11.

     Podižući iz geštetnera prvi list zapadnomarinskog malog petnaestodnevnog časopisa 'Novosti i pogledi', čiji je sam bio izdavač, Pol Dic kritički osmotri prvi članak, koji je lično i napisao.

     ČOVEK IZ BOLINASA UMRO, SLOMLJEN MU VRAT
     Pre četiri dana Eldon Blejn, majstor za naočare, iz Bolinasa, u Kaliforniji, koji je iz poslovnih razloga doputovao u ovaj deo zemlje, nađen je pored druma sa slomljenim vratom i tragovima nasilja na telu. Počinilac je nepoznat. Erl Kolvig, šef zapadnomarinske policije, počeo je obimnu istragu i sada obavlja razgovore sa ljudima koji su videli Blejna te noći.

     To je bila cela vest, i Dic, čitajući je, oseti duboko zadovoljstvo; dobar početak za ovo izdanje - zainteresovaće mnoge ljude, tako da će on možda dobiti još poneki oglas za sledeće izdanje. Njegov glavni izvor prihoda je Endru Gil, koji uvek reklamira svoj duvan i piće, i Fred Kvin, farmaceut, a ima i nekoliko kategorija malih oglasa. Ali nije kao u starim danima.
     Naravno, izostavio je iz članka jednu stvar, naime činjenicu da bolinaski majstor za naočari nije došao u Zapadni Marin ni zbog kakvog poštenog posla; a to je svakom jasno. Čak je bilo nagađanja da je došao da kidnapuje njihovog majstora za popravke. Ali pošto su to samo nagađanja, ne smeju se štampati.
     On posveti pažnju sledećem značajnom članku.

     DENDŽERFILD NAVODNO BOLESTAN
     Osobe koje prate noćne emisije sa satelita javljaju da je Volt Dendžerfild pre nekoliko dana saopštio da je 'bolestan, možda ima čir u stomaku ili srčano oboljenje', i da mu je potrebna lekarska nega. Veliku zabrinutost izrazili su prisutni u dvorani Foresterovih, javljeno je dalje. Gospodin Kas Stoun, koji je o ovome obavestio 'Vesti i poglede', kaže da će, kao poslednju mogućnost, pribeći tome da se posavetuje sa svojim ličnim lekarom-specijalistom, a zatim se raspravljalo, ali nije doneta nikakva odluka, da li bi trebalo da Fred Kvin, vlasnik apoteke na Point Rejzu, otputuje u Generalštab u Čejenu i ponudi lekove za Dendžerfilda.

     Ostatak časopisa sastojao se od lokalnih vesti, manje važnih; ko je kod koga bio na večeri, ko je posetio obližnji grad... To je ovlaš osmotrio, uverio se da su svi oglasi štampani savršeno, a onda nastavio da okreće geštetner i izvlači jedan po jedan list iz njega.
     Ali, naravno, ima i vesti koje nisu ušle u časopis, vesti koje se nikad neće moći štampati. Na primer: Hopija Haringtona prestrašilo sedmogodišnje dete. Dic se tiho nasmeja, razmišljajući o izveštajima koji su mu stigli o fokinoj 'frci', kako je imao napad straha pred onolikom publikom. Pa onda: gospa Boni Keler se opet smuvala sa nekim, ovog puta sa novim nastavnikom, Halom Bejnsom... ala bi to bila vest! Džek Tri, lokalni ovčar, optužuje nepoznate počinioce (po milioniti put) da mu kradu ovce. Šta još? Da vidimo, pomisli on. Proslavljenom stručnjaku za duvan, Endru Gilu, došla u posetu jedna nepoznata osoba iz grada, što bi moglo biti u vezi sa integracijom Gilovog duvansko-alkoholnog posla sa nekim ogromnim gradskim sindikatom, zasad nepoznatim. Na to se Dic namršti. Ako bi se Gil odselio, časopis 'Novosti i pogledi' ostao bi bez najpouzdanijeg oglašivača; a to nikako ne bi bilo dobro.
     Možda treba ovo ipak da štampam, pomisli on. Da pokrenem izvesno lokalno raspoloženje protiv toga što je Gil preduzeo, pa ma šta to bilo. Mešanje inostranih uticaja u našu duvansku industriju... mogao bih to formulisati tako. Strana lica, nejasnog porekla, viđena u našem kraju. Ta vrsta retorike. Moglo bi ubediti Gila da odustane; pa, on je pridošlica - osetljiv je. On je tek od Krize kod nas. Nije stvarno jedan od nas.
     Ko je ta zloslutna prilika koju su videli da razgovara sa Gilom? Ceo grad je radoznao u vezi s tim. Nikome se to ne dopada. Neki kažu da je bio crnac; drugi, da je belac pocrneo od radijacijskih opekotina - takve nazivaju ratnim 'zagorelcima'.
