10.

     U dvorani Foresterovih, narod Zapadnog Marina sedeo je i raspravljao o bolesti čoveka na satelitu. Uzbuđeni, upadali su jedan drugome u reč, hitajući da kažu ono što im je na umu. Čitanje poglavlja iz romana O ljudskoj porobljenosti je počelo, ali niko nije hteo da sluša; svi su govorili sumornih lica, uzbunjeni, kao i sama Džun Raub, uviđanjem šta bi im se desilo ako bi disk-džokej umro.
     "Ne može on stvarno biti toliko bolestan", uzviknu Kas Stoun, najveći zemljoposednik u Zapadnom Marinu. "Nikad nikome ovo nisam rekao, ali, slušajte: imam stvarno dobrog lekara, specijalistu za srčane bolesti, dole u San Rafaelu. Dovešću ga do nekog otpremnika, negde, pa će on reći Dendžerfildu šta mu je. On ga može i izlečiti."
     "Ali on tamo gore nema lekove", reče stara gospođa Lali, najstarija članica njihove zajednice. "Čula sam ga kad je rekao, jednom, da je njegova pokojna gospođa potrošila sve."
     "Imam kvinidin", progovori apotekar. "To je verovatno tačno ono što je njemu potrebno. Ali nema načina da mu se to dobaci, gore."
     Erl Kolvig, šef policije Zapadnog Marina, reče: "Čujem da će vojska iz Čejena pokušati još jednom da ga dohvati, pre kraja ove godine."
     "Ponesi kvinidin u Čejen", reče Kas Stoun apotekaru.
     "U Čejen?" upita apotekar drhtavim glasom. "Više ne postoji nijedan drum koji bi vodio kroz Siere skroz na drugu stranu. Nikad ne bih stigao."
     Govoreći najsmirenije što je mogla, Džun Raub reče: "Možda on nije stvarno bolestan; možda je to samo hipohondrija, zato što je toliko izdvojen i sam, tamo gore, već toliko godina. Posumnjala sam da je to, zbog nečega u načinu na koji je podrobno opisivao jedan po jedan simptom." Međutim, jedva da ju je iko čuo. Ona trojica izaslanika iz Bolinasa, primeti ona, tiho su prišla radio-aparatu, pogurila se i slušala čitanje. "Možda on neće umreti", reče ona, napola sebi.
     Na to, majstor za naočare diže pogled ka njoj. Ona vide na njegovom licu izraz šoka i otupelosti, kao da je to uviđanje, da bi čovek na satelitu mogao biti bolestan i umreti, prejako za njega, nepodnošljivo. Čak ni bolest njegove sopstvene kćeri, pomisli ona, nije tako delovala na njega.
     Tišina se spustila na ljude u najudaljenijem delu dvorane, i Džun Raub diže glavu da vidi šta se desilo.
     Kroz vrata se ukotrljala svetlucava platforma sačinjena od mašinerije. Stigao je Hopi Harington.
     "Hopi, znaš šta je bilo?" doviknu mu Kas Stoun. "Dendžerfild kaže da mu nije dobro, možda nešto sa srcem."
     Svi su utihnuli, u očekivanju da fokomelus nešto kaže.
     Hopi se vozio pored njih, do radija; tu je zaustavio mobil, ispružio jednu manuelnu ekstenziju i počeo pažljivo rukovati dugmetom za traženje stanica. Trojica izaslanika iz Bolinasa se, sa puno poštovanja, skloniše u stranu. Šum statike se pojačao, zatim oslabio, a onda stiže glas Volta Dendžerfilda, jasan i jak. Čitanje je još trajalo, i Hopi, u središtu svoje mašinerije, poče slušati pomno. Tako on, i svi u dvorani, nastaviše da slušaju, ne govoreći ništa, sve dok zvuk najzad nije popustio zbog odlaska satelita iz domašaja prijema. Onda opet ostade samo statika.
     Iznenada, glasom sasvim nalik na Dendžerfildov, fokomelus reče: "Pa, dobro, dragi moji prijatelji, šta ćemo imati sledeće da nas zabavlja?"
     Ovog puta oponašanje je bilo tako savršeno, da nekoliko ljudi u dvorani šumno udahnu vazduh. Drugi počeše pljeskati, a Hopi se nasmeši. "'Ajde još malo tog žongliranja", predloži apotekar. "Meni se sviđa."
     "'Žongliranja'", ponovi foka, ovog puta u tačno oponašajući farmaceutov drhturav, sitničarski glas. "'Meni se sviđa.'"
     "Ne", reče Kas Stoun, "ja hoću da čujem kako on glumi Dendžerfilda; daj još malo toga, Hopi, 'ajde."
