31.

     Četrnaestog dana revolucije, Arkadije Bogdanov sanjao je da sedi sa ocem na drvenom sanduku, ispred male vatre na ivici čistine: bila je to neka vrsta logorske vatre, iako su dugačke i niske zgrade Ugolija, limenih krovova, bile samo stotinak metara iza njih. Grejali su gole šake na toploti vatre, i otac mu je još jednom pričao o svom susretu sa snežnim leopardom. Dan je bio vetrovit i vatra je neravnomerno buktala. Onda iza njih odjeknu protivpožarni alarm.
     Bio je to Arkadijev budilnik, navijen na četiri sata posle ponoći. Ustao je i otišao na dugo kupanje sunđerom. Prizor iz sna vraćao mu se u misli. Od početka ustanka nije imao mnogo sna, tek po par sati ukradenih tu i tamo, i alarm ga je probudio iz nekoliko snova u dubokom snu, onih koji obično ne ostaju u sećanju. Bila su to većinom sećanja iz detinjstva, neizmenjena, sećanja koja mu nikada ranije nisu dolazila. Zbog toga se pitao koliko je bogato pamćenje i nije li ono možda mnogo moćnije od mehanizma za prizivanje uspomena. Možda čovek pamti svaki sekund svog života, ali samo u snovima koje buđenje uvek briše? Možda je to neophodno, zbog nečega? I ako je tako, šta bi se dogodilo kada bi ljudi počeli da žive dve ili tri stotine godina?
     Naiđe Žanet Blajleven, zabrinutog lica. "Razorili su Nemezis. Roald je analizirao snimak i pretpostavlja da su ga pogodili hidrogenskim bombama."
     Ušli su u prostrano sedište uprave naselja Kar, gde je Arkadije proveo veći deo prethodne dve nedelje. Tamo su bili Aleks i Roald; gledali su televiziju. Roald reče: "Televizore, pusti Arkadiju traku broj jedan."
     Slika zatrepta i umiri se: prazan prostor, gusta mreža zvezda, a na sredini ekrana mračan i nepravilan asteroid, vidljiv uglavnom kao crna senka spram zvezda. Slika je nekoliko trenutaka bila nepromenjena, a onda na boku asteroida blesnu bela svetlost. Širenje svetlosti i uništenje asteroida bili su trenutni. "Brzo obavljen posao", primeti Arkadije.
     "Postoji snimak iz drugog ugla, sa udaljenije kamere."
     Asteroid je na ovom snimku bio izduženog oblika, i mogli se se razaznati srebrni plikovi njegovog pokretača mase. Tada sevnu bela svetlost, a kada se ponovo ukazalo crno nebo, asteroida više nije bilo; svetlucanje zvezda na desnoj strani ekrana ukazivalo je na prolazak krhotina, a onda se i one umiriše. Gotovo. Nikakvog vatrenog oblaka, niti tutnjave na zvučnom zapisu; samo piskavi glas izveštača, koji je brbljao o propasti pretnje marsovskih pobunjenika sudnjim danom i o dokazanoj valjanosti koncepta strateške odbrane. Iako je bilo prilično očigledno da su projektili došli iz Ameksove lunarne baze, lansirani iz šinskog topa.
     "Ideja mi se ionako nikad nije dopadala", reče Arkadije. "Bila je to obnova ravnoteže straha."
     Roald reče: "Ali ako postoji ravnoteža straha, a onda jedna strana izgubi moć zastrašivanja..."
     "Ovo ne znači da smo je izgubili. A njima ovo ovde vredi koliko i nama. Samo se vraćamo na švajcarsku odbranu." Uništiti ciljeve po izboru i povući se u brda, u gerilsko ratovanje. To mu je bilo više po ukusu.
     "To je slabija taktika", reče Roald otvoreno. Glasao je kao većina, u korist pomeranja Nemezisa na putanju prema Zemlji.
     Arkadije klimnu glavom. Nije se moglo poreći da je jedan od činilaca bio izbrisan iz jednačine. Međutim, nije bilo jasno da li se odnos snaga promenio ili ne. Nemezis nije bio njegova zamisao; predlog je dao Mihail Jangel, a grupa na asteroidima sprovela ga je u delo na svoju ruku. Sada su mnogi od njih bili mrtvi; ubila ih je glavna eksplozija, ili manje eskplozije u pojasu. Sam Nemezis stvorio je utisak da bi pobunjenici tolerisali ogromna razaranja na Zemlji. Upozorio ih je na to da je posredi rđava ideja.
     Ali takav je život u revoluciji. Niko nema kontrolu, bez obzira na to šta ljudi govore. Možda je bila sreća što je tako, naročito ovde na Marsu. Prva nedelja donela je teške borbe, jer su UNOMA i transnacionalke u poslednjih godinu dana pojačale svoje snage bezbednosti. Brzo su preuzele puno velikih gradova, i tako bi možda bilo svuda, da se nije pokazalo da ima mnogo više pobunjeničkih grupa nego što je bilo ko očekivao. Preko šezdeset naselja i stanica proglasilo je nezavisnost: ustanici su se jednostavno pojavili iz laboratorija i brda i preuzeli vlast. Sada, kada je Zemlja bila sa one strane Sunca, a najbliži povratni šatl uništen, pod opsadom su se našle snage bezbednosti, bez obzira na to što su držale velike gradove.