     Moglo bi se desiti tom zagorelcu isto ono što i bolinaskom trgovcu naočarima, razmišljao je Dic. Zato što ovde ima prevelik broj ljudi koji ne vole inostrana mešanja. Opasno je doći u ovaj kraj i mešetariti nešto.
     Ubistvo Eldona Blejna podsetilo ga je, prirodno, na smrt Austurijasa... mada je Austurijas ubijen po zakonu, javno, po odluci građanskog saveta i porote. Svejedno, u suštini nema mnogo razlike, oba ta pogubljenja zakoniti su izrazi raspoloženja građana. Isto bi bilo i ako bi najednom nestao sa ovog sveta taj crnja, ili zagorelac, ili već ko je taj koji se sada vrzma oko Gila - a nije nemoguće da bi neki vid osvete mogao sustići i Gila.
     Ali Gil ima moćne prijatelje; na primer Kelerove. Osim toga, mnogi ljudi zavise od njegovog pića i njegovih cigareta; i Orajon Straud, i Kas Stoun kupuju ogromne količine toga od njega. Zato je Gil, verovatno, bezbedan.
     Ali banana nije bezbedan, uvide Dic. Ne bih se rado našao na njegovom mestu. Taj je iz grada, pa ne zna koliko su duboka osećanja u maloj društvenoj zajednici. Mi ovde imamo određeni integritet, koji ne damo da bude povređen.
     Možda će on to morati da nauči na onaj teži način. Možda ćemo svi mi morati da vidimo još jedno ubistvo. Ubistvo nekog crnog. Koje je, u ponečemu, najbolje.

     Klizeći središnjom ulicom Point Rejza, Hopi Harington najednom sede sasvim uspravno, u sredini mobila: ugledao je jednog crnca koji mu je bio poznat. Sa tim čovekom je radio pre nekoliko godina, radio u 'Modernoj TV i servisu'; ovaj crnac izgledao je kao Stjuart Mak Konči.
     Ali onda foka uvide da je to još jedno od Bilovih oponašanja.
     Oseti užas zbog pomisli na moć te spodobe koja se nalazi u maloj Edi Keler; Bil je sposoban da izvede ovo, usred bela dana, a šta on ima kao protivsredstvo? Kao sa glasom Džima Fergesona, tako je i ovog puta prevaren, iako ima tako ogromne sposobnosti. Ne znam šta da radim, reče on sebi izbezumljeno; i nastavi da klizi prema tamnoj prilici. Koja ne iščeze.
     Možda, pomisli on, Bil zna da sam ja sredio majstora za naočare. Možda mi se sveti. Deca rade takve stvari.
     Zaokrete u pobočnu ulicu i ubrza mobil, bežeći od imitacije Stjuarta Mak Končija.
     "Ej", reče jedan glas, tonom upozorenja.
     Osvrte se i vide da je umalo pregazio doktora Stokstila. Nezadovoljan, uspori i zaustavi mobil. "Izvinjavam se." Onda, suženim očima, osmotri lekara, pomislivši da je to neko koga je poznavao u starim, pretkriznim danima; tad je Stokstil bio psihijatar i imao ordinaciju u Berkliju, pa ga je Hopi ponekad viđao na aveniji Šetok. Zašto je sad ovde? Kako se desilo da odabere za svoj boravak Zapadni Marin, isto kao on, Hopi? Da li je to bila samo slučajnost?
     Onda fokomelus pomisli: možda je Stokstil trajna imitacija, nastala na dan kad je prva bomba pala na oblast Zaliva; a tog dana je i Bil začet, zar ne?
     Ta Boni Keler, pomisli on; sve to emanira iz nje. Sve nevolje u ovoj zajednici... Ona situacija sa Austurijasom, koja nas je maltene pocepala, podelila nas u dva neprijateljska tabora. Ona se postarala da Austurijas bude ubijen, a zapravo je trebalo ubiti onog degenerika, onog Džeka Trija koji se nalazi tamo gore sa ovcama; u njega je trebalo pucati, a ne u ranijeg nastavnika.
     Taj je bio dobar čovek, osoba puna dobrote, pomisli foka o gospodinu Austurijasu. A na suđenju ga nije otvoreno podržao praktično niko... osim mene.
     Doktor Stokstil odsečno reče: "Pažljivije malo sa tim tvojim kolima, Hopi. To bih te zamolio kao uslugu meni lično."
     "Rekoh, izvinjavam se", odgovori Hopi.
     "Čega se plašiš?" upita doktor.
     "Ničega", reče Hopi. "Ne plašim se ničega na celom svetu." Onda se priseti incidenta u dvorani Foresterovih, svog tadašnjeg ponašanja. Ceo grad je doznao; i doktor Stokstil, iako nije lično bio prisutan. "Imam jednu fobiju", priznade on, ponet porivom. "Baviš li se time, ili si odustao? Fobija je, da ne ostanem zarobljen u zatvorenom prostoru. Tako sam i bio jednom, i to na dan kad je pala prva bomba. To mi je spaslo život, ali..." On slegnu ramenima.
