiljadugodišnjem protoku Nila. Problem broja stanovnika u Egiptu bio je ozbiljan i pre otkrića gerontološkog tretmana; pošto je 96 odsto zemljišta bilo pustinja, a 99 odsto stanovništva smešteno u dolini Nila, bilo je neizbežno da horde iseljene u Naselje Nova Dolina preplave Beduine i njihovu potpuno samosvojnu kulturu. Beduini nisu čak dali da ih zovu Egipćanima i prezirali su nilske Egipćane kao nemoralne beskičmenjake, ali to ove nije sprečilo da nadru iz Naselja Nova Dolina na sever u Avlad Ali. Beduini iz drugih arapskih zemalja stali su na stranu ovih ugroženih postaja svoje kulture, i kada je arapski komonvelt započeo svoj marsovski program i zakupio prostor na redovnim letovima flote šatlova sa Zemlje na Mars, zatražili su od Egipta da da prednost Beduinima sa zapada zemlje. Egipatska vlada bila je itekako spremna da ih posluša i da očisti oblast od ove problematične manjine. Eto otkuda Beduini na Marsu, lutalice severnog pustinjskog pojasa planete.

     Meteorološka posmatranja probudila su Frenkovo zanimanje za klimatologiju više nego ikakva naučna govorancija pre toga. Na Nagibu su često bile oluje, sa katabatičkim vetrovima sa visova, koji su se sudarali sa vetrovima Sirtisa i stvarali visoka i brza crvena tornada, ili nalete peskovitog grada. Trenutno je atmosferski pritisak tokom leta bio oko 130 milibara, mešavina otprilike 80 procenata ugljen-dioksida i 10 procenata kiseonika, i ostatkom uglavnom od argona. Još nije bilo izvesno da li će uspeti da zamene ugljen-dioksid kiseonikom i drugim gasovima, ali je Saks izgledao zadovoljan napretkom cele stvari. Tokom vetrovitih dana na nagibu bilo je očigledno da vazduh postaje gušći; imao je određeni zamah, nosio je teški pesak i zamračivao je popodneva u boju kraste. A najjače oluje mogle su lako da obore čoveka. Frenk je izmerio jedan katabatički udar od šest stotina kilometara na sat, ali je to, na sreću, bio deo opšteg nevremena zbog koga su u to vreme svi bili u roverima.

     Karavan je bio pokretni pogon za iskopavanja. Metali i rudonosni minerali mogli su se otkriti svuda na Marsu, i u svim mogućim koncentracijama, ali su arapski istraživači ustanovili da se nalazišta sulfida uglavnom nalaze na Velikom Nagibu i u okolnim ravnicama. Većina ovih nalazišta bila je u koncentracijama i ukupnim količinama koje nisu opravdavale primenu konvencionalnih rudarskih postupaka, pa su se Arapi bavili razvijanjem novih postupaka vađenja i prerade; napravili su mnogo razne pokretne opreme, menjajući građeviska vozila i istraživačke rovere prema svojim potrebama. Nastale mašine bile su velike, člankovite i veoma nalik na insekte, poput nečega iz ružnog sna mehaničara za kamione. Ova stvorenja lutala su Velikim Nagibom u otegnutim karavanima, tragajući za raštrkanim površinskim oblastima sa stratiformnim ležištima bakra, i to pre svega onima sa velikim koncentracijama tetrahedrita ili kalkocita, da bi u preradi bakra mogli da izdvajaju i srebro. Kada bi naišli na takvo nalazište, zaustavili bi se radi takozvane žetve.
     Za to vreme, istraživački roveri išli su dalje duž Nagiba, u ekspedicije od sedam ili deset dana, prateći stare tokove i grebene. Kada im se Frenk pridružio, dočekao ga je Zeik i rekao mu da sam izabere šta će raditi, a Frenk je odlučio da preuzme jedan od rovera i često je odlazio u solo ekspedicije. Na terenu bi proveo nedelju dana, vozeći se sa uključenim automatskim tragačem, očitavajući seizmograf, semplere i meteorološke instrumente, povremeno vršeći bušenja i osmatrajući nebo.

     Širom oba sveta, beduinska naselja spolja su izgledala sumorno; kada su napustili život u šatorima, njihove naseobine bile su od debelih zidova bez prozora, kao da su neprestano zgrbljene da bi se zaštitile od pustinjske žege. Tek kada bi ušao u njihove domove, čovek bi video šta sve čuvaju, dvorišta, vrtove, vodoskoke, ptice, stepeništa, ogledala, arabeske.
     Veliki Nagib bio je čudan kraj, ispresecan sistemima kanjona od severa prema jugu, obeležen starim kraterima, prekriven tokovima lave, razbijen u brežuljke, krš, meze i grebene; sve se to nalazilo na strmoj padini, tako da se sa vrha svake stene ili izbočine moglo videti daleko na sever. Za vreme svojih usamljeničkih putovanja, Frenk je uglavnom prepuštao istraživačkom programu da bira put i posmatrao kako predeo promiče oko njih: tih, mračan, ogroman, iskidan kao sama mrtva prošlost. Prolazili su dani i pomerale se senke. Vetrovi su se jutrom kovitlali uzbrdo, a kasno po podne okrenuli bi nizbrdo. Nebo je bilo zakriljeno oblacima, od niskih kugli magle koje su plovile preko stenja do visokih opiljaka cirusa, sa povremenim olujnim oblakom koji bi premostio čitav međuprostor, kompaktnom masom oblaka visokom dvadeset hiljada metara.
     S vremena na vreme, uključio bi TV i gledao arapski informativni kanal. Ponekad bi u tišini jutra naglas razgovarao sa TV-om. Deo njega bio je besan zbog gluposti medija i događaja koje su pakovali. Glupost ljudskog roda, koju ovaj pušta samom sebi. Mada se ogroman deo čovečanstva nikada nije pojavio na videu, nikada u životu, čak ni u masovnim scenama prilikom kojih je kamera preletala gomilu. Tamo negde je, u prostranim oblastima, još živela zemaljska prošlost, neizmenjen i tmuran život sela. Možda je to bila mudrost koju su čuvale babe i šamani. Možda. Ali je bilo teško verovati u to, jer eto šta se dogodilo kada su se okupili da žive u gradovima. Idioti na videu, istorija u nastanku. "Reklo bi se da produženje ljudskog života mora biti, po definiciji, velika blagodat." Zasmejavale su ga takve stvari. "Jesi li nekad čuo za sekundarne efekte, seratoru!"
