12.

     "Hopi je ubio onog prodavca naočara iz Bolinasa", reče Bil svojoj sestri. "Planira da ubije još nekoga, kasnije, a posle toga ne znam, ali biće otprilike nešto slično."
     Njegova sestra igrala je igru zvanu 'kamen, makaze, hartija' sa troje druge dece; sad je prestala, skočila na noge i otrčala brzo do ivice školskog dvorišta, da bi bila sama i mogla razgovarati sa Bilom. "Otkud znaš?" upita ona uzbuđeno.
     "Otud, što sam razgovarao sa gospodinom Blejnom", reče Bil. "On je sad dole, ispod, a dolaze i drugi. Voleo bih da iziđem i da razbijem Hopija; gospodin Blejn kaže da bi tako i trebalo. Pitaj ponovo doktora Stokstila mogu li se ja nekako roditi." Glas njenog brata dobi tonove žalosti. "Kad bih mogao biti rođen i poživeti makar samo malo..."
     "Možda bih ga ja mogla srediti", reče Edi zamišljeno. "Pitaj gospodina Blejna šta treba da uradim. Ja se Hopija, kao, malo plašim."
     "Mogao bih izvesti imitacije koje bi ga ubile", reče Bil, "ali samo ako bih mogao izići napolje. Imam neke super imitacije. Da čuješ samo Hopijevog oca; njega izvodim stvarno dobro. O'š čuješ?" Dubokim glasom odraslog čoveka on reče: "Vidim da Kenedi predlaže još jedno smanjenje poreza. Ako on misli da na taj način može srediti ekonomiju, onda je luđi od onog kol'ko ja mislim da je lud, a mislim da je prokleto lud."
     "Izvedi mene", reče Edi. "Oponašaj mene."
     "Kako bih to mogao?" upita Bil. "Ti još nisi mrtva."
     Edi reče: "Kako to izgleda, biti mrtav? Jednog dana ću biti, zato hoću da znam."
     "Smešno je. Nalaziš se dole, u jednoj rupi, i gledaš gore. I sasvim si ravna, sasvim... pa, prazna. I znaš šta posle bude? Posle nekog vremena se vratiš. Budeš, kao, oduvana na neko mesto, a to mesto je mesto tvog povratka! Jesi to znala? Mislim, nađeš se opet ovde gore, gde si sad. Sve ovako debela i živa."
     "Ne", reče Edi. "Nisam to znala." Bilo joj je dosadno; želela je čuti više o Hopiju, kako je ubio Blejna. Posle izvesne tačke, svi ti mrtvi ljudi 'dole, ispod' prestaju biti zanimljivi, zato što nikad ništa ne rade, samo čekaju. Neki od njih, kao Blejn, samo misle da ubiju, da ubiju; drugi samo dremaju prazno, kao biljke - Bil joj je to pričao mnogo puta, zato što ga je toliko zanimalo. Smatrao je da je to važno.
     Bil reče: "Slušaj, Edi, 'aj da probamo opet opit sa životinjom, važi? Uhvati neku malu životinju i drži je na svom stomaku, a ja ću opet pokušati da se prebacim u nju. Da vidimo da li mogu izići tako. Važi?"
     "Pokušali smo to", reče ona praktično.
     "Da pokušamo ponovo! Nađi nešto zaista maleno. Kako se zovu oni... znaš. Ono sa ljuskom što pravi sluz."
     "Crv."
     "Ma, ne."
     "Puž."
     "E! Puževi. Uhvati jednog puža i stavi ga blizu mene, najbliže što možeš. Najbliže do moje glave, da bi me čuo i da ja čujem njega. Je l' hoćeš?" Bil zloslutno dodade: "Ako nećeš, spavaću celu jednu godinu." Onda zaćuta.
     "E pa, spavaj ti", reče Edi. "Baš me briga. Ja imam još mnogo drugih ljudi s kojima ću da razgovaram, a ti nemaš."
     "Onda ću da umrem, a ti nećeš moći to da podneseš, jer ćeš onda morati zauvek da nosiš nešto mrtvo u sebi, ili... Ne, evo šta ću; znam šta ću. Ako mi ne nabaviš neku životinju i ne držiš je blizu, ja ću da porastem veliki, i uskoro ću biti toliko veliki da ti ima da se raspukneš kao stara... znaš."