     Stokstil reče: "A, tako."
     "Jesi li ikad pregledao devojčicu Kelerovih?" upita Hopi.
     "Jesam", odvrati dr Stokstil.
     Hopi oštro reče: "Onda znaš. To nije samo jedno dete, to su dva. Dva deteta, kombinovana nekako; ti verovatno znaš i tačno kako, a ja ne znam - i nije me briga. To je 'neobična' osoba, to dete - naime, ona i njen brat; zar ne?" Njegovo ogorčenje se prosu. "Ne izgledaju neobično. Zato se provlače neprimetno. Ljudi se oslanjaju samo na spoljašnji izgled, zar ne? Zar nisi to otkrio u svojoj praksi?"
     Stokstil reče: "Uopšteno govoreći, najčešće tako biva, da."
     "Čuo sam", nastavi Hopi, "da, po zakonu naše države, svi 'neobični' maloletnici, bez obzira na to da li su krvožedni ili ne, moraju biti predati vlastima u Sakramentu."
     Doktor ništa nije odgovorio; Stokstil ga je ćutke gledao.
     "Ti pomažeš Kelerovima da krše zakon", reče Hopi.
     Posle kraćeg ćutanja, dr Stokstil upita glasom niskim i postojanim: "Šta ti hoćeš, Hopi?"
     "N-ništa", promuca Hopi. "Naime, samo pravdu; samo da se zakon poštuje. Da li je to rđavo? Pridržavam se zakona. Registrovan sam u Eugeničkoj službi Sjedinjenih Američkih Država, kao..." Zagrcnu se na tim rečima. "...kao biološki nenormalac. Užasno je činiti to, ali ja činim to: podvrgavam se."
     "Hopi", reče doktor tiho, "šta si uradio bolinaskom majstoru za naočare?"
     Hopi obrte mobil hitro i otklizi niz ulicu, velikom brzinom, ostavivši doktora da stoji sam.
     Šta sam mu uradio, pomisli Hopi. Ubio ga; ti to znaš. Zašto pitaš? Šta te briga? Tip je došao iz druge pokrajine; dakle, ne računa se, i mi svi to znamo. Džun Raub kaže da je hteo da me kidnapuje, a to je objašnjenje koje većina ljudi prihvata - ono je dovoljno dobro Erlu Kolvigu, Orajonu Straudu i Kasu Stounu, a oni vode ovu društvenu zajednicu, zajedno sa gospođom Tolman, Kelerovima i Džun Raub.
     Zna on da sam ja ubio Blejna, uvide Hopi. Zna on o meni poprilično, iako mu nikad nisam dopustio da me fizički pregleda; zna da mogu obavljati dejstva na daljinu... doduše, to zna svako. Ali je možda on jedini od svih, ovde, koji shvata šta to znači. On je školovan čovek.

     Ako vidim onu imitaciju Stjuarta Mak Končija, pomisli on iznenada, posegnuću u daljinu i zadaviću je. Moram.
     Ali nadam se da je više neću videti, pomisli on. Ne podnosim mrtve; moja fobija odnosi se na to, na grob: bio sam sahranjen dole, sa onim komadom Fergesona koji se nije raspao, i bilo je grozno. Dve nedelje tako, sa jednom polovinom čoveka, koji je imao obzira prema meni, više obzira nego iko drugi koga sam ikad upoznao. Šta bi ti rekao, Stokstile, kad bih ja legao na tvoj kauč za psihoanalizu? Da li bi te zanimao traumatski incident te vrste, ili je takvih bilo i premnogo, u poslednjih sedam godina?
     Ta stvar zvana Bil, kod Edi Keler, živi na neki način sa mrtvima, reče Hopi sebi. Pola je u našem svetu, pola u onom drugom. On se gorko nasmeja, pomišljajući na ona vremena kad se zavaravao da je i on, sam, sposoban da stupi u vezu sa drugim svetom... kako sam se tu ispalio, pomisli on. Zavarao sam sebe samog ponajviše, pa tek onda druge. Oni nikad nisu saznali. Stjuart Mak Konči i pacov, Stjuart sedi i žvaće sa apetitom...
     Onda on uvide. To znači da Stjuart jeste preživeo; nije poginuo u Krizi, ili bar ne na početku, kao Fergeson. Znači, ono što je on maločas video možda, ipak, nije imitacija.
     Tresući se, on zaustavi mobil i ostade da sedi i hitro razmišlja.