     Jedne večeri, gledao je izveštaj o đubrenju Antarktičkog Okeana gvozdenom prašinom, koja je trebalo da deluje kao hranljivi dodatak za fitoplanktone, vrstu koja je izumirala zabrinjavajućom brzinom bez ikakvog očitog razloga. Gvozdena prašina posipana je iz aviona; činilo se da se bore da ugase neki podmorski požar; projekt je trebalo da košta deset milijardi dolara godišnje i da bude neodređenog trajanja, ali se računalo da će sto godina đubrenja smanjiti globalnu koncentraciju ugljen-dioksida za petnaest procenata, sa mogućim odstupanjem od deset procenata, i s obzirom na tekuće zagrevanje planete i pretnju obalskim gradovima, da se ne pominje smrt većine koralnih grebena zemlje, projekt je ocenjen kao isplativ. "Ovo će se dopasti En", zagunđa Frenk. "Sada teraformiraju Zemlju."
     Svaki glasni izliv razvezivao mu je čvor u grudima. Konačno je postao svestan da ga niko ne posmatra i ne sluša. Sićušna zamišljena publika u njegovoj glavi nije postojala; niko ne gleda filmove našeg života. Nijedan prijatelj ili neprijatelj nikada neće znati šta je tu učinio, bio je slobodan da radi šta hoće, i neka đavo nosi normalnost. Činilo mu se da je upravo ovo želeo i nagonski tragao za tim. Mogao je da iziđe i da celo popodne šutira kamenje niz krševitu padinu, ili da plače, ili da piše aforizme u pesku, ili da vrišti gadosti na mesece koji su se vukli južnim nebom. Mogao je da razgovara sa sobom tokom obroka, i sa TV, mogao je da razgovara sa roditeljima i umrlim prijateljima, sa Predsednikom, ili sa Džonom i Majom. Mogao je da diktira duge i besmislene govore u svoju beležnicu: odlomke iz sociobiološke istorije sveta, dnevnik, filozofski traktat, pornografski roman (mogao je da masturbira), analizu arapske kulture i istorije. Sve je to radio, i kada bi se vratio u karavan, osećao se bolje: prazniji, mirniji. Potpunije šupalj. "Živi", glasila je praktična japanska poslovica, "kao da si već mrtav."

     Ali Japanci su bili tuđinci. A život sa Arapima izoštrio je njegovu moć zapažanja o tome do koje mere su mu i oni tuđinci. Oh, oni jesu bili deo čovečanstva dvadeset prvog veka, tu nije bilo sumnje; bili su prefinjeni naučnici i tehničari, začaureni kao svi drugi u zaštitnu školjku tehnologije u svakom trenutku života i zaposleni pravljenjem i posmatranjem filmova svojih života. Ali su se ipak molili tri do šest puta na dan, klanjajući se prema Zemlji kada je ova bila jutarnja ili večernja zvezda. A razlog zbog koga su bili toliko privrženi svojim tehnokaravanima bio je ispoljavanje ovog prilagođavanja savremenog sveta drevnim ciljevima. "Čovekov posao jeste da ostvari Božju volju u istoriji", govorio je Zeik. "Možemo da promenimo svet na takav način koji će pomoći da se ostvari božanska zamisao. Uvek je bilo po našem: Islam kaže da pustinja neće ostati pustinja, planina neće ostati planina. Svet mora da se preobrazi u oličenje božanske zamisli, i to je ono što čini istoriju u Islamu. Al-Kahira je za nas podjednak izazov kao i stari svet, samo u čistijem obliku."
     Govorio je te stvari Frenku dok su sedeli u njegovom roveru, njegovom skučenom dvorištu. Ovi porodični roveri bili su pretvoreni u privatne azile, mesta na koja je Frenk retko bio pozivan, i to samo od Zeika. Svaka poseta obnavljala je njegovu iznenađenost: rover je spolja bio kao i svi ostali, veliki, sa zatamnjenim prozorima, jedan od nekoliko u nizu, povezanih pešačkim cevima. Ali bi se tada pognuo da prođe ispod dovratka i našao unutra, u prostoru punom Sunčeve svetlosti iz staklenika, koja je osvetljavala divane i majstorski izrađene tepihe, popločane podove, biljke zelenog lišća, posude sa voćem, prozor sa marsovskim predelom, obojenim i uramljenim poput fotografije, niske klupe, srebrne ibrike za kafu, kompjuterska kućišta od ukrašene tikovine i mahagonija, tekuću vodu u bazenima i vodoskocima. Hladovit i vlažan svet, zelen i beo, prisan i mali. Gledajući oko sebe, Frenk je imao snažan osećaj da su ovakve sobe postojale vekovima, da bi odaju smesta prepoznali žitelji Prazne Četvrti iz desetog veka, ili Azije iz dvanaestog.
     Zeikovi pozivi često su dolazili posle podne, kada bi se grupa muškaraca okupila u njegovom roveru da piju kafu i razgovaraju. Frenk bi sedeo na svom mestu pored Zeika, pijuckao blatnjavu kafu i slušao arapski onoliko pažljivo koliko je mogao. Bio je to divan jezik, melodiozan i veoma metaforičan, tako da je sva njihova savremena tehnološka terminologija bila prožeta pustinjskom slikovitošću zbog korenskih značenja svih novih reči, koje su kao i mnogi njihovi apstraktni pojmovi imale konkretno fizičko poreklo. Arapski je, kao i grčki, rano postao jezik nauke, i to se očitovalo u mnogim neočekivanim sličnostima sa engleskim, i u organskoj i kompaktnoj prirodi njegovog rečnika.
     Razgovaralo se o svemu i svačemu, ali su razgovor usmeravali Zeik i drugi stariji muškarci, koje su oni mlađi toliko poštovali da Frenk nije mogao tome da se načudi. Puno puta je razgovor bio posredni pouk za Frenka o običajima Beduina, što bi mu pružilo priliku da klima glavom i postavlja pitanja, i da povremeno nešto primeti ili kritikuje. "Kada u društvu postoji jaka konzervativna struja", rekao bi Zeik, "koja se odvojila od progresivne struje, tada dolazi do najkrvavijih građanskih ratova. Kao onaj sukob u Kolumbiji koji su nazvali La Violensija, na primer. Građanski rat koji se pretvorio u potpuni raspad države, haos koji niko nije mogao da shvati, a kamo li da kontrolište."
     "Ili kao u Bejrutu", reče Frenk nevino.
     "Ne, ne." Zeik se osmehnu. "Bejrut je bio mnogo složeniji. To nije bio samo građanski rat, već je bio kombinovan sa nekoliko spoljnjih ratova. To nije bio slučaj konzervativaca u društvu ili u veri koji su se odvojili od normalnog razvoja kulture, kao u Kolumbiji ili u španskom građanskom ratu."
     "Reči istinskog progresivca."