     Fokomelus okrete mobil tako da je sad stajao licem prema publici. "Huu-di huu-di huu", reče i nasmeja se tiho, sve u onim niskim, opuštenim tonovima koji su svima njima bili tako dobro poznati. Džuni Raub zastade dah; bila je utvarna ta fokina sposobnost oponašanja. Uvek ju je uznemiravala... a sad, ako sklopi oči, može zamisliti da je Dendžerfild nastavio govoriti, da je još u vezi sa njima. I ona učini tako, namerno zamišljajući da jeste istina ono što nije istina. On nije bolestan, i ne umire, reče ona sebi; slušaj ga. Kao da odgovara njenim mislima, prijateljski glas poče mrmljati: "Imam neki mali bol u prsima, ali to ništa nije; ne brinite se ništa, prijatelji. Uznemiren želudac, najverovatnije. Suviše se odajem uživanjima. A šta da uzmemo za to? Seća li se iko, tamo?"
     Jedan čovek iz publike povika: "Ja pamtim: alkalizuj 'Alka Selcerom'!"
     "Huu-di huu-di huu", ponovi topli glas i na to nadoveza jedno tiho 'he-he-he'. "Tako je. To ti je dobro. A sad, dozvolite da vam predložim kako da cele zime sačuvate lukovice gladiole, bez imalo straha da će ih napasti dosadne štetočine. Naprosto ih zamotajte u aluminijumsku foliju."
     Narod u dvorani poče pljeskati, a Džun Raub začu nekoga blizu sebe kako govori: "To je tačno ono što bi Dendžerfild kazao." To je rekao majstor za naočare, iz Bolinasa. Ona otvori oči i vide izraz na njegovom licu. Mora biti da sam i ja tako izgledala, uvide ona, one noći kad sam prvi put čula kako Hopi oponaša Dendžerfilda.
     "A sad", nastavi Hopi, opet glasom Dendžerfilda, "izvešću nekoliko teških majstorija koje sam u poslednje vreme usavršavao. Mislim da će vas ovo dobro prodrmati, dragi prijatelji. Gle'jte samo."

     Eldon Blejn, majstor za naočari iz Bolinasa, vide kako fokomelus polaže jedan novčić na pod, oko metar i po daleko od svog vozila. Obe mehaničke ruke se povukoše, a Hopi, još mrmljajući Dendžerfildovim glasom, poče da se usredsređuje na novčić, koji, najednom, kliznu preko poda ka njemu, zveckajući usput. Narod u dvorani poče pljeskati. Zarumenevši se od zadovoljstva, fokomelus im klimnu glavom i onda dohvati novčić i ostavi ga sad još dalje od sebe.
     Čarobnjaštvo, pomisli Eldon. Kao što reče Pet; foke to mogu, to im je naknada što nisu rođeni sa rukama i nogama, na taj način im priroda pomaže da prežive. Opet novčić kliznu ka mobilu, i opet narod u dvorani Foresterovih poče pljeskati.
     Eldon reče gospođi Raub: "On ovo izvodi svako veče?"
     "Ne", odgovori ona. "On izvodi razne trikove; ovaj još nikad nisam videla, ali, naravno, ja nisam svako veče ovde - imam toliko zaduženja, pomažem da naša zajednica dejstvuje. Izuzetna stvar, zar ne?"
     Delovanje na daljinu, uvide Eldon. Da, stvar je izuzetna. A mi njega moramo imati, reče on u sebi. Sumnje više nema. Jer, kad Volt Dendžerfild umre - a postaje očigledno da će umreti, i to uskoro - imaćemo ovu uspomenu na njega, ovu rekonstrukciju, otelotvorenu u ovom foki. Kao fonografska ploča koju možeš puštati zauvek.
     "Da li te on plaši?" upita Džun Raub.
     "Ne", reče Eldon. "A je l' bi trebalo?"
     "Pa, ne znam", reče ona zamišljeno.
     "Da li je on ikad emitovao prema satelitu?" upita Eldon. "Mnogi drugi majstori za popravke jesu. Čudno je da on nije - on, sa takvim sposobnostima."
     Džun Raub reče: "Nameravao je. Prošle godine počeo je da gradi otpremnik; radio je povremeno na tome, ali izgleda da ništa nije postigao. On se upušta u svakojake projekte... Uvek je zauzet. Možeš da pogledaš tu njegovu kulu. Iziđi načas, pa ću ti pokazati."
     On pođe za njom do izlaznih vrata dvorane Foresterovih. Zajedno su stali ispred zgrade i ostali tako u mraku sve dok im se oči nisu prilagodile i osposobile da vide. Da, tu je stajala 'kula': jedan neobičan, krivi jarbol, koji se u noćno nebo uzdizao, a onda prekidao naglo.
     "To je njegova kuća", reče Džun Raub. "Kula stoji na njenom krovu. Uradio je ceo posao sam, bez ikakve naše pomoći; ume da pojačava impulse iz svog mozga i unosi ih u mašine, koje naziva 'servo-asistori'. Na taj način, veoma je jak, jači nego ma koji običan čovek." Ona poćuta malo. "Svi mu se divimo. Uradio je mnogo za nas."