     Zna li on išta o meni? - upita se. Može li me uvaliti u ma kakvu nevolju? Ne, zaključi on, jer u tim danima - šta sam bio? Samo jedno bespomoćno stvorenje u kolicima državne proizvodnje, zadovoljno ma kakvim zaposlenjem, svakom dobačenom milostinjom. Mnogo toga se promenilo. Sad sam od životnog značaja za celu oblast Zapadnog Marina, reče on sebi; majstor za popravke, vrhunski sposoban.
     Zakotrlja se nazad, istim putem kojim je i došao, i poče tragati za Stjuartom Mak Končijem. I, doista, Stjuart je bio tu: pešačio je u pravcu Endru Gilove fabrike duvana i žestokih pića. Foka se poveze žurno za njim, a onda se doseti nečega.
     Navede Mak Končija da se spotakne.
     Sedeći u mobilu, široko se isceri: crnac se spotakao, zamalo da padne, zatim je stao opet čvrsto na noge i namršteno se zagledao dole, u pločnik. Onda nastavi da pešači, sad sporije, birajući pažljivo put preko polomljenih betonskih ploča i oko busenja korova.
     Foka se vozio za njim, i kad se nađe na samo korak iza njega, reče: "Stjuart Mak Konči, prodavac televizora, tip koji jede pacove, sirove."
     Crnac se zatetura kao da ga je nešto udarilo. Ne okrete se; samo stade, pruživši ruke ispred sebe, šireći prste.
     "Kako ti prija život posle smrti?" upita Hopi.
     Trenutak potom, crnac reče promuklo: "Prija." Okrete se, tek sad. "Znači, ti si se izvuk'o." Poče pomno posmatrati foku i fokomobil.
     "Jest'", reče foka. "Izvuk'o sam se. I to bez jedenja pacova."
     "Pretpostavljam da si majstor za popravke, ovde", reče Stjuart.
     "Aha", reče Hopi. "Uvek pri ruci: Skočko bez ruku. To sam ti ja. Šta radiš?"
     "Ja sam... u poslu sa homeostatičkim klopkama za gamad."
     Foka se zakikota.
     "Da li je to tako prokleto smešno?" upita Stjuart.
     "Nije", reče foka. "Izvini. Drago mi je što si ostao živ. Ko je još preživeo? Onaj psihijatar preko puta 'Moderne' - on je ovde. Stokstil. Fergeson je poginuo."
     Onda su obojica ćutali.
     "Lajthajzer je poginuo", reče Stjuart. "I Bob Rubenštajn. I kelnerica Koni, i onaj Toni; pamtiš ih?"
     "Pamtim", reče fokomelus, klimajući glavom.
     "Da li si poznavao gospodina Krodija, zlatara?"
     "Ne", reče foka. "Bojim se da nisam."
     "On je osakaćen. Izgubio obe ruke i oslepeo. Ali je živ, u jednoj državnoj bolnici u Hejvardu."
     "Zašto si došao ovde gore?" upita foka.
     "Poslovno."
     "Da li si došao da ukradeš od Endrua Gila njegovu formulu za specijal-deluks zlatno-etiketne cigarete?" Foka se opet zakikota, ali pomisli: istina je. Ko god se došunja ovde iz drugih oblasti, ima plan za ubistvo ili krađu; na primer Eldon Blejn, majstor za naočare, a taj je došao iz Bolinasa koji nam je mnogo bliže.
     Stjuart drveno reče: "Moj posao me prinuđuje da putujem; ja se krećem kroz celu severnu Kaliforniju." Malo poćuta, pa nastavi: "To je naročito važilo dok sam imao Edvarda Princa od Velsa. Sada moja kola vuče drugorazredni konj, pa mi treba duže da stignem bilo kuda."
     "Čuj", reče Hopi, "ne reci nikome da me poznaješ od ranije, jer ako to uradiš, ja ću biti veoma uznemiren; razumeš? Ja sam već mnogo godina bitan deo ove zajednice, i ne želim da naiđe ništa čime bi to bilo izmenjeno. Možda možemo ovako: da ti ja pomognem u tvom poslu, a onda ti da odeš. Šta kažeš na to?"
     "Važi", reče Stjuart. "Otići ću što pre budem mogao." Proučavao je foku tako pomno, da se Hopi poče i nehotice vrpoljiti: oseti se nezgodno. "Dakle, našao si mesto za sebe", reče Stjuart. "To ti je dobro."
     Hopi reče: "Upoznaću te sa Gilom; eto šta ću uraditi za tebe. Ja sam njegov dobar prijatelj, prirodna stvar."
     Klimnuvši glavom, Stjuart reče: "Fino. Ceniću to."
     "I nemoj nešto da uradiš, jesi čuo?" Foka začu kako mu se sopstveni glas uzdiže prema cičanju; nije mogao to kontrolisati. "Nemoj slučajno da mazneš nešto ili da izvršiš neki drugi zločin - jer užasne stvari ima da ti se dogode - jasno?"