     "Svi Kahiranski Mahdžari progresivni su po definiciji, jer u protivnom ne bismo bilo ovde. Ali Islam je izbegao građanski rat tako što je ostao jedinstven: imamo celovitu kulturu, i zato su ovdašnji Arapi ostali verni. To razumeju i najkonzervativniji elementi tamo, kod kuće. Mi nikada nećemo biti u građanskom ratu, jer nas ujedinjuje vera."
     Frenk ostavi da mu izraz lica govori o šiitskoj jeresi i o mnogim drugim islamskim 'građanskim ratovima'. Zeik je shvatio izraz, ali je prešao preko toga i nastavio: "Mi se svi krećemo zajedno kroz istoriju, kao neki veliki karavan. Moglo bi se reći da smo mi na Al-Kahiri nalik na naše istraživačke rovere. A znaš kakvo je zadovoljstvo voziti se u njima."
     "U redu, ali..." Frenk je napregnuto razmišljao kojim rečima da postavi pitanje; njegovo neiskustvo u arapskom pružalo mu je malo prostora kojim bi mogao da pođe, a da ih ne uvredi. "Da li u Islamu zaista postoji ideja društvenog napretka?"
     "Oh, kako da ne!" Nekoliko njih rekoše ovo uglas i nastaviše da klimaju glavom. Zeik reče: "Ti ne misliš tako?"
     "Pa..." Frenk preskoči odgovor. Još nije postojala nijedna arapska demokratska država. Bila je to hijerarhijska kultura zasnovana na časti i slobodi; međutim, za mnoge koji su bili nisko u hijerarhiji, čast i sloboda postizale su se samo poslušnošću. Što je ojačavalo sistem i održavalo ga nepromenljivim. Ali šta da im kaže?
     "Uništenje Bejruta bilo je katastrofa za naprednu arapsku kulturu", reče drugi čovek. "Bio je to grad u koji su odlazili intelektualci, umetnici i radikali kada bi ih napale lokalne vlasti. Nacionalne vlade su listom mrzele pan-arapsku ideju, ali je činjenica da govorimo jedan jezik u nekoliko zemalja, a jezik je moćan ujedinitelj kultura. Zajedno sa Islamom, on nas čini istinski jedinstvenima, uprkos političkim granicama. Bejrut je oduvek bio mesto gde se to potvrđivalo, i kada su ga Izraelci uništili, postalo je teže ostvariti to. Razaranje je imalo cilj da nas rascepka, i uspelo je. Stoga ovde ponovo započinjemo taj posao."
     I to je bio njihov društveni napredak.

     Stratiformno ležište bakra koje su prekopavali bilo je iscrpljeno, i došlo je vreme za još jednu rahlu, premeštanje hedžire na sledeće mesto. Posle dva dana puta, stigli su do novog ležišta koje je Frenk otkrio. Frenk je pošao na još jedan istraživački izlet.
     Danima je sedeo za volanom, sa nogama na tabli, posmatrajući kako promiču predeli. Nalazili su se u oblasti tuleja, ili malih rebara, uporednih grebena koji su se spuštali niz padinu. Više nije uključivao televizor; imao je puno materijala za razmišljanje. 'Arapi ne veruju u prvobitni greh', zapisao je u svoju beležnicu. 'Veruju da je čovek nevin, a smrt prirodna. Da nam nije potreban spasilac. Ne postoje pakao i raj, već samo kazna i nagrada, koje uzimaju oblik ovog života i načina na koji je vođen. To je u izvesnom smislu humanistička ispravka judaizma i hrišćanstva. Mada su oni, sa druge strane, oduvek odbijali da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu; to je uvek bila Alahova volja. A Mahdžari su uvek bili samo srce arapske kulture, često njena prethodnica; u dvadesetom veku, arapsku poeziju oživeli su pesnici koji su, zapravo, živeli u Njujorku ili u Latinskoj Americi. Možda će se ovde dogoditi ista stvar. Iznenađuje saznanje koliko se njihovo viđenje istorije podudara sa onim u šta je verovao Bun; mislim da to nijedna strana nije shvatila. Malo je ljudi voljno da sazna šta drugi ljudi stvarno misle. Spremni su da prihvate šta god im se kaže o svakome ko je dovoljno daleko.'
     Pronašao je ležište porfirnog bakra, neobično bogato, i sa velikom koncentracijom srebra. To će biti dobro dočekano. Bakar i srebro bili su samo donekle retki metali na Zemlji, ali se srebro koristilo u velikim količinama u mnogim granama industrije, i polako su presušivali izvori lake eksploatacije. A ovde ga je bilo dosta, i to na samoj površini; ne toliko kao na Srebrnoj Planini u masivu Elizijuma, naravno, ali Arapima to neće smetati. Požnjeće ga i poći će dalje.
     I sam je pošao dalje. Prolazili su dani, pomerale se senke. Vetar je duvao nizbrdo pa uzbrdo, nizbrdo pa uzbrdo. Skupljali su se oblaci i izbijale oluje, a ponekad je nebo bilo poprskano svetlosnim opsenama usled grada, koje su svetlucale kao liskun na Suncu. Ponekad bi video ulazak na orbitu nekog od šatlova, nalik na pravilan prelet ognjenog meteora preko neba. Jednog vedrog jutra ugledao je Elizijum Montes kako se uzdižu iznad obzorja kao crni Himalaji: vidik je lučno zadirao hiljadu kilometara iza horizonta zbog inverzionog sloja u atmosferi. Posle televizora, prestao je da uključuje i beležnicu. Ostali su samo svet i on. Vetrovi su dizali pesak i bacali ga u oblacima na rover. Kala, pusta zemlja.

     Ali tada počeše da ga muče snovi, snovi koji bejahu sećanja, snažna, celovita i precizna, kao da proživljava prošlost kroz san. Jedne noći, sanjao je dan kada je pouzdano saznao da će predvoditi američki deo marsovske kolonije. Odvezao se iz Vašingtona do doline Šenandoa, osećajući se nestvarno. Dugo je šetao kroz veliku istočnu prašumu. Stigao je do krečnjačkih pećina Lareja, sada turističke atrakcije, i naprečac odlučio da ih obiđe. Svaki stalaktit i stalagmit bio je osvetljen svetlima jarkih boja. O neke su bile okačene udaraljke, tako da bi neki muzičar mogao da svira na njima kao na pločicama glokenšpila; dobro naštimovana pećina! Morao je da zađe u rubnu tamu i da gurne rukav u usta da ga drugi turisti ne bi čuli kako se smeje.
