32.
Nije bilo teško uništiti gradove Marsa. Ništa teže nego razbiti prozor, ili probušiti balon.
Nađa Černiševska otkrila je ovo dok je čamila u gradskoj upravi Lasvica, naselja čiji je šator bio probušen jedne rane večeri. Svi preživeli stanovnici sada su se zbili u zgradu uprave ili u fizički pogon. Proveli su tri dana izlazeći da pokušaju da poprave šator i gledajući televiziju, ne bi li se nekako obavestili o tome šta se događa. Međutim, vesti sa Zemlje bile su posvećene tamošnjim ratovima, koji kao da su se pretapali u jedan. Tek bi povremeno došao na red kratak izveštaj o razorenim marsovskim gradovima. U jednom izveštaju bilo je rečeno da je veliki broj pokrivenih kratera bio pogođen projektilima ispaljenim sa nekog mesta iza horizonta, i to obično prvo onima sa kiseonikom i gasovitim gorivima, a odmah zatim nekom potpaljujućom materijom koja je izazivala eksplozije različitih snaga - od 'protivpešadijskih' i onih koje su razarale kupole do zaista snažnih eskplozija koje su, zapravo, prekopavale kratere. 'Protivpešadijska' sagorevanja kiseonika kao da su bila najčešća; infrastruktura je ostajala uglavnom neoštećena.
Naselja pod šatorima bila su još lakše mete. Većina šatora bila je probijena laserskim zracima sa Fobosa; negde su gađali fizičke pogone vođenim krstarećim raketama; neka naselja osvojile su ove ili one trupe; zauzele bi kosmodrom, probile gradske zidove oklopljenim roverima, a u retkim slučajevima to je bio vazdušni desant iz teretnih raketa.
Nađa je posmatrala drhtave video-snimke koji su odavali strah snimatelja, osećajući kako joj se želudac steže u grudvicu veličine lešnika. "Šta to rade, isprobavaju metode?" uzviknu.
"Sumnjam", reče Jeli Zudov. "Verovatno je reč o različitim grupama sa različitim metodama. Neke izgleda da nastoje da naprave što manju štetu, a druge kao da se trude da ubiju što više ljudi. Da naprave mesta za doseljenike."
Nađa okrenu glavu, zgađena. Ustade i pođe prema kuhinji, malo savijena od bola u želucu, sa očajničkom željom da učini bilo šta. U kuhinji su uključili generator i grejali smrznutu večeru u mikrotalasnim pećima. Pomogla je da razdele obroke ljudima koji su sedeli u hodniku. Neumivena lica, prošarana crnim plikovima promrzlina: neki su živo razgovarali, drugi sedeli poput kipova ili spavali naslonjeni jedni na druge. Bili su to većinom žitelji Lasvica, ali ih je dosla pribeglo iz šatora i skloništa uništenih iz svemira, ili napadnutih od kopnenih snaga. "Glupo", govorila je jedna stara Arapkinja suvonjavom starčiću. "Moji roditelji su radili za Crveni Polumesec u Bagdadu kada su grad bombardovali Amerikanci. Ako imaju nebo, ništa se ne može, ništa! Moramo da se predamo. Što pre!"
"Ali kome?" upita starčić umorno. "I u čije ime? I kako?"
"Bilo kome, i u bilo čije ime, i radiom, naravno!" žena oštro pogleda Nađu, a ona slegnu ramenima.
Onda zapišta njena pločica, i začu se užurbani, piskavi telefonski glas Saše Jefremove; vodna stanica severno od grada odletela je u vazduh, a iz bunara koji je pokrivala sada je šikljala arterska erupcija vode i leda.
"Odmah dolazim tamo", reče Nađa, potresena. Gradska vodna stanica uzimala je vodu sa donjeg kraja akvifera Lasvic, jednog od velikih; ako neki od središnjih delova akvifera provali na površinu, vodna stanica, naselje i čitav kanjon nestaće u katastrofalnoj poplavi - još gore, samo dve stotine kilometara niže, na padini Sirtisa i Izidisa ležao je Barouz, i bujica bi sasvim lako mogla da stigne donde. Barouz! Njegovo stanovništvo bilo je suviše brojno za evakuaciju, posebno sada kada je postao utočište za ratne izbeglice; jednostavno, nisu imali kuda drugde da odu.
"Predati se!" Arapkinja u hodniku bila je uporna. "Svi!"
"Mislim da to više neće biti moguće", reče Nađa i otrča prema izlaznoj komori zgrade.
Deo nje osećao je beskrajno olakšanje zbog prilike da nešto učini, da više ne čuči u zgradi, gledajući pustošenja na televiziji, već da nešto učini. Pre samo šest godina, radila je na projektovanju Lasvica i nadgledala njegovu izgradnju, tako da je imala plan šta da radi. Naselje je bilo pod šatorom klase Nikozija, sa farmom i fizičkim pogonom u zasebnim građevinama, a vodna stanica bila je dosta dalje na severu. Svi objekti nalazili su se na dnu velike pukotine od istoka prema zapadu koja se zvala Arena Kanjon i imala gotovo vertikalne zidove, visoke kilometar i po. Vodna stanica ležala je samo par stotina metara od severnog zida kanjona, koji je na tom mestu ima poveliku prirodnu terasu na vrhu. Vozeći se sa Sašom i Jelijem prema vodnoj stanici, Nađa je žurno objasnila osnove plana: "Mislim da možemo da obrušimo zid na stanicu, i ako uspemo, odron bi trebalo da bude dovoljan da zatrpa izliv."
"Zar bujica neće naprosto da spere kamenje?" upita Saša.
"Hoće, naravno, ako dođe do potpunog izliva akvifera. Ali ako ga zatrpamo dok je još u obliku nepokrivenog bunara, istekla voda će se smrznuti u odronjenom materijalu koji će, nadam se, stvoriti dovoljno tešku branu da je zadrži. Hidrostatički pritisak u ovom akviferu tek je nešto viši od litostatičkog pritiska stene iznad njega, tako da arterski tok nije toliko jak. Da jeste, već bismo bili mrtvi."
Zaustavila je rover. Kroz vetrobran su se videle ruševine vodne stanice, pod oblakom retke ledene izmaglice. Prema njima punom brzinom dojuri rover, odskačući, i Nađa kratko uključi farove i prebaci radio na zajedničku frekvenciju. Bila je to posada stanice, par koji je živeo u njoj. Zvali su se Ejndžela i Sem, i bili su u groznici od svega što su doživeli u poslednjih pola sata. Kada su zaustavili rover pored njihovog i završili svoju priču, Nađa im objasni šta je naumila. "Moglo bi da uspe", reče Ejndžela. "Sada ništa drugo ne može da ga zaustavi, jer stvarno bije odozdo."
"Moraćemo da požurimo", reče Sem. "To guta stenu neverovatnom brzinom."
"Ako ga ne zapušimo", reče Ejndžela, sa dozom morbidnog oduševljenja, "biće kao kada se Atlantik prvi put probio kroz gibraltarski tesnac i poplavio mediteranski basen. Bio je to vodopad koji je trajao deset hiljada godina."
"Nikad nisam čula za to", reče Nađa. "Dođite s nama do litice, da nam pomognete sa robotima."
Još dok su se vozili, uputila je sve gradske građevinske robote iz hangara prema podnožju severnog zida, odmah pored vodne stanice; kada su se dovezli do mesta, videli su da je nekoliko bržih robota već stiglo tamo. Ostali su se valjali dnom kanjona prema njima. U podnožju litice koja se dizala nad njima kao zamrznut talas, svetlucav u svetlosti podneva, nalazila se mala padina. Nađa se povezala sa kopačima i buldožerima i poslala im uputstva da prokopaju staze kroz padinu; kada su završili s tim, 'rovci' su se ukopali u liticu. "Vidite", reče Nađa, pokazujući na areološkoj mapi kanjona koju je prizvala na ekran rovera, "iza ove terase nalazi se velika šupljina. Zbog nje je rub zida malo nagnut; vidite onu nešto nižu terasu na vrhu? Ako na dno šupljine postavimo sav eksploziv koji imamo, to bi trebalo da bude dovoljno da sruši terasu, zar ne?"
"Ne znam", reče Jeli. "Vredi pokušati."
Pristigli su i sporiji roboti, noseći raznovrstan eksploziv, preostao od iskopavanja gradskih temelja. Nađa poče da programira mašine za ulazak u tunele u podnožju litice, i čitav sat nije postojala za spoljašnji svet. Kada je završila posao, reče: "Sad idemo u grad da izvršimo evakuaciju. Nisam sigurna koliki će deo litice biti srušen, ali ne želimo da sahranimo sve pod stenjem. Imamo četiri sata."
"Za ime Boga, Nađa!"
"Četiri sata." Otkucala je poslednju komandu i pokrenula rover. Ejndžela i Sem radosno uzviknuše i pođoše za njima.
"Reklo bi se da ne žalite mnogo što odlazite", reče im Jeli.
"Bilo je prokleto dosadno!" reče Ejndžela.
"Mislim da to više neće biti problem."
"Fino."
Evakuacija je bila teška; mnogi nisu hteli da napuste grad, a u roverima jedva da je bilo dovoljno mesta za sve. Konačno su se svi ukrcali u ovo ili ono vozilo i uputili se odašiljačkim putem prema Barouzu. Lasvic je opusteo. Nađa je provela jedan sat pokušavajući da pozove Filis preko satelita, ali sve su veze bile blokirane, verovatno ometajućim signalima. Nađa ostavi poruku na satelitu: "Mi smo civili u Sirtis Majoru, pokušavamo da sprečimo da akvifer Lasvic potopi Barouz. Stoga nas ne dirajte!" Neka vrsta predaje.
Nađi, Saši i Jeliju pridružili su se Ejndžela i Sem, i vozili su se uz strme serpentine druma uz liticu prema južnom rubu Arena Kanjona. Preko puta njih dizao se severni zid; niže, sa leve strane, ležao je grad, koji je odatle izgledao sasvim normalno; međutim, bilo je očigledno da desno od njih nešto nije u redu: vodna stanica bila je probijena po sredini debelim belim gejzirom, koji se maglio kao otvoreni hidrant i padao u krš prljavih crveno-belih blokova leda. Ova nestvarna masa menjala im se pred očima, nakratko izlažući pogledima crnu, besnu, zapenjenu bujicu, belu paru koja je kuljala iz crnih pukotina i jurila niz kanjon na vetru. Kamen i prašina Marsove površine bili su toliko bezvodni da se činilo, kada bi ih zapljusnula voda, da eksplodiraju zahvaćeni silovitim hemijskim reakcijama; kada bi voda pojurila preko suve zemlje, u vazduh su se dizali veliki oblaci prašine i mešali se sa ledenom izmaglicom vode.
