33.
Sledećih jedanaest dana leteli su na zapad, danju se krijući pod maskirnim prekrivačima, ili kao gosti ljudi koje su usput sretali. Noću su pratili odašiljače, ili uputstva grupe kod koje su poslednji put odseli. Iako su ove grupe često znale za postojanje i skrovište drugih, nikako nisu bile deo jedinstvenog pokreta otpora, niti povezane: neke su se nadale da će se probiti do polarne kape, kao zatvorenici iz Koroljeva, druge nikad nisu čule za ovo utočište; neke su bile bogdanovisti, druge pristalice drugih vođa; negde su to bile verske zajednice ili utopijski eskperimenti, ili pak nacionalisti koji su pokušavali da stupe u vezu sa vladama kod kuće; negde su to bile samo grupe preživelih bez programa, siročad nasilja. Šestoro putnika spustili su se i u sam Koroljev, ali nisu pokušali da uđu, opomenuti golim telima zatvorskih čuvara pred komorama, od kojih su neka bila uspravljena poput kipova.
Posle Koroljeva nisu više sreli nikoga. Radio i televizija zamrli su kao da su sateliti bili oboreni sa neba; piste su bile puste: Zemlja se krila iza Sunca. Predeo je izgledao beživotan kao pre njihovog dolaska, izuzev sve širih mrlja slane. Leteli su dalje kao da su sami na svetu, jedini preživeli.
Nađi je u ušima šumela statika, verovatno neki kvar na ventilatorima u avionu. Proverila ih je. Bili su ispravni. Ostali su joj davali poslove, puštali je da šeta sama pre poletanja i posle sletanja. I sami su bili ošamućeni otkrićima u Karu i Koroljevu, i nisu bili u stanju da pokušaju da je razvesele, što je za nju bilo olakšanje. En i Sajmon još su brinuli zbog Pitera. Jeli i Saks brinuli su zbog zaliha hrane, koje su se smanjivale; ormani su bili gotovo prazni.
Ali Arkadije je bio mrtav i ništa od toga više nije bilo važno. Ustanak joj se više nego ikad činio uzaludan, neusmeren grč gneva, najcrnji primer onoga: seci uši, krpi dupe. Čitav svet, uništen! Predložila je saputnicima da pošalju poruku, preko jednog od glavnih kanala, da je Arkadije mrtav. Saša se složila i pomogla joj da ubedi ostale da to učine. "To će pomoći da sve brže prestane", rekao je.
Saks odmahnu glavom. "Ustanci nemaju vođe", reče. "Osim toga, teško da će iko čuti."
Ali nekoliko dana kasnije postade jasno da je neko ipak čuo. U odgovor im je stigao mikromlaz od Aleksa Zalina. "Znaš, Sakse, ovo nije američka revolucija, ili francuska, ili ruska, ili engleska. Ovo je zbir svih revolucija. Ustao je ceo jedan svet, sa kopnenom površinom jednakom Zemljinoj, a to pokušava da spreči samo nekoliko hiljada ljudi, većinom još u svemiru, odakle imaju dobar pregled, ali su veoma ranjivi. Ako im uspe da pokore otpor u Sirtisu, čeka ih onaj u Helospontusu. Zamisli svemirske baze koje pokušavaju da spreče revoluciju u Kambodži, ali isto tako i na Aljasci, u Japanu, Španiji, na Madagaskaru. Kako to učiniti? Nikako. Žao mi je samo što Arkadije Nikolajevič nije poživeo da to vidi, jer bi..."
Poruka je bila naglo presečena. Loš znak, možda, a možda i ne. Ali čak ni Aleks nije uspeo da sakrije izvesnu obeshrabrenost u glasu, kada je govorio o Arkadiju. Nije ni mogao: Arkadije je bio mnogo više od političkog vođe - bio je svačiji brat, prirodna sila, glas savesti. Bio je onaj urođeni čovekov osećaj za dobro i loše. Čovekov najbolji drug.
Osakaćena od bola, Nađa je pomagala u noćnoj navigaciji, trudeći se da prespava najveći deo dana. Izgubila je težinu. Kosa joj je potpuno osedela, sve preostale sive i crne vlasi ostajale su na četki. Bilo joj je teško da govori. Grlo i utroba kao da su joj bili okamenjeni. I sama je bila kamen. Nije uspevala da zaplače. Umesto toga je radila. Niko koga su sreli nije imao viška hrane, a i njihove zalihe bile su pri kraju. Uveli su strogu štednju, prepolovivši obroke.
Onda su, trideset drugog dana putovanja iz Lasvica, posle prevaljenih desetak hiljada kilometara, stigli u Kairo, gore na južnom rubu Noktis Labirintusa, blizu najjužnijeg namotaja palog kabla.
Kairo je bio pod de facto kontrolom UNOMA-e, utoliko što niko u gradu nije tvrdio drugačije, i kao svi ostali veliki gradovi pod šatorom, bio je potpuno izložen laserima UNOMA-inih policijskih brodova, koji su ušli na orbitu tokom proteklog meseca. Osim toga, u Kairu su pre rata živeli uglavnom Arapi i Švajcarci, i ljudi obeju nacionalnosti su se trudili, barem u Kairu, da izbegnu nevolje.
Sada, međutim, šestoro putnika nisu bili jedini namernici; iz Tarzisa je upravo bila stigla čitava najezda izbeglica, stradalnika iz Šefilda i ostatka Pavonisa; drugi su pristizali iz Marinerisa, kroz lavirint Noktisa. Gradsko stanovništvo bilo je učetvorostručeno, mnoštvo ljudi spavalo je i živelo na ulicama i u parkovima, fizički pogon bio je napregnut do tačke pucanja, a ponestajalo je hrane i gasova.
Šestoro putnika saznali su to od jedne radnice na pisti koja je tvrdoglavo nastavljala da radi svoj posao, iako na aerodrom više nisu sletali šatlovi. Pošto ih je odvela do njihovih mesta usred velike flote aviona na jednom kraju piste, rekla im je da se obuku i da pešice pređu kilometar razdaljine do gradskog zida. Nađa je zbog nečega osećala nemir kada je morala da ostavi dva 16 D iza sebe i uđe pešice u grad; nije joj bilo bolje ni kada je prošla kroz komoru, kada je videla da većina ljudi unutra nose hodače i šlemove sa sobom, spremni za pad pritiska.