     Potom je zaustavio kola na vidikovcu i ušao u šumu, da bi seo među korenje jednog velikog drveta. Okolo nije bilo nikoga, bila je topla jesenja noć, zemlja je bila u tami, čupava od krošnji. Zrikavci su slali talase svog nezemaljskog glasanja, cvrčci su cvrčali poslednje žalostive pesme, sluteći mraz koji će ih ubiti. Osećao se tako čudno... hoće li zaista moći da ostavi ovaj svet? Sedeći tako na zemlji, poželeo je da sklizne u pukotinu poput vilinskog podmečeta i da se ponovo pojavi kao nešto drugo, nešto bolje, nešto moćno, plemenito, dugovečno - nešto slično drvetu. Ali se, naravno, ništa nije dogodilo; ležao je na zemlji, već odsečen od nje. Već Marsovac.
     Onda se probudio, i ceo taj dan bio je uznemiren.
     Potom je, što je bilo još gore, sanjao Džona. Sanjao je noć u kojoj je sedeo u Vašngtonu i gledao Džona na televiziji, kako prvi put stupa na Mars, a za njim još trojica. Frenk je napustio službenu proslavu u NASA-i i pošao ulicama, kroz vruću noć u DC-u, noć 2020. godine. On je planirao to spuštanje na Mars za Džona, dao mu ga je kao što se u šahu žrtvuje kraljica, jer će tu prvu posadu pržiti radijacija na putovanju, što će ih prema propisima zauvek odvojiti od letenja. Tako će imati čisto polje za sledeće putovanje, za koloniste koji će ostati na Marsu. To je bila suština igre; a Frenk je nameravao da vodi tu igru.
     Međutim, te istorijske noći ipak je bio u lošem raspoloženju. Vratio se u svoj stan u blizini Dipon Serkla, zatim ponovo izišao i izgubio svoj bedž FBI-a i zavukao se u neki mračni bar i sedeo tamo gledajući televiziju iznad glava šankera, pijući burbon kao njegov otac, u svetlosti Marsa koja se prosipala iz televizora i bojila celu mračnu prostoriju u crveno. Opijajući se i slušajući Džonovo isprazno brbljanje, sve se gore osećao. Bilo mu je teško da se usredsredi na svoj plan. Mnogo je popio. Bar je bio bučan, gosti nepažljivi; spuštanje nije ostalo neprimećeno, ali je za njih bilo samo još jedna zabava, ravna utakmici Bulitsa na koju je jedan od šankera neprestano prebacivao program. Pa zatim, klik, nazad na scenu u Krise Planiciji. Čovek pored njega opsova zbog prebacivanja. "Košarka će biti strašna na Marsu", reče Frenk sa floridskim naglaskom koji je odavno izgubio.
     "Moraće da podignu obruč, ili će razbijati glave."
     "To da, ali pomisli na skokove. Zakucavanje sa šest metara, k'o ništa."
     "Ja', čak ćete i vi beli momci moći da doskočite, ako je tako k'o što veliš. Al' bolje da se manete košarke, jer ćete se naći u istom sosu k'o ovde."
     Frenk se nasmeja. Ali napolju je bila vrela, sparna letnja noć u DC-u, i išao je kući u sve gorem raspoloženju, crnjem i crnjem pri svakom koraku. Naišavši na jednog od prosjaka sa Dipona, izvadio je novčanicu od deset dolara i bacio je prema čoveku, i kada je skitnica posegao za njom, odgurnuo ga je, razdravši se: "Jebi se! Nađi posao!" Ali onda su naišli ljudi iz Metroa i on se žurno udaljio, potresen i mahnit. Prosjaci su ležali na ulazima zgrada. Ljudi su se spustili na Mars, a na ulicama prestonice su prosili, i svi oni vajni advokati svaki dan su prolazili pored njih, i njihova priča o slobodi i pravdi bila je samo pokriće za pohlepu. "Na Marsu ćemo to urediti drugačije," reče Frenk, otrovno, i iznenada požele da se odmah stvori tamo, da preskoči sve godine opreznog čekanja, političkih igara - "Nađi jebeni posao!" zaurla na nekog drugog beskućnika. Pa dalje do zgrade u kojoj mu je bio stan, sa pospanim ljudima iz obezbeđenja još za pultom u prizemlju, ljudima koji su traćili život ne radeći ništa. Na spratu su ruke počele tako jako da mu se stresu da nije mogao da otvori vrata; kada je nekako ušao unutra, skamenjeno je zastao, užasnut bezličnim nameštajem za operativce. Sve je bilo pozorišni dekor, napravljen da ostavi utisak na retke posetioce, uglavnom iz NASA-e i FBI-a. Ništa od toga nije bilo njegovo. Ništa nije bilo njegovo. Ništa osim plana.
     Tada se probudio, sam, u roveru, na Velikom Nagibu.

     Konačno se vratio iz svoje užasavajuće ekspedicije kroz snove. Našavši se u karavanu, opazio je da mu je teško da govori. Pozvali su ga kod Zeika na kafu, pa je progutao opijumsku tabletu da bi se opustio u društvu ljudi. U Zeikovom roveru seo je na svoje mesto i sačekao da ovaj podeli šoljice sa golubijom količinom kafe. Levo od njega sedeo je Unsi Al-Kal i nadugačko govorio o islamskom viđenju istorije, i o tome kako je počela u Džahiliju, to jest u preislamsko vreme. Al-Kal mu nikada nije bio naklonjen, i kada je Frenk pokušao da mu doda šoljicu koja je stigla do njega u uobičajenom gestu učtivosti, Al-Kal kratko odbi, insistirajući da ona pripada Frenku i da Al-Kal neće dozvoliti sebi da mu preotme tu čast. Tipična uvreda kroz prekomernu ljubaznost, ponovo hijerarhija: čovek ne može da čini usluge višem od sebe u sistemu, jer one idu samo odozgo. Mužjaci-alfe, poredak peckanja; bila je to obična taktika dominacije primata, kao da su se vratili u savane (ili u Vašington).
     Frenk zaškrguta zubima, i kad je Al-Kal ponovo počeo da veliča, on reče: "A vaše žene?"
     Ovo ih iznenadi, a Al-Kal slegnu ramenima. "U Islamu, muškarci i žene imaju različite uloge. Baš kao i na Zapadu. To ima biološko poreklo."
     Frenk odmahnu glavom i oseti čulnu zamućenost od tableta, crno breme prošlosti. Pritisak na večni akvifer gađenja na dnu njegovih misli se pojača, nešto se prelomi, i odjednom mu je bilo svejedno, i muka od pretvaranja. Bio je sit sveprisutne glume, klizavog ulja koje je omogućavalo društvu da ide dalje na svom groznom, ubilačkom putu.
     "Da", reče, "ali to je ropstvo, zar ne?"
     Ljudi oko njega se ukočiše, šokirani zbog izraza.