"Saks će biti zadovoljan", reče Nađa mrko.
Tačno u predviđeno vreme, iz temelja severnog zida suknuše četiri stuba dima. Nekoliko sekundi ništa se drugo nije dogodilo, i posmatrači razočarano zastenjaše. Ali tada se litica zatrese, i stena terase kliznu nadole, polako i veličanstveno. Iz podnožja litice podigoše se gusti oblaci dima, a za njima zavesa izbačenog materijala, kao voda oko urušenog lednika. Rover zatrese duboka rika, i Nađa ga oprezno odmaknu od južne ivice. Trenutak pre nego što im je ogroman oblak prašine zaklonio vidik, ugledaše kako ivica odrona guta vodnu stanicu.
Ejndžela i Sem su klicali. "Kako ćemo znati da je uspelo?" upita Saša.
"Čekaćemo da se razbistri vazduh", reče Nađa. "Nadajmo se da će nizvodno bujica imati belu boju. Bez izliva vode nema kretanja."
Saša klimnu glavom. Sedeli su i posmatrali prastari kamen, čekajući. Nađin um bio je ispražnjen od misli, a one što su joj se javljale bile su neodređene. Bilo joj je potrebno više akcije, kakvu je imala u poslednjih nekoliko sati, neka pomna aktivnost koja bi joj pružila priliku za razmišljanje; bio je dovoljan i trenutak odmora da se svest o situaciji ponovo obruši na nju; razoreni gradovi, posvuda mnoštvo žrtava. Arkadijev nestanak. I po svemu sudeći, odsustvo kontrole sa obe strane. Nikakvog plana. Policijske snage rušile su gradove da zaustave pobunu, a pobunjenici su ih rušili da je održe. To će se završiti potpunim uništenjem, gledaće kako joj se životno delo pretvara u prah, i to bez razloga! Bez ikakvog razloga.
Nije bila u situaciji da dozvoli sebi da misli. Tamo dole odron je valjda zatrpao vodnu stanicu, a voda u bunaru bila zaustavljena i smrznuta, pretvorena u kompozitnu branu. Posle toga, ko zna? Ako je hidrostatički pritisak u akviferu dovoljno visok, možda će nastati novi proboj. Ali ako je brana dovoljno debela... pa, tu se ionako ništa ne može. Mada, ako bi uspeli da naprave neku vrstu odušnog ventila, da smanje pritisak na branu...
Vetar je polako raznosio prašinu. Njeni saputnici radosno uzviknuše; vodne stanice više nije bilo, pokrio ju je svež, crn materijal odronjenog severnog zida, koji je sada imao veliki luk na rubu. Ali malo je nedostajalo da stvar ne uspe, jer odron nije bio ni približno veliki koliko je ona očekivala da će biti; Lasvic je još bio tamo, i činilo se da sloj kamenja na vodnoj stanici uopšte nije debeo. Istina, potop je bio zaustavljen; dole je ležao nepokretan, grudvast, prljavobeo potez zemljišta, nalik na tok glečera kroz sredinu klisure. I tek je nešto malo ledene izmaglice izbijalo iz njega. A opet...
"Hajdemo nazad u Lasvic da pogledamo monitore akvifera", reče Nađa.
Vratili su se drumom niz zid kanjona i ušli u garažu Lasvica. Išli su pustim ulicama u hodačima i šlemovima. Kontrolni centar akvifera nalazio se pored uprave grada. Bilo je neobično videti prazno njihovo utočište iz poslednjih nekoliko dana.
U centru su očitali podatke dobijene iz brojnih podzemnih senzora. Mnogi više nisu slali signal, ali oni ispravni pokazivali su da je hidrostatički pritisak u akviferu viši nego ikad, i da još raste. Kao da to potvrđuje, slab potres zatrese im zemlju pod nogama. Niko od njih nije nikad osetio tako nešto na Marsu. "Sranje!" reče Jeli. "Ima opet da grune!"
"Moraćemo da probušimo ispusni bunar", reče Nađa. "Nešto kao odušni ventil."
"Ali šta ako provali kao onaj glavni?" upita Saša.
"Ako ga napravimo na gornjem kraju akvifera, ili na sredini tako da preuzme deo toka, trebalo bi da bude u redu. Onoliko koliko je bila u redu stara vodna stanica, koju je neko verovatno digao u vazduh, jer nije bilo razloga da i sada ne radi kao pre." Gorko je zatresla glavom. "Moramo da rizikujemo. Pa ako uspe, uspe. Ako ne, možda ćemo izazvati izliv. Ali ako nešto ne učinimo, čini se da će ionako doći do izliva."
Odvela je malu družinu niz glavnu ulicu do hangara za robote u garaži i ponovo sela u komandni centar da ih programira. Standardni postupak bušenja, sa maksimalnim osiguranjem od izliva. Voda će doći do površine pod arterskim pritiskom, a oni će je tada usmeriti u cevovod, koji će roboti po njihovim uputstvima postaviti tako da je odvede nekud izvan oblasti Arena Kanjona. Proučili su topografske mape i usmerili simulirane poplave niz nekoliko kanjona uporednih sa Arenom na severu i jugu. Videli su da je izliv vode bio ogroman - na Sirtisu se sve slivalo prema Barouzu, i zemljište je tu bilo poput velike činije. Moraće da odvedu vodu gotovo tri stotine kilometara na sever da bi je usmerili u sledeći slivni kanal. "Gledajte", reče Jeli, "ako je pustimo u Nili Fose, poteći će pravo na sever do Utopija Planicije i zalediti se na severnim dinama."
"Saks mora da je oduševljen ovom revolucijom", ponovi Nađa. "Dešavaju se stvari koje mu nikad ne bi bile odobrene."
"Ali sigurno mu je i propalo dosta projekata", primeti Jeli.
"Kladim se da je ukupno na dobitku, kako on to kaže. Sva ta voda na površini..."
"Moraćemo da ga pitamo."
"Ako ga ikad ponovo vidimo."
Jeli je ćutao. Onda reče: "Stvarno ima tako mnogo vode?"
"Nije reč samo o Lasvicu", odvrati Sem. "Maločas sam gledao vesti - provalili su akvifer Louel, i došlo je do velike poplave, nalik na one koje su izdubile izlivne kanale. Oteraće nizvodno milione tona regolita, i ko zna koliko vode. Nezamislivo je."
"Ali zašto?" upita Nađa.
"To je najbolje oružje koje imaju, pretpostavljam."
"Al' im je oružje! Ne mogu da ga upere ili zaustave!"
"Ne. Ali ne mogu ni drugi. Osim toga, razmisli - nestala su sva naselja nizvodno od Louela - Frenklin, Dreksler, Osaka, Galilej, pa čak i Silverton, mislim. A to su sve bila naselja u posedu transnacionalki. Osim toga, izgleda da su na udaru mnoga rudarska naselja."
"Znači da obe strane napadaju infrastrukturu."
"Tako je."
Nije imala izbora, morala je da radi. Ponovo ih je uposlila na programiranju robota, i sledeća dva dana proveli su vodeći robotske ekipe do mesta bušenja i nadzirući početak radova. Bušenje je bilo jednostavno; trebalo je samo paziti da pritisci u akviferu ne izazovu izliv. Još je jednostavnije bilo postavljanje cevovoda prema severu: operacija je već godinama bila potpuno automatizovana, ali su oni za svaki slučaj ipak motrili na opremu. Uz severnu padinu dna kanjona, pa odatle pravo na sever. Nije bilo potrebe da se uključuju pumpe; arterski pritisak biće sasvim dovoljan da reguliše protok, a kada toliko opadne da se voda u cevovodu zaustavi, verovatno će prestati opasnost od izliva na donjem kraju. Kada se, dakle, pokrenu magnezijumski mlinovi, praveći cevi od prašine, kada viljuškari i utovarivači počnu da nose delove cevi u sastavljač, kada ta velika pokretna zgrada počne da guta delove i da izbacuje cevovod, polako se krećući trasom, kada druga mašinska neman počne da obrađuje cev i da je oblaže vazdušnom izolacijom od opiljaka iz rafinerije, kada prvi deo cevovoda bude zagrejan i pušten u rad - tek će tada proglasiti sistem valjanim i nadati se da će premostiti tri stotine kilometara. Gradiće se otprilike kilometar cevovoda na sat, dvadeset četiri i po sata dnevno; ako sve bude u redu, trebaće im dvanaest dana do Nili Fose. Pri toj brzini gradnje, cevovod će biti gotov ubrzo pošto bude dovršen bunar. Ako brana izdrži toliko dugo, možda će njihov odušni ventil proraditi.
Barouz je, dakle, bio siguran, ili bar onoliko siguran koliko je bilo u njihovoj moći. Mogli su da odu. Mogli su, ali nisu znali kuda. Nađa je mlitavo sedela nad svojom podgrejanom večerom, gledala zemaljske vesti i slušala svoje saputnike kako raspravljaju o viđenom. Bilo je užasno gledati kako su revoluciju oslikali na Zemlji: ekstremisti, komunisti, vandali, saboteri, crveni, teroristi. Nigde da se čuju reči pobunjenik ili revolucionar, reči koje bi (bar) polovina žitelja Zemlje opravdala. Ne, bili su usamljene grupe bezumnih rušilaca i terorista. Nađi nije nimalo pomagalo to što je osećala da u opisu ima i nešto istine; samo ju je još više žestilo.
"Trebalo bi da se pridružimo jednoj od strana i da pomognemo u borbi!" reče Ejndžela.
"A, ja ne ratujem ni sa kim", reče Nađa nabusito. "To je glupo. Neću to. Popravljaću stvari tamo gde mogu, ali se neću boriti."
Stiže poruka preko radija. Krater Furnije, udaljen oko osam stotina šezdeset kilometara, imao je napuklu kupolu. Stanovništvo je bilo zarobljeno u zaptivenim zgradama i nestajalo im je vazduha.
