35.
Neke greške nemoguće je popraviti.
En Klejborn sedela je u dnu Mišelovog rovera, raširivši se preko tri sedišta, osećajući kako točkovi prelaze preko kamenja. Prvo je pogrešila što je došla na Mars, a zatim kada se zaljubila u njega. Zaljubila se u mesto koje su svi ostali pokušavali da unište.
Izvan rovera, planeta se zauvek menjala. Unutra je glavna prostorija bila osvetljena kroz tri prozora u visini poda, koji su omogućavali pogled iz zmijske perspektive ispod nadstrešnice kamenog krova rovera. Put od grubog šljunka, posut odronjenim kamenjem. Bili su na auto-putu Noktis, ali je na njega palo mnogo kamenja. Mišel se nije trudio da zaobilazi manje komade; putovali su brzinom od šezdeset kilometara na sat, i kada su naleteli na jedan veći kamen svi su odskočili na sedištima. "Izvin'te", reče Mišel. "Moramo što pre da se izvučemo iz Svećnjaka."
"Svećnjaka?"
"Noktis Labirintusa."
Prvobitni naziv, pomisli En, koji su mu dali zemaljski geolozi, gledajući fotografije sa Marinera. Ali je oćutala. Nije imala volje da govori.
Mišel je nastavio da priča, tihim i razgovorljivim glasom, koji je delovao umirujuće. "Ima nekoliko mesta gde bi bilo nemoguće nastaviti put vozilima kada bi drum bio blokiran. Škrape koje se pružaju od zida do zida, polja džinovskih stena, takve stvari. Čim se domognemo Marinerisa, biće sve u redu, jer tamo ima puno zaobilaznih puteva."
"Jesu li ova vozila snabdevena za vožnju čitavom dužinom kanjona?"
"Nisu. Ali zato imamo skloništa duž celog kanjona." Veliki kanjoni očito su bili glavne saobraćajnice skrivene kolonije. Izgradnja javnog auto-puta donela im je dosta problema, jer je presekla mnoge saobraćajne veze.
U svom uglu, En je slušala Mišela s podjednakom pažnjom kao ostali; nije mogla da ne bude radoznala o skrivenoj koloniji. Njihova upotreba kanjona bila je genijalna. Roveri projektovani za boravak u njima bili su maskirani da izgledaju kao milioni stena koje su ležale u velikim talusnim gomilama ispod litica. Krovovi vozila zaista su bili stene, prošupljene odozdo. Debela izolacija čuvala je kameni krov od pregrevanja, tako da nije bilo infracrvenog zračenja. "Posebno zato što ovde dole ima još mnogo rasutih Saksovih vetrenjača, koje potpuno ometaju osmatranje." Rover je bilo izolovan i sa donje strane, tako da nije ostavljao pužev trag toplote koji bi otkrio njegovo kretanje. Toplota hidrazinskog motora korišćena je za zagrevanje životnog prostora, a svaki višak upućivan je u sabirne spirale za kasniju upotrebu; ako bi se sakupilo suviše toplote u kretanju, zakopavali su spirale u rupe iskopane ispod vozila i zatrpavali regolitom pomešanim sa tečnim kiseonikom. Kada bi se zemlja iznad spirale zagrejala, rover bi već bio daleko odatle. Ukratko, nisu ostavljali toplotni trag, nikada nisu upotrebljavali radio i kretali su se samo noću. Tokom dana počivali su negde među stenama. "Čak i da su svakodnevno poredili fotografije i videli da ima novih stena, bili bismo samo jedna od hiljadu stena koje svake noći padnu sa litice. Erozija se znatno povećala otkako ste započeli teraformiranje, jer svakog dana dolazi do smrzavanja i otapanja. Ujutru i uveče ovde nema pet minuta da nešto ne padne."
"Znači, nema izgleda da nas opaze", reče Saks, s čuđenjem u glasu.
"Tako je. Nema vizuelnog, elektronskog niti toplotnog signala."
"Nevidljivi rover", reče Frenk preko interkoma i nasmeja se svojim promuklim smehom.
"Tako je. Jedina prava opasnost ovde dole isto je ono odronjavanje koje nas prikriva." Na upravljačkoj tabli isključi se crveno svetlo i Mišel se nasmeja. "Tako dobro napredujemo da ćemo morati da stanemo da zakopamo spiralu."
"Zar iskopavanje ne oduzima vreme?" reče Saks.
"Ima jedna već iskopana rupa, ako stignemo do nje. Četiri kilometra odavde. Mislim da ćemo uspeti."
"Imate čitav sistem ovde."
"Pa, već četrnaest godina živimo u ilegali, mislim na četrnaest marsovskih godina. Skladištenje toplote značajna je tehnologija za nas."
"Ali kako to postižete u stalnim boravištima, ukoliko ih imate?"
"Odvodimo je u dubinu regolita i topimo led u vodu. Ili je odvodimo do ventila maskiranih u tvoje vetrenjače. Ima i drugih metoda."
"Bile su rđava ideja", reče Saks. Frenk mu se nasmeja iz drugog vozila. Kasniš samo trideset godina u kapiranju, rekla bi mu En, da joj je bilo do priče.
"Ma ne, bile su odlična ideja!" reče Mišel. "Dosad mora da su poslale milione kilokalorija u atmosferu."
"Oko sat učinka bilo kog mohoula", reče Saks pedantno.
On i Mišel započeše raspravu o teraformiranju. En pusti da im se glasovi pretope i zamute; bilo je začuđujuće lako, jer su joj u poslednje vreme svi razgovori bili na ivici besmisla, pa je morala da se napreže da razume, umesto da bude obrnuto. Odlutala je mislima, osećajući samo kako Mars poskakuje pod njom. Nakratko su stali da zakopaju spiralu. Kada su ponovo pošli, put je postao ravniji. Sada su bili duboko u lavirintu, i u normalnom roveru gledala bi uske i strme zidove kanjona kroz krovne prozore. Razudne doline, proširene sleganjem; nekada je u zemljištu bilo leda, a sada se sigurno sav povukao u akvifer Kompton, dole na dnu Noktisa.
En pomisli na Pitera i bespomoćno zadrhta. Znala je da ne valja unapred suditi, ali ipak ju je izjedala zebnja. Sajmon ju je potajno posmatrao, sa jasno urezanom brigom na licu, i ona odjednom oseti da mrzi njegovu pseću odanost, pseću ljubav. Mrzela je što je nekome toliko draga, osećala to kao nepodnošljiv teret, nametanje.
U zoru su se zaustavili. Dva kamenolika rovera stala su na obodu grupe sličnih stena. Ceo dan sedeli su zajedno u jednom vozilu, otežući oskudne rehidrirane ili zagrejane obroke, pokušavajući da uhvate televizijske ili radio-signale. Učinak je bio ravan nuli, izuzev povremenih izliva na različitim jezicima i šifrovanih poruka. Smetlište etera, koje se pridodavalo neraspoznatljivoj zbrci. Bučni naleti statičkog šuma kao da su bili elektromagnetni talasi. Ali Mišel im je rekao da je elektronika u roveru zaštićena. Sedeo je na sedištu kao da meditira. Neobičan spokoj za Mišela Divala, pomisli En. Kao da se navikao na dane provedene u skrivanju. Njegov saputnik, mladić koji je vozio drugi rover, zvao se Kasei. U glasu mu je neprekidno bio prisutan ozbiljan prekor. Pa, zaslužili su ga. Po podne je Mišel pokazao Saksu i Frenku gde se nalaze, na topološkoj mapi koju je pozvao na ekrane u oba vozila. Njihova putanja kroz Noktis išla je sa jugozapada na severoistok, kroz jedan od najvećih kanjona lavirinta. Po izlasku iz kanjona krivudala je na istok, do prostrane oblasti između Noktisa i vrhova Jusa i Ponora Titonijum. Mišel ju je zvao Komptonova Pukotina. Bio je to haotičan teren, i Mišel je izjavio da neće imati mira dok ga ne pređu i ne stignu do Ponora Jus. Jer bez njihovog nesigurnog puta, rekao je, oblast bi bila praktično neprolazna. "A ako zaključe da smo pošli ovuda iz Kaira, možda će bombardovati oblast." Prethodne noći prešli su gotovo pet stotina kilometara, bezmalo čitavu dužinu Noktisa; još jedna takva noć, i spustiće se u Jus, gde više neće imati na raspolaganju samo jedan put.