     "Zar ne?" reče on ponovo, bespomoćno osećajući kako mu reči naviru iz grla. "Vaše žene i kćeri nemaju nikakvog uticaja, a to je ropstvo. Moguće je da ih dobro pazite i moguće je da su one robinje sa posebnim i potajnim moćima nad svojim gospodarima, ali odnos gospodar-rob sve podređuje sebi. Stoga su svi ovi odnosi neprirodni, zategnuti do tačke kidanja."
     Zeik je bio namrštenog nosa. "Uveravam te da životno iskustvo nije takvo. Trebalo bi da čuješ našu poeziju."
     "Da li bi mi to vaše žene potvrdile?"
     "Bi", reče Zeik, savršeno pouzdano.
     "Možda. Ali, vidite, najuspešnije žene kod vas uvek su bile skromne i poslušne, pune poštovanja prema sistemu. To su one koje pomažu muževima i sinovima da se uzdignu u tom sistemu. Da bi uspele u tome, moraju da se trude da primene isti sistem koji ih potčinjava. Posledice toga su pogubne. A krug se ponavlja, iz pokolenja u pokolenje. Podržavan od gospodara i robova podjednako."
     "Upotreba reči robovi", reče Al-Kal polako, i zastade, "je uvredljiva, jer podrazumeva sud. A ti nemaš osnova da sudiš o kulturi."
     "Istina je. Samo vam govorim kako ona izgleda spolja. Za progresivnog muslimana ovo može da bude samo od koristi. Je li to ta božanska zamisao koju nastojite da ostvarite u istoriji? Zakoni postoje da se čitaju i da se posmatraju na delu, i meni to liči na ropstvo. A poznato vam je da smo vodili ratove da iskorenimo ropstvo. I isključili smo Južnu Afriku iz zajednice naroda zbog toga što je svojim zakonima uredila da crnci ne mogu da žive tako dobro kao belci. Međutim, vi ste to oduvek radili. Kada bi se bilo gde u svetu odnosili prema ljudima kao vi prema vašim ženama, UN bi izolovale tu zemlju. Ali pošto je reč o ženama, muškarci na položaju zatvaraju oči. Kažu da je to kulturno pitanje, versko pitanje, u koje se ne može dirati. Ili se ne naziva ropstvom zato što je to pojačan oblik odnosa koji svuda postoji prema ženama."
     "Ili čak nije ni pojačan oblik", primeti Zeik. "Već varijacija."
     "Ne, ipak je pojačan oblik. Žene na zapadu imaju mnogo više slobode u onome što rade, i žive svoj život. Kod vas nije tako. A nema ljudskog bića koje pristaje da bude vlasništvo, ona to mrze, i protive se tome, i svete se kako mogu. Takva im je priroda. A u ovom slučaju posredi su vaše majke, žene, sestre, kćeri."
     Sada su svi zurili u njega, i dalje više zaprepašćeni nego besni; ali Frenk je gledao u svoju šoljicu i tvrdoglavo nastavio: "Morate da oslobodite svoje žene."
     "Kako predlažeš da to učinimo?" upita Zeik, radoznalo ga posmatrajući.
     "Promenite zakone! Školujte ih u istim školama u kojima školujete sinove. Učinite ih jednakim u pravima sa svim drugim muslimanima. Setite se da u vašim zakonima stoji dosta toga čega nema u Kuranu, već je dodato u doba posle Muhameda."
     "Od strane svetih ljudi", reče Al-Kal ljutito.
     "Svakako. Ali sami biramo načine kako ćemo primeniti svoja verska shvatanja u svakodnevnom životu. Ovo važi za sve kulture. Zato možemo da izaberemo nove načine. Morate da oslobodite svoje žene."
     "Ne volim da mi popuje niko osim mule", reče Al-Kal, stisnutih usana ispod brkova. "Neka o tome šta je pravo sude oni koji su bez greha."
     Zeik se veselo osmehnu. "Isto je imao običaj da kaže Selim el-Hajil", reče.
     Nastade duboka, napeta tišina.
     Frenk zatrepta. Mnogi među njima sada su se smeškali, s poštovanjem gledajući Zeika. Frenku sinu da svi oni znaju šta se dogodilo u Nikoziji. Naravno! Selim je umro iste noći, samo nekoliko sati posle atentata, otrovan neobičnom kombinacijom mikroba, ali su oni ipak znali.
     I uprkos tome su ga prihvatili, pozvali ga u svoje kuće, u privatne zabrane gde su živeli daleko od pogleda drugih ljudi. Pokušali su da ga pouče o svojim verovanjima.
     "Možda bi trebalo da im damo istu slobodu kakvu imaju Ruskinje", reče Zeik kroz smeh, na trenutak isključivši Frenka. "Zar ne govore da lude od prekomernog rada? Rečeno im je da su jednake, ali nisu?"
     Jusuf Havi, veseo mlad čovek, zlobno pogleda i zacereka se: "Kučke, kažem vam! Ali ni više ni manje nego sve druge! Zar nije istina da u kući vlast uvek pripada jakima? U svom roveru ja sam rob, verujte mi. Sa Azizom svaki dan ljubim zmiju u dupe!"
     Ljudi zaurlaše od smeha. Zeik pokupi njihove šoljice i dosu im kafe. Potrudili su se da što više rasterete razgovor; zagladili su Frenkov prostački ispad, zato što je bio toliko besmislen da je samo ukazivao na neznanje, ili zato što su želeli da potvrde i podrže Zeikovo pokroviteljstvo prema njemu. Ali mu je otada samo polovina njih uzvraćala pogled.
     Povukao se i ponovo samo slušao, duboko besan na sebe. Pogrešno je iznositi svoje mišljenje u svako doba, ako se savršeno ne poklapa sa političkom svrhom. Nikad nije tako. Najbolje je osloboditi izjave stvarnog značenja. Temeljni zakon diplomatije. Zaboravio ga je tamo na Nagibu.
     Uznemiren, ponovo je otišao u istraživanje. Snovi su se proredili. Kada se vratio, nije uzimao nikakve lekove. Nemo je sedeo u krugovima gde se pila kafa, ili je govorio o mineralima i podzemnim vodama i o udobnosti nedavno usavršenih istraživačkih rovera. Ljudi su ga oprezno proučavali i najzad su ga ponovo uključili u razgovor samo zarad Zeikove privrženosti, koja nijednog trenutka nije oslabila - osim onda kada je veoma delotvorno podsetio Frenka na suštinu situacije.