     Crnac uozbiljeno klimnu glavom. Ali nije se primećivalo da se uplašio; nije se skupio od straha, pa foka poče osećati zlu slutnju, sve jaču. Voleo bih da ti odeš, pomisli foka. Nosi se odavde, bre; nemoj mi praviti nikakvu frku. Radije bih da te ne poznajem; radije bih da ne poznajem nikoga iz spoljašnjeg sveta, nikoga od pre Krize. Ni da mislim o tome.
     "Ja se sakrio ispod pločnika", reče Stjuart najednom. "Kad je pala prva velika bomba. Prošao sam kroz onu rešetku; bilo je stvarno dobro sklonište."
     "Zašto sad to pominješ?" zacvile foka.
     "Ne znam. Mislio sam da bi te zanimalo."
     "Ne zanima me", zacvile opet foka; pritisnu manuelne ekstenzore na uši. "Ne želim ni da slušam ni da mislim više o tim vremenima."
     "Pa, dobro", reče Stjuart, zamišljeno čupkajući donju usnu, "'ajmo onda da vidimo tog Endru Gila."
     "Kad bi znao šta ja mogu da ti uradim", reče foka, "uplašio bi se. Ja mogu..." Zaćuta; umalo da pomene Eldona Blejna, majstora za naočare. "...da pokrećem stvari", reče on. "Iz velike daljine. To je jedan oblik čarobnjaštva; ja sam čarobnjak!"
     Stjuart odvrati: "Nije to magija." Glas mu je bio sasvim ravan. "Za to, imamo naziv nakazuckanje." On se osmehnu.
     "N-ne", promuca Hopi. "Šta bi to značilo? 'Nakaz-kuckanje?' Nikad nisam čuo tu reč. Nešto kao kuckanje po stolu?"
     "Da, ali u društvu sa nakazama. Sa 'neobičnima'."
     Ovaj me se ne boji, uvide Hopi. To je zato što me je poznavao u starim danima, kad nisam bio niko i ništa. Stvar je beznadežna: crnja je suviše glup da shvati da se sve promenilo - ostao je praktično isti kao pre sedam godina, kad ga je Hopi poslednji put video. Inertan, kao kamen.
     Hopi onda pomisli na satelit. "Samo ti pričekaj", reče on, bez daha, Stjuartu. "Neće još mnogo proći, pa ćete i vi, velegrađani, znati o meni; svako na celom svetu će znati, kao što znaju meštani ovde. Neće imati još dugo da se čeka; ja sam maltene spreman!"
     Stjuart načini širok, tolerantan osmeh, i reče: "Prvo me impresioniraj na taj način što ćeš me upoznati sa duvandžijom."
     "Znaš ti šta bih ja mogao uraditi?" upita Hopi. "Mogao bih izvući tu formulu Gilovu iz sefa, ili gde je već čuva, i spustiti je pravo u tvoje ruke. Šta kažeš na to?" On se nasmeja.
     "Samo ti meni obezbedi sastanak sa njim", ponovi Stjuart. "Ja samo to želim; nisam zainteresovan za njegovu formulu za duvan." Izgledao je umorno.
     Cepteći od brige i besa, foka zaokrete mobilom prema Gilovoj fabričici i povede crnca tamo.

     Endru Gil diže pogled sa svog posla - valjuškanja cigareta u papir - i vide Hopija Haringtona, koji mu se nije dopadao, kako ulazi u fabriku sa nekim crncem, koga nije poznavao. Gil se najednom oseti nelagodno. Ostavi cigaret-papir i diže se na noge. Pored njega, na dugačkom radnom stolu, drugi zavijači cigareta, njegovi zaposlenici, nastaviše da rade.
     Ukupno je imao osam zaposlenih ljudi, u odeljenju za cigarete. Destilerija, u kojoj se pekla rakija, imala je druge zaposlenike, njih dvanaest; ali destilerija je na severu, u pokrajini Sonoma. Zaposlenici nisu bili meštani. Gilovo preduzeće bilo je najveća proizvodna organizacija u Zapadnom Marinu, ako se ne računaju farme kao što je ona Orajona Strauda, ili ranč sa ovcama Džeka Trija; a prodavalo je svoje proizvode širom Severne Kalifornije; njegove cigarete su putovale, u sporim etapama, iz jednog grada u drugi, i tako dalje, pa su neke čak, rekoše mu, stigle i na Istočnu obalu SAD i postale poznate tamo.
     "Da?" upita on Hopiju. Stao je tačno pred fokomobil, tako da je foka morao da se zaustavi na priličnoj udaljenosti od radnog prostora. Ovo je, nekada, bila gradska pekara; sagrađena od betona, preživela je udarne talase od eksplozija bombi i postala mesto idealno za njega. Naravno, davao je ovim ljudima plate praktično nikakve; oni su bili presrećni da se zaposle, bez obzira na to koliko je majušna plata.