     "Vreća", reče Edi.
     "Da. I na taj način ja ima da ispadnem napolje."
     "Dabome, napolje", saglasi se ona, "ali onda ćeš samo da se valjaš po zemlji dok ne umreš i ti; nećeš biti sposoban za život."
     "Mrzim te", reče Bil.
     "Mrzim ja tebe još više", reče Edi. "Mrzela sam te prva, odavno, odavno, kad sam saznala za tebe."
     "Baš te briga", reče Bil pogruženo. "Al' i mene. Ja sam guma, a ti lepak."
     Edi ne reče ništa; priđe opet devojčicama i uključi se u igru 'kamen, makaze, hartija', daleko zanimljiviju od svega što je njen brat imao da kaže. On zna tako malo, a ne radi ništa, ne vidi ništa, dole u njoj.
     Ali je bilo zanimljivo ono kako je Hopi stegao gospodina Blejna za vrat. Ona se zapita koga će Hopi sledećeg tako stegnuti, i da li bi trebalo da kaže svojoj majci, ili policajcu, gospodinu Kolvigu.
     Najednom progovori Bil. "Mogu li i ja da se igram?"
     Edi pogleda unaokolo, da se uveri da ga nijedna od drugih devojčica nije čula. "Može li i moj brat da se igra?" upita ona.
     "Ti nemaš brata uopšte", reče Vilma Stoun prezrivo.
     "On je kobajagi", podseti je Rouz Kvin. "Znači, može da se igra."
     "Jen, dva, tri", rekoše devojčice, i svaka ispruži ruku, sa ispruženim jednim prstom, ili svih pet, ili nijednim.
     "Bil dobija makaze", reče Edi. "Znači, pobeđuje tebe, Vilma, zato što makaze seku hartiju, a ti imaš pravo da ga udariš, Rouz, zato što kamen razbija makaze, a on je vezan sa mnom."
     "Kako da ga udarim?" upita Rouz.
     Edi se duboko zamisli, pa reče: "Lupni me samo malo-malecno ovde." Pokaza svoju slabinu, neposredno iznad opasača suknje. "Samo nadlanicom, i to pažljivo, jer je on osetljiv."
     Rouz je, pažljivo, lupnu po tom mestu nekoliko puta. A Bil, u njoj, reče: "Dobro. Idući put ja nju."
     Preko dvorišta je dolazio Edin otac - direktor škole; uz njega je stupao gospodin Barns, novi učitelj. Zastali su nakratko pored te tri devojčice. Obojica su se osmehivala.
     "Igra se i Bil", reče Edi svom ocu. "Upravo je tresnut."
     Džordž Keler se nasmeja, pa reče gospodinu Barnsu: "Tako ti je kad si imaginaran: uvek te tresnu."
     "A kako će Bil tresnuti mene?" upita Vilma sa zebnjom. Odmače se i pogleda direktora i nastavnika. "On će me tresnuti", objasni im. "Nemoj jako", nastavi ona, govoreći otprilike u pravcu Edi. "Važi?"
     "Ne može on jako da udari", reče Edi, "ni kad hoće." Stojeći naspram nje, Vilma malo odskoči. "Eto, to je sve što on može, i kad najjače zapne."
     "Nije me tresnuo", reče Vilma. "Samo me uplašio. Ne gađa on mnogo dobro."
     "To je zato što ništa ne vidi", reče Edi. "Možda bi trebalo ja da te tresnem, u njegovo ime. To je poštenije." Ona se nagnu napred i hitro lupnu Vilmu po šačnom zglobu. E, sad, 'aj iz početka. Jen, dva, tri."
     "Zašto ne vidi ništa, Edi?" upita gospodin Barns.
     "Zato", reče ona, "što nema oči."
     Gospodin Barns reče njenom ocu: "Pa, to je dovoljno razuman odgovor." Obojica se nasmejaše, onda krenuše ležerno dalje.