"Pošla bih tamo", reče Nađa. "Tamo je i veliko centralno skladište robota. Pomoću njih mogu da popravim kupolu, a onda da ih pošaljem u druge opravke dole u Izidisu."
"Kako ćeš stići tamo?" upita Sem.
Nađa razmisli, pa duboko uzdahnu. "Ultralakim, valjda. Na pisti na južnom rubu ima nekoliko onih novih modela 16 D. To je svakako najbrži način, a možda i najsigurniji, ko zna?" Pogledala je Jelija i Sašu. "Hoćete li sa mnom?"
"Da", reče Jeli. Saša klimnu glavom.
"I mi bismo s tobom", reče Ejndžela. "Uostalom, bezbednije je sa dva aviona."
Uzeli su dva aviona, napravljena u Spenserovoj fabrici vazduhplova u Elizijumu, oba poslednji model, nazvan jednostavno 16 D, ultralaki delta-krilni mlaznjak četvorosed, napravljen uglavnom od aerogela i plastike, opasan za letenje zbog svoje lakoće. Ali Jeli je bio letač sa najvišom obukom, a Ejndžela je rekla da je i ona, pa su se sledećeg jutra, posle noći provedene na napuštenom malom aerodromu, ukrcali u avione, odvezli do piste od nabijene zemlje i poleteli pravo u Sunce. Dugo im je trebalo da se popnu na hiljadu metara.
Planeta ispod njih izgledala je obmanjujuće normalno, njeno rošavo i staro lice bilo je tek malo više osedelo na severu, kao da je ostarila od parazitske infekcije koja ju je snašla. Ali onda preleteše Kanjon Arena i videše na njegovom dnu prljavi glečer, reku od izlomljenih blokova leda. Glečer se često širio, na mestima gde se bujica privremeno zadržavala. Ledeni blokovi ponegde su bili savršeno beli, ali su češće imali ovu ili onu nijansu boja Marsa, ili su bili zdrobljeni u njihovu mešavinu, tako da je lednik bio haotični mozaik smrznutih cigala, sumpora, cimeta, uglja, pavlake, krvi... prosut niz ravno dno kanjona sve do obzorja, udaljenog nekih sedamdeset pet kilometara.
Nađa je zamolila Jelija da odlete malo na sever i pogledaju zemljište preko koga će roboti graditi cevovod. Odmah pošto su skrenuli sa pravca, uhvatili su jedva čujnu radio-poruku na frekvenciji prvih stotinu, od En Klejborn i Sajmona Frezijera. Bili su zarobljeni u krateru Peridje, koji je ostao bez kupole; krater se takođe nalazio na severu, tako da su bili na pravom putu.
Teren iznad koga su leteli tog jutra izgledao je dosta pristupačno za robote; bio je ravan, i mada posut stenama, nije bilo naglih uzvišenja koja bi predstavljala prepreku. Nešto dalje u ovoj oblasti počinjale su Nili Fose, isprva veoma postepeno, kao četiri udubljenja koja su se blago spuštala prema severoistoku poput plitkog otiska dlana. Međutim, sto kilometara dalje na severu, pretvarale su se u uporedne ponore od po pet stotina metara dubine, razdvojene mrkom zemljom, sa brojnim ožiljcima kratera - predeo sličan Mesečevom, koji je Nađu podsećao na neuredno gradilište. Još dalje na severu čekalo ih je iznenađenje: tamo gde je najistočniji deo kanjona zalazio u Utopiju, videli su da se dogodio još jedan izliv akvifera. Na svom gornjem kraju izliv je bio samo još jedno udubljenje, velika zemljana činija, razbijena kao stakleni tanjir; nešto niže, zapenjena crna i bela voda izbijala je iz samog iskidanog zemljišta, komadajući nove blokove i odnoseći ih pred njihovim očima, u zaparenoj bujici koja je izazivala eksplozije zemljišta preko koga je tekla. Ova jeziva rana bila je široka najmanje trideset kilometara i pružala se preko horizonta na sever, bez znakova popuštanja.
Zagledana u prizor, Nađa zamoli Jelija da priđu bliže. "Hteo bih da izbegnem paru", reče Jeli, i sam opčinjen. Najveći deo belog oblaka sleđene pare kretao se prema istoku, gde je padao na zemlju, ali je vetar bio nestalan, i ponekad bi se tanak beli zastor podigao pravo uvis, zaklanjajući potez crne vode i belog leda. Izliv je bio ravan najvećim antarktičkim glečerima, a možda je bio i veći. Presecao je crveni predeo nadvoje.
"Ovde ima prokleto mnogo vode", reče Ejndžela.
Nađa uključi frekvenciju prvih stotinu i pozva En, dole u Peridjeu. "En, jesi li čula za ovo?" Opisala joj je prizor preko koga su leteli. "Još izbija, led se kreće, a vide se i potezi otvorene vode. Boja joj je crna, a povremeno i crvena, znaš."
"Da li se čuje?"
"Aha, ali samo nešto nalik na šum ventilatora i krckanje i pucanje leda. Ali i sami smo prilično bučni, ovde gore."
"Prokleto mnogo vode!"
"Pa", reče En, "taj akvifer nije od najvećih."
"Kako ih otvaraju? Je li to zaista moguće izvesti?"
"Jeste, kod nekih", reče En. "Oni u kojima je hidrostatički pritisak viši od litostatičkog u suštini odižu stenu, i brana je kod njih zapravo od smrznutog permafrosta. Ako se kroz njega prokopa okno i digne se u vazduh, ili se otopi..."
"Ali kako?"
"Pomoću reaktora."
Ejndžela zazvižda.
"Ali, radijacija!" jeknu Nađa.
"Svakako. Jeste li skoro pogledali brojač? Verujem da su otišla bar tri ili četiri."
"Joj!" uzviknu Ejndžela.
"Toliko ih je zasad." Enin glas imao je onaj odsutni, beživotni ton koji je dobio kada je bila besna. Kratko je odgovarala na njihova pitanja o poplavi. Izliv ovih razmera izazivao je velike oscilacije pritiska koje su lomile stenu, a materijal je odnosila silovita bujica, puna gasova, kamenja i mulja. "Dolazite u Peridje?" upita ona kada su potrošili pitanja.
"Upravo skrećemo na istok", odgovori Jeli. "Hteo bih prvo da osmotrim krater Fv."
"Dobra ideja."
Leteli su dalje. Neverovatni mutljag izliva zašao je iza horizonta, i ponovo su leteli iznad poznatog prizora kamena i peska. Uskoro se pred njima ukazao Peridje, nizak, izjeden zid kratera. Na njemu više nije bilo kupole, a okolo su visili iskidani komadi materijala, kao da je pukla mahuna sa semenjem. Pruga prema jugu blistala se na Suncu poput srebrne niti. Preleteli su luk zida kratera, i Nađa je osmotrila dvogledom mračne zgrade, psujući u tihom slovenskom napevu. Kako? Ko? Zašto? Nije bilo načina da se sazna. Odleteli su do piste na suprotnom rubu kratera. Svi hangari bili su zatvoreni, i morali su da obuku odela i da se povezu malim vozilima preko ivice u naselje.
Svi preživeli žitelji Peridjea bili su zatvoreni u fizičkom pogonu. Nađa i Jeli prošli su kroz komoru i zagrlili se sa En i Sajmonom, a zatim su se upoznali sa ostalima. Bilo ih je četrdesetak, i živeli su od zaliha, nastojeći da održe ravnotežu gasova u zaptivenim zgradama. "Šta se dogodilo?" upita Ejndžela, i oni im poput grčkog hora ispričaše priču, često prekidajući jedni druge: kupola je pukla kao balon od jedne jedine eksplozije, i nastala je trenutna dekompresija koja je razorila mnoge zgrade u naselju. Srećom, fizički pogon bio je ojačan, pa je izdržao unutrašnji pritisak vazduha, a oni unutra su preživeli. Oni koji su se našli na ulicama, ili u drugim zgradama, nisu preživeli.
"Gde je Piter?" iznenada upita Jeli, sa strahom u glasu.
"On je na Klarku", reče Sajmon brzo. "Zvao nas je odmah pošto je sve ovo počelo. Pokušavao je da dobije mesto u jednom od liftova koji su se spuštali, ali ovde dole je svuda policija, pa pretpostavljam da je ima dosta i na orbiti. Doći će kad bude mogao. Gore je ionako sigurnije, pa se zato ne žurim da ga vidim."
Nađu to podseti na Arkadija. Ali tu se ništa nije moglo, pa se odmah latila ponovne izgradnje Peridjea. Prvo se raspitala za planove preživelih, i kada je videla da sležu ramenima, predložila je da za početak podignu manji šator nego što je bila kupola, od materijala u građevinskim skladištima na aerodromu. Tamo je bilo puno konzervisanih starih robota, pa je bilo moguće započeti gradnju bez većeg opremanja alatom. Ljudi su bili oduševljeni; nisu znali za sadržaj aerodromskih skladišta. Nađa je na to tresla glavom. "Sve je popisano", reče kasnije Jeliju, "trebalo je samo da potraže podatke. Ali nisu hteli da razmisle. Umesto toga, gledali su televiziju, gledali i čekali."
"Pa, nije šala izgubiti kupolu na takav način, Nađa. Morali su prvo da se uvere da li je zgrada bezbedna."
"Biće da je tako."
Osim toga, među njima je bilo malo inženjera i građevinaca. Bili su to uglavnom areolozi nagiba i rudari, i smatrali su da je izgradnja posao robota. Bilo je teško reći kada bi se sami poduhvatili obnove, ali pored Nađe, koja je bila tu da kaže šta treba da se uradi i da ih probudi iz apatije kratkim izlivima poruge, uskoro su svi bili zaposleni. Nađa je nekoliko dana radila osamnaest i dvadeset sati dnevno, sve dok nije postavila noseći zid i pustila u rad kranove za dizanje šatora iznad krovova, a onda je pozvala svoje saputnike iz Lasvica da pođu dalje. Oni pristadoše, i otprilike nedelju dana posle dolaska ponovo uzleteše, ovaj put sa En i Sajmonom u Ejndželinom i Semovom avionu.