     Hopi promuca: "Ovaj č-čovek je došao odozdo, iz B-berklija da te vidi, gospodine Gil; kaže da je važan poslovni čovek. Je li tako?" Foka se okrete ka crncu. "Tako si mi rekao, zar ne?"
     Pruživši ruku, crnac reče Gilu: "Zastupam Hardijevu korporaciju za homeostatičke klopke za štetočine, iz Berklija, Kalifornija. Ovde sam da te upoznam sa jednim zapanjujućim predlogom koji bi lako mogao značiti utrostručenje tvoje zarade kroz šest meseci." Njegove tamne oči su plamtele.
     Nastade ćutanje.
     Gil suzbi poriv da se glasno nasmeje. "Vidim", reče on, klimnu glavom i zabi ruke u džepove; ali se postavi ozbiljno. "Vrlo zanimljivo, gospodine..." Pogleda crnca upitno.
     "Stjuart Mak Konči", reče crnac.
     Rukovaše se.
     "Moj poslodavac, gospodin Hardi", reče Stjuart, "ovlastio me je da ti opišem, podrobno, kako bi bila načinjena mašina za proizvodnju cigareta, potpuno automatska. Mi, u Hardijevoj 'Homeostatici', dobro znamo da se tvoje cigarete sve savijaju na starinski način, ručno." On pokaza ka zaposlenicima koji su radili u zadnjem delu fabrike. "Takav postupak je stotinu godina zastareo, gospodine Gil. Postigao si, svojim zlatno-etiketnim specijal-deluksicama, vrhunski kvalitet..."
     "Koji nameravam da održim", reče Gil tiho.
     Gospodin Mak Konči nastavi: "Naša automatska elektronska oprema neće, ni u kom slučaju, žrtvovati kvalitet da bi se dobilo na kvantitetu. Zapravo...
     "Čekaj", reče Gil. "Ne želim o tome raspravljati sad." On baci pogled ka foki, koji je, parkiran pokraj njih, slušao. Foka pocrvene i odmah okrete mobil.
     "Odoh ja", reče Hopi. "Ovo me ne zanima; zbogom." Iskotrlja se kroz otvorena vrata fabrike, na ulicu. Njih dvojica gledala su ga kako odlazi, sve dok nije nestao sa vidika.
     "Naš majstor za popravke", reče Gil.
     Mak Konči zausti da nešto kaže, pa se predomisli, pročisti grlo i prošeta se nekoliko koraka, osmatrajući fabriku i radnike. "Lepo mesto imaš ovde, Gil. Želim da se izjasnim ovog trenutka koliko cenim tvoju robu; prva je na svome polju, tu sumnje nema."
     Nisam čuo takav govor, uvide Gil, već sedam godina. Teško je poverovati da još postoji na svetu; toliko toga se izmenilo, a ipak je ovde, u ovom čoveku, Mak Končiju, ostalo nedirnuto. Gil oseti žarenje zadovoljstva. Ovo ga je podsetilo na srećnija vremena: ovaj govor u stilu trgovačkog putnika. On se oseti prijateljski nastrojen prema ovom čoveku.
     "Hvala ti", reče iskreno. Možda svet, najzad, počinje zaista da se vraća nekim svojim starim vidovima, nekim učtivostima, nekim običajima i preokupacijama, zahvaljujući kojima je svojevremeno postao ono što je postao. Ovo je autentično, pomisli on; ovaj Mak Končijev način govora. Nije simulacija, nego nešto što se održalo sve dosad; ovaj čovek je nekako uspeo da sačuva svoju tačku gledanja, svoj polet, kroz sve što se dogodilo - još i sad on planira, smišlja nešto, truća neke lagarije... ništa ga ne može i ništa ga neće zaustaviti.
     On je, uvide Gil, naprosto dobar trgovački putnik. Nije dozvolio da ga čak ni vodonični rat, i kolaps celog društva, odvoje od toga.
     "Može li šolja kafe?" upita Gil. "Napraviću pauzu od deset ili petnaest minuta, pa mi tad možeš pričati o toj, valjda, automatici."
     "Prave kafe?" upita Mak Konči, a prijatna, optimistička maska za tren mu skliznu sa lica, otkrivajući zurenje gole, žudne gladi.
     "Tja, žao mi je", reče Gil. "Erzac je; ali ne loš erzac. Mislim da će ti se dopasti. Bolji je od onoga što se u gradovima prodaje na takozvanim 'kafe' kioscima." Ode da pristavi džezvu vode.
     "Silno mesto imaš ovde", reče Mak Konči, dok su čekali da se voda za kafu zagreje. "Veoma upečatljivo i radino."
     "Hvala", reče Gil.
     "Dolazak ovamo predstavlja ispunjenje jednog starog sna", nastavi Mak Konči. "Nedelju dana putovanja mi je trebalo dovde, a smišljao sam da dođem još od kako sam popušio moju prvu specijal-deluksicu. Ovo je..." Borio se da nađe prave reči kojima bi izrazio svoju misao. "...ostrvo civilizacije u varvarskim vremenima."