     Unutar Edi, njen brat reče: "Ako uhvatiš puža, mogao bih neko vreme da budem on, i da možda puzim unaokolo i vidim. Puževi imaju vid, zar ne? Jednom si mi rekla da imaju oči na štapovima."
     "Na rogovima", ispravi ga Edi.
     "Molim te", reče Bil.
     Znam šta ću, pomisli ona; prisloniću glistu na stomak. Kad uđe u nju, ostaće isti kakav jeste. Glista ne vidi i ne može ništa, može samo da kopa. Ala će se iznenaditi.
     "Važi", reče ona i skoči na noge. "Nabaviću neku životinju i uradiću to. Čekaj samo da nađem; moram prvo da nađem životinju; znači, budi strpljiv."
     "Eeej, mnogo ti hvala", reče Bil, glasom koji je bio opterećen nervozom i čežnjom. "Učiniću i ja nešto za tebe; časna reč."
     "Šta bi ti mogao učiniti za mene?" upita Edi, tragajući po travi kod ograde školskog dvorišta. Tu je videla, danas, mnogo glista, posle noćašnje kiše. "Šta može jedna stvar kao što si ti učiniti za ikoga?" Tragala je pomno, pročešljavajući travu prstima hitrim i željnim.
     Njen brat nije odgovorio; osećala je njegovu nemu tugu i podsmešljivo se, samo u sebi, zakikotala.
     "Tražiš nešto što si izgubila?" upita iznad nje muški glas. Ona virnu nagore; to je gospodin Barns stao pored nje i smeškao se, gledajući dole.
     "Glistu", reče ona stidljivo.
     "Stvarno nisi gadljiva devojčica", reče on.
     "S kim to razgovaraš?" upita Bil, u zabuni. "Ko je to?"
     "Gospodin Barns", reče ona, u odgovor.
     "Da?" upita gospodin Barns.
     "Pričala sam sa mojim bratom, ne sa tobom", reče mu Edi. "On je pitao ko je to. To je novi nastavnik", objasni ona Bilu.
     Bil reče: "Vidim; razumem ga, tako je blizu da imam prijem. On zna mamu."
     "Našu mamu?" upita Edi, iznenađena.
     "Da", reče Bil, zbunjenim glasom. "Ne razumem, ali, on je zna, i on je viđa, sve vreme, ali kad niko ne vidi. On i ona se..." Prekide. "To je strašno, i rđavo je. To je..." Zagrcnuo se. "Ne mogu reći."
     Edi je zurila otvorenih usta u svog nastavnika.
     "Eto", reče Bil, sa puno nade. "Zar nisam učinio nešto za tebe? Rekao sam ti nešto tajno, što inače ne bi nikad saznala. Zar to nije nešto?"
     "Jeste", reče Edi polako, klimajući glavom, u magli ošamućenosti. "Mislim da jeste."

     Hal Barns reče Boni: "Video sam danas tvoju kćerku. I imam jasan utisak da ona zna o nama."
     "Oh, Hriste, kako bi mogla znati?" upita Boni. "Nemoguće." Ona ispruži ruku i pojača svetlost fenjera na životinjsku mast. Dnevna soba dobi mnogo suštastveniji kvalitet, stolice, sto i slike na zidovima postadoše vidljivi. "A i kad bi znala, nema veze; nju to ne bi zanimalo."
     Barns pomisli: ali bi mogla reći Džordžu.
     Pomisao na Boninog muža navede ga da proviri kroz prozorsku roletnu, na mesečinom obasjani drum. Niko se tamo nije micao; drum je bio sasvim pust, a oko njega se moglo videti samo zelenilo, zatalasani bregovi, i ravno poljoprivredno zemljište ispod. Pastorala, pomisli on. Mirni predeli. Džordž je, kao direktor škole, otišao na sastanak PTA; neće se vratiti nekoliko sati. Edi je u postelji, naravno; osam je sati.
     A Bil? - pomisli on. Gde je Bil, kako ga Edi naziva? Luta kroz kuću i uhodi nas? Oseti se nelagodno i odmače se od žene koja je bila pored njega na kauču.
     "Šta je?" upita Boni budno. "Čuo si nešto?"