Dok su leteli na jug, niz nagib Izidisa prema Barouzu, iz zvučnika radija iznenada poče da otkucava šifrovana poruka. Nađa je prekopala svoj prtljag i pronašla vreću sa stvarima koju je dobila od Arkadija, među njima i hrpu diskova; pronašla je onaj koji joj je bio potreban i uključila ga u VI aviona, a zatim su propustili poruku kroz Arkadijev program za dešifrovanje. Posle nekoliko sekundi, VI pročita poruku svojim bezličnim glasom:
"U Barouzu je na vlasti UNOMA i zadržava sve koji dođu tamo."
U avionima je vladala tišina dok su zaokretali prema jugu preko praznog ružičastog neba. Ispod njih se nizija Izidisa spuštala na levu stranu.
En reče: "Hajdemo ipak tamo. Da im lično kažemo da prestanu s napadima."
"Ne", odgovori Nađa. "Hoću da budem slobodna da radim. Ako nas tamo zatvore... Osim toga, ne misliš valjda da bi zbog nas prestali s napadima?"
En je ćutala.
"Možemo li da stignemo do Elizijuma?" upita Nađa Jelija.
"Da."
I tako skrenuše na istok, ne obraćajući pažnju na pozive kontrole vazdušnog saobraćaja iz Barouza. "Neće nas juriti", reče Jeli pouzdano. "Gledajte, satelitski radar pokazuje da u okolini ima puno aviona u vazduhu, previše da bi sve gonili. Uostalom, bilo bi to gubljenje vremena, jer verujem da je reč o lažnim signalima. Neko je poslao veliki broj bespilotnih modula, što stvara za nas sasvim zgodnu pometnju."
"Neko se veoma trudi oko ovoga", progunđa Nađa, gledajući ekran radara. U južnom kvadrantu svetlelo je pet ili šest objekata. "Jesi li to ti, Arkadije? Je l' se to kriješ od mene?"
Prisetila se onog njegovog radio-odašiljača, na koji je maločas naišla u vreći. "Ili to nije ni bilo skrivanje, već ja nisam htela da vidim."
Odleteli su do Elizijuma i spustili su se u blizini Južne Fose, najvećeg pokrivenog kanjona od svih. Videli su da je krov još na mestu, ali samo zato, otkrili su potom, jer je u gradu došlo do dekompresije pre nego što je probušen krov. Stanovnici su bili zarobljeni u nekoliko neoštećenih zgrada i trudili se da očuvaju farmu. U fizičkom pogonu došlo je do eksplozije, kao i na više mesta u gradu. Trebalo je uraditi dosta toga, ali su postojali dobri uslovi za obnovu i mnogo preduzimljivija zajednica nego ona u Peridjeu. Nađa se zato ponovo latila posla, rešena da njime ispuni svaki trenutak dana. Nije smela da se prepusti dokolici; kad nije spavala, radila je, slušajući ponovo u mislima stare džez melodije - ništa vezano za priliku, jer takav džez ili bluz nije postojao - po slučajnom izboru: 'Na sunčanoj strani ulice', 'Novčići sa neba', 'Poljubac od kog se sanja'...
Ti grozničavi dani u Elizijumu pomogli su joj da shvati koliku moć imaju roboti. Iako se godinama bavila izgradnjom, nikada nije u punoj meri upotrebila tu moć; nije bilo potrebe. Ali sada je trebalo obaviti na stotine poslova, više nego što je bilo moguće savladati čak i uz maksimalne napore svih, pa je zato napregla sistem do granice pucanja, kako bi rekli programeri, i bila je svedok koliko je moćan taj napor, iako je pri tom pokušavala da smisli način da postigne još više. Na primer, oduvek je smatrala da je daljinsko upravljanje postupak ograničenog dometa, ali je otkrila da ne mora da bude tako; uz pomoć relejnih satelita mogla je da upravlja buldožerom na drugoj polulopti, što je i činila, kad god bi uspela da uspostavi dobru vezu. Provodila je svaki sekund u radu; jela je radeći, u kupatilu čitala izveštaje i programe, i nije spavala sve dok ne bi pala od umora. U tom bezvremenom stanju upravljala je svima oko sebe, ne obazirući se na njihovo mišljenje ili želje; suočeni sa njenom monomaničnom usredsređenošću i vladanjem situacijom, ljudi su je slušali.
Uprkos svim ovim naporima, nisu uspevali da urade dovoljno, pa je sve to ostajalo Nađi, koja je jedina uspevala, kroz besani rad, da maksimalno optereti sistem, održavajući ga neprestano na granici pucanja. A Elizijum je imao izgrađenu ogromnu robotsku flotu, tako da je bilo moguće istovremeno raditi na otklanjanju mnogobrojnih problema. Mnogi od njih bili su u kanjonima zapadne padine Elizijuma. Svi pokriveni kanjoni bili su u ovoj ili onoj meri oštećeni, ali su fizički pogoni bili uglavnom pošteđeni, i veliki broj preživelih krio se u zgradama koje su opsluživali pomoćni generatori, kao u Južnoj Fosi. Kada je Južna Fosa bila pokrivena, zagrejana i pod pritiskom, uputila je ekipe da pokupe sve preživele iz kanjona na zapadnoj padini i da ih dovezu u Južnu, a potom ih je ponovo poslala napolje na druge zadatke. Ekipe za izgradnju krovova išle su iz kanjona u kanjon, a njihovi pređašnji žitelji radili su na zemlji, spremajući se za puštanje vazduha. Nađa se u toj fazi okretala drugim problemima, programiranju alatničara, slanju robota za održavanje duž prekinutih cevovoda iz Ponora Borealis. "Ko je uradio sve to?" pitala se s gađenjem, dok je jedne večeri gledala na televiziji snimak pokidanog vodovoda.
Pitanje joj se naprosto otelo, jer inače nije želela da zna. Nije je zanimala suština situacije, već samo taj cevovod, prekinut tamo među dinama. Ali Jeli je čuo ono što je rekla i odgovorio joj: "Teško je reći. Zemaljske vesti sada se bave samo Zemljom i tek ponekad puste nešto odavde, a i to što puste je smušeno. Izgleda da će sledećih nekoliko šatlova dovesti jedinice UN, koje treba da uspostave red. Ali većina vesti je o Zemlji - rat na Srednjem Istoku, Crnom Moru, u Africi, i gde već ne. Mnoge zemlje iz Južnog Kluba bombarduju zemlje domaćine transnacionalki, a Sedmorica su izjavila da će ih braniti. U Kanadi i Skandinaviji hara neki biološki agens..."
"A možda u ovde", prekinu ga Saša. "Jeste li videli onaj snimak iz Aherona? Tamo se nešto dogodilo, svi prozori naselja su popucali, a zemlja ispod peraja prekrivena je rastinjem nekog čuda, i niko ne sme da ode tamo i vidi šta je posredi..."
Nađa se isključi iz njihovog razgovora i usredsredi se na problem cevovoda. Kada se vratila u stvarnost, otkrila je da je svaki robot koga je mogla da nađe zaposlen u izgradnji naselja, da fabrike punom parom prave nove buldožere, kopače, kipere, nasipače, parne valjke, utovarivače, montažere, kopače temelja, zavarivače, cementare, plastičare, krovopolagače, sve. Sistem je bio pod punim opterećenjem, i više nije bilo dodatnog posla za nju. Stoga je obavestila ostale da će ponovo poleteti, a En, Sajmon, Jeli i Saša odlučili su da pođu s njom; Ejndžela i Sem našli su prijatelje u Južnoj Fosi, pa su rešili da ostanu.
I njih petoro ukrcaše se u avione i ponovo uzleteše. Ovo se svuda dešavalo, primetio je Jeli; gde god bi se sreli pripadnici prvih stotinu, ostali bi zajedno.
Dva aviona poletela su na jug, prema Helasu. Kada su nadleteli mohoul Tirena, u blizini Hadriaka Patere, nakratko su se spustili; kupola naselja uz mohoul bila je probijena, i bila im je potrebna pomoć u obnovi. Nisu imali raspoloživih robota, ali je Nađa utvrdila da može da pokrene operaciju pomoću osnovnih sredstava, to jest svojih programa, kompjutera i prečistača vazduha. Ovaj spontani razvoj mašine bio je još jedan vid njihove moći. Naravno, ovaj put bio je sporiji, ali su njene tri alatke za samo mesec dana stvorile poslušne nemani od peska: prvo fabrike, potom pogone za montažu, a onda i same građevinske robote, pokretne mašine, veličine i složenosti gradske četvrti, koje će raditi svoj posao i kada oni odu. Njihova nova moć bila je zaista zbunjujuća.
No sve to nije bilo ništa u poređenju sa ljudskom destruktivnošću. Petoro putnika letelo je od ruševine do ruševine, navikavajući se na prizore razaranja i žrtve. To ne znači da su bili neosetljivi na opasnost koja im je pretila; pošto su preleteli nekoliko oborenih aviona na vazdušnoj liniji Helas-Elizijum, prešli su na noćne letove. Ovi letovi bili su na mnogo načina opasniji od dnevnih, ali je Jeli bio mirniji zbog manje izloženosti. Avioni 16 D bili su gotovo nevidljivi za radar i ostavljali su teško uočljiv trag i na najsnažnijim infracrvenim detektorima. Svi su bili spremni da prihvate rizik ove neznatne ranjivosti. Nađi je bilo potpuno svejedno da li lete danju ili noću. Trudila se da živi u datom trenutku, iako su joj misli lutale negde izvan vremena; ošamućena razmerama štete od razaranja, postajala je razdvojena od osećanja. Želela je samo da radi.
Čak i tako odsutna, zapazila je da je En u još gorem stanju. Naravno, bila je zabrinuta zbog Pitera. Osim toga, i sama je bila svedok razaranja, iako za nju to nisu bile građevine, već sama zemlja, poplave, ogromna pustošenja, sneg, zračenje. Ona nije imala posla koji bi je zaokupio. Njen posao mogao je da bude samo procena štete. Zato nije radila ništa ili je pokušavala da pomogne Nađi tamo gde je mogla, krećući se okolo kao mehanizam. Dan za danom, radili su na pokretanju obnove porušenih struktura, mostova, cevovoda, elektrana, pista, naselja. Živeli su u svetu koji je Jeli zvao Svet Mašina, naređujući robotima kao da su goniči robova ili čarobnjaci, ili pak bogovi, a mašine su poslušno radile, nastojeći da vrate film vremena i nekim čudom sastave ono što je bilo uništeno. Luksuz žurbe dozvoljavao im je da budu površni, i bilo je neverovatno koliko su brzo uspevali da pokrenu izgradnju, i da zatim odlete dalje. "U početku je bila reč", umorno reče Sajmon jedne večeri, kucajući na svojoj pločici. Dizalica na mostu pokrenu se naspram zalazećeg Sunca. A oni se ponovo vinuše u nebo.