     Gil reče: "Šta misliš o unutrašnjosti naše zemlje, uopšte? Ovakav mali grad, u poređenju sa životom u velikim gradovima... razlika je znatna."
     "Tek što sam došao", reče Mak Konči. "A došao sam pravo ka tebi; nisam odvojio neko posebno vreme za istraživanje. Mom konju bila je potrebna nova prednja desna, pa sam ga ostavio u prvoj štali, kad se pređe onaj metalni mostić."
     "Oh, da", reče Gil. "Ta pripada Straudu; znam na koje mesto misliš. Njegov kovač će uraditi posao valjano."
     Mak Konči reče: "Život ovde izgleda mnogo mirniji. U gradu, ako negde ostaviš konja... pa, eto, pre nekog vremena ostavio sam konja da bih prešao preko Zaliva, a kad sam se vratio, našao sam da ga je neko pojeo; takve stvari ogade čoveku grad i stvore želju da se krene negde drugde."
     "Znam", reče Gil. "U gradu je okrutno, zato što još ima toliko beskućnika i očajnika."
     "Zaista sam voleo tog konja", reče Mak Konči ucveljeno.
     "Pa", reče Gil, "u seoskim krajevima neprestano se susrećeš sa smrću životinja; to je oduvek bila jedna od osnovnih neprijatnih istina seoskog života. Kad su bombe pale, hiljade životinja ovde gore bile su jezivo ranjene; ovce, goveda... ali to se ne može uporediti, naravno, sa stradanjem ljudi, dole, odakle si ti došao. Mora biti da si video mnogo ljudske patnje, od K-dana do danas."
     Crnac klimnu glavom. "To, a i nakazne mutacije. Nakaze, i životinjske i ljudske. Dok, međutim, Hopi..."
     "Hopi nije poreklom iz ovog kraja", reče Gil. "Pojavio se kod nas posle rata - naime, javio se na naš oglas kojim smo tražili majstora za popravke. A nisam ni ja odavde; ja sam se nalazio na proputovanju, onog dana kad su bombe pale, pa sam se opredelio da ostanem."
     Kafa je bila gotova, i njih dvojica počeše da piju. Neko vreme ne rekoše ništa.
     "Koju vrstu klopki za štetočine pravi tvoja kompanija?" upita Gil uskoro.
     "Ne pasivnu vrstu", reče Mak Konči. "Pošto je homeostatička, a to znači samoinstruktivna, ona juri, recimo, pacova - ili psa, ili mačku - dole, kroz mrežu tunela koju su životinje iskopale i koja sad postoji recimo ispod Berklija... goni jednog pacova, ubije ga, onda goni sledećeg, i tako dalje, sve dok ne potroši gorivo ili dok, eventualno, neki pacov ne uspe da je uništi. Postoje i neki blistavi pacovi, znaš, mutacije koje su na znatno višem mestu na evolucionoj lestvici, koji znaju kako da onesposobe Hardijevu homeostatičku klopku za gamad. Ali takvih je malen broj."
     "Upečatljivo", promrmlja Gil.
     "A sad, naša predložena mašina za savijanje cigare..."
     "Prijatelju moj", reče Gil, "ti se meni dopadaš, ali - evo u čemu je problem. Nemam para za kupovinu vaše mašine, a nemam ni šta da vam ponudim u zamenu. Niti nameravam da pustim ikoga da uđe u moj posao kao ortak. Znači, šta preostaje?" On se osmehnu. "Moram nastaviti kao dosad."
     "Čekaj", reče Mak Konči uporno. "Mora postojati neko rešenje. Možda bismo ti mogli iznajmiti Hardijevu cigaret-rol mašinu, s tim da je otplaćuješ tokom iks nedelja, određenim brojem cigareta, i to zlatno-etiketnih specijal-deluksica, dakle svake nedelje po iks cigareta." Lice mu je bilo živnulo, ozareno. "Korporacija Hardi bi mogla, na primer, postati jedini ovlašćeni distributer tvoje cigarete; mogli bismo te zastupati svuda, razviti sistematsku prodajnu mrežu uzduž i popreko severne Kalifornije, za razliku od nasumičnog sistema koji ti, sad, koliko se može primetiti, koristiš. Šta kažeš na to?"
     "Hmmmmm", reče Gil. "Moram priznati da zvuči zanimljivo. Distribucija mi sigurno nije bila najjača strana... Već nekoliko godina ja pomišljam, s vremena na vreme, o potrebi da se pokrene jedna organizacija, baš takva. Naročito kad se ima u vidu da je moja fabrika u seoskom kraju. Pomišljao sam ja i na preseljenje u veliki grad, ali tamo je suviše otimačine i vandalizma. A i ne želim se vraćati u veliki grad; ovo, ovde, je moj dom."