     "Ne. Ali..." On odmahnu rukom.
     Boni ispruži ruke, zagrli ga i privuče dole, na sebe. "Bože moj, baš si kukavica. Zar te rat nije naučio ničemu o životu?"
     "Naučio me je", reče on, "da visoko cenim svoje postojanje i da ga ne odbacujem olako; naučio me je da idem na sigurno."
     Boni zastenja i podiže se u sedeći položaj; poče sređivati odeću na sebi, zakopčavati bluzu. Kakva je suprotnost ovaj čovek u odnosu na Endrua Gila, koji je sa njom vodio ljubav uvek na otvorenom prostoru, usred bela dana, negde pored hrastovima oivičenih drumova Zapadnog Marina, gde je mogao naići svako i bilo ko. Zgrabio ju je svaki put isto kao onaj prvi put - povukao je, bez ikakve pričancije, drhtanja, mumlanja... pa možda bi trebalo njemu da se vratim, pomisli ona.
     Možda bi trebalo, pomisli ona, da ostavim celu ovu družinu: Barnsa i Džordža i ovu moju luckastu kćerku; da se preselim kod Endrua Gila i živim s njim otvoreno, da prkosim celoj zajednici, i, za promenu, budem srećna.
     "Pa, ništa", reče ona, "ako nećemo voditi ljubav, idemo bar u dvoranu Foresterovih da slušamo satelit."
     "Je l' ti to ozbiljno?" upita Barns.
     "Nego šta." Ona ode do ormana da uzme kaput.
     "Znači, sve što ti želiš", reče on polako, "jeste da vodiš ljubav; tebi je, u jednoj vezi, samo do toga stalo."
     "A do čega je tebi stalo? Do pričanja?"
     Pogledao ju je setno, ali nije odgovorio.
     "Ludi stvore", reče mu ona, odmahujući glavom. "Jadni, ludi stvore. Zašto si uopšte došao u Zapadni Marin? Samo da držiš nastavu dečici, šetkaš se i bereš pečurke?"
     "Moje iskustvo danas na igralištu..." poče Barns.
     "Nisi ti imao nikakvo iskustvo", prekide ga ona. "Bila je to samo tvoja prokleta savest, koja te je sustigla. Idemo; sluša mi se Dendžerfild. Kad on govori, bar je zabavno." Nabacila je kaput na sebe, pošla brzo do ulaznih vrata zgrade i otvorila ih.
     "Da li će sa Edi biti sve u redu?" upita Barns dok su polazili stazom.
     "Svakako", reče ona, nesposobna, u tom trenutku, da mari. Ma, nek izgori, reče ona u sebi. Sumorno poče šipčiti duž druma, ruku duboko zabijenih u džepove kaputa; Barns je išao za njom, trudeći se da sustiže njene duge korake.
     Ispred njih iskrsnuše dve prilike, iza krivine; najednom na vidiku. Ona stade, šokirana, misleći da je jedan od te dvojice Džordž. Onda vide da je onaj niži, deblji, Džek Tri, a onaj drugi... Napregla se da vidi, ali i nastavila da hoda kao da je sve najnormalnije. Doktor Stokstil.
     "Hajde", reče ona Barnsu, smireno. Pođe i on sa mesta, ali neodlučno; radije bi se okrenuo i dao u bekstvo. "Zdravo", doviknu ona Stokstilu i Blutgeldu - ne, nego Džeku Triju; morala je stalno paziti da ga zove tako. "Šta je to, psihoanaliza pod vedrim nebom, u mrkloj noći? Da li je tad delotvornija? Ne iznenađuje me to saznanje."
     Grabeći vazduh, Tri reče promuklim, rapavim glasom: "Boni, video sam ga opet. To je onaj crnac koji je razumeo o meni, na dan kad je rat počeo, kad sam išao u Stokstilovu ordinaciju. Pamtiš, ti si me poslala?"
     Stokstil šaljivo reče: "Svi oni izgledaju isto, izreka je stara. Uostalom..."