Započeli su programe konzervacije i zakopavanja tri uništena reaktora, ostajući zbog bezbednosti iza horizonta i upravljajući radovima preko telekomandi. Posmatrajući radove, Jeli je ponekad menjao kanal i gledao vesti. Jednom je snimak bio sa orbite: pun kadar diska Tarzisove polulopte, po danu za sve osim za zapadni rub. Sa te visine nisu se videli tragovi izliva. Međutim, glas komentatora izjavio je da ih je bilo u svim starim izlivnim kanalima prema severu od Marinerisa do Hrize; slika postade teleskopski snimak, koji je prikazivao belo-ružičaste trake u oblasti. Konačno kanali, ipak.
Nađa prebaci TV na njihov posao. Toliko toga je bilo uništeno, toliko ljudi ubijeno, ljudi koji su mogli da žive hiljadu godina - i, naravno, ni glasa o Arkadiju. Već dvadeset dana. Ljudi su pričali da je možda bio prisiljen da se krije, jer bi ga inače ubili udarom sa orbite. Ali Nađa više nije verovala u to, osim u trenucima neizdržive žudnje ili bola, dva osećanja koja su prožimala njen opsesivni radni režim u sasvim novoj mešavini, novostvorenom osećanju koje je mrzela i bojala ga se: želja je izazivala bol, bol želju - vrelu, divlju želju da sve bude drugačije nego što jeste. Kako je bolna bila ta želja! Ali kada je dovoljno naporno radila, nije joj ostajalo vremena za nju. Nije stizala da misli, niti da oseća.
Preleteli su most preko Harmakis Valisa, na istočnoj granici Helasa; bio je oboren. U skladištima na krajevima svih većih mostova čekali su remontni roboti, koji su se mogli programirati za potpunu obnovu lukova, iako će biti spori u tome. Putnici su ih pustili u rad, i te večeri, pošto su završili poslednje programe, seli su u kabine aviona uz podgrejane špagete, i Jeli ponovo uključi kanal sa zemaljskim vestima. Nije bilo nikakvog programa, samo statički šum i treperava, uništena slika. Pokušao je da promeni program, ali je na svim kanalima bilo isto. Gust, šištav statički šum.
"Jesu li uništili i Zemlju?" upita En.
"Ma, ne", reče Jeli. "Neko ometa signal. Između nas je ovih dana Sunce, i treba ometati samo nekoliko predajničkih satelita da bi se prekinula veza."
Sumorno su zurili u uzavreo ekran. U poslednje vreme, lokalni areosinhroni komunikacioni sateliti padali su kao kruške; bilo je nemoguće odrediti jesu li bili isključeni ili oboreni. Sada, bez zemaljskih vesti, zaista će biti u mraku. Radio-veza sa površine na površinu bila je prilično ograničena, zbog bliskih horizonata i nedostatka jonosfere; domet je bio otprilike kao kod interkoma hodača. Jeli je oprobao više stokastičnih obrazaca rezonancija ne bi li se probio kroz ometajući signal. Ne, signali su bili nepopravljivo pomešani. Zastenjao je i odustao, pozvavši program za traženje. Radio je klizio gore-dole po hercnoj skali, prolazeći kroz šištanje i zastajući kod povremene slabe pravilnosti: bili su to šifrovani otkucaji, nepovratni odlomci muzike. Avetinjski glasovi brbljali su na nepoznatim jezicima, kao da je Jeli uspeo tano gde je omanuo SETI, i konačno, sad kad je to postalo besmisleno, uhvatio poruke sa zvezda. Verovatno samo signali rudara na asteroidima. U svakom slučaju nerazumljivi, beskorisni. Bili su sami na licu Marsa, petoro ljudi u dva aviona.
Bio je to nov i neobičan osećaj, koji se u narednim danima samo pojačao, pošto je sve ostalo isto i pošto su shvatili da će morati da nastave put sa koprenom bele buke na svim radijima i televizorima. Osećaj je bio jedinstven, ne samo u njihovom marsovskom iskustvu, već u celom životu. Ubrzo su otkrili da je gubitak elektronskih informacija bio ravan gubitku jednog od čula; Nađa je neprestano pogledavala na svoju pločicu, na kojoj je, pre ovog prekida, svakog časa mogao da se pojavi Arkadije; na kome je mogao da se ukaže neko od prvih stotinu; potom bi podigla pogled sa malog praznog kvadrata na okolni predeo, odjednom mnogo prostraniji, divljiji i pustošniji nego ikada pre. Bilo je zastrašujuće. Dokle god je dopirao pogled, ništa osim nazubljenih bregova rđe, čak i kada bi prilikom jutarnjeg leta avionima tražili jednu od sletnih pista označenih na mapi, koje bi im se ukazale kao male mrke olovke. Zaista veliki svet! A oni sami na njemu. Više se nije moglo verovati ni kompjuterskoj navigaciji; morali su da koriste putne odašiljače, čisto nagađanje i vizualne orijentire, da napeto zure kroz sumrak svitanja ne bi li opazili sledeću pistu u divljini. Jednom su dobro zašli u jutro pre nego što su pronašli pistu u blizini Dao Valisa; posle toga je Jeli počeo da sledi pruge, leteći nisko kroz noć i osmatrajući vijuganje srebrne trake pod njima u svetlosti zvezda, upoređujući signale odašiljača sa mapama.
Na taj način, uspeli su da dolete do široke nizije basena Helas, prateći pistu do Lejkfronta na Niskoj Koti. A onda se u vodoravnoj crvenoj svetlosti i duačkgim senkama zore na horizontu ukaza more izlomljenog leda. Prekrivalo je čitav zapadni deo Helasa. More.
Pruga koju su pratili zaranjala je pravo u led. Zaleđena obala bila je nazubljeni haos ledenih ploča, crnih, crvenih, belih ili ravnomerno plavih, ili raskošne zelene boje žada - i sve su bila nagomilane zajedno, kao da je plimski talas rasturio kolekciju leptira Velikog Čoveka i ostavio je razbacanu na goloj obali. Ledeno more pružalo se iza tog prizora i preko obzorja.
Posle dugog ćutanja, En reče: "Mora da su provalili akvifer Helespontus. Taj je bio zaista veliki i mogao je da se izlije do Niske Kote."
"Znači da je potopljen i mohoul Helas!" reče Jeli.
"Tako je. A voda na njegovom dnu će se grejati. Verovatno dovoljno da površina jezera ostane nezaleđena. Teško je reći. Vazduh je hladan, ali sa tamošnjim mešanjem vode moralo bi da ostane čisto mesto. Ako ne na površini, voda će sigurno ostati tečna ispod nje. Zapravo, mora da postoje jake konvekcione struje. Ali površina..."
Jeli reče: "Uskoro ćemo videti, jer treba da ga preletimo."
"Trebalo bi da se spustimo", primeti Nađa.
"Pa, hoćemo, čim budemo mogli. Osim toga, situacija kao da postaje malo mirnija."
"To je samo posledica nedostatka vesti."
"Hmm."
Pokazalo se da su morali da prelete celo jezero i da se spuste na drugoj strani. Bilo je to sablasno jutro, provedeno u letu iznad izlomljene površine, slične Arktičkom moru, mada su se ovde ledeni tokovi maglili kao otvorena vrata zamrzivača i bili obojeni svim bojama spektra, naravno uz dominaciju crvene, što je samo isticalo povremene nijanse plave, zelene i žute boje, žižne tačke neizmernog, haotičnog mozaika.
A tamo u središtu - gde se ledeno more, čak i sa njihove visine, pružalo iza obzorja u svim pravcima - dizao se ogroman oblak pare, visok više kilometara. Pažljivo ga obilazeći, opazili su da je led ispod njega razbijen u bregove i sante koje su tesno plutale u zapenjenoj crnoj vodi iz koje se dizala para. Prljavi bregovi su se vrteli, sudarali, prevrtali i podizali čitave zidove crveno-crne vode; kada bi se ovi zidovi obrušili nazad, od njih su se u koncentričnim krugovima širili talasi, podižući bregove u prolazu.
U dva aviona vladao je muk dok su putnici zurili u taj krajnje nemarsovski prizor. Konačno, posle dva nema obilaska stuba pare, poleteše na zapad preko ledene pustoši. "Saks mora da obožava ovu revoluciju", ponovi Nađa ono što je već jednom rekla, prekinuvši tišinu. "Šta mislite, je li i on umešan?"
"Sumnjam", reče En. "Verovatno se ne bi usudio da rizikuje svoja ulaganja sa Zemlje. Niti ustaljeno napredovanje projekta, odnosno neku vrstu kontrole. No, sigurna sam da je procenjuje po tome kako utiče na teraformiranje. Ne prema broju žrtava, ili razmerama štete, već prema uticaju na projekt."
"Zanimljiv ogled", reče Nađa.
"Ali težak za izradu modela", reče En. Obe su morale da se nasmeju.
Oni o đavolu... spustili su se zapadno od novog mora (Lejkfront je bio potopljen) i proveli čitav dan odmarajući se, a sledeće noći, dok su pratili prugu na severozapad prema Marinerisu, preleteli su odašiljač koji je treptao S.O.S. na Morzeu. Kružili su oko njega do zore, a onda su se spustili na samu prugu, odmah iza onesposobljenog rovera. Pored rovera je stajao Saks, u hodaču, šaljuči ručno S.O.S. preko odašiljača.