Dan je bio mračan, vazduh ispunjen smeđom prašinom, a vetrovi visoki. Nova peščana oluja, ipak. Temperatura je opadala. Saks frknu na glas sa radija koji je tvrdio da se oluja pretvara u planetnu. Mišel je, međutim, bio zadovoljan, jer je to značilo da će moći da putuju i danju i tako prepolove trajanje putovanja. "Pred nama je pet hiljada kilometara, najvećim delom izvan puteva. Biće sjajno ako budemo mogli da putujemo danju, jer to nisam radio još od Velike Oluje."
On i Kasei počeli su da voze dan i noć, smenjujući se na tri sata za volanom, uz pola sata odmora. Dan kasnije stigli su na kraj Komptonove Pukotine i našli se u tesnom Ponoru Jus, tako da je Mišel mogao da se opusti.
Jus je bio najuži od svih kanjona u sistemu Marinerisa, širok samo dvadeset pet kilometara na mestu gde je napuštao Komptonovu Pukotinu, deleći Sinaj Planum od Titania Katene. Kanjon je bio dubok zarez između ova dva platoa, sa stranama visokim puna tri kilometra; dugačak i uzak džinovski procep. Ali oni su mu samo povremeno nazirali zidove, u džepovima čistog vazduha usred uskovitlane prašine. Nastavili su da prate ravan, ali kamenjem posut put; prevaljivali su velike deonice u toku dugih i sumračnih dana. U vozilima je vladala tišina, jer je radio bio utišan zbog izluđujućeg statičkog šuma. Slika sa kamera, postavljenih više od prozora, pokazivala je prašinu koja je šibala mimo njih, takvom brzinom da je izgledalo kao da stoje u mestu. Često im se činilo da zanose u stranu. Nije bilo lako voziti, pa su Sajmon i Saks menjali Mišela i Kaseija, sledeći njihova uputstva. En je još ćutala, i nisu tražili od nje da vozi. Saks je vozio i motrio ekran svoje VI, koji mu je davao atmosferska očitavanja. En je sa svog mesta videla da podaci VI ukazuju na to da je pad Fobosa znatno zgusnuo atmosferu, čak za pedeset milibara, a to je bilo izuzetno povećanje. Osim toga, novi vulkani još su izbacivali gasove. Saks je primio ovu promenu sa zadovoljstvom sove, nesvestan umiranja i razaranja koje ju je pratilo. Primetivši njen smknuti pogled, on reče: "Kao u Nojevo doba, rek'o bih." Zaustio je da doda još nešto, ali ga Sajmon ućutka pogledom, i on promeni temu.
U drugom vozilu, Maja i Frenk provodili su sate javljajući se i postavljajući Mišelu pitanja o skrivenoj koloniji, razmatrajući sa Saksom fizičke promene u toku ili teoretišući o ratu. Beskrajno ga secirajući, pokušavajući da mu pronađu smisao, da shvate šta se dogodilo. Govorili su, govorili i govorili. Na Sudnji Dan, pomisli En, kada živi i mrtvi prohodaju zajedno, Maja i Frenk će još govoriti, pokušavajući da shvate šta se dogodilo. Gde su pogrešili.
Kada se spustila njihova treća noć na putu, dva rovera stigla su na donji kraj Jusa, do dugačkog peraja koje je delilo kanjon. Pošli su južnim ogrankom, službenim trans-Marineris auto-putem. Dva sata pre svitanja, opazili su oblake na nebu, a zora je bila mnogo svetlija od prethodnih. To je bilo dovoljno da ih zaustavi, pa su se pritajili pored gomile odronjenih stena u podnožju južnog zida kanjona i okupili se u vodećem roveru da provedu dan.
Sa tog mesta imali su pogled preko širokog prostranstva Ponora Melas, najvećeg od svih kanjona. Kamen je u Jusu bio hrapav i crnkast u poređenju sa glatkim, crvenim dnom Melasa; Eni se činilo moguće da su stene oba kanjona nastale od drevnih tektonskih ploča, nekada razdvojenih, a sada zauvek zbratimljenih.
Presedeli su ceo dan, umorni od priče, napeti, iznureni, raščupani i masni, lica musavih od sveprisutne crvene prašine oluje. Povremeno su se nazirali oblaci, potom bi se sve zamutilo, a onda su nastajali iznenadni džepovi vedrine.
Kasno po podne, rover se odjednom zatrese na amortizerima. Prenuti, uspravili su se da pogledaju ekrane. Kamera na zadnjem delu rovera bila je uperena prema Jusu, i Saks iznenada kucnu o jedan od ekrana. "Inje", reče Saks. "Pitam se..."
Kamera pokaza ledenu paru koja se zgušnjavala, krećući se niz kanjon prema njima. Na svu sreću, put je bio na terasi iznad dna južnog ogranka Jusa, jer je dno nestalo uz riku koja je zatresla rover, preplavljeno niskim zidom crne vode i prljavo bele lapavice. Bio je to razarač od gromada leda, zakotrljanih stena, pene, mulja i vode, mutljag koji se valjao sredinom kanjona. Buka je bila poput grmljavine, čak i u vozilima; bilo je nemoguće nadjačati je, a rover se tresao pod njima.
Ispod njihove terase, dno kanjona bilo je širok nekih petnaestak kilometara. Bujica je za samo nekoliko minuta ispunila ovo prostranstvo i počela ubrzano da se diže uz dugačku kosinu koja se pružala od litice sa druge strane kanjona. Površina bujice polako se umirila pred ovom branom i na njihove oči stegla se u kvrgavi, bezbojni krš leda, odjednom mnogo tiši i nepomičan. Sada su mogli da čuju jedno drugo kroz krckanje, udare i sveprisutnu riku, ali nisu imali šta da kažu: samo su potreseno zurili kroz niske prozore, ili u ekrane televizora. Ledena para sa površine bujice razredila se u laku izmaglicu. Međutim, samo petnaest minuta kasnije, donji kraj ledenog jezera prolomi se u plimu crne, zapenjene vode koja odnese branu, uz silovitu tutnjavu odronjenog stenja. Bujica se ponovo prosu niz kanjon i njen početak im se izgubi iz vida, niz veliku padinu od Jusa prema Ponoru Melas.
Sada je niz Vales Marineris tekla reka, široki, zapareni, ledom zagušeni potop. En je videla traku sa snimcima izliva na severu, ali nije imala prilike da ode do nekog od njih, da ga vidi uživo. Sada, suočena s jednim takvim, otkrila je da ne može da ga pojmi. Predeo je govorio nekom vrstom višeglasja. Rika je rasturala vazduh i tresla im utrobu kao neki bas koji kida tkivo sveta; bio je to i vizuelni haos, besmislena zbrka koju nikako nije uspevala da sagleda, da razazna blisko od dalekog, uspravno od vodoravnog, nepomično od pomičnog, svetlo od tamnog. Gubila je sposobnost da izvuče značenje iz utisaka. Imala je velike muke da razume svoje saputnike u vozilu. Nije bila sigurna da li je u pitanju buka ili nešto drugo. Bilo joj je mrsko da gleda Saksa, ali je njega bar razumela. Pokušavao je da to sakrije od nje, ali bilo je očito da je ushićen onim što se događa. Staložena, mrtva spoljašnjost bila je maska preko strasne prirode, i ona je to oduvek znala. Lice mu je sada imalo boju kao da je u groznici, i izbegavao je da sretne njen pogled; znao je da ona prozire njegova osećanja. Prezirala je njegovu nesposobnost da joj se suprotstavi, iako je poticala iz svojevrsne pažnje prema njoj. I sav onaj trud da neprestano bude zauzet za ekranom. Nijednom ga nije videla da se spustio i pogledao bujicu kroz niske prozore rovera. Kada bi ga Mišel pozvao da pogleda, blago bi odgovorio da kamere imaju bolji ugao. I posle samo pola sata posmatranja poplave na televizorima, okrenuo se ekranu svoje VI da proračuna njen značaj za njegov projekt. Voda je jurila niz Jus, ledila se, probijala led i ponovo jurila, bez sumnje u Melas; hoće li biti dovoljno vode da stigne do Kopratesa, a zatim u Kapri i Eos, i konačno u krš Aureuma... na prvi pogled, činilo se nemoguće, ali je Kompton bio veliki akvifer, jedan od najvećih među poznatima. Marineris je verovatno postojao zahvaljujući jednoj od pređašnjih inkarnacija ovog akvifera, a Izbočina Tarzisa nikad nije prestala da izbacuje gasove... Tada shvati da leži na podu rovera, posmatrajući bujicu, nastojeći da je pojmi. Pokušala je da napamet proračuna njen protok, tek da bi se bolje usredsredila na ono što vidi, da ga otrgne od besmislenosti koja je pretila da je preplavi. Uprkos stanju u kome se nalazila, osetila je zanos izračunavanja i čar samog prizora, lepotu bujice; ovo se već dešavalo na Marsu, pre mnogo milijardi godina, verovatno na isti ovakav način. Svuda je bilo tragova katastrofalnih potopa: obalskih terasa, stenovitih ostrva, korita kanala, oblasti ispucale zemlje... A stari, izliveni akviferi su se napunili vodom sa Tarzisa i svom tamo proizvedenom toplotom i gasovima. Mora da je bilo sporo, ali za dve milijarde godina...