     "Da", reče Eldon.
     "Došli ste da ga kidnapujete, a?" upita Džun Raub tiho. "Da nam ga uzmete, zar ne?"
     Trgnuvši se iznenađeno, on poče poricati. "Ne, gospođo Raub - časti mi moje, došli smo da slušamo satelit; znaš da je tako."
     "Pokušavano je to i ranije", reče gospođa Raub. "Al' ne može, jer on ne da. Njemu se ne dopada ta vaša zajednica dole; poznata mu je objava koju ste doneli. Mi ovde gore nemamo takvu diskriminaciju, i on je vrlo zahvalan za to. Veoma je osetljiv na stvari koje se odnose na njega." Eldon Blejn se, sav zbunjen, poče odmicati od žene i primicati ulazu u zgradu.
     "Čekaj", reče gospođa Raub. "Ne moraš se brinuti; neću ja nikome reći. Ne krivim te što si ga video i poželeo za tvoju zajednicu. Znaš, on nije rođen ovde, u Zapadnom Marinu. Jednog dana, pre oko tri godine, dokotrljao se u grad na svom mobilu, i to ne na ovom nego na jednom starijem, koji mu je država napravila pre Krize. Vozio se čak od San Franciska, sve dovde; tako nam je rekao. Tragao je za mestom gde bi se mogao naseliti, ali nigde nije dobio priliku, ni od koga, sve dok nije stigao kod nas."
     "Dobro, dobro", reče Eldon. "Razumem."
     "Sve se danas otima", reče gospođa Raub. "Ali je potrebna dovoljna sila. Videla sam da su zaprežna kola vaše policije parkirana na drumu, ne mnogo daleko odavde; osim toga, znam da su ova dvojica sa tobom policajci. Ali Hopi radi ono što se njemu radi. Ako biste pokušali silom da ga povedete, mislim da bi vas poubijao; njemu to ne bi bilo teško izvesti, a ne bi se ni ustručavao."
     Posle kraće pauze, Eldon reče: "Ja... cenim tvoju otvorenost."
     Zajedno se, ćutke, vratiše u dvoranu Foresterovih.
     Svi pogledi bili su uprti u Hopija Haringtona, koji je još bio zabavljen oponašanjem Dendžerfilda: "... prestaje dok jedem", govorio je fokomelus. "Zbog toga podozrevam da je možda čir u želucu, a ne srčano oboljenje. Dakle, ako me sluša ijedan doktor i ako ima pristup do odašiljača..."
     Jedan slušalac iz dvorane ga prekide: "Ja ću stupiti u vezu sa mojim doktorom u San Rafaelu; to vam kažem bez šale. Ne možemo dozvoliti da oko Zemlje još jedan mrtav čovek kruži i kruži." Bio je to onaj isti koji je taj predlog izneo ranije; sad je zvučao još čvršće rešen. "Ili, ako je to samo u njegovom umu, kao što kaže gospođa Raub, zar ne bismo mogli predložiti doktoru Stokstilu da mu pomogne?"
     Eldon Blejn pomisli: ali Hopi nije bio prisutan u ovoj sali kad je Dendžerfild izgovarao te reči. Kako može da oponaša nešto što nije čuo?
     Onda uvide. Odgovor je bio sam po sebi jasan. Fokomelus ima radio-prijemnik kod kuće; pre nego što je došao u dvoranu Foresterovih, sedeo je sam kod kuće i slušao satelit. Ovo znači da u Zapadnom Marinu postoje dva upotrebljiva radio-aparata, dok u Bolinasu ne postoji nijedan. Eldon oseti gnev i očaj. Mi nemamo ništa, uvide on. A ovi ljudi ovde imaju sve, čak i jedan dodatni, privatni radio, za samo jednu osobu.
     Kao pre rata, pomisli on slepo. Oni žive jednako dobro kao pre rata. To nije pošteno.
     Okrete se i pohita iz sale, napolje, u noćni mrak. Niko ga ne primeti; niko nije mario. Toliko su bili zauzeti raspravom o Dendžerfildu i njegovom zdravlju, da nisu ni na koga drugog obraćali pažnju.
     Dolazeći odozdo, drumom, sa njim se suočiše tri prilike. Jedna od njih - visok, mršav čovek koji je nosio fenjer sa kerozinom. Pored njega je išla mlada žena tamnoriđe kose, a između njih jedna devojčica.
     "Je li završio čitanje?" upita žena. "Jesmo li zakasnili?"
     "Ne znam", reče Eldon i prođe ih.
     "Ooo, propustili smo!" razgalamila se devojčica. "Rekla sam vam da treba da požurimo!"
     "Pa, dobro, idemo ipak unutra", reče joj čovek, a onda njihovi glasovi utihnuše, jer je Eldon Blejn, očajan, zamicao u tamu, što dalje od prisutnosti i od zvukova drugih ljudi, bogatih žitelja Zapadnog Marina, koji imaju tako mnogo.