     Jedne večeri, Zeik ga je pozvao da večera sa njim i sa njegovom ženom Nazik. Nazik je nosila dugačku, belu haljinu, skrojenu u tradicionalnom beduinskom stilu, sa plavim trakom oko pojasa, gologlava, guste crne kose ravno začešljane unazad i puštene niz leđa. Frenk je dovoljno pročitao o njima da bi znao da je ovo potpuno nepravilno; među Beduinima Avlad Alija, žene su nosile crne haljine i crvene marame oko pojasa, u znak priznanja svoje nedostojnosti, seksualnosti, i moralne niskosti; i pokrivale su glave, koristeći veo u složenom hijerarhijskom kodu skromnosti. Sve zbog poštovanja moći muškaraca, tako da bi Nazikina odeća bila duboko šokantna i za njenu majku i babe, iako ju je sada nosila pred strancem koji i nije bio tako važan. Ali ako je znao dovoljno da bi razumeo, onda je to morao biti znak nečega.
     A kasnije, u jednom trenutku kada su se svi smejali, Nazik ustade na Zeikov zahtev da im donese desert, i kroz smeh odgovori Zeiku: "Da, gospodaru."
     Zeik frknu i reče: "Odlazi, robe", i zamahnu rukom na nju, a ona škljocnu zubima prema njemu. Nasmejaše se Frenkovom pocrvenelom licu, svesni da je shvatio: šalili su se s njim, usput kršeći beduinski tabu pokazivanja bilo kakve bračne privrženosti pred drugima. Nazik mu priđe i položi mu vrh prsta na rame, što ga još više zaprepasti. "Samo se šalimo s tobom, znaš", reče ona. "Mi, žene, čule smo za tvoj govor našim muškarcima i volimo te zbog toga. Kod nas bi mogao da imaš žena kao neki otomanski sultan. Jer u onome što si rekao ima istine, i previše." Ozbiljno je klimnula glavom i uperila prst u Zeika, koji smesta prestade da se ceri i ozbiljno potvrdi. Nazik nastavi: "Ali zar ti se ne čini da mnogo toga zavisi od ljudi koji žive pod tim zakonima? Muškarci u karavanu su dobri ljudi, mudri ljudi. A mi žene smo još mudrije, i potpuno smo preuzele vlast." Zeik podiže obrve, a Nazik se nasmeja. "Ne, stvarno, samo smo preuzele svoj deo. Ozbiljno."
     "Ali gde ste, onda?" upita Frenk. "Mislim, gde su žene iz karavana, tokom dana? Šta rade?"
     "Radimo", reče Nazik jednostavno. "Pogledaj bolje, videćeš nas."
     "Radite sve poslove?"
     "Oh, da. Možda ne tamo gde bismo bile suviše izložene pogledima. Još postoje neki... običaji, navike. Povučene smo, odvojene, imamo sopstveni svet - to možda nije dobro. Mi, Bedu, težimo okupljanju, i muškarci i žene. Vidiš, mi imamo svoje tradicije, koje opstaju. Ali ovde se mnogo toga menja, i to brzo. Ovo je, dakle, nova faza razvoja Islama. Mi smo..." Zastala je da potraži reč.
     "Utopija", upade Zeik. "Muslimanska utopija."
     Ona sumnjičavo zavrte šakom. "Istorija", reče. "Do hađa sa utopijom."
     Zeik se sa uživanjem nasmeja. "Ali hađ je cilj", reče. "Bar tako nas uče mule. Znači da smo već tamo, je li?" I on i njegova žena se nasmešiše jedno drugom, u samo njihovoj komunikaciji sa velikom gustinom razmenjenih informacija, osmehom koji su podelili, na trenutak, sa Frenkom. A onda njihov razgovor pođe u drugom pravcu.

     Al-Kahira je u praktičnom smislu bio ostvareni svearapski san, jer su sve arapske zemlje dale novac i ljude Mahdžarima. Mešavina arapskih narodnosti na Marsu bila je potpuna, ali se malo izdvajala po karavanima. Ipak, mešali su se; i činilo se da nije važno dolaze li iz zemalja bogatih naftom ili iz onih bez nje. Ovde, među strancima, svi su bili rođaci, Sirijci i Iračani, Egipćani i Saudijci, zalivski Arapi i Palestinci, Libijci i Beduini. Svi su bili rođaci, ovde.

     Frenk je počeo da se oseća bolje. Ponovo je spavao dubokim snom, osvežen svakodnevnim vremenskim pomakom, malim zastojem u cikličnom ritmu, malim raspustom za telo. Život u karavanu zaista je posedovao neko samosvojno trajanje, kao da se sam trenutak razvukao: osećao je da ima višak vremena, da ne postoji razlog za žurbu.
     Godišnja doba su prolazila. Sunce kao da je svakog dana zalazilo na istom mestu, pomerajući se veoma sporo; sada su živeli dosledno prema marsovskom kalendaru, i beležili su ili slavili samo dolazak nove godine: L = 0, početak severnog proleća u godini šesnaestoj. Doba za dobom, svako po šest meseci, prolazila su u odsustvu onog starog, oštrog osećaja smrtnosti: činilo im se da žive u večnom sada, u beskonačnom odvijanju poslova i dana, u neprekidnom ciklusu molitvi tako dalekoj Meki, u stalnom lutanju zemljom. U svezimi. Jednog jutra su se probudili i otkrili da je preko noći pao sneg i da je čitav predeo blistavo beo. Uglavnom od vodenog leda. Karavan je ceo dan ludovao, svi, muškarci i žene, razbacujući sneg, praveći grudve koje su se odmah rasipale, pokušavajući da naprave sneška koji takođe nije hteo da se održi. Sneg je bio odveć hladan.
     Zeik se od srca smejao ovim pokušajima. "Kakav albedo", reče. "Neverovatno koliko se toga što Saks čini okreće protiv njega. Zar ne misliš da se povratni uticaji obično prilagođavaju homeostazi? Pitam se da li je Saks, zapravo, trebalo da učini da prvo bude mnogo hladnije, da se čitava atmosfera smrzne na površini. Koliko bi bila debela, centimetar? A onda da poređa naše žetelice od pola do pola i pokrene ih oko sveta kao linije geografske širine, da prerađuju ugljen-dioksid u čist vazduh i đubrivo. A, kako ti se čini?"
     Frenk odmahnu glavom. "Saks je verovatno razmišljao i o tome, ali je odustao, iz nekog razloga koji nam nije poznat."
     "Nema sumnje."

     Sneg je sublimirao, vratila se crvena zemlja, oni su putovali dalje. Povremeno bi prošli pred nuklearnih reaktora, koji su stajali poput zamkova na vrhu Nagiba, ne Rikoveri već džinovski Vestinghausi, sa vatom mraza poput olujnih oblaka. Na Mangalavidu su videli programe o fuzionom prototipu u Ponoru Borealis.
     Kanjon za kanjonom. Upoznali su zemlju kako je ni En nije upoznala; nju je zanimao svaki deo Marsa podjednako, tako da nije mogla da se posveti upoznavanju samo jedne oblasti, poput njih koji su je čitali kao priču, prateći njene tokove kroz crvenu stenu do mrlje crnkastih sulfida, ili finog cinobera ležišta žive. Nisu bili toliko učenici zemlje koliko njeni ljubavnici; hteli su nešto od nje. Sa druge strane, En je tražila samo odgovore. Bilo je toliko različitih oblika želja.