     Ne reče ništa o Boni Keler. Ona je bila njegov pravi razlog da ostane u Zapadnom Marinu; njihova romantična veza se okončala još pre nekoliko godina, ali on je sad zaljubljen u nju više nego ikad. Čak ju je gledao kako ide od muškarca do muškarca, sve više nezadovoljna svakim sledećim; u srcu je Gil verovao da će se ona jednog dana ipak vratiti njemu. Boni je i mati njegove kćeri; on je dobro znao da je Edi Keler njegovo dete.
     "Siguran si", reče on iznenada, "da se nisi popeo ovamo da bi ukrao formulu za moje cigarete?"
     Mak Konči se nasmeja.
     "Smeješ se", reče Endru Gil, "ali ne odgovaraš."
     "Ne, nisam zato ovde", reče crnac. "Naš posao je proizvodnja elektronskih mašina, a ne cigareta." Ali Gilu se činilo da na crnčevom licu vidi neki izraz izbegavanja, a u glasu prepoznaje neki višak pouzdanja i nonšalantnosti. Najednom se Gil oseti nelagodno.
     Ili je to seoski mentalitet? - upita se on. Izolacija me počela savladavati; sumnjičavo gledam svakog pridošlicu... i sve nepoznato.
     Moraću da pripazim, ipak, odluči on. Ne smem se prepustiti nekom zanosu samo zato što ovaj čovek budi u meni uspomene na dobre, stare, predratne dane. Moram veoma podozrivo razmotriti tu mašinu. Pa, najzad, ja sam mogao angažovati Hopija da projektuje i napravi jednu takvu; čini se da je on veoma sposoban u tom pravcu. Sve to što mi ovaj predlaže, mogao sam ja uraditi sasvim samostalno.
     Možda sam usamljen, pomisli on. Možda je u tome stvar; usamljen sam u smislu da mi nedostaju ljudi iz velikih gradova i njihov način razmišljanja. Dodijala mi je provincija - Point Rejz sa listićem 'Novosti i pogledi' koji je pun mediokritetskih tračeva, pa još i šapirografisan!
     "Pošto si upravo došao iz grada", reče on glasno, "mogao bih te zapitati - ima li ikakvih zanimljivih vesti, nacionalnih ili međunarodnih, u poslednje vreme, koje možda nisam čuo? Satelit hvatamo, ali, iskreno, mene već zamara da slušam pričanciju disk-džokeja i muziku. I ta beskonačna čitanja."
     Obojica se nasmejaše. "Znam šta hoćeš reći", odvrati Mak Konči, otpijajući kafu i klimajući glavom. "Pa, da vidimo. Koliko saznajem, u toku su pokušaji da se opet proizvede automobil, negde u blizini ruševina Detroita. Prave ga većim delom od šperploče, ali motor je kerozinski."
     "Ne znam samo gde će nabavljati kerozin", reče Gil. Pre nego što naprave auto, trebalo bi prvo da pokrenu nekoliko rafinerija. I da oprave nekoliko najvažnijih drumova."
     "Ah, da, još nešto. Vlada planira da ponovo otvori jedan od drumova kroz Stenovite planine, pre kraja ove godine. Prvi put posle rata."
     "To su velike vesti", reče Gil, zadovoljan. "Nisam to znao."
     "A telefonske kompanije..."
     "Čekaj", reče Gil, ustajući. "Šta kažeš da sipnemo malo rakije u tvoju kafu? Kad si poslednji put pio 'kafe rojal'?"
     "Pre više godina", reče Stjuart.
     "Ovo je Gilova sa pet zvezdica. Moja sopstvena. Iz doline Sonome." Poče sipati iz jedne zdepaste, četvrtaste boce u Mak Končijevu šolju.
     "Evo još nečeg što bi te moglo zanimati." Mak Konči posegnu u džep kaputa i izvuče nešto pljosnato, presavijeno. Rasklopi i raširi tu stvar, i Gil vide koverat.
     "Šta ti je to?" Gil uze koverat i osmotri ga, i ne primeti na njemu ništa naročito. Najobičniji koverat sa adresom i markom, poništenom... onda on shvati, i od tog trena bilo mu je teško da veruje svojim čulima. Poštanske usluge. Pismo iz Njujorka.
     "Tako je", reče Mak Konči. "Isporučeno mom gazdi, gospodinu Hardiju. Čak sa Istočne obale; stiglo je za samo četiri nedelje. Vlada u Čejenu, vojna vlast, eto ko je to izveo. Pošta ide jednim delom puta pomoću dirižabla, zatim kamionom, pa je nose jahači, a poslednji deo puta idu prenosioci pešice."
     "Dobri Bože", reče Gil. I poče dolivati brendi sa pet zvezdica i u svoju kafu.