     Hopi Harnigton, koji je nastavio oponašanje Dendžerfilda, diže pogled i vide da Kelerovi, sa svojom devojčicom, ulaze u salu i sedaju u poslednji red. Dobro ste i požurili, reče on, zadovoljan što će imati veću publiku. Ali onda oseti nervozu, zato što ga je devojčica ispitivački posmatrala. Uvek ga je uznemiravalo nešto u načinu na koji ga ta Edi gleda. Nije mu se dopalo ni sad, i on najednom prestade.
     "'Ajde, Hopi", doviknu Kas Stoun.
     "Nastavi, nastavi", digoše se i drugi glasovi.
     "'Ajde, ono o 'Kul-ejdu'", dobaci jedna žena. "Otpevaj onu, onu pesmicu koju blizanci pevaju za 'Kul-ejd', znaš."
     "Kul-ejd, kul-ejd, jedva čekam jaaa..." zapeva Hopi, ali opet prestade. "Valjda je to dovoljno za večeras", reče on.
     Sala utihnu.
     "Moj brat", progovori devojčica Kelerovih, "kaže da je gospodin Dendžerfild negde u ovoj sali."
     Hopi se nasmeja. "Pa, i jeste", reče uzbuđeno.
     "Je li završio čitanje?" upita Edi Keler.
     "Oh, da, čitanje je gotovo", odvrati Erl Kolvig, "ali mi ga nismo ni slušali; mi smo slušali i gledali ovo Hopijevo. On je mnogo čudnih stvari izveo večeras, zar ne Hopi?"
     "Pokaži devojčici ono sa novčićem", predloži Džun Raub. "Mislim da bi ona uživala u tome."
     "Jest, izvedi to opet", reče apotekar sa svoje stolice. "To je bilo dobro; svi mi voleli bismo, siguran sam, to opet videti." Od silne želje da vidi, on ustade, zaboravivši one iza sebe.
     "Moj brat", reče Edi tiho, "želi da čuje čitanje. Zato je došao. Ne zanima ga ništa ni sa kakvim novčićem."
     "Budi mirna", reče joj Boni.
     Brat, pomisli Hopi. Nema ona nikakvog brata. Ovome se i nasmeja, na sav glas, i nekoliko ljudi u publici automatski uzvratiše osmesima. "Tvoj brat?" upita on, vozeći se mobilom bliže detetu. "Tvoj brat?" Zaustavi vozilo tačno ispred nje, ne prestajući da se smeje. "Mogu ja to da pročitam", reče. "Mogu da budem Filip, i Mildred, i svako u toj knjizi; mogu biti i Dendžerfild - što ponekad i jesam. Večeras sam bio, i zato tvoj brat misli da je u sali bio Dendžerfild. A bio sam, u stvari, ja." On se obazre po narodu. "Je l' tako, narode? Zar nije bio, zapravo, Hopi?"
     "Tako je, Hopi", saglasi se Kas Stoun i klimnu glavom. Počeše i drugi klimati glavama; svi, cela sala, ili bar većina.
     "Za ime Hristovo, Hopi", reče Boni Keler oštro. "Smiri se, inače ćeš ispasti iz tih kolica na pod." Gledala ga je na onaj njen strog, dominirajući način, i on oseti da se počeo povlačiti kao talas; odstupati, i protiv svoje volje. "Šta se to ovde radilo?" upita Boni žustro.
     Fred Kvin, farmaceut, reče: "Pa, Hopi je oponašao Dendžerfilda tako dobro da bi svako pomislio da je on!"
     Ostali zaklimaše glavama, pridružujući se.
     "Ti brata nemaš, Edi", reče Hopi devojčici. "Zašto kažeš da tvoj brat želi slušati čitanje, kad nemaš brata?" Smejao se i smejao. Devojčica je ćutala. "Mogu li ja njega da vidim?" upita on. "Da razgovaram s njim? Daj da ga čujem, pa ću... pa ću ga posle oponašati." Poče se smejati tako jako, da je jedva mogao videti išta ispred sebe; suze mu potekoše iz očiju, tako da ih je morao brisati jednim manuelnim ekstenzorom.
     "E, to će biti oponašanje i po", reče Kas Stoun.
     "Ja bih to rado čuo", reče Erl Kolvig. "Uradi to, Hopi."
     "Uradiću to", reče Hopi, "čim mi on buide išta rekao." Onda je samo sedeo u sredini mobila i čekao. "Če-kam", reče.
     "Sad je dosta", odvrati Boni Keler. "Ostavi moje dete na miru." Obrazi su joj bili zajapureni od besa.
     Prenebregavši njenu majku, Hopi reče devojčici: "Gde je on? Reci mi, gde je - da li je negde blizu?"