     "Ne, to je isti čovek", odvrati Tri. "Pratio me je dovde. Znaš li ti šta to znači?" Prenosio je pogled sa Boni na Stokstila i na Barnsa, očima gumeno raširenim od užasa. "To znači da će početi ponovo."
     "Šta će početi ponovo?" upita Boni.
     "Rat", reče joj Tri. "Jer, zato je počeo i prošli put; taj crnac me je video, i razumeo šta sam ja uradio, znao je ko sam, a zna i sad. Čim me bude video..." On prekide, zakašlja se, poče bolno hripati. "Pardon", prozbori.
     Boni se obrati Stokstilu: "Ima jedan crnac ovde; on je u pravu. Videla sam ga. Došao je, izgleda, da pregovara sa Gilom o prodaji cigareta."
     "Ne bi to mogla biti ista osoba", reče Stokstil. On i ona se pomakoše korak-dva u stranu i počeše razgovarati samo između sebe.
     "Svakako bi mogla", reče Boni. "Ali to nije bitno, jer to je samo jedna od njegovih fantazija. Nebrojeno puta sam slušala kako brblja o tome. Neki crnac je metlom čistio pločnik i video ga kako ulazi u tvoju ordinaciju, a tog dana je počeo i rat; zato je on te dve stvari u svom umu povezao. Sad će imati veliko pogoršanje, zar ne?" Imala je osećaj pomirenosti sa zlom sudbinom; odavno je čekala da se ovo, jednog dana, desi. "I tako se razdoblje njegove stabilne neprilagođenosti završava", reče ona. Možda i naše, sviju nas, pomisli. Naprosto, sviju nas. Nismo mogli večito da nastavljamo tako, Blutgeld kod ovaca, ja kod Džordža... Ona uzdahnu. "Šta misliš?"
     Stokstil reče: "Mislim da bih rado imao bar malo stelazina, ali je stelazin prestao postojati K-dana. Pomogao bi mu. Ja mu ne mogu pomoći. Digao sam ruke od njega; ti znaš da je tako, Boni."
     "On će ispričati svima", reče ona, gledajući Blutgelda, koji je stajao i ponavljao Barnsu isto što je maločas govorio Boni i doktoru. "Svi će znati ko je on, pa će ga ubiti, kao što se on i plaši; dakle, u pravu je."
     "Ja ga ne mogu zaustaviti", reče Stokstil blago.
     "A nije ti ni mnogo stalo", reče ona.
     On slegnu ramenima.
     Prilazeći opet Blutgeldu, Boni reče: "Slušaj, Džek, idemo svi kod Gila, da vidimo tog crnca; kladim se da te nije primetio tog dana. Da se kladimo? Ja ću se kladiti u dvadeset pet srebrnih centi."
     "Zašto kažeš da si ti izazvao rat?" upita Barns Blutgelda. Zatim se, zbunjenog lica, okrenuo Boni. "Šta je ovo, neka ratna psihoza? On tvrdi da se rat vraća." Onda se Barns opet obrati Blutgeldu: "Nemoguće je da se rat ponovi; mogu ti navesti pedeset razloga zašto je nemoguće. Kao prvo, nije preostala nijedna vodonična bomba. Kao drugo..."
     Položivši šaku na Barnsovo rame, Boni reče: "Ćuti." Onda se obrati Brunu Blutgeldu: "Hajmo dole, svi četvoro, da slušamo satelit. Važi?"
     Blutgeld promrmlja: "Šta je to satelit?"
     "Gospode Bože", reče Barns. "On ne zna o čemu govoriš. On je mentalno oboleo." Zatim reče Stokstilu: "Čuj, doktore, zar nije šizofrenija ono gde jedna osoba izgubi iz vida svoju kulturu i njene vrednosti? Pa, ovaj čovek se izgubio; slušaj ga samo."
     "Čujem ja njega", reče Stokstil udaljenim glasom.
     Boni mu reče: "Doktore, Džek Tri je moj vrlo dragi prijatelj. On je u prošlosti meni bio vrlo mnogo kao otac. Za ime Boga, učini nešto za njega. Ne mogu podneti da ga gledam ovakvog; naprosto, ne mogu podneti."