Primorala se da izoštri žižu, da vidi. Bliža ivica bujice bila je otprilike kilometar daleko i dve stotine metara niže od njih. Podnožje severnog zida Jusa bilo je udaljeno petnaestak kilometara, i bujica se prostirala sve donde. Bila je duboka možda deset metara, sudeći po džinovskim stenama koje su se valjale nizvodno kao kugle Velikog Čoveka, lomeći led u cepke i ostavljajući za sobom zaparene crne virove. Voda se na otvorenim deonicama kretala brzinom od tridesetak kilometara na sat. Dakle (otkucala je brojke na pločici), oko četiri i po miliona kubnih metara na sat. Nekih stotinak Amazona, ali u nepravilnom protoku, ledeći se i provaljujući u beskrajnom nizu kratkovečnih ledenih brana, izlivajući nizbrdo čitava jezera u magli kroz svaki postojeći kanal ili nagib, ljušteći zemljište do stene, a zatim odnoseći i nju... Ležeći na podu rovera, En je osećala silinu u jagodičnim kostima, brze i moćne vibracije tla. Prošli su milioni godina otkako je Mars osetio takve potrese, i to je objašnjavalo nešto drugo što je videla, ali nije bila u stanju da shvati: severni zid Jusa bio je u pokretu. Kamen litice se krunio i rušio u kanjon, od čega se treslo tlo, a ovo je bilo uzrok novih odrona i džinovskih talasa koji su jurili povrh bujice, uzvodno preko leda, lomeći stene svojim udarima, dižući tako gustu ledenu paru u prašinom zasićen vazduh da je samo nazirala severni zid.
Bila je sigurna da se slično događa sa južnim zidom, iako je njihov pogled na ovaj zid, nadnet nad putem sa desne strane, bio skraćen i odsečen. Ali sigurno je i sam padao. Ako počne da se odranja iznad njih, neće im biti spasa. A to je bilo moguće - sasvim moguće. Sudeći po onom što je nazirala na severnom zidu, izgledi su bili bar pedeset odsto. A opet, tamo preko moralo je biti mnogo gore: činilo se da je severni zid potkopala voda, dok je južni bio zaštićen terasom kojom su putovali. Stoga je južna litica trebalo da bude stabilnija...
Ali tada joj nešto privuče pogled, nešto što se nalazilo ispred njih. Tamo napred, južni zid zaista se rušio, u velikim slojevima stena. Podnožje litice eksplodiralo je u oblak prašine koji se rascvetao preko padine, a gornji delovi kliznuše naniže u ovaj novi oblak i nestadoše. Sekund kasnije čitava masa vodoravno izlete iz oblaka; neobičan prizor. Buka je bila bolno jaka, čak i u vozilima, a onda to postade dugačko, sporo klizište prema bujici, gde su stene lomile led i sprečavale tok. Instant-brana, koja je zaustavila najveći deo toka niz kanjon; nivo vode usled toga poče da raste. En je posmatrala kako se ledeni potez obale ispod nje odlama i pretvara u komade leda, uskomešane u moru crne, zaparene, proključale vode, koja se brzo dizala prema roveru. Progutaće ih, ako brana potraje dovoljno dugo. En pogleda prema dugačkom, crnom potezu stenja ispred njih; iznad bujice videla se samo uska traka. A kaša ispod nje i dalje je rasla. Bila je to neka vrsta trke. Kada Velikog Čoveka praznila se dok je on sipao kante vode u nju. Brzina rasta jezera primora En da proceni protok vode. Osećala se ukočeno, odvojeno, na neki čudan način spokojno; bilo joj je sasvim svejedno da li će se brana prolomiti pre nego što bujica dopre do njih. Usred sveprisutne tutnjave, nije osećala potrebu da ovo poveri ostalima; bilo je neizvodljivo. Opazila je da pomalo navija da bujica prva stigne. Dogodiće im se samo ono što su zaslužili.
Ali brana odronjenog materijala onda nestade ispod bezbojnog mutljaga, i sve ode nizvodno u impozantnom kolapsu, kratkovečno jezero opade, ledeni blokovi na površini počeše da se sudaraju, prevrću i izranjaju u vazduh uz fantastičnu škripu i tutnjavu. Buka je sigurno bila jača od stotinu decibela. Prsti su joj bili u ušima, ali nije se sećala kada ih je zapušila. Vozilo je poskakivalo gore-dole. Nizvodno su nastajali novi odroni sa litica, bez sumnje potkopanih naglim polaskom bujice. Nastali potresi pokretali su nove odrone, sve dok nije izgledalo da će čitav kanjon biti zatrpan. Činilo se da nema izgleda da će njihova mala vozila biti pošteđena usred sve te buke i vibracija. Putnici su se držali za rukohvate sedišta ili ležali na podu kao En, izolovani tutnjavom, a kroz vene im je strujala nepodnošljiva mešavina leda i adrenalina. Čak je i En, koja nije marila šta će biti, osećala da joj je dah kratak, a mišići napeti u iščekivanju kinetičkog udara.
Kada su ponovo mogli da se dovikuju, upitaše En šta se dogodilo. Ona je mrko zurila kroz prozor, ne obraćajući pažnju na njih. Činilo se da će ipak preživeti, bar neko vreme. Površina bujice sada je bila najhaotičniji teren koji je ikad videla, jer je led bio razbijen u polje opakih šiljaka. Jezero se pelo uz njihovu terasu da bi se zaustavilo na samo stotinak metara ispod njih; maločas potopljena vlažna linija obale prešla je iz zarđalo crne u prljavo belu boju za manje od dvadeset sekundi. Mraz na Marsu.
Saks je sve to vreme ostao na sedištu, opčinjen treperenjem ekrana. Dosta vode će ispariti ili se zalediti i sublimirati, promrmljao je za sebe dok je radio. Bio je to ugljenikom zasićen slani rastvor koji će završiti kao prašnjav sneg na nekom drugom mestu. Atmosfera bi mogla da bude dovoljno obogaćena vodom za nekoliko snegova ili čak za redovne snežne padavine, u ciklusima taloženja i sublimacije. Tako će se voda ovog izliva dosta ravnomerno rasporediti po planeti, osim možda na najvišim kotama. Albedo će dramatično porasti. Moraće da ga ograniče, verovatno rasejavanjem snežne alge odgajene u Aheronu. (Ali nema više Aherona, poruči mu En u mislima.) Crni led danju će se topiti, a noću ponovo stezati. Taloženje i sublimacija. Tako će nastati površinske vode: potoci će se sabirati, rasti, teći nizbrdo, lediti i širiti u pukotinama stena, sublimirati i padati kao sneg, topiti i ponovo teći. Biće to uglavnom leden ili blatnjav svet. Ali vodeni svet.
A svaki oblik prvobitnog Marsa će se pretopiti. Crveni Mars više ne postoji.
En je ležala na podu pored prozora. Njene suze težile su da se pridruže bujici; tekle su preko brane nosa, nizvodno, sve dok joj desni obraz, uho i čitava strana lica nisu bili mokri.
"Ovo će malo otežati putovanje niz kanjon", reče Mišel, uz svoj galski osmejak, i zasmeja Frenka u drugom vozilu. Zapravo je izgledalo da neće moći da napreduju ni pet kilometara. Neposredno ispred njih, auto-put je bio potpuno zatrpan velikim odronom. Novonastala stenovita padina bila je krševita i nesigurna, odozdo izjedana vodom, odozgo sabijana naknadnim sleganjem odronjenog materijala.