     "Nagni se dole", reče Edi. "Ka meni. Pa će ti se on obratiti." I njeno lice, kao i lice njene majke, bilo je nasmrt ozbiljno.
     Hopi se nagnu prema njoj, okrenuvši napola glavu na jednu stranu i podsmešljivo glumeći pažljivo osluškivanje.
     Jedan glas progovori iz njega samoga, kao da je deo njegovog unutrašnjeg sveta: "Kako si popravio onaj menjač? Kako si stvarno uradio to?"
     Hopiju se ote krik.
     Svi su zurili u njega, bledi u licu; svi su skočili na noge i ostali tako nepomični.
     "Čuo sam Džima Fergesona", reče Hopi.
     Devojčica ga je gledala smireno. "Hoćeš li da čuješ kako moj brat govori još nešto, gospodine Haringtone? Kaži mu još neke reči, Bile; on bi hteo još da te sluša."
     A u Hopijevom unutarnjem svetu, taj isti glas reče: "Izgledalo je kao da si ga zacelio. Kao da nisi zamenio polomljenu oprugu..."
     Hopi besomučnom brzinom obrte kolica i pojuri prolazom između sedišta do najudaljenijeg dela sale; tamo se opet obrte i ostade da sedi zadihan, daleko od devojčice Kelerovih; srce mu je gruvalo dok je zurio u nju. Ona je uzvraćala na njegovo zurenje jednakim zurenjem, ćutke, ali sada sa bledim tragom osmeha na licu.
     "Čuo si mog brata, zar ne?" upita ona.
     "Jesam", reče Hopi. "Jesam, čuo sam ga."
     "I znaš gde se nalazi."
     "Da", reče on. "Nemoj to raditi ponovo. Molim te. Neću se više baviti oponašanjima, ako ne želiš da ja to radim; važi?" Pogleda je molećivo, ali s njene strane nije bilo odgovora, nije bilo obećanja. "Izvinjavam se", reče on. "Verujem ti sada."
     "Bože dobri", reče Boni tiho. Okrete se ka mužu kao da mu postavlja neko pitanje. Džordž odmahnu glavom, ali ne odgovori.
     Polako i ravnomerno, dete reče: "Možeš ga ti i videti, gospodine Haringtone, ako hoćeš. Da li bi voleo da vidiš kako on izgleda?"
     "Ne", reče on. "Ne želim."
     "Da li te je uplašio?" Sad mu se devojčica otvoreno smeškala, ali osmehom praznim i hladnim. "On ti je vratio za ono što si me zlostavljao. Naljutio si ga, zato je to uradio."
     Prilazeći Hopiju i stajući pored njega, Džordž Keler reče: "Šta je bilo, Skočko?"
     "Ništa", reče on kratko.
     Uplašila me, pomisli on. Prešla me tim oponašanjem Džima Fergesona; potpuno me je prevarila, zaista sam pomislio da je to opet Džim. Edi je začeta na dan kad je Džim poginuo; to znam zato što mi je Boni jednom rekla, a ja mislim da je istovremeno začet i njen brat. Ali - nije istina; nije ono bio Džim. Bilo je oponašanje.
     "Vidiš", reče dete, "Bil se bavi oponašanjima, takođe."
     "Da." On, drhteći, klimnu glavom. "Da, bavi se."
     "I to dobrim." Devojčicine oči su svetlucale.
     "Da, veoma dobrim", reče Hopi. Kao moje, reče on sebi. Možda bolje od mojih. Dobro bi bilo da se ja pričuvam, pomisli on, tog njenog brata Bila; da ga zaobilazim. Zaista sam dobio lekciju i naučio je.
     A mogao je i biti Fergeson, uvide on, tamo, unutra. Ponovo rođen; to zovu reinkarnacija. Možda je to bomba uradila, na neki način meni nerazumljiv. U tom slučaju, nije oponašanje, i moje shvatanje u prvom trenutku bilo je tačno; ali, kako ću znati? On mi neće kazati; on me mrzi, zato što sam zezao njegovu sestru Edi. To je bila greška; nije trebalo to da radim.
     "Huu-di huu-di hu", reče on, i nekoliko ljudi se okrete ka njemu; privukao je malo pažnje, iz pojedinih delova dvorane. "Dakle, vaš stari drugar se javlja", reče on, ali srce mu nije bilo u tome, a glas mu je podrhtavao. On se široko osmehnu publici, ali mu niko ne uzvrati osmehom. "Možda možemo uhvatiti još malo čitanja", reče on. "Edin brat bi hteo da čuje." On ispruži jedan mehanički ekstenzor, pojača zvuk radija, poče okretati dugme za traženje stanica.