     Prolazili su dani, a potom i još doba. Kada bi sreli druge arapske karavane, slavili bi duboko u noć, muzikom i igrom, kafom, hukama i razgovorom, po šatorima koji su pokrivali osmougaonik parkiranih rovera. Njihova muzika nikad nije bila snimljena, ali su je sa lakoćom svirali na flautama i električnim gitarama i uglavnom pevali, u četvrtinskim tonovima i izvijanju koje je bilo tako čudno da Frenk dugo nije mogao da odredi jesu li dobri pevači. Obroci su trajali satima, a potom bi pričali do zore i obavezno odlazili da posmatraju izlazak zaslepljujuće crvenog Sunca.

     Međutim, kada su se sretali sa drugim narodima, bili su, normalno, mnogo uzdržaniji. Jednom su prošli pored nove Ameksove rudarske stanice na kojoj su radili uglavnom Amerikanci, postavljene povrh jedne od retkih velikih vena mafične stene bogate platinoidima, u Tantalus Fosi blizu Alba Patere. Samo okno bilo je niže na dugačkom, ravnom dnu uskog, procepnog kanjona, ali bilo je uglavnom robotizovano, a posada je stanovala u luksuznom šatoru, gore na rubu procepa. Arapi su zaokružili pored šatora, kratko posetili one unutra i povukli se u svoje insektolike rovere da prenoće. Amerikanci nisu imali kad da saznaju bilo šta o njima.
     Ali, te večeri, Frenk je još jednom svratio do Ameksovog šatora. Njegovi žitelji bili su sa Floride, i njihov govor je kod njega probudio sećanja nalik na mreže pune izumrlih košljoriba; Frenk nije obraćao pažnju na te male mentalne eksplozije i postavljao je pitanje za pitanjem, usredsređen na crna, latinska i crvena seljačka lica koja su mu odgovarala. Opazio je da i ova grupa oponaša raniji oblik zajednice baš kao i Arapi; bio je to terenski tim sa naftnih izvora, koji je izdržavao teške uslove i duge sate za veliku platu, čuvajući sve za povratak u civilizaciju. Vredelo je i ako je Mars bio truba, a jeste. "Mis'im, čak i kad je led možeš d' iziđeš, a ovde, kur moj."
     Nije ih bilo briga ko je Frenk, i dok je sedeo među njima pričali su priče koje su ga zaprepastile, iako su mu bile na neki način duboko poznate. "Nas dvadeset dvoje istraživali smo putujući u malom pokretnom naselju bez soba. Jedne večeri smo imali žurku i svi smo se svukli goli, a onda su sve žene legle u krug na pod, glavom prema unutra, i momci su pošli u krug sa spoljnje strane, bilo je dvanaest momaka i deset cura tako da su momci dosta brzo išli u krug, i uspeli smo da obiđemo gotovo čitav krug tokom vremenskog pomaka. Čak smo na kraju vremenskog pomaka pokušali svi da svršimo odjednom i bilo je dosta uspešno, jer čim bi nekoliko parova počelo, povukli bi sve druge, k'o vir. Baš je bilo dobro."
     Zatim, posle smeha i povika neverice: "Klali smo i smrzavali svinje u Acidaliji, i te sprave za humano ubijanje su kao da im prosviraš džinovsku strelu kroz glavu, pa nam palo na pamet da probamo da ih ubijemo i smrznemo u isto vreme i da vidimo šta će biti. Zato smo ih sve opteretili, i kladili se koja će najdalje da odmakne, pa smo otvorili spoljnja vrata komore i sve svinje su istrčale napolje i bam, popadale ni pedeset metara daleko od vrata, osim jedne krmačice koja je odmakla gotovo dve stotine metara i sledila se na nogama. Zaradio sam hiljadu dolara na toj svinji."
     Frenk se naceri na njihovo urlanje. Ponovo je bio u Americi. Upitao ih je šta su još radili na Marsu. Neki su gradili nuklearne reaktore na vrhu Pavonis Monsa, gde će biti podnožje svemirskog lifta. Drugi su radili na vodovodu preko istočnog dela Tarzisa, od Noktisa do Pavonisa. Glavna transnacionalka za izgradnju lifta, Praksis, imala je dosta interesa na donjem kraju, kako su ga zvali. "Radio sam na Vestinghausu na vrhu akvifera Kompton pod Noktisom, koji navodno sadrži jednaku količinu vode kao Sredozemlje, a taj reaktor je trebalo da snabdeva energijom niz ovlaživača vazduha. Jebenih dvesta megavata ovlaživača, istih kao onaj koji sam imao u spavaćoj sobi kad sam bio klinac, osim što takvi troše pedeset kilovata po komadu! Gigantska Rokvelova čudovišta sa molekularnim isparivačima i mlaznim turbinama koje izbacuju maglu iz dimnjaka od hiljadu metara. Jebeno čudo. Svakog dana po milion litara H i O više u vazduhu."
     Drugi je gradio novo naselje pod šatorom u kanalu Ehus, ispod Vidikovca: "Uzimaju vodu iz jednog tamošnjeg akvifera, i po celom gradu su vodoskoci sa kipovima, vodopadi, kanali, ribnjaci, bazeni za plivanje, nema čega nema, prava mala Venecija tamo gore. I odlično zadržavanje toplote, usput."
     Razgovor skrenu na gimnastičku salu, dobro opremljenu spravama za vežbanje predviđenim da omoguće korisnicima da ostanu u formi za Zemlju. "Zategnut je, mora da je kratko ovde." Gotovo svi su vežbali prema strogom režimu, najmanje tri sata dnevno. "Ako odustaneš, zaglavio si ovde, je l' tako? Čemu onda štednja?"
     "Jednom će to biti pravni propis", reče jedan od njih. "Kuda idu ljudi, ide i američki dolar."
     "Obrnuto, glupanderu."
     "Sami smo dokaz za to."
     Frenk reče: "Mislio sam da je ovde sporazumom zabranjena upotreba zemaljskog novca?"
     "Sporazum je jebeni vic", reče jedan, veslajući na spravi.
     "Pokojni je k'o Besi, Krmača Maratonka."
     Posmatrali su Frenka, sve ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama, generacija sa kojom nikada nije mnogo razgovarao; nije znao kako su odrasli, šta ih je oblikovalo, u šta veruju. Dobro poznati naglasci i lica mogli su da budu varka. U stvari, verovatno su i bili. "Stvarno tako mislite?" upitao je.