Putnici su dugo raspravljali o tome da li uopšte da pokušaju. Morali su da govore glasno da bi se čuli od turbinske rike bujice, koja je promicala kraj njih bez znaka popuštanja. Nađa je smatrala da je putovanje padinom samoubilački čin, ali su Mišel i Kasei bili prilično ubeđeni da mogu da to izvedu, i posle dugotrajnog ispitivanja padine pešice, uspeli su da dobiju njenu saglasnost da se pokuša, a ostali su bili za, pod uslovom da Nađa pristane. I sledećeg jutra, pod okriljem peščane oluje i isparenja bujice, podelili su se u vozila i polako pošli preko klizišta.
Bila je to neravna mešavina kamena i peska, gusto prošarana stenama. Međutim, postojao je potez zemljišta iznad zatrpane terase koji je bio srazmerno ravan. Samo se tuda moglo proći; trebalo je pronaći slobodan prolaz preko zemljišta nalik na loše zamešan cement, oko stena i pored povremenih rupčaga. Mišel je smelo vozio čelni rover, tvrdoglavo i rizično. "Očajničke mere", veselo je izjavio. "Da li biste ikada stupili na ovakvo tle u normalnoj situaciji? Bilo bi to bezumlje."
"I sada je", kiselo reče Nađa.
"A šta drugo možemo? Ne možemo nazad, niti da dignemo ruke. Postoje trenuci kad je muškarčev duh na probi."
"A ženama je sve potaman."
"Bio je to citat. Znaš šta sam mislio. Jednostavno se ne može nazad. Ulaz u Jus biće poplavljen od zida do zida. To me na neki način čini zadovoljnim. Jesmo li ikad dosad bili olobođeni izbora? Prošlost je izbrisana, i ostao je samo sadašnji trenutak. Sadašnjost i budućnost. A budućnost je ova krševita padina na kojoj se nalazimo. Znate, čovek nikad ne prikupi svu snagu sve dok postoji izbor, dok mu ne preostane samo da nastavi dalje."
I išli su dalje. Ali Mišelova srčanost znatno popustila kada je drugo vozilo propalo u rupu prikrivenu varavim pokrivačem od stena. Uz dosta muke su uspeli da otvore prednju komoru i da izvuku Kaseija, Maju, Frenka i Nađu, ali je rover morao da ostane u rupi, jer nisu imali načina da ga izvuku. Zato su pretovarili zalihe u prvo vozilo, sve dok nije bilo krcato. Nastavili su put, njih osmoro, sa svim zalihama, u jednom roveru.
Posle klizišta ipak je postalo lakše. Spustili su se auto-putem kroz kanjon u Ponor Melas i otkrili da je put tamo napravljen blizu južnog zida, a kako je Melas bio širok kanjon, bujica je imala prostora da se raširi i tako je donekle skrenula na sever. Još je zvučala kao da prečistači vazduha rade punom snagom ispred komore vozila, ali put je bio dosta više i južnije od bujice, sa koje su se dizali zastori ledene pare i ispunjavali ponor, zaklanjajući pogled na sever.
Nekoliko noći su putovali bez poteškoća, dok nisu stigli do Ženevske Mamuze, koja je štrčala iz gigantskog južnog zida gotovo do linije bujice. Ovde je put skretao u pravcu poplavljenog zemljišta, pa su morali da pronađu viši put. Stenoviti prelazi na nižim padinama Mamuze bili su veoma teški za rover. Jednom zamalo da ostanu zarobljeni na okrugloj, goloj steni, i Maja je izgrdila Mišela, optuživši ga za nepažljivost. Sama je preuzela volan, a Mišel, Kasei i Nađa izišli su napolje u hodačima. Oslobodili su vozilo sa stene, a onda su pošli napred da osmotre prelaz.
Frenk i Sajmon pomagali su Maji da motri na prepreke u vožnji. Saks je i dalje sve vreme provodio ispred ekrana. Frenk je s vremena na vreme uključivao televizor da potraži signale i da pokuša da skrpi novosti iz krčavih glasova na koje je nailazila skala radija. Na samom vrhu Ženevske Mamuze, dok su putovali besmisleno uskom betonskom trakom auto-puta kroz kanjon, našli su se na dovoljnom rastojanju od južnog zida da uhvate neke poruke koje su govorile nešto u smislu da oluja ipak neće postati planetna. I zaista, bilo je dana samo sa lakom izmaglicom, umesto teške zavese prašine. Saks je ovo proglasio za dokaz srazmernog uspeha postupaka za vezivanje prašine, preduzetih posle Velike Oluje. Frenk je primetio da izmaglica u vazduhu pomaže da se razbistre slabi signali. Saks objasni da je to stokastična rezonancija. Pojava je bila nelogična, i Frenk zatraži od Saksa detaljno objašnjenje. Kada je shvatio, kabinom se prolomi njegovo neveselo cerekanje: "Možda je i naseljavanje bilo stokastična rezonancija, koja je pojačala slabi signal revolucije."
"Mislim da je pogrešno praviti analogije između fizičkih i društvenih pojava."
"Ćut', Sakse. Vrati se u svoju virtualnu stvarnost."
Frenk je još bio besan i pun žuči; to je izbijalo iz njega kao ledena izmaglica iz bujice. Dva ili tri puta na dan, u naletima radoznalosti, oštro je ispitivao Mišela o skrivenoj koloniji. En je bila zadovoljna što neće biti na Hirokinom mestu kada je Frenk prvi put bude sreo. Mišel je mirno odgovarao na ova optužujuća pitanja, ne obraćajući pažnju na sarkazam i jarosni sjaj u Frenkovim očima. Majini pokušaji da ga umiri samo su podjarivali njegov bes, ali ona je bila uporna; En se divila njenoj upornosti i neosetljivosti na Frenkovu grubu odbojnost. Bila je to Maja kakvu En nije poznavala, jer ju je pamtila kao krajnje svojeglavu osobu. A sada, kada su svi bili pod pritiskom, bila je drugačija.
Najzad su prešli Mamuzu i ponovo se našli na terasu ispod južnog zida. Put na istok bio je na više mesta zakrčen klizištima, ali uvek su imali prostora da ih zaobiđu. Dobro su napredovali.
Ali onda su stigli do istočnog kraja Melasa. Tu se najveći ponor od svih sužavao i padao nekoliko stotina metara u dva uporedna kanjona Kopratesa, razdvojena dugačkim i uskim platoom. Južni Koprates se slepo završavao strmim zidom oko dve stotine pedeset kilometara dalje; Severni Koprates spajao se sa dva niža kanjona dalje na istoku, i trebalo je da pođu njim. Severni Koprates bio je najduži element u sistemu Marinerisa: Mišel ga je zvao Lamanš, jer se, kao i Engleski Kanal, postepeno sužavao prema istoku, sve do šezdesetog stepena geografske dužine, gde se naglo suzio i pretvorio u divovsku klisuru: gole litice, visoke četiri kilometra, udaljene jedna od druge samo dvadeset pet kilometara. Mišel je ovu klisuru zvao Doverskim Vratima, verovatno zato što su litice bile bele ili su nekada bile takve.
Zaputili su se u Severni Koprates, i litice su se svakog dana sve više zatvarale oko njih. Bujica je ispunjavala gotovo celu širinu korita kanjona, i tok joj je bio tako brz da je led na površini bio razlomljen u male bregove koji su se obrušavali niz kaskade: bili su to divlji, zapenjeni brzaci, sa količinom vode dovoljnom za sto Amazona, pokriveni ledenim bregovima. Materijal na dnu kanjona bio je otrgnut od dna i valjao se sa bujicom u crvenim gejzirima nalik na masivne mlazeve zarđale krvi, kao da planeta smrtno krvari. Buka je bila neverovatna, tako sveprožimajuća i uporna rika da je mutila razum i činila da razgovor bude bezmalo nemoguć; morali su da viču iz sve snage, zbog čega su komunicirali samo kad je bilo najneophodnije.
Ali odmah zatim postade preko potrebno da se ponovo razviču, jer su na Doverskim Vratima otkrili da je dno kanjona gotovo potpuno poplavljeno; njihova terasa ispod južnog zida klisure bila je široka manje od dva kilometra i bujica ju je neprestano gutala. Činilo se da bi uskoro mogla da odnese čitavu terasu. Maja povika da je suviše opasno ići dalje i da treba da se vrate. Ako zaokrenu i odvezu se do do slepog završetka južnog Kopratesa, vikala je, moći će da prođu pored jama Koprates Katene i da nastave put prema Aureumu.