Otišli su do gradske uprave i tamo zatekli Frenka i Maju, kao i Meri Dankl i Spensera Džeksona. S olakšanjem su se pozdravili, ali nije bilo vremena da jedni drugima ispričaju svoje pustolovine; Frenk je radio za ekranom, činilo se da razgovara s nekim na orbiti, pa se oslobodio njihovih zagrljaja i nastavio da govori, a malo kasnije mahnuo im je da pokaže da je primetio njihov dolazak. Očito je bio uključen u neoštećen sistem veza, ili više njih, jer je sledećih šest sati neprestano govorio pred ekranom na kome su se smenjivala lica, i prekidao seansu samo da popije malo vode ili da pozove nekog drugog, i nijednom nije pogledao svoje stare drugove. Činilo se da je u neprestanoj pomami, jer su mu vilični mišići ritmički poigravali; inače je bio u svom elementu, objašnjavajući i držeći govore, ulagujući se i preteći, ispitujući i odmah zatim nestrpljivo komentarišući dobijene odgovore. Drugim rečima, kuvao je i muvao u svom starom stilu, ali sa nekom jarosnom, gorkom, čak preplašenom crtom, kao da je zakoračio sa litice, pa sad pokušava da se vrati na nju pričom.
Kada se konačno isključio, zavalio se u stolici i histrionski uzdahnuo, a onda se ukočeno podigao i prišao da ih pozdravi, kratko položivši ruku na Nađino rame. Osim tog gesta, bio je odsečan sa svima i potpuno nezainteresovan za to kako su stigli do Kaira. Pitao je samo koga su sreli i gde i kako se te raštrkane grupe snalaze, kakvi su im planovi. Jednom ili dvaput otišao je do ekrana i pozvao grupu čim je saznao gde se nalazi, što je zapanjilo putnike, koji su verovali da su svi odsečeni kao što su oni bili. "UNOMA-ini kanali", objasni Frenk, prelazeći rukom preko mrke vilice. "Drže ih otvorene za mene."
"Zašto?" reče Saks.
"Zato što pokušavam da zaustavim ovo. Da uspostavim primirje, pa opštu amnestiju i, na kraju, obnovu u kojoj bi svi učestvovali."
"Ali pod čijom upravom?"
"UNOMA-inom, naravno. I državnih ureda."
"Ali UNOMA pristaje samo na primirje?" nagađao je Saks. "A pobunjenici samo na opštu amnestiju?"
Frenk kratko klimnu glavom. "I nikome se ne dopada zajednička obnova. Ali trenutna situacija je tako loša da će možda pristati. Otkako je pao kabl, izlila su se još četiri akvifera. Svi su na polutaru, a neki kažu da je to posledica pada."
En na ovo odmahnu glavom, a Frenku kao da je bilo milo što to vidi. "Imam dosta razloga da verujem da su dignuti u vazduh. Jedan su otvorili na ulazu u Ponor Borealis, tako da se izliva na dine Borealisa."
"Težina polarne kape na tom mestu verovatno stvara veliki pritisak", reče En.
"Znaš nešto o aheronskoj grupi?" upita Saks Frenka.
"Ne. Nestali su. Bojim se da su prošli kao Arkadije." Okrznuo je pogledom Nađu i nezadovoljno skupio usne. "Treba da se vratim na posao."
"Ali šta se događa na Zemlji?" upita En. "Šta UN imaju da kažu o ovome?"
"'Mars nije nacija, već opšteljudsko dobro'", ozbiljno izrecitova Frenk. "Kažu da se ne može dozvoliti da beznačajni delić čovečanstva koji živi ovde kontroliše sva ta bogatstva, u trenutku kada je svetska materijalna baza tako ugrožena."
"To je verovatno istina", začu Nađa sebe kako govori. Glas joj je bio promukli kreket. Imala je osećaj da je danima ćutala.
Frenk slegnu ramenima.
Saks reče: "Pretpostavljam da su zato dali transnacionalkama odrešene ruke. Rekao bih da je ovde više njihovih bezbednjaka nego policije UN."
"Tako je", reče Frenk. "Potrajalo je dok UN nisu postavile svoje mirovnjake."
"Nemaju ništa protiv da neko drugi obavi prljave poslove."
"Naravno."
"A kako je na Zemlji? ponovo upita En.
Frenk slegnu ramenima. "Čini se da Sedmorica polako uspostavljaju kontrolu." Odmahnuo je glavom. "Teško je proceniti odavde."
Vratio se pred ekran da nastavi sa pozivima. Ostali se raziđoše da jedu, da se operu, spavaju, da se raspitaju za prijatelje i poznanike, za ostale članove prvih stotinu, za vesti sa Zemlje. Zemlje-rentijeri transnacionalki bile su opustošene napadima siromašnih zemalja juga, ali su, izgleda, transnacionalke prebegle kod Sedmorice, gde ih je branilo sedam džinovskih vojski. Dvanaesto primirje trajalo je već nekoliko dana.
Bila je to, dakle, prilika da se malo odmore. Ali kad god bi prošli kroz komunikacioni centar, Frenk je bio tamo, sve dublje u crnom i gorkom jedu, prosecajući put kroz beskrajni košmar diplomatskih kulisa, govoreći i govoreći u navaljujućem, prezirnom, zajedljivom tonu. Više se nije trudio da bilo koga nagovara; sada je to bilo čisto odmeravanje volja. Pokušaj da pokrene svet bez oslonca, ili sa najneznatnijim osloncem, i sa polugama starih američkih veza i trenutnog poznanstva sa mnogobrojnim vođama ustanka, obema maltene presečenim događajima i raspadima televizijskog sistema. Na Marsu su svakodnevno postajale sve manje značajne, jer su UNOMA i snage transnacionalki zauzimale grad za gradom. Nađi se činilo da on sada nastoji da pokrene proces dalje čistom snagom besa zbog nedostatka uticaja. Primetila je da joj je loše u njegovom prisustvu; stvari su dovoljno rđavo stajale i bez njegovog crnog jeda.
No, Saks mu je pomogao da uspostavi nezavisan signal sa Zemljom, tako što je stupio u vezu sa Vegom i nagovorio tamošnje tehničare da šalju poruke tamo i nazad. To je značilo nekoliko sati između slanja i prijema, ali je posle dva duga dana imao već pet šifrovanih razgovora sa državnim sekretarom Vuom, i dok je čekao uzvratne poruke kroz noć, ljudi sa Vege ispunjavali su praznine snimcima zemaljskih vesti koje ovde nisu videli. Svi ovi izveštaji, kada su se odnosili na događaje na Marsu, slikali su pobunu kao sitne nerede koje su prouzrokovali kriminalni elementi, prvenstveno odbegli zatvorenici iz Koroljeva, u čijem je bezumnom i divljačkom uništavanju imovine stradao veliki broj nedužnih civila. Istaknuto mesto u izveštajima imali su snimci sleđenih nagih tela stražara ispred Koroljeva, kao i satelitske fotografije izlivenih akvifera. Najsumnjičaviji programi napominjali su da ovi i svi drugi snimci sa Marsa potiču od UNOMA-e, a neke stanice u Holandiji i Kini čak su dovodile u sumnju verodostojnost UNOMA-inih izveštaja. Ali pri tom nisu davale nikakvo alternativno objašnjenje događaja, tako da su zemaljski mediji u suštini širili verziju transnacionalki. Kada je Nađa ukazala na to, Frenk je samo frknuo. "Naravno", reče podrugljivo. "Zemaljske vesti jesu transnacionalke." I isključi zvuk.