Saks se popeo u njihov avion i polako skinuo šlem, žmirkajući, napućenih usta, isti kao uvek. Umoran, ali sa izrazom pacova koji je pojeo kanarinca, kako ga je kasnije En opisala Nađi. Malo je govorio. Proveo je tri dana na pruzi, u neispravnom roveru; pruga nije radila, a rover nije imao rezervno gorivo. Lejkfront je zaista bio potopljen: "Spremao sam se da pođem u Kairo", rekao im je Saks, "da se nađem sa Frenkom i Majom, jer njih dvoje misle da bi pomoglo ako bi se prvih stotinu okupili i tako stvorili uticajno telo za pregovore sa policijom UNOMA-e, da pokušaju da je zaustave." Bio je pošao i stigao je do prvih bregova Helespontusa kada je termalni oblak mohoula Niske Kote odjednom požuteo i digao se dvadeset hiljada metara u nebo. "Dobio je oblik pečurke kao kod atomske eksplozije, ali sa manjom kapom", naglasio je. "Gradijent temperature u našoj atmosferi nije tako visok."
To ga je navelo da se vrati do ivice basena da osmotri poplavu. Voda koja je tekla basenom sa severa bila je crna, ali se postepeno pročišćavala i maltene odmah se ledila u širokim potezima, svuda osim u okolini Lejkfronta, gde je ključala "kao voda na štednjaku. Termodinamika je tamo neko vreme bila prilično složena, ali je voda dosta brzo ohladila mohoul i..."
"Umukni, Sakse", reče En.
Saks podiže obrve i ode da pojača snagu radio-prijemnika u avionu.
Leteli su dalje, sada njih šestoro, Saša i Jeli, En i Sajmon, Nađa i Saks: šestoro od prvih stotinu, okupljeni nekom vrstom magnetizma. Te noći bilo je toliko toga za priču, informacija, glasina, nagađanja. Ali Saks je imao malo toga da doda ukupnoj slici. Bio je odsečen od vesti kao i oni. Nađa ponovo zadrhta kao zbog oduzetog čula, shvativši da je reč o problemu koji neće nestati sam od sebe.
Sledećeg jutra, u samu zoru, spustili su se na pistu u Bekhajsenu, gde ih je dočekala desetina ljudi sa policijskim ošamućivačima. Cevi su im bile uperene u zemlju, ali su bespogovorno ispratili šestorku do hangara u zidu kratera.
U hangaru je bilo još ljudi, i skup je neprestano rastao. Na kraju ih se okupilo pedesetak, među njima oko trideset žena. Bili su savršeno učtivi, a kada su saznali njihova imena, čak i ljubazni. "Morali smo da proverimo o kome je reč", objasni jedna krupna žena sa snažnim jorkširskim naglaskom.
"A ko ste vi?" upita Nađa otvoreno.
"Mi smo iz Koroljeva", reče žena. "Pobegli smo odande."
Odveli su putnike u salu za obedovanje i počastili ih obilnim doručkom. Kada su svi posedali, ljudi su uzeli magnezijumske bokale i sipali onima oko sebe sok od jabuke dok nisu svi bili usluženi. Potom su, uz palačinke, dve grupe ispričale svoje priče. Ljudi iz Bekhajsena pobegli su iz Koroljeva u prvim danima ustanka i zašli duboko na jug, sa namerom da nastave u južnu polarnu oblast. "To je velika pobunjenička teritorija", reče im žena iz Jorkšira (kasnije su saznali da je, zapravo, Finkinja). "Tamo su izgrađene predivne uvučene terase, znate, zapravo dugačke otvorene pećine, prosečne dužine nekoliko klikova i dosta duboke. Savršene za sakrivanje od satelita, ali i prostrane. Dole stvaraju život sličan onom pećinskih Kromanjonaca. Divno je, zaista." Činilo se da su ove pećine bile legenda u Koroljevu, i puno je zatvorenika govorilo da će se ponovo sastati tamo ako ikad dođe do proboja.
"Vi ste, dakle, Arkadijevi?"
"Čiji?"
Ispostavilo se da su sledbenici biologa Šnelinga, koji je prema opisu bio neka vrsta crvenog mistika, zatvorenog u Koroljevu s njima, gde je i umro, pre nekoliko godina. Držao je predavanja na ručnim pločicama u Tarzisu, veoma popularna, pa su posle njegovog hapšenja mnogi postali njegovi učenici. Reklo bi se da ih je podučavao nekoj vrsti marsovskog komunalizma, zasnovanog na načelima lokalne biohemije; ljudi u Bekhajsenu nisu bili sasvim ubeđeni u to, ali su sada bili slobodni i nadali su se da će se udružiti sa drugim pobunjeničkim grupama. Uspeli su da uspostave vezu sa špijunskim satelitom, programiranim da radi u dirigovanim mikromlazevima; takođe su uspeli, nakratko, da uhvate kanal koji su koristile snage bezbednosti na Fobosu. Zato su imali poneku novost. Ispričali su da transnacionalke i policijske snage UNOMA-e koje su pristigle poslednjim šatlom koriste Fobos kao osmatračnicu i bazu za napade. Iste snage kontrolisale su lift, Pavonis Mons i najveći deo Tarzisa; opservatorija na Olimpus Monsu se pobunila, ali je bila spaljena sa orbite; snage bezbednosti transnacionalki gotovo su potpuno zauzele Veliki Nagib, i time praktično presekle planetu na dva dela. A rat na Zemlji je trajao, mada se činilo da najviše besni u Africi, Španiji i na granici SAD i Meksika.
Smatrali su da je beskorisno ići na Pavonis: "Ako vas ne uhapse, ubiće vas", rekla im je Sonja. Ali kada je šestoro putnika odlučilo da ipak pokuša, dali su im precizna uputstva o skloništu koje se nalazilo jednu noć leta daleko na zapad; bila je to meteorološka stanica u Južnom Margaritiferu, objasnili su ljudi iz Bekhajsena. Držali su je bogdanovisti.
Nađi i protiv volje poskoči srce kada je čula tu reč. Ali Arkadije je imao brojne prijatelje i sledbenike, i niko od njih nije znao gde je on. Uprkos tome, tog dana nije mogla da spava, i stomak joj je ponovo bio vezan u čvor. Jedva je dočekala veče, kada je trebalo ponovo da polete. Pobunjenici u Bekhajsenu toliko su ih opskrbili hidrazinom, gasovima i smrznutom hranom da su im se avioni jedva odlepili od zemlje.
Njihovi noćni letovi postali su neka vrsta neobičnog obreda, kao da su se trudili da izmisle novo, iscrpljujuće hodočašće. Avioni su bili tako laki da su silovito poskakivali od udara zapadnog vetra, ponekad i po deset metara gore ili dole, tako da je bilo nemoguće duže odspavati, čak i izvan dežurstva; bio je dovoljno jedno propadanje ili dizanje i čovek bi bio budan, u tesnoj i mračnoj kabini, zagledan u crno nebo i zvezde iznad glave ili u mračni svet bez zvezda ispod. Uglavnom su ćutali. Piloti su bili nagnuti napred, trošeći energiju na vizuelno praćenje drugog aviona. Motori aviona su brujali, vetar zviždao preko dugih, elastičnih krila. Napolju je bilo šezdeset ispod nule, vazdušni pritisak bio je samo 150 milibara, vazduh je bio otrovan, a na mračnoj planeti nije bilo utočišta za njih mnogo kilometara unaokolo. Nađa je povremeno pilotirala, a onda bi prešla pozadi, okrenula se i pokušala da zaspi. Signali odašiljača sa radija, zajedno sa opštim karakterom situacije, često su je podsećali na vreme kada su ona i Arkadije putovali kroz oluju u Glavi Strele. Tada bi ga videla kako korača, riđobrad i nag, kroz opustošenu unutrašnjost dirižabla, kidajući oblogu da je izbaci iz letelice, smejući se usred oblaka prašine oko njega - a onda bi je probudio trzaj 16 D, i promeškoljila bi se od neugodnosti izazvane strahom. Bilo bi joj lakše da je mogla da se vrati za komande aviona, ali je Jeliju to bilo potrebno koliko i njoj, barem u toku prvih nekoliko sati njegove smene. Preostalo joj je samo da mu pomaže u osmatranju drugog aviona, uvek kilometar daleko sa desne strane kada je sve bilo u redu. Povremeno su uspostavljali radio-vezu, ali su pozive slali u mikromlazevima, i samo kad je bilo neophodno; provere svakog sata, ili dogovor kada bi jedan od aviona zaostao. Sve je poprimilo svojstva obreda, i u gluvo doba noći ponekad im se činilo da su oduvek radili samo to. Bilo je teško prisetiti se života pre bune. A koliko je prošlo od tada, dvadeset četiri dana? Samo tri nedelje, iako se odužilo kao pet godina.
A onda bi nebo počelo da krvari iza njih, visoki cirusni oblaci poprimili bi ljubičastu boju, pa boju rđe, grimiza, lavande i odmah potom metalnih opiljaka spram ružičastog zaleđa. Neverovatan vodoskok Sunca prelio bi se preko neke kamenite litice ili izbočine, i oni bi počeli grozničavo da traže znak piste pored pruge, klizeći iznad izbušenog i senovitog predela. Posle beskrajne noći, činilo im se neverovatno da su igde stigli, ali je ispod njih ležala svetlucava šina pruge, na koju su mogli da se spuste u slučaju opasnosti. Budući da je svaki odašiljač imao poseban, raspoznatljiv signal, njihova navigacija bila je pouzdanija nego što je izgledala; zato bi svakog jutra ugledali pistu u senkama pred sobom, poznatu svetlu nit staze, savršeno pravu. Kliznuli bi naniže, dodirnuli tlo, usporili i odvezli se do skloništa koje ih je tamo čekalo; zaustavili bi motore i odahnuli u kabinama, u čudnom odsustvu vibracija, miru novog dana.
Tog jutra su se spustili na pistu pored stanice Margaritifer, gde ih je dočekala grupa od desetak mušakaraca i žena, izuzetno srdačnih u dobrodošlici, grleći i ljubeći šestoro putnika bez kraja i konca i pri tom se smejući. Njih šestoro se zbiše jedno uz drugo, više uznemireni ovim nego opreznim dočekom prethodnog dana. Njihovi domaćini nisu zaboravili da pređu laserskim čitačima preko njihovih pločica radi identifikacije, što ih je umirilo; ali kada je AI potvrdila da su im gosti zaista članovi prvih stotinu, nastade klicanje, i pođoše odatle u prazničnom raspoloženju. Kada su ih poveli kroz komoru u zajedničke prostorije, nekolicina domaćih odmah otrčaše do nekih malih tankova i počeše da udišu nešto za šta se ispostavilo da je mešavina nitratnog kiseonika i aerosola pandorfina. Smeša ih je nagonila na se smeju kao ludi.