Mišel je vikao da nastave dalje i da pođu kroz Vrata preko terase. "Ako požurimo, uspećemo! Moramo da pokušamo!" A kada je Maja nastavila da se buni, uverljivo je dodao: "Završetak južnog Kopratesa je strm! Rover tamo ne može da se popne, to je litica kao ove ovde! A nemamo ni dovoljno zaliha da produžujemo putovanje za tako mnogo dana! Ne možemo nazad!"
Jedini odgovor bilo je bezumno urlanje bujice. Sedeli su u vozilu, svako sa svojim mislima, razdvojeni bukom kao kilometrima razdaljine. En uhvati sebe u želji da terasa isklizne ispod njih, ili da ih zatrpa deo južnog zida i okonča njihovu neodlučnost i nepodnošljivu, izluđujuću buku.
Nastavili su dalje. Frenk, Maja, Sajmon i Nađa stajali su iza Mišela i Kaseija, posmatrajući ih kako voze; Saks je sedeo za svojim ekranom, kratkovido zureći u snimak potopa. Površina se na trenutak umiri, zaleđena, i eksplozivna buka pređe u duboku grmljavinu. "Kao Veliki Kanjon, ali nathimalajskih razmera", reče Saks, očito za sebe, iako je samo En mogla da ga čuje. "Klisura Kala Gandaki duboka je oko tri kilometra, je li? A Dalađiri i Anapurna međusobno su udaljeni samo četrdeset ili pedeset kilometara, mislim. Ako bi se to ispunilo bujicom kao..." Nije uspeo da se seti odgovarajuće reči. "Pitam se otkud sva ta voda tako visoko na Tarzisu."
Pucnji nalik na puščane najaviše novi pokret bujice. Njena bela površina raspade se i pođe nizvodno. Odjednom ih preplavi statičko šištanje, poništavajući svaku misao ili izgovorenu reč, kao da sama Vaseljena treperi. Zvučna viljuška...
"Gasovi" javi se En. "Izbijaju gasovi." Usta su joj bila ukočena, osećala je na licu koliko dugo nije progovorila. "Tarzis leži na žarištu magme. Sam kamen ne bi mogao da izdrži težinu; izbočina bi se slegla da je nije podržavalo uzlazno strujanje u omotaču."
"Mislio sam da ne postoji omotač." Jedva ga je čula kroz buku.
"Ne, ne." Nije marila da li će je čuti ili neće. "Postoji, samo je usporen. No, struje su još aktivne. Od poslednjih velikih poplava, dopunile su visoke akvifere na Tarzisu. I održavale toplotu u akviferima kao što je Kompton, tako da je voda ostala tečna. Hidrostatički pritisci bili su veoma visoki. Ali su mirovali, zbog smanjene vulkanske aktivnosti i ređih udara meteora. Mora da je bio pun bar milijardu godina."
"Misliš da ga je pokrenuo Fobos?"
"Moguće. Ili, još verovatnije, topljenje reaktora."
"Znala si da je Kompton ovako veliki?" upita Saks.
"Jesam."
"Ja nisam."
"Nisi."
En se zagleda u njega. Da li ju je čuo?
Jeste. Prikrivanje podataka: videlo se da je šokiran. Nije mogao da zamisli dovoljno dobar razlog za prikrivanje podataka. Možda je to bio koren njihove nesposobnosti da razumeju jedno drugo. Sistemi vrednosti zasnovani na potpuno različitim pretpostavkama. Potpuno različite grane nauke.
On pročisti grlo. "Jesi li znala da je u tečnom stanju?"
"Pretpostavljala sam. Sada znamo."
Saks se trgnu i pozva na ekran sliku sa leve kamere. Crna zapenjena voda, sivi talog, stene nalik na ogromne zakotrljane kocke; zaleđeni talasi, koji se ruše i jure dalje u oblacima ledene pare... buka je ponovo narasla u praskavo urlanje mlaznjaka.
"Ja to ne bih ovako učinio!" uzviknu Saks.
En je zurila u njega. On je uporno zurio u ekran.
"Znam", reče ona. Tada ponovo oseti umor od priče, od uzaludnosti govora. Nikada to nije bilo izraženo u većoj meri nego sada: šapat usred gromoglasne rike sveta, nečujan i nerazumljiv.
Projurili su najvećom mogućom brzinom kroz Doverska Vrata, uz rampu Kale, kako je Mišel zvao njihovu terasu. Napredovanje je bilo izluđujuće sporo, teška bitka da se premosti odron koji je zatrpao usku terasu; svuda su bile razbacane stene, a bujica je odnosila zemljište s leve strane, primetno sužavajući terasu. Ispred i iza njih odronjavala se litica, a nekoliko puta je na krov rovera palo pojedinačno kamenje, na šta bi svaki put poskočili. Bilo je sasvim moguće da ih pogodi veća stena i da ih spljeska kao bube, bez ikakve najave. Ova mogućnost sve ih je primirila, što je sasvim odgovaralo En. Čak ju je i Sajmon ostavio na miru i posvetio se navigaciji i izlascima u izviđanje sa Nađom, Frenkom ili Kaseijem, zadovoljan, činilo joj se, što je pronašao izgovor da se udalji od nje. A i kako da ne bude?
Truckali su se brzinom od nekoliko kilometara na sat. Putovali su celu noć i sledeći dan, iako se vidljivost povećala do te mere da su mogli da budu primećeni sa satelita. Nisu imali izbora.
A onda su konačno prošli Doverska Vrata i pred njima se ponovo otvorio Koprates, tako da su dobili malo više prostora. Dno se odmaklo nekoliko kilometara na sever.
Zaustavili su se u sumrak. Do tog trenutka vozili su četrdeset sati bez odmora. Ustali su da se protegnu, prošetali se i vratili se u vozilo da zajedno pojedu večeru podgrejanu u mikrotalasnoj peći. Maja, Sajmon, Mišel i Kasei bili su u dobrom raspoloženju, radosni što su uspeli da se provuku kroz Vrata, Saks je bio kao i uvek, a Nađa i Frenk manje tmurni nego obično. Površina bujice privremeno se zaledila, i nisu morali da deru grla od vike da bi ih sagovornici čuli. Zato su jeli, usredsređeni na svoje male obroke, i razgovarali o ovome i onome.
Dok je trajao ovaj tihi obrok, En je radoznalo posmatrala svoje saputnike, odjednom zadivljena ovom predstavom ljudske prilagodljivosti. Sedeli su tu, večerali, razgovarali kroz duboku tutnjavu sa severa, u savršenoj opseni banketskog raspoloženja: mogli su da budu bilo gde drugde, umornih lica ozarenih nekakvim zajedničkim uspehom, ili jednostavno uživanjem u zajedničkoj večeri - dok je izvan njihove odaje urlao ranjeni svet i svakog trenutka mogao da ih slisti odron kamenja. Pade joj na pamet da se čar i spokoj ovakvih večera uvek događao sa nečim sličnim u pozadini, nekom pretnjom sveopšte katastrofe i haosa. Ovakvi trenuci mira bili su krhki i kratkotrajni kao mehuri od sapunice, osuđeni da se rasprsnu odmah po postanku. Prijatelji, sobe, ulice, godine, ništa od toga ne traje. Privid postojanosti bio je stvoren zajedničkim naporom da se previdi haos u kome su se nalazili. Zato su jeli, razgovarali i uživali u zajedništvu; tako je bilo i u pećinama, u savani, u naseljima, rovovima i gradovima pod bombardovanjem.
I tako je, usred oluje, En Klejborn odlučila da se vrati među žive. Ustala je i prišla stolu. Uzela je prazan tanjir ispred Saksa, koji ju je prvi razbudio, a zatim i Nađin i Sajmonov. Odnela ih je do male sudopere od magnezijuma. Dok je prala sudove, osećala je kako joj se pokreće ukočeno grlo; promuklo je učestvovala u razgovoru i pomogla, svojom malom ulogom, u tkanju ljudske opsene. "Olujna noć!" reče joj Mišel, stojeći pored nje dok je sušila tanjire, smešeći se. "Stvarno olujna noć!"