Iza njega, Nađa i Jeli instinktivno se nagnuše napred na kauču, kao da će im to pomoći da bolje čuju nemi snimak. Dve nedelje bez vesti činile su im se kao godine, i sada su bespomoćno zurili u ekran, upijajući svaku prepoznatljivu informaciju. Jeli je čak ustao da ponovo pojača zvuk, ali je Frenk zaspao na stolici, sa bradom na grudima. Kada je stigla poruka iz Stejt Dipartmenta uz trzaj se probudio, pojačao zvuk, zagledao se u sićušna lica na ekranu i odsečno odgovorio promuklim glasom. Potom je sklopio oči i ponovo zaspao.
Na kraju druge noći veze preko Vege, imao je obećanje sekretara Vua da će pritisnuti UN u Njujorku da ponovo uspostave veze i da zaustave sve akcije policije dok se ne sagleda situacija. Vu je takođe obećao da će pokušati da isposluje odluku da se snage transnacionalki vrate na Zemlju, iako je to, po Frenkovoj primedbi, bilo nemoguće.
Prošlo je nekoliko sati od izlaska Sunca kada je Frenk poslao poslednju poruku na Vegu i isključio vezu. Jeli je spavao na podu. Nađa ukočeno ustade i ode da se prošeta po parku, koristeći svetlost dana da razgleda okolinu. Morala je da gazi između tela spavača na travi, grupa od troje ili četvoro ljudi, šćućurenih zajedno ne bi li se ugrejali. Švajcarci su postavili velike kuhinje i nizove bungalova duž gradskog zida: sve zajedno izgledalo je kao gradilište, i ona odjednom oseti suze na licu. Pođe dalje. Prijalo je ponovo otvoreno šetati usred dana.
Na kraju se vratila u gradsku upravu. Frenk je stajao iznad Maje, koja je spavala na kauču. Bezizrazno ju je posmatrao, a onda mutno pogleda Nađu. "Stvarno je u 'autu'."
"Svi su umorni."
"Hm. Kako je bilo u Helasu?"
"Potopljen je."
On zavrte glavom. "Saks mora da je presrećan."
"I ja to kažem. Ali mislim da je suviše izmaklo kontroli čak i za njegov ukus."
"Ja'." Sklopio je oči, i na trenutak se činilo da spava. "Žao mi je zbog Arkadija."
"Da."
Ponovo muk. "Ovako liči na devojčicu."
"Pomalo." U stvari, nikada joj nije izgledala starije nego sada. Svi su pregurali osamdesetu i počinjali su da gube trku, bez obzira na tretman. Starili su duhom.
"Oni sa Vege rekli su mi da će Filis i ostali sa Klarka pokušati da pređu do njih u raketi za spasavanje."
"Zar nisu izvan ravni ekliptike?"
"Jesu, sada, ali će pokušati da se proguraju do Jupitera i da ga iskoriste da se odbace nazad kroz sistem."
"Za to će im trebati godina ili dve, zar ne?"
"Oko godinu dana. Nadajmo se da će promašiti ili pasti na Jupiter. Ili da će ostati bez hrane."
"Reklo bi se da nisi baš lud za Filis."
"Kučka. Ona je odgovorna za veliki deo ovoga. Navabila je ovamo sve one transnacionalke, obećavši im metala koliko im duša poželi - računala je da će sa tolikom silom iza sebe biti kraljica Marsa; trebalo je da je vidiš tamo gore na Klarku, kako gleda na planetu kao mali limeni bog. Mogao sam da je zadavim. Uh, što joj nisam video lice kada se otkačio Klark!" Promuklo se nasmejao.
Maja se na taj zvuk promeškolji i probudi. Podigli su je i izišli u park da nešto pojedu. Stali su u red ljudi šćućurenih u hodačima; kašljali su, trljali ruke, izbacivali oblake pare nalik na bele lopte od vate. Malo njih je govorilo. Frenk je posmatrao prizor s izrazom gađenja, i kada su uzeli poslužavnike sa roštijem i tabulijem, progutao je svoj obrok i počeo da razgovara preko pločice na arapskom. "Kažu da iz Noktisa dolaze Aleks, Evgenija i Samanta, sa nekim mojim prijateljima Beduinima", reče im, pošto je prekinuo vezu.
Bila je to dobra vest; o Aleksu i Evgeniji znalo se samo to da su se poslednji put javili sa Vidikovca Aureum, pobunjeničkog uporišta odakle je uništen veliki broj brodova UN na orbiti pre no što su ga razorili projektilima sa Fobosa. A o Samanti niko nije znao ništa već mesec dana, od početka rata.
I tako se dogodilo da su se svi članovi prvih stotinu u naselju našli na severnoj kapiji Kaira da ih dočekaju. Severna kapija Kaira gledala je na dugačku prirodnu rampu koja se spuštala u jedan od kanjona južnog ruba Noktisa; put je išao uz ovu rampu od dna kanjona, tako da su mogli da vide daleko u dubinu kanjona. Nešto posle podneva, tamo se pojavio karavan rovera, u nevelikom oblaku prašine, putujući polako.
Prošao je skoro ceo sat dok vozila nisu stigla na završni deo puta uz rampu. Bila su manje od tri kilometra daleko kada se među njima podigoše veliki gejziri ognja i lave, odbacivši nekoliko rovera na zid litice, a nekoliko sa rampe u ponor. Ostali su se zaustavili, razmrskani i u plamenu.
Tada i severnu kapiju uzdrma eksplozija, i oni se baciše prema zidu. Na zajedničkoj frekvenciji jauci i vika. Potom nastade tišina; oni se podigoše na noge. Šator je još stajao, iako je komora na kapiji naizgled bila razvaljena.
Dole, na putu, dizalo se u vazduh tanko paperje mrkog dima, rasipajući se na istok, vraćajući se prema Noktisu na vetru sumraka. Nađa je poslala robotski rover da potraži preživele. Pločice su pucketale od statike; nije se čulo ništa drugo, i Nađa je bila zahvalna zbog toga; čemu da se nadaju? Frenk je psovao u svoju pločicu, malo na arapskom, malo na engleskom. Uzaludno je pokušavao da sazna šta se dogodilo. Ali Aleksandar, Evgenija, Samanta... Nađa se sa zebnjom zagleda u sličice na zglobu, neodlučno upravljajući robotskim kamerama. Uništeni roveri. Nekoliko tela. Nijednog pokreta. Jedan rover se još dimio.
"Gde je Saša?" povika Jelijev glas. "Gde je Saša?"