     Raširivši ruke bespomoćno, Stokstil reče: "Boni, razmišljaš kao dete. Misliš da se sve može dobiti samo ako poželimo dovoljno jako. To je magijsko mišljenje. Ja ne mogu pomoći... Džeku Triju." Okrete se i načini nekoliko koraka, prema naselju. "Dođite", reče im, preko ramena. "Učinićemo kako je predložila gospođa Keler: sedećemo u dvorani i slušaćemo satelit dvadeset minuta, pa ćemo se onda svi osećati znatno bolje."
     Barns se opet obrati, iskreno i energično, Džeku Triju. "Dozvoli da ti ukažem gde je greška u tvojoj logici. Video si nekog pojedinca, nekog crnca, na dan Krize. U redu. E, sad, sedam godina kasnije..."
     "Zaveži", reče mu Boni i stismu ga za mišicu, zabadajući prste. "Tako ti Boga..." Krenula je i ona drumom, sustigla doktora Stokstila. "Neizdržljivo mi je", reče ona. "Znam da je ovo njegov kraj: neće preživeti trenutak kad ponovo vidi tog crnca."
     Suze joj pođoše na oči; ona oseti kako padaju, kako uspevaju da joj pobegnu. "Prokleto bilo", reče ona gorko i pođe hodom najbržim što je mogla, ispred svih, prema 'gradu' i dvorani Foresterovih. Čak i ne znati da postoji satelit. Biti toliko odsečen, u toliko pogoršanom mentalnom stanju... Nisam znala. Kako da izdržim tako nešto? Kako može tako nešto biti? A jednom je bio blistav. Čovek koji je govorio na televiziji i pisao članke, držao predavanja, učestvovao u raspravama...
     Iza nje je Blutgeld mumlao: "Znam da je to isti čovek, Stokstile, zato što sam naleteo na njega na ulici - kupovao sam u prodavnici stočne hrane - i on me je pogledao tačno onakvim čudnim pogledom, kao da bi hteo da mi se počne rugati; ali onda je shvatio da ako se počne rugati, ja ću izazvati da se sve desi iz početka, i zato se ovog puta uplašio. Video je već jednom, i zato zna šta je bilo. Zar nije to činjenica Stokstile? On bi sad morao znati posledice. Jesam li tačno rekao?"
     "Ne verujem da on zna da si ti živ", reče Stokstil.
     "Ali ja bih morao biti živ", odgovori Blutgeld. "Inače bi se svet..." Njegov glas postade nerazgovetan, zbrljan, i Boni ne ču ostatak; sad je čula samo zvuk svojih potpetica koje su udarale po zatravnjenim ostacima uličnog pločnika ispod njenih nogu.
     A i svi mi ostali, jednako smo ludi, reče ona sebi. Moja klinka sa tim imaginarnim bratom, Hopi koji gura novčiće na daljinu i oponaša Dendžerfilda, Endru Gil koji valja jednu cigaretu za drugom, ručno, godinama, godinama... Samo smrt nas može izvući iz ovoga, a možda ni smrt. Možda je prekasno; ponećemo ovo pogoršano stanje sa sobom u grob, pa u onaj sledeći život.
     Bolje nam je bilo, pomisli ona, da smo svi izginuli na dan Krize; ne bismo doživeli da gledamo nakaze, 'neobične', radijacijski 'zagorele' i super-pametne životinje... Ljudi koji su započeli ovaj rat nisu bili dovoljno temeljiti. Umorna sam, i želim se odmoriti; želim da iziđem iz ovoga, i odem da legnem, negde, na neko daleko mesto gde je mrak i gde niko ne kaže ništa. Zauvek.
     Onda ona pomisli, praktičnije: možda mi nedostaje samo to što nisam još pronašla muškarca koji bi za mene bio onaj pravi. A nije prekasno; nije. Još sam mlada, nisam se ugojila i, kao što svi pominju, imam savršene zube. Moglo bi se tek sad desiti; zato moram budno da motrim.