Sledećeg jutra se probudila pre ostalih i zagledala se u lica usnulih drugova, izložena jutarnjoj svetlosti u svoj svojoj zapuštenosti - musava, otečena, crna od promrzlina, otvorenih usta u dubokom snu iscrpljenosti. Kao lica mrtvaca. A ona im nije bila ni od kakve pomoći - naprotiv! Bila je teret za grupu; svaki put kada bi pošli u dno vozila morali su da prekorače ludakinju na podu, koja je samo ležala i odbijala da govori, često plačući, očito u dubokoj potištenosti. Baš ono što im je bilo potrebno!
Ustala je, postiđena, i u tišini počistila glavnu prostoriju i vozačevu kabinu. A kasnije tog dana uzela je da vozi rover, u šestočasovnoj smeni, posle koje je bila mrtva umorna. Ali ih je odvezla dobar deo puta na istok od Doverskih Vrata.
Njihove nevolje, međutim, nisu bile okončane. Jeste, Koprates se malo proširio, i južni zid uglavnom je odolevao, ali se u ovoj oblasti nalazio dugačak greben, sada ostrvo u sredini kanjona, deleći ga na severni i južni kanal. Na nesreću, južni kanal bio je niži od severnog, pa se najveći deo bujice slivao u njega i sasvim ih pribijao uz južni zid. No, terasa im je ostavljala nekih pet kilometara između poplave i zida; ali sa bujicom tako blizu sa leve strane i strmom liticom sa desne, nikada nisu gubili osećaj opasnosti. I bar polovinu vremena morali su da se dovikuju; praskava rika brzaka kao da im je obitavala u glavama, ometajući usredsređenost i razmišljanje uopšte.
Jednog dana Maja tresnu rukom po stolu i uzviknu: "Zar ne možemo da sačekamo da voda odnese greben?"
Posle nelagodne pauze, Kasei reče: "Greben je dugačak sto kilometara."
"Dobro, bogamu - zar ne možemo da sačekamo da se poplava povuče? Mislim, koliko još dugo može ovako?"
"Nekoliko meseci", reče En.
"Možemo li da čekamo toliko?"
"Nestaje nam hrane", objasni Mišel.
"Moramo dalje", odseče Frenk. "Ne budi glupa." Ona ga mrko odmeri i okrenu se, očigledno besna. U roveru je odjednom postalo pretesno, kao da je neko strpao krdo tigrova i lavova u pseću kućicu. Napetost natera Sajmona i Kaseija da se obuku i iziđu da izvide šta ih čeka napred.
Iza onoga što su zvali Ostrvski Greben, Koprates se otvarao kao levak, sa dubokim koritima ispod zidova kanjona. Severno korito bilo je Ponor Kapri, južno ponor Eos, koji se pružao dalje kao nastavak Kopratesa. Zbog bujice su morali da prate Eos, ali je Mišel rekao da bi ionako izabrali taj put. Ovde se južna litica konačno malo spuštala i imala duboke useke, a na nekoliko mesta bila je razorena udarima krupnih meteora. Ponor Kapri zavijao je izvan njihov pogleda na severoistok; između ova dva korita nalazila se niska trouglasta meza, sada poluostrvo koje je razdavajalo tok bujice. Na njihovu žalost, najveći deo ovde tekao je u nešto niži Eos, te iako se više nisu nalazili u tesnom ograničenju Kopratesa, i dalje su bili pritisnuti uz liticu i kretali se polako, van puta ili staze, i sa sve manjim zalihama hrane i gasa. Spremišta su bila gotovo prazna.
I bili su umorni, veoma umorni. Prošlo je dvadeset i tri dana otkako su izbegli iz Kaira, i nalazili su se 2.500 kilometara duboko u kanjonima. Za sve to vreme spavali su u smenama, gotovo neprestano vozili i živeli u stalnom urlanju bujice, rici sveta koji im se raspada nad glavama. Bili su prestari za to, kao što je Maja često govorila, istrošenih živaca; brkali su stvari, pravili sitne greške, zapadali u kratke intervale dremeža.
Terasa kojom su putovali između litice i vode pretvorila se u ogromno stenovito polje, gde su stene uglavnom bile izbačeni materijal iz obližnjih vulkana, ili ostaci obimnih erozija. En je imala utisak da će veliki prošupljeni i izbrazdani useci biti začeci bočnih kanjona, ali nije imala vremena da ih pobliže pogleda. Često se činilo da će im stene sasvim preprečiti put, da će posle toliko dana i kilometara, posle prolaska kroz Marineris usred najrazornije kataklizme, biti zaustavljeni nadomak beskrajnih platoa koji su se nastavljali na njegov donji kraj.
Ali onda su pronašli put, i opet bili zaustavljeni, i ponovo ga pronašli, da bi naišli na novu prepreku, i tako dan za danom. Morali su da prepolove obroke. En je vozila više od svih ostalih, i činilo se da je odmornija, a ionako je bila najbolji vozač u grupi, ako se izuzme Mišel. Osim toga, osećala je da im to duguje posle sramotne krize u kojoj je provela veći deo putovanja. Htela je da radi sve što je trebalo raditi, i kada nije vozila, odlazila je u izviđanje. Napolju je još vladala strašna buka, i zemlja se tresla pod nogama. Bilo je nemoguće navići se na to, iako se svojski trudila da ne obraća pažnju. Sunce je sijalo kroz izmaglicu i oblake u širokim, jarkim potezima, a u sumrak su se pojavljivale svetlosne prikaze i korona oko zamućenog Sunca; često kao da je gorelo celo nebo, tarnerovska vizija apokalipse.
Uskoro se i sama zamorila, i posao je postao mučenje. Sada je shvatala zašto su njeni saputnici toliko umorni i toliko kratkih živaca u ophođenju s njom i međusobno. Mišel nije uspeo da nađe tri poslednja skrovišta kraj kojih su prošli; bila su ili zatrpana ili potopljena. Prepolovljeno sledovanje iznosilo je 1.200 kalorija dnevno, mnogo manje nego što su sagorevali. Nedostatak hrane, nedostatak sna: a onda, bar za En, povratak potištenosti, uporne kao smrt, koja je rasla u njoj kao bujica, kao crna kaljuga blata, pare, leda, govana. Tvrdoglavo je nastavljala da radi, ali je počela da joj popušta pažnja i da se vraća onaj besmisao govora, preplavljujući sve belom bukom očaja.
Put je postao teži. Jednog dana prešli su samo kilometar. Sledećeg dana činilo se da više nema prolaza, jer su stene ležale preko terase kao tenkovske prepreke Mažino linije Velikog Čoveka. Saks je primetio da je to savršen primer fraktalnog polja, približnih dimenzija 2,7. Niko ga nije udostojio odgovora.
Pošto je neko vreme lutao pešice, Kasei je pronašao prolaz na samoj ivici bujice. Čitavo vidljivo prostranstvo potopa bilo je već treći dan zaleđeno. Pružalo se do horizonta, krševita površina slična Arktičkom Moru na Zemlji, ali mnogo prljavija, velika mešavina crnih, crvenih i belih izbočina. Led je uz obalu bio dosta ravan i na mnogim mestima providan. Pogledavši u njega, videli su da je dubok samo nekoliko metara i smrznut sve do dna. Zato su izišli vozilom na ovu ledenu obalu i pošli njom; kada bi je stene na put primorale na to, En je vozila sa levim točkovima na ledu, a ponekad bi sasvim izišla na njega; držao je kao svaka druga podloga. Nađa i Maja rugale su se strahu koji su ostali pokazivali kada bi se našli na ledu: "Preko cele zime vozile smo se po rekama u Sibiru", reče Nađa. "Tamo su to bili najbolji putevi."
En je ceo jedan dan vozila duž neravne ivice bujice, povremeno preko nje, i tako su prešli sto šezdeset kilometara. Bio je to najbolji dan u poslednje dve nedelje.
U sumrak je počeo da pada sneg. Iz pravca Kopratesa duvao je zapadni vetar, noseći velike oblake prašnjavog snega pored njih, tako brzo da se činilo da stoje u mestu. Stigli su do mesta gde je nedavno nastalo klizište, koje se pružalo sve do zaleđene bujice. Velike stene razbacane po ledu podsećale su na napušteno selo, na stare, napola srušene kuće. Svetlost je bila mrko sive boje. Bio im je potreban vodič kroz ovaj lavirint, i Frenk se u izmoždenom dogovoru prijavi za zadatak, te iziđe da ga obavi. Sada je bio jedini među njima kome je preostalo nešto snage, više i od mladog Kaseija; još je sagorevao svoj bes, gorivo koje nikada neće potrošiti.