"Bila je u komori", reče neko. "Pošla je da ih pozdravi."
Dadoše se na posao da otvore vrata unutrašnje komore; Nađa je prvo otkucala sve moguće šifre, potom je uzela alat i najzad plastični eksploziv koji joj je neko dodao. Povukli su se unazad; vrata izleteše poput kočnice samostrela, i oni se sjuriše unutra, pošto su uklonili teška vrata s puta. Nađa utrča u komoru i pade na kolena pored Saše, koja je bila sklupčana sa glavom u jakni, u uvežbanom položaju; međutim, bila je mrtva, lica crvenog kao Mars, zaleđenih očiju.
Osećajući da će se skameniti ako se ne pokrene, Nađa skoči na noge i potrča prema gradskim vozilima kojima su se dovezli. Uskoči u jedno i odveze se; nije znala kuda bi, i činilo se da vozilo samo bira pravac. Glasovi njenih drugova probiše se kroz statički šum sa pločice, nalik na cvrčke u kavezu; Maja je besno mrmljala na ruskom, plačući; samo je ona bila dovoljno jaka da u ovo unese osećanja: "Opet Fobos!" jeknu njen glasić. "Tamo gore su poludeli!"
Ostali su bili u šoku i zvučali su kao VI. "Nisu poludeli", reče Frenk. "To što rade savršeno je razumno. Svesni su da sledi politički dogovor i ispucavaju se dok mogu."
"Ubilačka kopilad!" povika Maja. "KGB-ovi fašisti..."
Vozilo se zaustavi ispred gradske uprave. Nađa utrča unutra, do sobe gde je ostavila svoje stvari, koje su se svele na stari, plavi ranac. Poče da prekopava po njemu, još nesvesna šta, zapravo, traži, sve dok joj ozleđena ruka, i dalje jača, ne dohvati to i izvuče ga napolje. Arkadijev primopredajnik. Naravno. Otrčala je nazad u vozilo i povezla ih prema južnoj kapiji. Saks i Frenk još su razgovarali. Saks je zvučao kao i obično, ali ne i ono što je govorio: "Svako od nas za koga se zna gde je ili je ovde ili je ubijen. Smatram da su se okomili na prvih stotinu."
"Misliš da hoće da nas uklone?" reče Frenk.
"Čuo sam kako nas u nekim zemaljskim vestima nazivaju kolovođama. Od početka ustanka imamo dvadeset jednog mrtvog i četrdeset nestalih."
Vozilo stiže do južne kapije. Nađa isključi interkom, iziđe iz vozila, uđe u komoru i navuče čizme, šlem i rukavice. Pustila je vazduh i proverila pritisak, a onda tresnu po dugmetu za otvaranje vrata i sačeka da se komora isprazni i otvori. Kao što se otvorila Saši. U poslednjih mesec dana proživele su čitav jedan život zajedno. Onda se nađe napolju, u belini i vetru maglovitog dana, i oseti prvi dijamnatski ujed hladnoće. Poče da se probija kroz nanose prašine i pred njom zaigra crvena magla. Šuplja žena prska krv. Ispred druge kapije ležala su tela njenih prijatelja i tela neznanaca, pomodrelih i otečenih lica, kao posle građevinskih nesreća; Nađa ih je videla nekoliko, isto toliko puta smrt, i svaki put je bilo strašno - a ovde su se trudili da izazovu još toga, još stravičnih nesreća! Takav je rat; ubiti na svaki mogući način. Ljude koji bi možda živeli hiljadu godina. Pomislila je na Arkadija i na hiljadu godina, i zašištala. Poslednjih godina su se često svađali, uglavnom zbog politike. Tvoji planovi su čist anahronizam, govorila mu je. Ne shvataš svet. Ha! - nasmejao se, uvređen. Ovaj svet razumem. Rekao je to sa najmračnijim izrazom lica koji je ikad videla kod njega. A sećala se i kada joj je dao primopredajnik, kako je ridao za Džonom, kako je bio mahnit od besa i tuge. Za svaki slučaj, rekao je na njena odbijanja, molećivo. Za svaki slučaj.
I slučaj se dogodio. Nije mogla da veruje. Uzela je kutiju iz džepa na boku hodača i počela da je okreće u rukama. Fobos je štrčao nad zapadnim horizontom kao sivi krompir. Sunce tek što je bilo zašlo, i njegov žar na nebu bio je tako jak da joj se činilo da stoji u sopstvenoj krvi, da je postala biće veličine ćelije, koje stoji na nagriženom zidu njenog srca, dok oko nje brišu vetrovi njene rođene prašnjave plazme. Na kosmodrom severno od grada spuštale su se rakete. Ogledala su blistala na zapadnom nebu kao jato večernjih zvezda. Prometno nebo. Uskoro će sleteti brodovi UN.
Fobos je prešao preko neba za četiri sata i jednu četvrtinu, tako da nije morala dugo da čeka. Izišao je kao polumesec, ali je sada bio zaobljeniji, gotovo pun, na sredini uspona do zenita, krećući se postojano i hitro preko neba koje se zgušnjavalo. Nazirala je bledu tačku svetlosti na sivom disku: dva mala pokrivena kratera, Semenov i Levejkin. Ispružila je primopredajnik i otkucala šifru za paljenje, MANGALA. Kao da koristi daljinski upravljač za televizor.
Na gornjoj ivici malog sivog diska blesnu jarka svetlost. Dve blede tačke se ugasiše. Blistava svetlost se pojača. Da li se usporavanje vidi golim okom? Verovatno ne; no, ona ga je ipak videla.
Fobos je padao.
Kada se vratila u Kairo, videla je da se vest već proširila. Blesak je bio dovoljno snažan da privuče pažnju, i ljudi su se odmah okupili oko televizora, po navici, i počeli da pronose glasine i nagađanja, tako da se osnovna činjenica proširila okolo, a negde je bila i nezavisno pogođena. Nađa je prolazila pored grupa, i čula ljude kako govore "Fobos je pogođen! Fobos je pogođen!" Neko se nasmejao. "Poslali su Rošovu tačku tamo gore!"
Činilo joj se da se izgubila na medini, ali odmah zatim iziđe pred zgradu gradske uprave. Maja je bila napolju: "Nađa!" povika. "Jesi videla Fobos?"
"Da."
"Rodžer kaže da su gore izgradili sistem mina i raketa, dok su bili tamo Prve godine! Da li ti je Arkadije pričao o tome?"
"Da."
Ušle su u zgradu. Maja je glasno razmišljala: "Ako im pođe za rukom da ga dovoljno uspore, pašće na planetu. Pitam se da li je moguće izračunati gde. Ovde smo prilično blizu polutara."
"Sigurno će se raspasti i pasti na više mesta."
"Tako je. Pitam se šta misli Saks."