     Ispred nje ležala je dvorana Foresterovih: staromodna, bela, drvena zgrada preko čijih su svih prozora bili namešteni drveni kapci - staklo nikad nije bilo zamenjeno novim i nikad neće biti. Možda bi Dendžerfild, ako još nije umro od krvarenja iz čira u želucu, mogao da objavi oglas za mene, u rubrici 'lične vesti', nagađala je ona. Kako bi to bilo primljeno u ovoj zajednici, pitam se? Ili bih mogla dati taj oglas u 'Novostima i pogledima', ona istrošena pijandura Pol Dic mogao bi ga sledećih, recimo, šest meseci neprestano objavljivati.
     Otvorivši vrata dvorane Foresterovih, ona začu prijateljski, dobro znani glas Volta Dendžerfilda, na snimku čitanja; vide redove lica, ljude kako slušaju, neki brižno, neki opušteno i zadovoljno... Vide da, u jednom uglu, neupadljivo sede dva čoveka, Endru Gil i uz njega vitki, mladi crnac zgodnog izgleda. Zbog koga je pao plafon u osetljivom zdanju maladaptacije Bruna Blutgelda. Boni zastade na ulazu, ne znajući šta da radi.
     Iza nje uđoše Barns i Stokstil, a sa njima Bruno; pođoše sva trojica pored nje. Stokstil i Barns su automatski počeli tražiti slobodne stolice u punoj sali. Bruno Blutgeld, koji se nikada ranije nije pojavio da sluša satelit, stade, u pometnji, kao da ne razume šta rade svi ti ljudi; kao da mu ništa ne znače reči koje izviru iz malog radio-aparata priključenog na akumulator.
     Zbunjen, Bruno stade uz Boni, poče se trljati po čelu i zagledati ljude u dvorani, bacajući upitne poglede ka njoj. Izraz njegovog lica bio je otupeo. On pođe za Barnsom i Stokstilom. A onda vide crnca. Stade. Okrete se opet ka njoj, ali izraz na njegovom licu sad se menjao; ona tu vide erozivnu, užasnu sumnju - uverenje Blutgeldovo da sad shvata smisao svega ovoga što vidi.
     "Boni", reče on, "moraš ga ukloniti odavde."
     "Ne mogu", reče ona jednostavno.
     "Ako ga ti ne ukloniš odavde", reče Bruno, "ja ću urediti da bombe počnu ponovo da padaju."
     Zurila je u njega, a onda začula sebe kako govori glasom oštrim i suvim: "Hoćeš li? Je li to ono što želiš da uradiš, Bruno?"
     "Moram", zamumla on na svoj način, ravnim tonom. Zurio je u nju, ali ne videći je; sasvim zaokupljen mislima, raznim promenama koje su se odigravale u njemu. "Žao mi je, ali prvo ću ispaliti još nekoliko visinskih test-bombi; tako sam pokrenuo rat prvi put, a ako ovog puta to ne uspe, oboriću nekoliko naovamo, one će pasti na svakoga. Molim te da mi oprostiš, Boni; Bože moj, moram da zaštitim sebe." Pokuša se osmehnuti, ali njegova bezuba usta nisu reagovala, osim jednim izobličenim drhtajem.
     Boni reče: "Možeš li ti zaista da izvedeš to, Bruno?"
     "Mogu", reče on, klimnuvši glavom. I bio je siguran; oduvek je bio siguran u svoju moć. Doneo je rat, jednom, i može ga izazvati opet, ako ovi izvrše suviše veliki pritisak na njega; u njegovim očima ona ne vide nimalo sumnje, nimalo oklevanja.
     "To je strašno mnogo moći, za jednog čoveka", reče mu ona. "Zar nije to čudno, da jedan čovek ima toliko moći?"
     "Jeste", reče on, "to je sva moć na svetu, uvaljana u jednu grudvu; ja sam središte. Bog je hteo da tako bude."
     "Ala je grdnu grešku Bog napravio", reče ona.
     Bruno je pogleda sumorno. "I ti", reče on. "Mislio sam da se nikad nećeš okrenuti protiv mene, Boni."
     Ona ne reče ništa; priđe jednoj praznoj stolici i sede. Na Bruna Blutgelda više nije obraćala pažnju. Nije mogla; istrošila se, tokom godina, i sad više nije imala ništa da mu da.