Polako je išao ispred vozila, ispitujući prolaze i vraćajući se, odmahujući glavom ili mašući En da nastavi. Oko njih su se dizali tanki velovi ledene pare u sneg koji je padao, i ovo dvoje mešalo se i letelo nošeno snažnim večernjim vetrom u pomrčinu. Posmatrajući mračan spektakl jednog naleta vetra, En je pogrešno procenila spoj leda sa obalom, koji je ionako bilo teško videti; rover se pope na zaobljenu stenu na samoj zaleđenoj obali i ostade sa zadnjim levim točkom u vazduhu. En uključi pogon prednjih točkova da potera rover preko stene, ali se točkovi ukopaše u potez peska i snega i odjednom se oba zadnja točka nađoše u vazduhu, dok su se prednji okretali u mestu u rupama koje su iskopali. Uspela je da nasuče rover.
To se već nekoliko puta dešavalo, ali bila je ljuta na sebe što je dozvolila da joj nevažan prizor odvuče pažnju.
"Šta radiš to, jebote?" doviknu Frenk preko interkoma. En poskoči u sedištu; nikad se nije navikla na Frenkove žestoke reakcije. "Kreći!"
"Naletela sam na stenu", reče ona.
"Đavo da te nosi! Što ne gledaš kuda voziš! Zaustavi točkove, zaustavi ih! Staviću podmetače pod prednje točkove da možeš da se izvučeš, a onda odmah silazi sa stene i vozi uzbrdo što brže možeš, jasno? Led se ponovo pokreće!"
"Frenk!" vrisnu Maja. "Ulazi!"
"Čim postavim jebene podmetače! Budi spremna da kreneš!"
Podmetači su bili staze od bodljikave metalne mreže, postavljene pod točkove ukopane u pesak i pričvršćene napred da bi točkovi imali šta da uhvate. Prastari pustinjski metod. Frenk je optrčavao prednji deo vozila, tiho psujući i dovikujući En uputstva, koja je ova slušala stisnutih zuba i zgrčene utrobe.
"A sad vozi!" doviknu Frenk. "Kreći!"
"Kad ti uđeš!" odvrati En.
"Teraj, nema vremena, samo što nije došlo do nas! Uhvatiću se sa strane, bogamu, teraj!"
En polako dade gas prednjim točkovima i oseti kako hvataju podlogu i povlače vozilo preko stene, sve dok se zadnji točkovi ne spustiše na zemlju i vozilo pojuri dalje, oslobođeno. Ali tada se urlanje bujice višestruko pojača iza njih, i oko kola se podigoše komadi leda, lomeći se uz užasno pucanje, a površinu leda preplavi taman talas zapenjene lapavice i zapljusnu prozore vozila; En nagazi na gas, grčevito stežući volan koji joj je odskakao u rukama. Čula je Frenka kako viče kroz tutnjavu talasa: "Vozi, budalo, vozi!" a onda nešto grunu u njih i vozilo se zanese levo, izvan kontrole. En se držala za volan koji ju je bacao levo i desno. Točkovi pronađoše oslonac, i rover zaseče kroz vodu; kretali su se kroz vodu, dolazila je s leva i čulo se kako muklo udara o bok vozila. "Vozi!" Držeći gas do daske, usmerila je vozilo uzbrdo, silovito odskačući na sedištu. Na svim ekranima i prozorima bilo je isto tečno ludilo. Onda voda poteče ispod rovera, a prozori se razbistriše. Farovi su pokazivali kamenito tlo, sneg i suvo, ravno zemljište ispred njih. En je vozila punom brzinom prema njemu, dok je bujica još urlala neposredno iza njih. Kada su se uspeli na ravnu uzvisinu, morala je rukama da skloni nogu sa papučice gasa. Vozilo se zaustavi. Bili su iznad bujice, na uskoj, ravnoj terasi. Činilo se da se voda već povlači, ali Frenk Čalmers je nestao.
Maja je navaljivala da se vrate i potraže ga; pošto je izgledalo da će početna plima biti i najjača, vratili su se, ali uzalud. Farovi su bacali svetlost kroz tamu i sneg pedeset metara ispred vozila; unutar dve ukrštene žute kupe i u mrkom sivilu spoljašnjeg sveta videli su samo neravnu površinu bujice, pokretno more naplavina bez ijednog pravilnog oblika; naprotiv, činilo se da su u svetu gde su takvi oblici nemogući. Niko nije mogao da preživi u tom haosu. Frenk je bio izgubljen, zbačen sa vozila u onom odskakanju, ili zbrisan prilikom kratkog, ali zamalo kobnog udara talasa.
Činilo se da preko interkoma još odjekuju njegove poslednje psovke, kroz statički šum i riku bujice. Njegovi poslednji uzvici zvonili su u Eninim ušima kao presuda: Vozi, budalo, vozi! Bila je to njena krivica, samo njena...
Maja je plakala, gušila se u jecajima, presamićena kao da ima grčeve u stomaku. "Ne!" vrisnula je. "Frenk! Frenk! Moramo da ga tražimo!" Onda se zaplaka tako snažno da nije mogla da govori. Saks ode do ormarića sa lekovima i uze nešto, a onda joj priđe i čučnu pored nje. "Evo, Majo, uzmi sedativ ako hoćeš." Ona se uspravi i izbi mu tablete iz ruke. "Neću!" vrisnu, "to su moja osećanja, moji muškarci, nisam kukavica, nisam zombi kao ti!"
Potrese je neodoljivo, nevoljno, kidajuće ridanje. Saks je stajao iznad nje, trepćući, lica iskrivljenog u izraz duboke povređenosti. En je bila do srži potresena tim izrazom. "Polako", reče. "Polako." Ustala je sa vozačevog sedišta, prišla im i kratko stisnula Saksovu mišicu. Zatim je pomogla Nađi i Sajmonu da podignu Maju sa poda i prenesu je do njenog ležaja. Već se bila primirila i povukla u sebe, crvenih očiju i nosa, izolovana u svome bolu, grčevito stežući Nađinu podlakticu. Nađa ju je posmatrala sa uzdržanim izrazom lekara, i sama povučena u sebe, mrmljajući nešto na ruskom.
"Majo, tako mi je žao", reče En. Grlo joj je bilo stisnuto i s bolom je protiskivala reči. "Ja sam za sve kriva. Oprosti mi."
Maja odmahnu glavom. "Niko nije kriv."
En nije mogla da natera sebe da glasno izgovori da joj je popustila pažnja. Reči su joj zapele u grlu, a Maju potresoše novi jecaji, i trenutak prođe.
Mišel i Kasei sedoše za upravljač i pokrenuše rover.
Malo dalje na istoku, južni kanjon konačno se spuštao u okolnu ravnicu, i mogli su da se udalje od bujice, koja je ionako pratila luk Ponora Eos prema severu i dalekom spajanju sa Ponorom Kapri. Mišel je pronašao trag skrivene kolonije, ali ga je ponovo izgubio, jer su brazde često bile zametene snegom. Proveo je ceo dan u potrazi sa skrovištem za koje je mislio da je u blizini, ali ga nije našao. Da ne bi više gubili vreme, odlučili su da punom brzinom pođu dalje, malo više na sever, prema utočištu koje im je od početka bilo cilj; Mišel je rekao da se nalazi u krševitoj oblasti južno od Aureum Haosa. "To više nije naše glavno naselje", objasnio im je. "Tamo smo otišli kada smo napustili Podbrežje. Ali Hiroko je želela da pođemo na jug, što smo nekoliko godina kasnije i učinili. Rekla je da ne voli naše prvo skrovište zato što je Aureum slivnik, koji bi jednog dana mogao da postane jezero. Mislio sam da je poludela, ali sada vidim da je bila u pravu. Izgleda da će Aureum biti konačni odvod za ovu poplavu. Ali utočište je na većoj visini od ove na kojoj smo, tako da nema opasnosti. Tamo možda neće biti ljudi, ali je krcato zalihama. A u buri je dobra svaka luka, zar ne?"
Niko nije imao snage da odgovori.
Posle dva dana neprekidne vožnje, bujica nestade iza severnog obzorja. Malo zatim uminu i buka. Tle je mirovalo, pokriveno metar visokim snegom; svet kao da je zamro, uronjen u čudan mir i tišinu, zaogrnut belim pokrovom. Kada bi stao sneg, nebo je još bilo mutno, ali se činilo dovoljno čisto da budu primećeni odozgo, pa su opet putovali samo noću. Kretali su se bez farova, preko snežnog predela koji je bledo svetlucao pod zvezdama.