Zatekle su Saksa i Frenka ispred jednog ekrana, Jelija, En i Sajmona ispred drugog. UNOMA-in satelit pratio je Fobos preko teleskopa, a Saks je merio mesečevu brzinu prelaska preko marsovskog predela da bi mu odredio stvarnu brzinu. Stiknijeva kupola na ekranu blistala je kao Faberžeovo jaje, ali je pogled lutao prema gornjoj ivici meseca, koja je bila zamagljena i posuta belim blescima lave i gasova. "Gle' kako su dobro odmerili potisak", reče Saks za sebe. "Samo jedan prenagli potisak i sve bi se raspalo. Neuravnotežen potisak bi ga zavrteo, a inercija bi ga gurnula ko zna gde."
"Primećujem znake stabilizacije bočnih potisaka", javi se njegova VI.
"Navigacione mlaznice", reče Saks. "Pretvorili su Fobos u veliku raketu."
"To su učinili prve godine", reče Nađa. Nije joj bilo jasno zašto je progovorila; još je bila malo nekontrolisana, kao da posmatra svoje postupke sa zakašnjenjem od nekoliko sekundi. "U posadi na Fobosu bilo je puno raketaša i navigatora. Pretvorili su ledene žile u tečni kiseonik i deuterijum, koje su čuvali u povezanim kolonama prokopanim kroz hondrit. Pogon i kontrola su bili u samom središtu."
"Znači, ipak je velika raketa", Saks je klimao glavom dok je kucao na tastaturi. "Ciklus Fobosa je 27,547 sekundi. Znači da se kreće... približnom brzinom od 2.146 kilometara u sekundi, i da bi ga oborili, potrebno je da uspori na... 1.561 kilometara u sekundi. To je 585 kilometara u sekundi manje. Za masu kao što je Fobosova... oho. Mnogo goriva."
"Na koliko se sad spustio?" upita Frenk. Bio je crn u licu, a vilični mišići poigravali su mu pod kožom kao mali bicepsi - besan je, pomisli Nađa, zato što ne može da predvidi šta će se dogoditi.
"Oko 1,7. A oni veliki potisnici još rade. Pašće. Ali ne u jednom komadu. Pad će ga raskomadati, siguran sam."
"Rošova tačka?"
"Ne, nego trenje, a sa svim onim ispražnjenim komorama za gorivo..."
"Šta se dogodilo sa ljudima na njemu?" Nađa začu sebe kako postavlja pitanje.
"Neko se javio i rekao da je cela posada, izgleda, šmugnula. Niko nije ostao da pokuša da spreči detonaciju."
"Dobro je", reče Nađa i sruči se na kauč.
"I, kada će pasti?" upita Frenk.
Saks žmirnu. "Teško je reći. Zavisi od toga kada će se raspasti, i kako. Uskoro, pretpostavljam. Ostaje mu manje od dana. A onda će se čitav jedan potez planete, negde na polutaru, verovatno veliki potez, naći u nevolji. Biće to pravi meteorski grad."
"Koji će raščistiti deo kabla lifta", reče Sajmon slabim glasom. Sedeo je pored En i zabrinuto je posmatrao. Ona je prazno zurila u Sajmonov ekran, ne pokazujući da ga je čula. Nije bilo vesti o njihovom sinu Piteru. Je li to bolje ili gore od gomilice pepela, i dešifrovanog imena na pločici? Bolje, zaključi Nađa. Ali ipak teško.
"Gledajte", reče Saks. "Raspada se."
Teleskopska kamera na satelitu omogućila im je savršen pogled: videli su kako se kupola nad Stiknijem razleće u velike krhotine, kako obrisi kratera koji su uvek bili obeležje Fobosa izbacuju prašinu i otvaraju se; onda se mali svet oblika krompira rascveta, rasturi na mnoštvo nepravilnih komada. Pet-šest nakrupnijih polako se raširiše, sa najvećim na čelu. Jedna gromada odlete u stranu, očigledno potiskivana raketom ukopanom u unutrašnjost meseca. Ostale počeše da se šire u nepravilnu liniju, prevrćući se različitom brzinom.
"Pa, i mi smo negde na vatrenoj liniji", primeti Saks, gledajući u ostale. "Najveći komadi uskoro će zaći u gornji sloj atmosfere, a onda će se to dogoditi veoma brzo."
"Možeš da odrediš mesto?"
"Ne, ima previše nepoznatih. Znam samo da će biti negde duž polutara. Verovatno smo dovoljno daleko na jugu da nas promaši veći deo toga, ali je moguće da će biti znatnog rasipanja."
"Oni na polutaru trebalo bi da pođu na sever ili jug", reče Maja.
"To su verovatno već zaključili. Uostalom, pad kabla je, po svoj prilici, već prilično raščistio oblast."
Preostalo im je samo da čekaju. Niko od njih nije hteo da napusti grad i da pođe na jug, činilo se da im je dosta bežanja, zato što su bili otupeli ili suviše umorni da bi brinuli zbog neke neodređene opasnosti. Frenk je hodao po sobi, a bes mu je grčio mrko lice; konačno, više nije mogao da izdrži, pa se vratio pred ekran da pošalje niz kratkih i oštrih poruka. Jedna se vratila, i on frknu. "Dobili smo odgodu, jer se policija UN boji da siđe pre nego što prestanu da padaju govna. Tada će se oboriti na nas kao jastrebovi. Tvrde da je komanda za miniranje Fobosa došla odavde, i više neće da trpe da se neutralno naselje koristi kao štab pobune."
"Znači da imamo vremena do završetka pada", reče Saks.
Uključio se u mrežu UNOMA-e i dobio radarski prikaz krhotina. Posle toga nije preostalo ništa da se uradi. Sedeli su; stajali su i hodali okolo; posmatrali su ekrane; jeli su hladnu picu; dremali su. Nađa nije radila ništa od ovoga. Mogla je samo da sedi, nagnuta napred, osećajući želudac kao gvozdeni lešnik u utrobi. Čekala je.
Pred ponoć i vremenski pomak, nešto na ekranu privuče Saksovu pažnju; posle pomamnog kucanja komandi, uspeo je da se preko Frenkovih kanala probije do opservatorije na Olimpus Monsu. Tamo se bližila zora, ali je još bio mrak, i jedna od kamera opservatorije omogućila im je nizak pogled na jug, gde je tamni luk planete zaklanjao zvezde. Onda iz zapadnog neba počeše da padaju zvezde, brze i blistave poput savršeno pravih munja ili gigantskih svetlećih metaka, šireći se na istok u nizu da bi se neposredno pre udara raspale i stvorile fosforne mehure na svakom mestu udara, slično prvim trenucima čitavog niza atomskih eksplozija. Za manje od deset sekundi sve je bilo gotovo, i ostalo je crno polje prošarano linijom gorućih žutih mrlja, zamagljenih dimom.