     Neki među njima kao da su bili svesniji od ostalih da bi on mogao da bude u nekakvoj vezi sa sporazumom, uz sve ostale istorijske veze. Ali veslač nije spadao u te: "Ovde smo na poslu za koji sporazum kaže da je nezakonit, čoveče. A to se svuda događa. Brazil, Džordžija, zemlje Zaliva, svi koji su glasali protiv sporazuma sada uveliko primaju transnacionalke. U toku je takmičenje među državama-paravanima koja je od njih najbolji paravan! A UNOMA leži na leđima, raširenih nogu, i dahće: još, još. Ovamo dolaze hiljade ljudi, većinom zaposlenih u transnacionalkama, sa državnim vizama i petogodišnjim ugovorima, uključujući vreme rehabilitacije za povratak na Zemlju, i tako to."
     "Hiljade?" ponovi Frenk.
     "Nego šta! Desetine hiljada!"
     Sinu mu da nije gledao televiziju... odavno.
     Čovek koji je radio na utezima govorio je između podizanja čitave hrpe crnih tegova. "Uskoro ima da pukne... Mnogima se ne dopada... Ne samo veteranima kao što si ti... Već ni mnogim novajlijama... Nestaju u čoporima... Čitave operacije... Ponekad čitavi gradovi... Naiš'o sam na rudnik u Sirtisu... Potpuno prazan... Sve upotrebljivo nestalo... Potpuno očerupan... Čak i stvari k'o unutrašnja vrata komora... Rezervoari s kiseonikom... Toaleti... Stvari za koje su potrebni sati... Da ih razmontiraš."
     "A zašto to rade?"
     "Postaju domoroci!" doviknu onaj sa klupe. "Zbario ih tvoj drug Arkadije Bogdanov!"
     Čovek dočeka Frenkov pogled ležeći na leđima; visok crnac, širokih ramena i orlovskog nosa. Onda reče: "Dođu ovamo i kompanija se trudi da izgleda fino, tu su teretane, dobra klopa, slobodno vreme i sve, ali onda vidiš da ti oni propisuju šta možeš, a šta ne možeš da radiš, sve prema rasporedu, kada se budiš, kada jedeš, kada sereš, kao da je preuzela Mornarica, znaš? Onda dođe tvoj braca Arkadije, govoreći: momci, vi ste Amjorikanci, treba da budete slobodni, ovde na Marsu je nova granica i treba da znate da nas ima koji to tako gledamo, jer nismo robotski programi, već slobodni ljudi, koji stvaraju sopstvene zakone na sopstvenom svetu! I gotovo, čoveče!" Soba je odzvanjala od smeha, jer su svi bili zastali da slušaju: "To pali! Ljudi dođu ovamo i vide da su programirani po rasporedu, vide da ne mogu da ostanu zategnuti za Zemlju ako ne provedu sve vreme ovde, cuclajući cev sa vazduhom, a ja sumnjam da je i tako moguće, i kladim se da su nas lagali. Što znači da plata, zapravo, ne vredi ništa, svi smo roboti, možda zauvek zarobljeni ovde. Robovi, čoveče! Jebeni robovi! A to, veruj mi, mnoge tera da pobesne. I da ti kažem, spremni su da uzvrate. Takvi nestaju. Ima da ih bude kol'ko 'oćeš pre nego što se sve ovo završi."
     Frenk je zurio u njega. "Zašto ti nisi nestao?"
     Čovek se kratko nasmeja i nastavi da diže tegove.
     "Obezbeđenje", reče neko sa Nautilus mašine.
     Onaj sa utezima nije tako mislio. "Obezbeđenje je kilavo... Ali moraš prvo da imaš... Gde da odeš. I čim ti Arkadije pokaže... Magla!"
     "Jednom sam gledao video s njim", reče onaj sa klupe, "u kome je govorio da su ljudi obojene kože pogodniji za život na Marsu nego belci, jer mi bolje podnosimo UV."
     "Aha! Aha!" Svi su se smejali tome, skeptični i začuđeni u isto vreme.
     "Ma, to je sve sranje, ali koga briga?" reče onaj s klupe. "Što da ne? Što da ne? Zovu ga naš svet. Zovu ga Nova Afrika. Kažu da gazde ovaj put neće uspeti da ga otmu od nas." Ponovo se smejao, kao da je sve što je rekao bila samo zabavna pomisao. Ili pak komična istina, tako otkačena da je samo njeno pominjanje teralo na smeh.

     Kasno te noći Frenk se vratio u rovere Arapa i nastavio put sa njima, ali se nešto promenilo. Bio je povučen unazad kroz vreme, i sada su ga dugi dani u istraživačkom roveru samo činili nespokojnim. Gledao je TV; obavio je nekoliko telefonskih razgovora. Nikada nije dao ostavku na položaj Sekretara; ured je u njegovom odsustvu vodio Podsekretar Slusinski, koji ga je uspešno pokrivao preko telefona, govoreći Vašingtonu da on radi, da je duboko zaokupljen istraživanjem, pa zatim da je uzeo radno odsustvo, kao i da, kao jedan od prvih stotinu, mora da bude napolju, obilazeći teren. To nije moglo još dugo da traje, ali kada je Frenk sam pozvao Vašington, Predsednik je bio zadovoljan, a još više Slusinski u Barouzu, koji je delovao dosta iscrpljeno. Zapravo je kompletan ured u Barouzu zvučao zadovoljno kada je rekao da namerava da se vrati, što ga je prilično iznenadilo. Kada je otišao iz Barouza, razočaran sporazumom i utučen zbog Maje, bio je, po svom mišljenju, gad od šefa. Ali tamo su ga pokrivali gotovo dve godine i sada su zvučali kao da se raduju njegovom povratku. Ljudi su čudna sorta. Slava prvih stotinu, svakako. Ako to uopšte nešto znači.

     Vratio se sa svog poslednjeg istraživačkog izleta i iste večeri otišao da sedi u Zeikovom roveru, pijuckajući kafu, posmatrajući ih kako razgovaraju, Zeik, Al-Kal, Jusuf i ostali, i, ulazeći i izlazeći iz sobe, Nazik i Aziza. Ljudi koji su ga prihvatili; ljudi koji su ga na neki način razumeli. Po njihovim merilima, učinio je ono što se moralo. Opustio se u struji arapskog, oduvek i zauvek prožetog dvoznačnošću: ljiljan, reka, šuma, jarebica, jasmin, reči koje su se mogle odnositi na mehanički kopač, lulu, jedna vrsta talusa, na delove robota; a možda su to bili samo ruža, reka, šuma, jarebica, jasmin. Divan jezik. Divan. Govor ljudi koji su ga prihvatili i dopustili mu da se odmori. Ali sad mora da ih napusti.