     Možeš ti dobiti šta god ti volja, pomisli on. Čitanje, ili bilo šta drugo. Otkad si tamo, unutra? Samo sedam godina? Više liči na večnost. Kao da si... kao da si uvek postojao. Bilo je strašno staro, sparušeno od starosti, belo, to što mu se obratilo. Nešto tvrdo i malo, što je plovilo. Preko usana izrasle paperjasto tanke dlake, ali dugačke, koje vise i vuku se u pramenovima, suvim. Kladim se da je bio Fergeson, reče on sebi; osećaj je bio takav. Fergeson je unutra, u tom detetu.
     Pitam se: može li on izići?
     Edi Keler reče svom bratu: "Kako si ga uplašio toliko? Stvarno je ucvikao."
     Iz nje, iznutra, onaj dobro poznati glas reče: "Bio sam neko koga je on poznavao, pre mnogo vremena. Jedan pokojnik."
     "A-ha", reče ona, "znači, to je. Pa, i mislila sam da je nešto tako." Ovo ju je zabavljalo. "Hoćeš li mu uraditi još nešto?"
     "Ako mi se ne bude sviđao", reče Bil, "mogao bih mu uraditi još mnogo toga, možda i mnogo različitih stvari."
     "Kako si znao o toj mrtvoj osobi?"
     "Oh", reče Bil, "zato što - znaš već. Zato što sam i ja mrtav." On se nasmeja, duboko dole u njenom stomaku; ona oseti njegovo podrhtavanje.
     "Ne, nisi", reče ona. "Živ si jednako kao i ja; prema tome, nemoj to govoriti; nije u redu." Plašilo ju je.
     Bil reče: "Izvini, samo sam se zafrkavao. Želeo bih da sam mogao videti njegovo lice. Kakvo je lice napravio?"
     "Grozno", reče Edi, "kad si rekao ono. Celo mu se lice okrenulo ka unutra, kao kod žabe. Ali ti ne možeš znati ni kako žaba izgleda; ti ni za jednu stvar ne znaš kako izgleda, zato i ne vredi da ti opisujem."
     "E, kad bih ja mogao izići", odvrati Bil žalostivno. "Kad bih mogao biti rođen, kao svi ostali. Zar neću moći jednog dana da budem rođen?"
     "Doktor Stokstil je rekao da nećeš."
     "Zar ne bi on mogao da udesi da ipak mogu? Koliko sam shvatio, rekla si..."
     "Nisam bila u pravu", reče Edi. "Mislila sam da on može da iseče jednu malu okruglu rupu, i da bi to uspelo, ali on kaže da ne može."
     Onda je njen brat, duboko u njoj, zaćutao.
     "Nemoj da te to nervira", reče Edi. "Ja ću nastaviti da ti pričam kako stvari idu." Želela je da ga uteši. Reče: "Nikad više neću uraditi kao onaj put kad sam se naljutila na tebe i prestala da ti pričam šta ima napolju; obećavam."
     "Možda bih ja mogao naterati doktora Stokstila da me pusti napolje", reče Bil.
     "Možeš li ti to? Ma, ne možeš."
     "Mogu, ako hoću."
     "Ne", reče ona. "To lažeš; ne možeš ti ništa osim da spavaš, pričaš sa mrtvima i možda izvodiš oponašanja kao malopre. Nije to nešto mnogo; praktično sve to mogu i ja, i još mnogo više."
     Nije bilo odgovora iznutra.
     "Bile", reče ona, "znaš šta? Vidi, sad dvoje ljudi zna o tebi - Skočko Harington zna i doktor Stokstil zna. A ti si govorio da niko nikad neće saznati o tebi. Dakle, nisi baš toliko pametan. Ja uopšte ne mislim da si ti mnogo pametan."
     U njoj, Bil je spavao.
     "Ako bi ti uradio bilo šta zlo", reče ona, "ja bih mogla da progutam nešto što bi te otrovalo. Zar ne? Prema tome, ima da budeš dobar."
     Sve više ga se plašila; sad je razgovarala sama sa sobom, trudila se da ojača svoje samopouzdanje. Možda bi dobro bilo da ti umreš, pomisli ona. Ali ja bih tad morala da nastavim da te nosim, a to... bi bilo bljak. Ne bi mi se dopalo.
     Stresla se.
     "Ne brini se ti o meni", reče Bil najednom. Opet je bio budan, ili možda nijednog trenutka nije bio stvarno zaspao; možda se samo 'pravio' da spava. "Znam ja mnoge stvari; umem se pobrinuti o sebi. Štitiću ja i tebe. Trebalo bi da ti je drago što sam tu, jer ja mogu... hm, ne bi ti to razumela. Znaš da mogu pogledati svakog ko je mrtav, kao onog čoveka koga sam maločas oponašao. Znaj da ima stvarno veliki broj njih, postoje bilioni i bilioni njih, a svaki je drugačiji. Kad spavam, čujem ih kako gunđaju. Svi su oni još tu, blizu."
     "Blizu? Gde blizu?" upita ona.
     "Ispod nas", reče Bil. "Dole, u zemlji."
     "Brrrr", reče ona.