Nađa sklopi oči i vide uskomešane svetlosne tragove udara. Zatim ponovo otvori oči i pogleda prema ekranu. U rasvetljeno nebo iznad zapadnog Tarzisa dizali su se oblaci dima, tako visoko da su izišli iz senke planete i bili ozareni zracima izlazećeg Sunca; bili su oblika pečurke, sa kapama jarkoružičaste boje i tamno sivim stablima osvetljenim odrazom svetlosti odozgo. Sunčeva svetlost polako se spuštala niz vrtložne stubove, sve dok ih nije potpuno pozlatila. Visoka linija žutih i ružičastih pečuraka otplovi preko neba fine pastelne nijanse indiga: prizor je podsećao na neki košmar Meksfilda Periša, prelep da bi bio stvaran. Nađa pomisli na poslednje trenutke pre pada kabla, onu viziju goruće dvojne spirale dijamanata. Zašto su katastrofe tako lepe? Je li to zbog njihovih razmera? Ili u ljudima postoji neka senka, koja žudi za tim? Ili je to samo slučajna kombinacija elemenata, konačni dokaz da lepota ne poseduje moralnu dimenziju? Zurila je i zurila u prizor, usmerila svu svoju volju na njega, ali nije mogla da mu pronađe smisao.
"Tu možda ima dovoljno čestica da pokrenu još jednu planetnu oluju", primeti Saks. "Mada će realno povećanje toplote u sistemu sigurno biti visoko."
"Umukni, Sakse."
Frenk reče: "Sad će da stigne i do nas, je li?"
Saks klimnu glavom.
Izišli su iz zgrade uprave i zašli u park. Svi su stajali okrenuti prema severozapadu. Vladala je tišina, kao da je u toku neki verski obred. Osećaj je bio sasvim drugačiji od iščekivanja policijskog bombardovanja. Sada je već bila sredina jutra, i nebo je bilo mutne, prašnjave, ružičaste boje.
Tada iznad horizonta sinu bolno blistava kometa. Svi uglas uvukoše dah, a nekima se ote i ječanje. Bleštava bela pruga zaroni prema njima, a onda im u trenu minu iznad glava i nestade iza istočnog horizonta. Prolazak je bio kraći od daha. Trenutak kasnije zemlja im lako zadrhta ispod nogu, i tišinu prekinuše uzvici. Na istoku se podiže oblak, menjajući utisak o visini ružičaste kupole neba; dosegao je najmanje dvadeset hiljada metara.
Potom na nebu iznad minu još jedan zaslepljujući beli blesak, vukući za sobom vatrene repove. Zatim još jedan, i još jedan, čitav ognjeni grozd premostio je nebo i nestao na istoku, prema velikom Marinerisu. Onda ta vatrena kiša konačno prestade, a svedoci u Kairu ostadoše poluzaslepljeni, ošamućeni, sa svetlacima pred očima. Bili su pošteđeni.
"Sada su na redu UN", reče Frenk. "U najboljem slučaju."
"Misliš da bi trebalo da..." reče Maja. "Misliš da bismo bili..."
"Bezbedni u njihovim rukama?" reče Frenk gorko.
"Možda bi trebalo ponovo da pođemo u ravnice."
"Po danu?"
"Pa, možda bi bilo bolje nego da ostanemo ovde!" odvrati ona. "Ne znam za tebe, ali ja ne želim da me postave uz zid i streljaju!"
"UNOMA to nikada ne bi uradila", reče Saks.
"Nikad se ne zna", reče Maja. "Na Zemlji svi misle da smo kolovođe."
"Ne postoje kolovođe!" reče Frenk.
"Ali njima odgovara da ih bude", reče Nađa.
Ovo ih ućutka.
Saks reče blago: "Izgleda da je neko zaključio da će lakše kontrolisati situaciju bez nas."
Stigoše vesti o novim udarima na drugoj polulopti, i Saks se smesti ispred ekrana da ih prouči. En mu je stala iznad ramena i bespomoćno posmatrala; u Nojevo doba ti su se udari redovno događali, i nije mogla da propusti priliku da vidi jedan takav uživo, čak i ako je bio posledica ljudskog čina.
Dok su posmatrali, Maja je nastavila da ih nagovara da nešto učine - da odu, da se sakriju, bilo šta, samo da učine nešto. Psovala je En i Saksa zato što nisu reagovali na njene reči. Frenk iziđe da vidi šta se dešava na kosmodromu. Nađa ga je otpratila do ulaza u gradsku upravu, plašeći se da je Maja u pravu, ali nevoljna da je dalje sluša. Pozdravila se sa Frenkom i ostala da stoji ispred zgrade, osmatrajući nebo. Bilo je poslepodne, i niz padinu Tarzisa počeli su da brišu preovlađujući zapadni vetrovi, donoseći prašinu udara; izgledala je kao dim na nebu, kao da na drugoj strani Tarzisa gore šume. U Kairu se smrači, jer su oblaci prašine zaklonili Sunce, a filteri šatora izazvaše kratke duge i druge svetlosne efekte, kao da se samo tkivo sveta razlaže na deliće kaleidoskopa. Zgurene mase, pod zapaljenim nebom. Nađa zadrhta. Sunce potamne, zaklonjeno gušćim oblakom, kao da je pomračenje. Vratila se unutra, iz pomrčine, u osvetljene urede. Začu Saksa kako govori: "Veliki su izgledi da ćemo imati još jednu planetnu oluju."
"Nadam se da hoćemo", reče Maja. Kružila je po sobi kao neka velika mačka u kavezu. "Pomoći će nam da se izvučemo odavde."
"Kuda?" upita Saks.
Maja usisa vazduh kroz zube. "U ravnicama je sad prenatrpano. Mogli bismo da se vratimo u Helespontus Montes, u tamošnja naselja."
"Primetili bi nas."
Na Saksovom ekranu pojavi se Frenk. Gledao je u svoju pločicu. Slika zadrhta. "Nalazim se na zapadnoj kapiji, sa gradonačelnikom. Napolju je mnoštvo rovera. Zatvorili smo sve kapije, jer ne žele da se predstave. Izgleda da su opkolili grad i da pokušavaju da prodru spolja u fizički pogon. Zato bi valjalo da svi obuku hodače i budu spremni za polazak."
"Govorila sam vam da treba da odemo!" povika Maja.
"Nije bilo moguće", reče Saks. "Uostalom, izgledi su nam možda podjednako dobri i u slučaju okršaja. Ako svi odjednom nagrnu, možda uspemo da ih nadvladamo brojnošću. Znate šta, ako se tako nešto dogodi, hajde da se nađemo na istočnoj kapiji, važi? Ti samo idi, Frenk", reče on u ekran. "Bilo bi dobro da i sam dođeš tamo kad budeš mogao. Ja ću pokušati da učinim nešto sa robotima u pogonu što će ih zadržati bar do mraka."