     Pozvali su ga iz fizičkog postrojenja. Imali su neke poteškoće sa kompjuterima i hteli su da Arkadije dođe da pogleda.
     Izišao je iz uprave i pošao kroz Menlo Park prema pogonu. Tek je bilo svanulo, i najveći deo kratera Kar još je bio u senci; u ovom času samo su zapadni zid i visoke betonske zgrade fizičkog postrojenja bili na Suncu, pozlaćenih pročelja u jarkoj svetlosti jutra. Uz zid kratera penjale su se šine, nalik na zlatne niti. Senovite ulice grada tek su se budile. Iz drugih naselja i planinskih kratera došao je veliki broj pobunjenika, koji su spavali na travnjacima grada. Ljudi su se polako dizali u sedeći položaj, sa nogama još u vrećama za spavanje, naduvenih očiju i raščupane kose. Zbog njih su i noću održavali dnevnu temperaturu, ali su jutra bila sveža, pa su oni koji su se izvukli iz vreća čučali oko peći, duvajući u šake, grejući ih na pari iz lonaca sa kafom i samovara, i pogledajući prema zapadu da vide kada će zraci Sunca stići do njih. Ugledavši Arkadija, počeli su da mu mašu i više puta su ga zaustavili da čuju njegovo mišljenje o vestima ili da mu daju nekakav savet. Arkadije je svima veselo odgovarao. Ponovo je osećao onu razliku u vazduhu, onaj utisak da su svi zajedno u novom prostoru, svi zajedno suočeni sa istim problemima, svi jednaki, svi ozareni (pošto je video zažarenu grejnu spiralu ispod lončeta sa kafom) elektricitetom slobode.
     Počeo je da hoda lakše, govoreći usput u dnevnik zglobne pločice. "Park me podseća na ono što je Orvel rekao o Barseloni u rukama anarhista; to je euforija novog društvenog ugovora, ili povratak onom detinjem snu o pravednosti sa kojim smo svi počeli..."
     Pločica zazuja i na majušnom ekranu pojavi se Filisino lice, što mu je u ovaj čas bilo mrsko. "Šta 'oćeš?" upita on.
     "Nemezis je uništen. Tražimo da se predate pre nego što bude veće štete. Stvar je jednostavna, Arkadije. Predajte se ili umrite."
     Jedva se uzdržao od smeha. Podsećala ga je na zlu vešticu iz filma o Ozu, koja se neočekivano pojavljuje u kristalnoj kugli.
     "To nije stvar za smejanje!" uzviknu ona. On odjednom shvati da je uplašena.
     "Poznato vam je da nemamo nikakve veze sa Nemezisom", reče on. "To je besmislica."
     "Kako možeš da budeš takva budala!" zaječa ona.
     "Nema tu ničeg budalastog. Slušaj, prenesi svojim gospodarima ovo: ako pokušaju da porobe slobodne gradove, uništićemo sve na Marsu." Švajcarska odbrana.
     "Misliš da je to važno?" Usne su joj pobelele, i njeno sićušno lice na ekranu bilo je kao primitivna maska besa.
     "Važno je. Gledaj, Filis, ja sam samo polarna kapa ovoga, samo vrh masivnog podzemnog pokreta koji se ne vidi, a taj je zaista neizmeran i ima čime da uzvrati ako bude potrebno."
     Mora da je pustila da joj šaka padne, jer se slika na njegovom ekranu silovito zaljulja, a zatim pokaza pod. "Uvek si bio budala", reče njen bestelesni glas. "Još onda na Aresu."
     Veza se prekinu.
     Arkadije pođe dalje, kroz gradsku vrevu koja više nije izgledala tako veselo. Ako se Filis plašila...
     U fizičkom pogonu bili su zaposleni traženjem kvara. Nekoliko sati ranije, u gradu je počeo da raste nivo kiseonika, a nije se uključio nijedan signal upozorenja; jedan od tehničara slučajno je otkrio celu stvar.
     Trebalo im je pola sata da pronađu grešku. Bio je izmenjen program. Vratili su stari, ali Tati Anakin nije bio zadovoljan. "Ma, to mora da je bila sabotaža, a kiseonika i sad ima više nego što bi trebalo. Pogledaj, napolju u ovom trenutku ima gotovo četrdeset procenata."
     "Nije čudo što su jutros svi dobro raspoloženi."
     "Ja nisam. Uostalom, to sa raspoloženjem je bajka."
     "Jesi li siguran? Prođi još jednom kroz program i proveri šifre korisnika, možda ima još izmena prikrivenih ovom."
     Pošao je nazad u gradsku upravu. Bio je na pola puta kada mu iznad glave odjeknu rezak prasak. Pogleda uvis i opazi malu rupu na kupoli. Vazduh iznenada dobi neki treperav sjaj, kao da se nalaze u mehuru sapunice. Zaslepljujući blesak i silovita tutnjava oboriše ga s nogu. Dižući se, vide kako se sve odjednom pali; ljudi su goreli kao buktinje; ruka mu pred očima buknu u plamen.