     Bil se nasmeja. "Istina je. A doći ćemo i mi tamo. I mama će tvoja, i tata, i svi ostali. Svako i sve je tamo, pa i životinje. Onaj pas, onaj koji priča, na domaku je da bude tamo. Možda nije još sišao sasvim, ali to mu je isto." Videćeš."
     "Ja ne želim da vidim", reče ona. "Ja bih da slušam čitanje; znači, ćuti i pusti me da slušam. Zar nećeš i ti da slušaš? Uvek si mi govorio da ti se to dopada."
     "A biće i on uskoro tamo", reče Bil. "Taj što sedi u satelitu i čita."
     "Ne", reče ona. "Ne verujem ja u to; jesi li siguran?"
     "Jesam", reče njen brat. "Prilično siguran. A čak i pre njega... znaš li ko je 'čovek za naočare'? Majstor za naočare? Ne znaš, ali on će uskoro biti ovde, kroz samo nekoliko minuta. A onda, posle toga..." On prekide. "Neću da kažem."
     "I nemoj", saglasi se ona. "Ne kaži, molim te. Ja neću da čujem."

     Orijentišući se po visokom, krivom jarbolu Hopijevog otpremnika, Eldon Blejn pođe ka fokinoj kući. Situacija je 'sad ili nikad', uvide on. Imam samo malo vremena. Niko ga nije zaustavljao; svi su bili u dvorani, pa i sam fokomelus. Maznuću mu radio, reče Eldon sebi. Ako ne mogu da skembam foku, bar da se vratim u Bolinas sa nečim. Otpremnik je već bio blizu; Eldon oseti prisustvo Hopijeve konstrukcije - a onda se najednom spotače, i već je padao, mlatarajući rukama ispred sebe. Neki ostatak ograde, nisko pri tlu.
     Vide i kuću samu - naime, ostatke kuće. Temelje i jedan zid, a u sredini skrpljenu kocku, sobu napravljenu od raznog materijala prikupljenog iz ruševina, zaštićenu od kiše terpapirom. Katarka, pričvršćena teškim pridržnim žicama, uzdizala se odmah iza malog, metalnog, cevastog dimnjaka.
     Otpremnik je bio uključen.
     Eldon začu brujanje, još pre nego što vide gasnu plavu svetlost elektronskih cevi. Kroz pukotinu ispod vrata kocke pokrivene terpapirom dopirala je druga svetlost. On nađe kvaku, zastade, a onda je brzo okrete; vrata se otvoriše bez ikakvog otpora, maltene kao da nešto unutra očekuje njega.
     Jedan prijateljski, prisan glas tiho je nešto pričao, i Eldon Blejn pogleda svuda oko sebe, očekujući da vidi - neverovatno - fokomelusa. Ali taj glas je dopirao iz jednog radio-aparata koji je ležao na zanatskom radnom stolu, a oko njega alati, merni instrumenti i delovi potrebni za popravke, sve u potpunom neredu. Dendžerfild je nastavljao da govori, iako je satelit svakako već morao otići dalje. Ovakvu vezu sa satelitom nije još niko postigao, uvide on. Znači, imaju čak i to, ovi gore u oblasti Zapadni Marin. Ali zašto je veliki otpremnik uključen? Šta radi? On poče žurno gledati oko sebe...
     Glas iz radio-aparata poče se najednom menjati, umesto niskih i prisnih tonova dobijati oštrinu i grubost. "Majstore za naočare", reče glas, "šta ćeš ti u mojoj kući?" Bio je to glas Hopija Haringtona, i Eldon stade, zbunjen, trljajući se ošamućeno po glavi, pokušavajući da shvati i znajući, na nekom dubokom, nagonskom nivou, da ne shvata - i da nikad stvarno shvatiti neće.

     "Hopi", uspe on da kaže. "Gde si?"
     "Ovde sam", reče glas iz radija. "Približavam se. Čekaj tu gde si, naočareviću." Vrata sobe se otvoriše i Hopi Harington, u svom fokomobilu, pogleda oštrog i plamtećeg, stade pred Eldona. "Dobro došao u moj dom", reče Hopi ironično; glas je sad dopirao i iz njega, i iz radija, jednovremeno. "Da li si mislio da je to satelit, to što si čuo iz tog radija?" Jedna od njegovih manuelnih ekstenzija se ispruži i isključi radio. "Možda si mislio, ili ćeš možda misliti, jednog dana. Dakle, čoveče od naočara, govori. Šta ćeš ovde?"
     Eldon reče: "Pusti me da idem. Ništa neću; samo sam gledao."
     "Hoćeš radio, je li to?" upita Hopi bezizražajnim glasom. Izgledao je otupljen i nimalo iznenađen.
     Eldon reče: "Zašto je tvoj predajnik uključen?"
     "Zato što emitujem nešto ka satelitu."