Bilo je tri sata po podne, iako je izgledalo kao da je sumrak; nebo je bilo prekriveno visokim, brzim oblacima prašine. Oni napolju predstavili su se kao policija UNOMA-e i zatražili da ih puste unutra. Frenk i gradonačelnik Kaira zatražiše da vide odobrenje iz Ženeve i prograsiše zabranu unošenja oružja u grad. Nije bilo odgovora.
U 4:30 svuda u gradu odjeknuše sirene. Šator je bio provaljen, po svemu sudeći katastrofalno, jer ulicama odjednom poče da šiba vetar sa zapada, a u svim zgradama se uključiše alarmi za pad pritiska. Nestade struje, i grad se u trenu pretvori u razbijenu školjku punu prilika u trku, u hodačima i šlemovima, koje su se tiskale prema kapijama, obarane naletima vetra ili u međusobnom guranju. Od pritiska posvuda iskočiše prozori, i vazduh ispuniše plastični šrapneli. Nađa, Maja, En, Sajmon i Jeli napustiše zgradu i počeše da se probijaju kroz gomilu prema istočnoj kapiji. Tamo je bila velika gužva, jer je komora bila otvorena i ljudi su se gurali da iziđu: u toj situaciji svaki pad bio je poguban, a kada bi komora na bilo koji način bila blokirana, postalo bi pogubno za sve. Uprkos tome, sve se dešavalo u tišini, izuzev zvukova interkoma u šlemovima i udara u pozadini. Prvih stotinu imali su svoju frekvenciju, na kojoj se kroz statički šum i spoljašnju buku začu Frenkov glas: "Evo me na istočnoj kapiji. Izvucite se iz gomile da bih mogao da vas nađem." Glas mu je bio spokojan, poslovan. "Požurite, nešto se dešava ispred komore."
Probili su se iz gomile i ugledali Frenka pored zida, kako im domahuje rukom. "Dođite", reče prilika u daljini. "Ne budite ovce, nema razloga da se i sami pridružimo pasti za zube, sad kad je šator provaljen. Možemo da ga prosečemo na bilo kom mestu. 'Ajde da iziđemo pravo u ravnice."
"Rekla sam vam", poče Maja, ali je Frenk preseče: "Umukni, Majo, nismo mogli da iziđemo na ovaj način dok se ovako nešto nije dogodilo, ako nisi zaboravila."
Sunce samo što nije bilo zašlo, i svetlost se probijala kroz pukotinu između Pavonisa i oblaka prašine, osvetljavajući donju stranu oblaka prenaglašenim crvenilom Marsa i dajući pakleni ton masovnoj sceni ispod njih. Prilike u maskirnim uniformama već su navirale unutra kroz otvore prosečene na zidu šatora. Napolju su stajali veliki autobusi sa kosmodroma, iz kojih su iskakali vojnici.
Saks se pojavi iz jedne uličice. "Ne verujem da ćemo moći da se probijemo do aviona", reče on.
Iz pomrčine izroni prilika u hodaču sa šlemom. "Hajde", reče na njihovoj frekvenciji. "Pratite me."
Zurili su u neznanca. "Ko si ti?" upita Frenk.
"Pratite me!" Neznanac je bio niskog rasta, a iza vizira se video samo blistav i divlji osmeh. Čovek zađe u jednu uličicu prema medini, i Maja prva pođe za njim. Svuda oko njih trčali su ljudi sa šlemovima; oni bez njih ležali su na zemlji, umirući ili već mrtvi. Kroz šlemove su se čule sirene, daleke i prigušene, i zvuci nalik na potres tla, neka vrsta seizmičkih udara, ali je, izuzev toga, sav taj haos proticao u tišini, narušenoj samo šumom disanja i glasovima iz interkoma: "Kuda ćemo?" "Sakse, jesi li tu?" "Otišao je onuda" i tako dalje. Njihovo dozivanje bilo je neobično prisbo, s obzirom na haos kroz koji su prolazili. Gledajući okolo, Nađa zamalo da se spotakne o mrtvu mačku, koja je ležala na uličnoj travi kao da spava.
Čovek koga su pratili kao da je pevušio na zajedničkoj liniji, zaneseno bam, bam, ba-dam dam dam - Pećkinu temu iz Pećke i vuka, možda. Dobro je poznavao ulice Kaira i bez razmišljanja birao put kroz mrežu sokaka oko medine, tako da ih je doveo do gradskog zida za manje od deset minuta.
Zagledali su se kroz nabrani materijal zida; napolju, u pomrčini, trčale su nepoznate prilike u hodačima, u grupama od dvoje ili troje, raštrkane duž ivice južnog Noktisa. "Gde je Jeli?" uzviknu odjednom Maja.
Niko nije znao.
Tada Frenk pokaza rukom. "Gledajte!"
Na istočnom drumu prema Noktis Labirintusu pojavi se nekoliko rovera. Bila su to brza vozila neobičnog oblika, koja se su se kretala kroz polumrak sa ugašenim farovima.
"Ko je sad to?" upita Saks. Okrenuo se da upita njihovog vodiča, ali je ovaj već bio nestao u uličicama.
"Je li ovo još frekvencija prvih stotinu?" začu se novi glas.
"Da!" odgovori Frenk. "Ko je to?"
Maja povika: "Je li to Mišel?"
"Imaš dobre uši, Majo. Jeste, to je Mišel. Slušajte, došli smo da vas povezemo, ako ste spremni da pođete s nama. Izgleda da sistematski uklanjaju članove prvih stotinu. Zato smo mislili da vas pozovemo da nam se pridružite."
"Mislim da niko od nas nema ništa protiv", reče Frenk. "Ali kako to da uradimo?"
"E, to je onaj teži deo. Jeste li imali vodiča do zida?"
"Da!"
"Dobro. Bio je to Kojot, koji je vešt u tim stvarima. Sačekajte tu; napravićemo gužvu na nekoliko mesta, a onda ćemo sasvim prići vašem delu zida."
Za samo nekoliko minuta, iako se njima činilo da je prošao ceo sat, grad potresoše eksplozije. Ugledaše bleske svetlosti na severu, prema kosmodromu. Mišel se ponovo javi: "Uperite na trenutak svetiljku na šlemu prema istoku."
Saks okrenu glavu prema istočnom zidu i uključi svetiljku, kratko osvetlivši kupu zadimljenog vazduha. Vidljivost je opala na manje od sto metara, i kao da se još smanjivala, ali Mišelov glas reče: "Dobro je. Sad prosecite zid i iziđite, a mi ćemo začas biti tamo. Poći ćemo čim uđete u komore rovera, zato budite spremni. Koliko vas je?"
"Šestoro", reče Frenk posle kratkog ćutanja.