Jedan od njih im se predstavi. Bio je to vitak Amerikanac svežeg lica. "Ja sam Stiv, uvežbavao sam se sa Arkadijem na Fobosu u dvanaestici, a posle smo zajedno radili na Klarku. Većina nas ovde radila je sa njim na Klarku. Bili smo u Skjapareliju kada je počela revolucija."
"Znate li gde je Arkadije?" upita Nađa.
"Poslednje što smo čuli jeste da je u Kairu, ali više nije u mreži, što je i najbolje za njega."
Visoki, mršavi Amerikanac priđe Nađi, položi joj ruku na rame i reče: "Nismo mi uvek ovakvi!" i nasmeja se.
"I nismo!" složi se Stiv. "Ali danas je praznik! Niste čuli?"
Žena koja se kikotala podiže lice sa stola i povika: "Dan nezavisnosti! Četrnaesti četrnaeste!"
"Gledajte, gledajte ovo", reče Stiv i pokaza na televizor.
Na ekranu zatrepta snimak svemira, i odjednom cela grupa radosno zagraja. Uhvatili su šifrovani kanal sa Klarka, objasnio im je Stiv, i iako nisu uspeli da dešifruju poruke, upotrebili su ga kako zrak po kome će upraviti optički teleskop stanice. Slika sa teleskopa bila je prebačena na internu televiziju, i sada su gledali crno nebo i zvezde, delimično zamračeni obličjem koje su svi dobro poznavali, metalnim asteroidom četvrtastog oblika iz koga se pružao kabl. "Gledajte sad!" povikaše oni zbunjenim putnicima. "Gledajte!"
Ponovo zaurlaše, a neki počeše promuklo odbrojavanje, počevši od stotinu. Bilo ih je koji su pored kiseonika udisali i helijum, i sada su stajali ispod velikog ekrana i pevali: "Idemo da vidimo čarobnjaka, velikog čarobnjaka iz Oza! Jer svako je, svako čudo, za njega obična boza! Idemo da vidimo čarobnjaka, velikog čarobnjaka iz Oza! Miii... idemo da vidimo čarobnjaka!"
Nađa oseti da drhti. Odbrojavanje je bilo sve glasnije, dok se ne pretvori u opšti vrisak "Nula!"
Između asteroida i kabla nastade razmak. Klark smesta nestade sa ekrana. Kabl, paučina među zvezdama, gotovo jednakom brzinom odlebde iz vidokruga.
Sobu na trenutak ispuni divlje klicanje, ali odmah se donekle utiša, jer je neke od slavljenika zbunilo kada je En skočila na noge, prekrivši pesnicama usta.
"On je sigurno sišao ranije!" doviknu joj Sajmon kroz galamu. "Sigurno je sišao ranije! Prošle su nedelje otkako se poslednji put javio!"
Polako se svi utišaše. Nađa stade pored En, naspram Sajmona i Saše. Nije znala šta da kaže. En je bila ukočena, jezivo iskolačenih očiju.
"Kako ste prekinuli kabl?" upita Saks.
"Pa, kabl je maltene neraskidiv", odgovori Stiv.
"A vi ste ga prekinuli?" uzviknu Jeli.
"Pa, ne baš, nego smo samo odvojili kabl od Klarka. Ali ishod je isti. Kabl pada."
Grupa ponovo zagalami, ali nešto slabije. Stiv poče da objašnjava putnicima kroz graju: "Sam kabl bio je prilično neranjiv, jer se sastoji od grafitnih vlakana sa dvostruko upredenom dijamantskom sunđerastom želatinoznom mrežom, a na svaki sto kilometara nalazi se inteligentna odbrambena stanica, kao i jako obezbeđenje u liftovima. Stoga je Arkadije predložio da radimo na samom Klarku. Vidite, kabl prolazi kroz stenu do fabrika koje su unutra, a njegov kraj je kako fizički, tako i magnetski vezan za kamen asteroida. Ali mi smo se spustili sa nekoliko svojih robota zajedno sa pošiljkom robe sa orbite, ukopali se u stenu i postavili termalne bombe ispred kućišta kabla i oko magnetskog generatora. Danas smo ih sve odjednom detonirali, i kamen je postao tečan u isto vreme kada su isključeni magneti, a vi znate da Klark leti kao metak, tako da je naprosto odbačen od kabla. Biće prokleto teško uhvatiti ga. Bar se nadamo da će biti!"
"A kabl?" reče Saša.
Ponovo nastade klicanje, i u prvom trenutku zatišja odgovori mu Saks: "Pada". Bio je za konzolom kompjutera i kucao što je brže mogao, ali mu Stiv doviknu: "Imamo brojke o padu, ako želite. Prilično su složene, ima puno nepotpunih diferencijalnih jednačina."
"Znam", reče Saks.
"Ne mogu da verujem", reče Sajmon. Još je držao En za mišicu, i sada mrko osmotri veseli skup. "Od udara će stradati mnogo ljudi!"
"Možda i neće", reče mu jedan od njih. "Uostalom, izginuće uglavnom policajci UN, koji su koristili liftovi da dođu ovamo i ubijaju naše ljude."
"Verovatno je dole već nedelju ili dve", ponovi Sajmon saosećajno. En je bila bleda kao smrt.
"Možda", reče.
Nekolicina njih je čuše i zaćutaše; drugi nisu hteli da čuju i nastavili su da slave.
"Nismo znali", reče im Stiv. Nestalo je njegovog pobedničkog izraza; sada se brižno mrštio. "Da smo znali, pretpostavljam da bismo pokušali da mu se javimo. Ali nismo znali. Žao mi je. Nadajmo se..." Proguta knedlu. "Nadajmo se da nije bio gore."
En se vrati do njihovog stola i sede. Sajmon ju je nespokojno pratio. Nijedno od njih kao da nije čulo šta je Stiv rekao.
Radio-saobraćaj se donekle povećao, jer su oni u čijim su rukama bili preostali komunikacioni sateliti saznali za kabl. Neki od pobunjenika odmah se zaposliše na praćenju i beleženju poruka; ostali nastaviše da slave.
Saks je bio još zanet jednačinama na ekranu. "Ide na istok", reče.
"Tako je", reče Stiv. "Isprva će načiniti veliki luk u sredini, kada ga povuče donji deo, a onda će krenuti i ostatak."
"Koliko brzo?"
"Teško je reći, ali mislimo da će prvi obilazak planete trajati oko četiri sata, a drugi jedan sat."
"Drugi obilazak!" reče Saks.
"Pa, znate, dužina kabla je 37.000 kilometara, a obim polutara 21.000. Tako da će maltene dvaput omotati planetu."
"Onima na polutaru bilo bi pametno da se što pre sklone", reče Saks.
"Neće pasti tačno na polutar", reče Stiv. "Oscilacije Fobosa donekle će ga pomeriti od polutara. To je bilo najteže izračunati, zato što zavisi od toga gde je kabl bio u Fobosovoj oscilaciji kada je počeo da pada."
"Sever ili jug?"
"Saznaćemo za nekoliko sati."
Šestoro putnika bespomoćno su zurili u ekran. Prvi put posle njihovog dolaska vladala je tišina. Ekran je pokazivao samo zvezde. Nije postojala tačka odakle se mogao posmatrati pad lifta; kabl, od čije se ukupne dužine video samo delić, ostaće nevidljiv do samog kraja. Ili vidljiv kao užarena linija u padu.
"Ode Filisin most", reče Nađa.
"Ode Filis", reče Saks.
Grupa u Margaritiferu uspostavila je kontakt sa satelitskim signalima koje je uhvatila i otkrila da može da potkrada i neke policijske satelite. Iz poruka sa svih ovih satelita uspeli su da sastave delimičnu sliku pada. Ekipa UNOMA-e iz Nikozije javila je da je kabl pao severno od njih, rušeći se vertikalno, no ipak brzo pokrivajući tlo, kao da proseca planetu koja se okretala. Iako je to bilo severno od njih, smatrali su da je ipak bilo južno od polutara. Uspaničen glas iz Šefilda, nejasan od statičkog šuma, zatražio je da potvrde izveštaj; kabl je već prekrio polovinu grada i grupu šatora istočno od njega, duž cele padine Pavonisa i istočnog Tarzisa, poravnavši zvučnim udarom zonu širine deset kilometara; bilo bi i gore, da vazduh na toj visini nije bio tako redak. Preživeli u Šefildu hteli su da znaju da li da beže na jug da bi izbegli sledeći namotaj, ili da pokušaju da obiđu kazan vulkana na severu.
Nisu dobili odgovor. Međutim, druga grupa begunaca iz Koroljeva, na južnom rubu Ponora Melas u Marinerisu, javila se preko jednog od ustaničkih kanala: kabl je sada padao takvom silinom da se razmrskavao pri udaru. Pola sata kasnije, stigla je poruka sa jedne od bušotina u Aureumu; ljudi su izišli kada su prestali zvučni udari, i zatekli humku tinjajućeg istopljenog materijala koja se pružala od obzorja do obzorja.
Sledeći sat nije bilo novih vesti o razaranjima, već samo pitanja, nagađanja i glasina. Onda se jedan od onih sa slušalicama zavali unazad na stolici, pokaza palčeve ostalima i uključi interkom; otuda se začu uzbuđeni glas koji je vikao kroz statički šum: "Eksplodiraće! Srušio se za otprilike četiri sekunde, zapaljen čitavom dužinom, i kada je udario o zemlju sve nam je poskočilo pod nogama! Ovde kod nas na nekom mestu propušta izolacija. Pretpostavljamo da smo osamnaest kilometara južno od mesta udara, a od polutara smo udaljeni dvadeset pet, pa se nadam da ćete pomoću ovih podataka moći da izračunate gde će pasti sledeći namotaj. Goreo je čitavom dužinom! Kao bela linija koja preseca nebo! Nikada nisam video nešto slično! Još sam delimično zaslepljen od njegovog sjaja, vidim blistavu zelenu svetlost. Izgledao je kao izdužena zvezda-padalica... Čekajte, Horhe je na interkomu, on je tamo napolju i kaže da je na njegovom mestu visok samo tri metra. Ovde je zemljište od mekog regolita, tako da kabl leži u jarku koji je sam udubio. Horhe kaže da je na nekim mestima toliko duboko da možeš da ga prekriješ zemljom a da ne načiniš humku. Tu liči na fjordove, jer je na drugim mestima visok po šest i sedam metara! Kladim se da se pruža kilometrima! Biće kao Kineski zid."