En je ponovo vozila. Nikome nije rekla o onom trenutku nepažnje za volanom i nikada nije dopustila sebi da dođe u sličnu situaciju; grčevito je održavala usredsređenost, grizući unutrašnjost usana do krvi, svesna samo onoga što se videlo u svetlosti farova. Obično je vozila celu noć, zaboravljajući da probudi smenu ili to svesno čineći. Frenk Čalmers bio je mrtav, njenom krivicom; osećala je očajničku i neostvarivu želju da se vrati u taj trenutak i ispravi grešku. Neke greške nemoguće je popraviti. Snežni predeo bio je prošaran bezbrojnim stenama, sa sopstvenim kapama od snega, i taj noćni prizor boje soli i bibera bio je takav krpež da je oku bilo teško da razluči oblike; ponekad se činilo da riju kroz zemlju ili da lebde pet metara iznad nje. Svet beline. Ponekad joj je izgledalo da vozi kočije preko tela pokojnika. Sa udovicama Nađom i Majom pozadi. Sada je znala da je i Piter mrtav.
Dvaput je čula Frenka kako je doziva preko interkoma; jednom ju je molio da se vrati i pomogne mu, a drugi put je samo vikao: Vozi, budalo, vozi!
Maja se dobro držala. Bila je jaka, uprkos nestalnim raspoloženjima. Nađa, za koju je En verovala da je jaka, uglavnom je ćutala. Saks je zurio u svoj ekran i radio. Mišel je pokušao da zapodene razgovor sa starim prijateljima, ali je odustao kada je video da nikome nije do priče. Sajmon je nemirno posmatrao En, kao i uvek, sa zabrinutošću koju ona nije mogla da podnese; izbegavala je njegov pogled. Siroti Kasei mora da je mislio da je upao u sanatorijum za matore ludake; pomisao bi bila gotovo zabavna da se nije činilo da mu je duh nekako slomljen, mada nije znala zbog čega, možda pod dejstvom pustoši ili rastuće verovatnoće da ni sami neće preživeti; a možda naprosto zbog gladi. Bilo je nemoguće odrediti pravi razlog. Mladi su čudni. Međutim, podsećao ju je na Pitera, pa je i njega izbegavala da pogleda.
Noći su zbog snega bile svetle i treperave. Sneg će se istopiti, izdubiti nove potoke i njima odneti njen Mars. Mars više nije postojao. U drugoj noćnoj smeni, pored nje bi seo Mišel, tražeći znakove puta. "Jesmo li se izgubili?" upitala ga je jednom Maja, pred zoru.
"Ma ne, nismo, nego... ostavljamo tragove u snegu. Ne znam koliko će trajati i koliko su vidljivi, ali ako... pa, za slučaj da se dugo održe, bilo bi dobro da ostavimo vozilo i da ostatak puta pređemo pešice. Zato hoću da budem potpuno siguran gde smo pre nego što to učinimo. Imamo uspravno kamenje i dolmene kao pouzdane putokaze, ali prethodno treba da pronađem bar jedan od njih. Ukazaće se na horizontu, znate. Stene koje su nešto više od ostalih ili stubovi."
"Biće lakše videti ih po danu", reče Sajmon.
"Tako je. Sutra ćemo morati da ih malo potražimo okolo. Trebalo bi da ih nađemo - bićemo u oblasti gde se nalaze. Smišljeni su da pomognu ljudima koji se izgube kao mi. Biće sve u redu."
Biće, ako se ne računa smrt njihovih drugova. Njenog jedinog deteta. I nestanak sveta koji su poznavali. U zoru, dok je ležala pored prozora, En je pokušavala da zamisli život u skrivenoj koloniji. Sve te godine provedene pod zemljom. Ona to ne bi mogla. Vozi, budalo, vozi! Prokleta bila!
Čim se dovoljno razdanilo, Kasei promuklo uzviknu u trijumfu: na obzorju su se uzdizala tri uspravna kamena. Greda podignuta na dva stuba, deo Stounhendža koji je nekim čudom doleteo tu. Onuda se ide kući, rekao je Kasei.
Ali prvo je trebalo da prođe dan. Mišel je više nego pre brinuo da ih ne vide sa satelita i navaljivao je da nastave put tek kada se smrači. Polegali su da još malo odspavaju.
En nije mogla da zaspi, razbuđena svojom najnovijom odlukom. Kada su ostali zaspali tvrdim snom, prvi put u poslednjih pedeset sati (Mišel je zadovoljno hrkao), uvukla se u hodač i tiho izišla u komoru. Osvrnula se i osmotrila ih: gladna, odrpana družina. Nađa je spavala sa ispruženom osakaćenom rukom. Izlazak iz komore podrazumevao je neke neizbežne zvuke, ali svi su se navikli na dremanje usred buke, a zujanje i škljocanje sistema za održavanje života delimično je pokrilo njen odlazak. Izišla je, ne probudivši nikog.
Esencijalni mraz planete. Zadrhtala je na njemu i pošla na zapad, hodajući po tragu rovera da ne bi mogli da je prate. Kroz izmaglicu se probijalo Sunce. Sneg je ponovo padao, ružičast u zracima Sunca. Hodala je sve dok nije stigla do niskog ledničkog grebena, čija je strma strana bila bez snega. Moći će da ide preko golog kamena, ne ostavljajući tragove. Hodala je dok se nije umorila. Bilo je veoma hladno, sneg je padao ravno iz neba u sićušnim pahuljicama, verovatno zaleđenim oko čestica prašine. Greben se završavao širokim, niskim kamenom. Sela je na njegovu ivicu. Isključila je grejač u hodaču i pokrila snegom trepćuće signalno svetlo na pločici.
Hladnoća se brzo širila. Nebo je sada bilo mutno sive boje, sa bledom primesom ružičaste. Ružičasti sneg padao joj je na vizir.
Bila je prestala da drhti, i hladnoća je postala prijatna, kada je čizma snažno ritnu po šlemu i neko je povuče na kolena, dok joj je u glavi zvonilo od udarca. Prilika u skafanderu zveknu svojim vizirom o njen. Zatim oseti čelični stisak ruku na ramenima, i polete na zemlju. "Hej", nejako se pobuni. Nepoznati je trže za ramena i podiže na noge, zavrnuvši joj levu ruku visoko iza leđa. Napadač nešto otkuca na njenoj pločici, a onda je grubo gurnu napred, ne puštajući joj ruku. Ako padne, slomiće ruku. Osećala je kako dijamantska šara grejnog elementa u njenom odelu počinje da joj žari kožu, ocrtavajući se na njoj. Na svakih nekoliko koraka dobila bi udarac po šlemu.
Na njeno veliko čudo, nepoznati ju je odveo nazad do rovera. Gurnuo ju je u komoru, popeo se za njom, pustio vazduh u komoru, skinuo joj šlem, zatim svoj, i ona sa zaprepašćenjem vide da je to njen Sajmon; sa suzama na pocrvenelom licu, ne prestajući da je udara, vikao je: "Zašto? Zašto? Đavo da te nosi, uvek ista pesma, uvek ti, pa ti, u nekom posebnom svetu; kako možeš da budeš toliko sebična?" Poslednje reči bile su bolni krik; njen Sajmon, koji je uvek ćutao, koji nikad nije podigao glas, nikada nije prozborio više od reč-dve odjednom, sada ju je udarao i vrištao joj u lice, doslovno pljujući, gušeći se od besa. To je odjednom razbesne. Zašto tek sad, zašto to nije učinio kada joj je bio potreban neko ko još ima života u sebi? Zar je bilo neophodno ovo da ga razbudi? Udarila ga je pesnicom posred grudi, jako, i on se zatetura unazad. "Ostavi me na miru!" dreknu ona. "Ostavi me na miru!" A onda joj telom prostruja bol, ledeni drhtaj smrtonosne marsovske zime: "Zašto me nisi ostavio na miru?"
On povrati ravnotežu, zakorači napred, zgrabi je za ramena i protrese. Prvi put je bila svesna snage njegovih ruku. "Zato", viknu on, pa zastade da oblizne usne i udahne - "Zato..." Oči mu se iskolačiše, lice još više pomodre, kao da mu se u grlu zaglavilo hiljadu rečenica - njen pitomi Sajmon - a onda odustade i ponovo je protrese, vičući "Zato! Zato! Zato!"
|