     "Ako me pustiš", reče Eldon, "daću ti sve naočare koje imam. A one predstavljaju mesece lešinarenja po celoj severnoj Kaliforniji."
     "Nemaš ti nijedne naočare, ovog puta", reče fokomelus. "Ili, bar, ne vidim tvoju akten-tašnu. Ali, što se mene tiče, možeš ići; nisi učinio ništa loše, ovde. Nisam ti dao priliku." Nasmeja se brzo i mucavo.
     Eldon reče: "Da li ćeš pokušati da oboriš satelit?"
     Fokomelus se zagleda netremice u njega.
     "Hoćeš", reče Eldon. "Ti ćeš pomoću tog otpremnika aktivirati onaj poslednji, četvrti stepen rakete, koji nikada nije ispaljen; udesićeš da posluži kao retro-raketa, tako da će satelit utonuti nazad, u atmosferu, i onda pasti na zemlju."
     "Ja to ne bih mogao uraditi", reče foka posle nekog vremena. "Čak i kad bih hteo."
     "Možeš ti da utičeš iz daljine na stvari."
     "Reći ću ti šta radim, majstore za naočare." On zakotrlja mobil pored Eldona, onda ispruži jednu ekstenziju i uze neki predmet sa radnog stola. "Prepoznaješ li ovo? To je kotur magnetofonske trake. Biće emitovana satelitu, ali ogromnom brzinom, tako da će nekoliko sati informacija stati u nekoliko trenutaka. Istovremeno će sve poruke koje je satelit primao proteklih nekoliko meseci biti, kad preleće iznad nas, emitovane dole, meni, ultra-visokom brzinom. Tako je to bilo i predviđeno da radi, majstore za naočare. Pre Krize, pre nego što je izgubljena monitorska oprema ovde dole, na Zemlji."
     Eldon Blejn osmotri radio, na radnom stolu, a onda krišom pogleda ka vratima. Fokomobil se pomerio, tako da vrata više nisu bila zaprečena. On se zapita može li sad uraditi posao, ima li sad priliku.
     "Imam emisioni domašaj od pet stotina kilometara", govorio je Hopi. "Mogao bih dosegnuti prijemnike širom cele severne Kalifornije, ali ne više od toga, ako bih emitovao direktno. Međutim, ako pošaljem moje poruke na satelit, da one tamo budu snimljene. a onda emitovane ponovo i ponovo, dok on leti dalje..."
     "Dosegnućeš ceo svet", reče Eldon.
     "Tako je", reče Hopi. "U satelitu postoji potrebna mašinerija za to; ona će prihvatati svakojaka uputstva sa Zemlje."
     "A onda ćeš ti biti Dendžerfild", reče Eldon.
     Čovek-foka se osmehnu i zamuca: "A niko neće primetiti razliku. Ja to mogu izvesti uspešno; sve sam razradio. Kakva alternativa postoji? Tišina. Satelit će uskoro zaćutati, to je pitanje dana. A onda će taj glas, jedini koji objedinjuje svet, nestati, i svet će se raspasti. Spreman sam da isključim Dendžerfilda u svakom trenutku. Čim budem siguran da će on prekinuti svoje emitovanje."
     "Zna li on o tebi?"
     "Ne", reče Hopi.
     "Sad ću ja tebi da kažem šta ja mislim", reče Eldon. "Mislim da je Dendžerfild mrtav već odavno, i da smo mi, zapravo, slušali tebe." To govoreći, primicao se radio-aparatu na radnom stolu.
     "Nije tako", reče fokomelus postojanim glasom. "Ali uskoro će biti tako. Zapanjuje da je on ostao živ u takvim uslovima; vojska je odlično izabrala čoveka za taj posao."
     Eldon Blejn dograbi radio-aparat oberučke i potrča ka vratima.
     Fokomelus ga isprati zapanjenim pogledom, otvorenih usta; Eldon je video taj izraz na Hopijevom licu i već se našao napolju; polete punim trkom kroz tamu, prema parkiranim policiskim zaprežnim kolima. Skrenuo sam mu pažnju, reče Eldon sebi. Jadni prokleti foka pojma nije imao šta ću uraditi. A sve te pričancije - šta su značile? Ništa. Njegova zanošenja, manija veličine. On bi da sedi ovde i govori celom svetu, prima poruke celog sveta, da mu celo čovečanstvo bude publika... a to ne može niko osim Dendžerfilda; niko ne može odavde, odozdo, uključivati mašineriju na satelitu, tamo gore. Morao bi foka da bude gore, u samom satelitu, da bi...
     Nešto ga s leđa uhvati za vrat.
     Kako? - zapita se Eldon Blejn, padajući na lice, ali ne ispuštajući radio. On je ostao u kući a ja sam ovde, napolje. Delovanje na daljinu... uhvatio me. Da li sam pogrešio? Može li on zaista da dosegne tako daleko?
     Ono što ga je držalo za vrat, poče stezati.