"Odlično. Imamo dva vozila, tako da neće biti problema. Po troje u svako, važi? Spremite se, da ovo što brže obavimo."
Saks i En rasekli su materijal šatora nožićima iz kompleta alata na zglobnoj pločici. Podsećali su na mačiće koji grebu zavesu, ali su ubrzo načinili dovoljno prostrane otvore za provlačenje. Preskočili su metar visoku ogradu i našli se na zaravnjenom regolitu oko zida. Iza njih su eksplozije razarale fizički pogon, osvetljavajući razoreni grad kao sevanje bliceva foto-aparata i zaleđujući pokrete ljudi pre nego što bi ih progutao mrak.
Oni neobični roveri odjednom izroniše iz prašine i zaustaviše se pred njima. Otvorili su vrata spoljnjih komora i ugurali se unutra, Saks, En i Sajmon u jednu, Nađa, Maja i Frenk u drugu, i istog trenutka popadaše jer su roveri odmah pojurili. "Auh!" jeknu Maja.
"Svi na broju?" upita Mišel.
Svako se javi po imenu.
"Dobro. Drago mi je što ste s nama!" reče Mišel. "Upravo sam saznao da su Dimitrije i Elena mrtvi. Poginuli su na Vidikovcu Ehus."
U tišini koja je usledila čulo se samo škripanje šljunka na putu ispod guma rovera.
"Ovi roveri su stvarno brzi", primeti Saks.
"Da. I dobro amortizuju udar. Stvoreni za ovakve situacije, bojim se. Moraćemo da ih ostavimo čim zađemo u Noktis; suviše su upadljivi."
"Imate nevidljiva vozila?" upita Frenk.
"Mogla bi se tako nazvati."
Posle pola sata truckanja u komori nakratko su se zaustavili, tako da su mogli da uđu u kabine rovera. U jednoj od njih čekao ih je Mišel Dival, sed, naboran - pravi starac, koji je posmatrao Maju, Nađu i Frenka sa suzama u očima. Zagrlio je jedno po jedno, smejući se svojim neobičnim smehom bez daha.
"Vodite nas kod Hiroko?" upita Maja.
"Da, pokušaćemo. Ali to je dug put, a situacija nije dobra. O, kako mi je drago što sam vas pronašao! Ne znate kako je bilo strašno tražiti i tražiti, i nalaziti samo leševe."
"Znamo", reče Maja. "Pronašli smo Arkadija, a danas nam je poginula Saša, i Aleks, Edvard i Samanta, a izgleda i Jeli, maločas..."
"Da. Eto. Potrudićemo se da oni budu poslednji."
Televizor u roveru prikazivao je unutrašnjost drugog vozila, gde je En, Sajmona i Saksa ukočeno pozdravio mladi neznanac. Mišel pogleda preko ramena kroz vetrobran i zašišta kroz zube. Bili su na ulazu u jedan od bezbrojnih kanjona koji su vodili dole u Noktis, lučnom završetku koji se strmo spuštao. Put koji je silazio tim zidom pratio je veštačku rampu, sagrađenu da bi bila moguća vožnja putem, ali je ta rampa bila razorena, a i put sa njom.
"Moraćemo da pešačimo", reče najzad Mišel. Ionako bismo na dnu morali da ostavimo vozila. To je samo pet kilometara. Jesu li vaša odela potpuno opremljena?"
Dopunili su boce sa kiseonikom iz rovera i ponovo stavili šlemove. Izišli su kroz komore.
Kada su svi bili napolju, zastadoše i zagledaše se jedni u druge: šestoro izbeglica, Mišel i mladi vozač. Njih osmoro pođoše pešice kroz tamu, koristeći svetiljke samo za vreme opasnog spuštanja niz razorenu deonicu puta. Kada su ponovo stupili na neoštećen put, isključili su svetiljke i pošli naniže strmom šljunčanom stazom, polako hvatajući dug korak koji je bio najpogodniji za silazak pod ovim uglom. Noć je bila bez zvezda i vetar je zviždao niz kanjon oko njih, povremeno u tako jakim naletima da su imali utisak da ih neko gura u leđa. Činilo se da zaista počinje nova peščana oluja; Saks je mrmljao nešto o polutarnom i planetnom nivou, ali je bilo nemoguće razabrati šta. "Nadajmo se da će biti planetna", reče Mišel. "Bila bi nam dobar zaklon."
"Ne verujem da će biti planetna", reče Saks.
"Kuda idemo?" upita Nađa.
"Pa, u Aureumu se nalazi jedna prihvatna stanica."
Trebalo je, dakle, da prođu čitavom dužinom Vales Marinerisa - pet hiljada kilometara! "Kako ćemo to!" jeknu Maja.
"Imamo kanjonska vozila", reče Mišel kratko. "Videćete."
Put je bio strm, i išli su brzim tempom, kažnjavajući zglobove. Nađu je počelo da žiga desno koleno, a prvi put posle mnogo godina zasvrbeo ju je i nedostajući prst. Bila je žedna i osećala je staru, poznatu dijamantsku šaru zime. Postalo je tako prašnjavo i mračno da su morali da uključe svetiljke; nemirne kupe žute svetlosti jedva da su dopirale do površine druma; kada se osvrnula, Nađa pomisli da liče na kolonu riba dubokog mora, čije svetleće tačke gore naspram beskrajnog okeanskog dna. Ili na rudare u nekom zadimljenom tunelu. Deo nje počinjao je da uživa u situaciji; bilo je to nekakvo sićušno buđenje, maltene fizički osećaj, ali bez sumnje prvo pozitivno osećanje otkako je pronašla Arkadija. Zadovoljstvo nalik na avetinjski svrab izgubljenog prsta, nejasno i pomalo razdražujuće.
Bila je još sredina noći kada su stigli na dno kanjona, oblika širokog 'U', čestog u kanjonima Noktis Labirintusa. Mišel priđe jednoj steni, dodirnu je prstom, a onda podiže skrivena vratanca. "Ulazite", reče.
Bilo je dvoje ovih vozila-stena: veliki roveri, obloženi tankim slojem prirodnog bazalta. "A toplotni signali?" upita Saks pošto se provukao u jedno.
"Svu toplotu usmeravamo u spirale, a njih držimo zatrpane. Tako da nema primetnog signala."
"Dobra ideja."
Mladi čovek koji je vozio Mišelov brzi rover pomogao im je da uđu u nova vozila. "Hajdemo odavde", reče nabusito, maltene ih gurajući kroz vrata spoljnje komore. Svetlost iz komore osvetli mu lice, uokvireno vizirom šlema: Azijat, star oko dvadeset pet godina; izbegavao je da ih pogleda u oči dok im je pomagao i izgledao je nezadovoljno, zgađeno, možda i uplašeno. Podrugljivo im poruči: "Kada sledeći put budete dizali revoluciju, bolje
probajte na neki drugi način."
|