Tada stiže poziv iz kratera Eskalante; nalazio se tačno na polutaru i odmah je bio evakuisan na vest o odvajanju Klarka, ali je zbeg pošao na jug, tako da ih je kabl zamalo promašio. Javili su da kabl sad pri udaru eksplodira i šalje gejzire rastopljenog materijala u nebo, vatromet lave u polumraku svitanja, ugašen i crn kada bi ponovo pao na površinu.
Saks je sve vreme bio ispred monitora, i sada je mrmljao kroz napućena usta dok je kucao naredbe i čitao sa ekrana. U drugom prolasku, brzina pada povećaće se na 21.000 kilometara na sat, objavio je, gotovo šest kilometara u sekundi, tako da će svima koji se nađu u blizini - na opasnom mestu, čak i pogibeljnom ako niste na uzvisini i kilometrima daleko - izgledati kao udar meteora, i preleteće nebo za manje od sekunde. Propratiće ga zvučni udari.
"Hajdemo napolje da pogledamo", predloži Stiv uz pogled krivice prema En i Sajmonu. Puno njih se obukoše i iziđoše. Putnici su se zadovoljili video-slikom sa spoljnje kamere, zamenjujući je snimcima sa satelita. Snimci sa noćne strane planete bili su spektakularni; pokazivali su vatrenu izvijenu liniju, koja je sekla naniže poput oštrice belog srpa, namerene da preseče planetu nadvoje.
Uprkos tome, otkrili su da im je teško da se usredsrede na ono što vide, i da shvate, a kamoli da nešto osete. Bili su iscrpljeni kada su sleteli, sada još više, no ipak nisu mogli da spavaju; stizalo je sve više snimaka, i neki su bili sa robotskih kamera u bespilotnim letelicama na dnevnoj strani, koji su pokazivali spaljeni, zadimljeni, opustošeni predeo - regolit odbačen u stranu, u dva paralelna nasipa, a između njih kanal pun crnila, prošaran mešavinom materijala koja je bila sve egzotičnija što je udar bio jači, sve dok na kraju kamera nije poslala snimak jarka koji se pružao od horizonta do horizonta i bio ispunjen nečim za šta je Saks rekao da moraju da su grubi crni dijamanti.
Udari su u poslednjih pola sata bili tako snažni da je dalje na severu sve bilo poravnato; ljudi su govorili da niko ko je bio dovoljno blizu da vidi pad kabla nije to i preživeo, stradala je i većina robotskih kamera. Poslednje hiljade kilometara pada kabla nisu imale svedoka.
Najnoviji snimak stigao je sa zapadne strane Tarzisa i prikazao drugi prolazak tom velikom padinom. Bio je kratak, ali veličanstven: beli oganj na nebu, i eksplozija koja se širi zapadnom stranom vulkana. Na drugom snimku, sa robota u Zapadnom Šefildu, videlo se kako kabl upravo proleće prema jugu, a onda je usledio potres ili zvučni udar, i cela rubna četvrt Šefilda urušila se zajedno sa liticom, polako propadajući prema dnu kazana, pet kilometara niže.
Posle toga je stiglo više snimaka sa raznih strana rascepkanog sistema, ali se pokazalo da su uglavnom reprize ili snimci posledica. Potom sateliti počeše ponovo da se isključuju.
Prošlo je pet sati od početka pada. Šestoro putnika otromboljeno su sedeli, gledajući ili ne gledajući televiziju, preumorni za bilo kakvo osećanje, preumorni da misle.
"Pa", reče Saks, "sada imamo isti onakav polutar kakav sam mislio da ima Zemlja kada mi je bilo četiri godine. Dugačku, debelu, crnu liniju koja opasuje planetu."
En mu uputi tako gorak pogled da se Nađa pobojala da će ustati i udariti ga. Ali se niko od njih nije pomerio. Na televizoru su treptali snimci, zvučnici su šištali i krčali.
I sami su videli liniju polutara, bar njen najjužniji deo, druge noći leta prema Šalbatana Valisu. Bila je to široka, prava, crna pruga, koja ih je vodila na zapad. Dok su leteli iznad nje, Nađa je sumorno zurila dole. Projekt nije bio njen, ali je u njega ipak bio uložen veliki rad, sada propao rad. Bio je to oboren most; a rušenje mosta uvek je sumnjivo rešenje.
Ta crna linija bila je i grobnica. Na planeti nije bilo tako mnogo žrtava, osim na istočnoj strani Pavonisa, ali je zato stradala većina, ako ne i svi oni koji su se našli negde na liftu, a samo je njih bilo nekoliko hiljada. I verovatno su bili živi i nepovređeni sve dok njihov deo kabla nije zašao u atmosferu i zapalio se.
Dok su leteli iznad ostataka, Saks uhvati još jedan snimak pada. Neko je već uradio hronološku montažu svih snimaka poslatih u mrežu, uživo ili neposredno posle pada. Poslednji u ovoj montaži, veoma vešto urađenoj, bio je snimak eksplozija gornjeg kraja kabla na površini. Oblast udara videla se samo kao nemirni beli mehur, nalik na grešku na traci; nije bilo uređaja koji je mogao da snimi tako jaku svetlost. Ali su u nastavku montaže snimci bili usporeni i obrađeni na sve moguće načine, i jedan od njih bio je završni, krajnje usporeni snimak na kome su se videle pojedinosti koje bi bilo nemoguće opaziti uživo. Sada su mogli da vide da se pri prolasku niti preko neba prvo odvojio zapaljeni grafit, ostavivši svetleću dvostruku spiralu dijamanta da se veličanstveno spušta sa predvečernjeg neba.
Naravno, bio je to veliki nadgrobni spomenik, jer su ljudi na njemu u tom trenutku već bili mrtvi, spaljeni; međutim, bilo je teško misliti o njima pred slikom takve neobičnosti i lepote, sličnom nekakvoj fantastičnoj DNK, DNK iz makrosveta čiste svetlosti koja prodire u našu Vaseljenu da oplodi pustinjsku planetu...
Nađa prestade da gleda televiziju i pređe na kopilotovo sedište da pomogne u osmatranju drugog aviona. Cele te noći zurila je kroz prozor, nesposobna da zaspi, da odagna iz uma prizor silaska onog dijamanta. Bila je to njena najduža noć na putovanju. Činilo joj se da ih od zore deli večnost.
Ali vreme je ipak prošlo, još jedna noć njihovog života, i došla je zora. Odmah nakon svitanja spustili su se na servisnu pistu pored cevovoda poviše Šalbatane i proveli dan sa grupom izbeglica, radnika na cevovodu, zatočenih na tom mestu. Grupa nije imala jedinstveno političko opredeljenje, i jedina želja bila im je da živi dočekaju da se stvari vrate u normalan tok. Nađi je njihov stav bio tek delimično osveženje, i pokušala je da ih nagovori da iziđu i poprave cevovod, ali sumnjala je da je uspela u tome.
Uveče su ponovo poleteli, još jednom natovareni zalihama dobijenim od domaćina. A sledećeg jutra spustili su se na napušteni aerodrom kratera Kar. Još nije bilo osam sati kada su Nađa, Saks, En, Sajmon, Saša i Jeli obukli hodače i popeli se na rub kratera.
Kupola je bila srušena, a na dnu je bilo požara. Sve zgrade bile su čitave, ali oprljene, i gotovo svi prozori bili su razbijeni ili istopljeni. Plastični zidovi bili su iskrivljeni ili izobličeni, beton pocrneo. Sve je bilo zasuto pepelom, ponegde u gomilama, malim humkama mrkog ugljenika. Neke su ličile na obrise u Hirošimi. Da, bila su to tela. Obrisi ljudi koji su pokušavali da progrebu put kroz pločnik. "Vazduh je bio prezasićen kiseonikom", nagađao je Saks. Ljudska koža u takvim uslovima postaje zapaljiva. To se dogodilo i jednoj od prvih posada Apola, zarobljenoj u probnoj kapsuli, sa atmosferom od čistog kiseonika; kada je buknuo požar, zapalili su se kao parafin.
Tako je bilo i ovde. Zapalili su se svi koji su se našli na ulicama i trčali okolo poput pokretnih buktinja, što se videlo iz položaja humki pepela.
Šestoro starih prijatelja zađoše zajedno u senku istočnog zida kratera. Ispod kružnog tamnoružičastog neba, zastadoše pred prvom grupom pocrnelih tela, a onda hitro pođoše dalje. Otvarali su sva vrata koja su se mogla otvoriti, kucali na zaglavljena i osluškivali zidove stetoskopskom napravom koju je Saks poneo sa sobom. Čuli su samo svoja srca, glasno i ubrzano bilo u dubini osušenih grla.
Nađa je posrtala okolo, dišući kratko i hrapavo. Primoravala je sebe da zagleda tela kraj kojih je prolazila, pokušavajući da proceni dužinu crnih hrpa uglja. Kao u Hirošimi ili Pompeji. Ljudi su otada postali viši, ali su i dalje sagorevali do kostiju, a i od njih su ostajali samo tanki, crni prutovi.
Kada je naišla na humku veličine približne onoj za kojom je tragala, zastala je i zagledala se u nju. Potom joj je prišla, pronašla desnu ruku i zagrebala spaljene kosti zgloba šake, tražeći pločicu sa tačkastim kodom. Našla ju je i očistila. Prešla je laserom preko nje, kao kasirka u samoposluzi. Emili Hargrou.
Pošla je dalje, ponovila postupak kod sledeće hrpe odgovarajuće veličine. Tabo Moeti. Ovo je ipak bilo bolje nego porediti zube sa stomatološkim dosjeima; to nikako ne bi mogla.
Ošamućena i otupela, u blizini zgrade gradske uprave naišla je na jednu usamljenu humku, čija je desna ruka bila ispružena kao da joj se nudi za proveru. Očistila je pločicu i očitala je. Arkadije Nikolajevič Bogdanov.
|