     Nije to više u mojim rukama, reče ona sebi. Šta god bude uradio, i šta god da se desi njemu, neće biti moja krivica. Šta god da se desi - svima nama. Ne mogu preuzimati nikakvu dalju odgovornost; predugo sam to već činila, i drago mi je što se najzad mogu osloboditi toga.
     Kakvo olakšanje, pomisli ona. Hvala Bogu.

     Sad mora da počne ponovo, pomisli Bruno Blutgeld. Rat. Jer tu izbora nema; to je meni nametnuto. Žao mi je naroda. Svi ljudi će morati da pate i stradaju, ali će možda zato biti, na kraju, iskupljeni. Možda će, dugoročno gledano, ovaj proces biti koristan.
     On sede, sklopi šake jednu preko druge, sklopi oči i poče se usredsređivati na zadatak prikupljanja svojih moći. Rastite, reče im on, silama koje su, širom sveta, pod njegovom komandom. Udružujte se i postanite jake kao nekada. Potrebne ste opet, o vi dejstvenosti.
     Glas koji je izlazio iz zvučnika radio-aparata, međutim, ometao ga je, otežavao mu usredsređivanje. Zato on prekide posao i pomisli: ne sme biti skrenuta pažnja moja; ovo je suprotno Planu. Ko to priča? Svi ga slušaju... aha, dobijaju uputstva od njega, to je, znači?
     Čoveku koji je sedeo pored njega, on reče: "Koga to mi slušamo?"
     Čovek, neki postariji, okrete se nervozno i pogleda ga. "Zaboga, pa to je Volt Dendžerfild", reče tonom potpune neverice.
     "Ja nikad nisam čuo za njega", odvrati Bruno. Zato što nije želeo da sluša o njemu. "Odakle govori?"
     "Sa satelita", zašišta čovek ogorčeno i opet se posveti slušanju.
     A, sad se sećam, reče Bruno sebi. Zato smo došli ovamo: da slušamo satelit. Čoveka koji govori iz visina.
     Budi uništen, pomisli on u pravcu neba iznad sebe. Prestani, jer ti namerno mučiš mene, ometaš moj posao.
     Čekao je, ali glas je nastavljao.
     "Zašto ne prestane?" upita on čoveka sa druge strane od sebe. "Kako može nastavljati?"
     Čovak, blago zapanjen, reče: "Govoriš o njegovoj bolesti? On je ovo snimio još odavno, pre nego što se razboleo."
     "Razboleo", reče Bruno Blutgeld. "A, tako." Postigao je, dakle, da se taj gore u satelitu razboli; to je nešto, ali nije dovoljno. To je početak. Budi mrtav, pomisli on nagore, prema nebeskom satelitu. Glas se, međutim, nastavi, bez prekidanja.
     Imaš li ti neki štit kojim se braniš od mog dejstva, a? - zapita se Bruno. Jesu li ti to dali? Razbiću ga; jasno je da si se odavno pripremao da odbiješ ovaj napad, ali ništa ti neće stvarno pomoći.
     Neka bude jedan vodonični instrument, reče on sebi. Neka eksplodira dovoljno blizu satelita ovog čoveka da onesposobi taj satelit za otpor. Onda neka on umre, savršeno svestan koga ima protiv sebe. Bruno Blutgeld se usredsređivao, stezao šake, cedio silu iz dubina svog uma.
     Ali se čitanje, ipak, nastavljalo.
     Ti si veoma jak, priznade Bruno. Morao se diviti tom čoveku. Zapravo se i osmehnu malo, razmišljajući o tome. A sad neka krene ceo niz eksplozija vodoničnih instrumenata, ushtede on. Neka se njegov satelit drma i trese; neka on otkrije istinu.
     Glas iz zvučnika prestade.
     Dakle, već je bilo vreme, reče Bruno sebi. I raspusti svoju usredsređenost sila; uzdahnu, prekrsti noge, zagladi kosu, pogleda čoveka levo od sebe.
     "Završeno je", reče mu.
     "Da", reče čovek. "Sad će on dati vesti - ako se oseća dovoljno dobro."
     Zapanjen, Bruno reče: "Ali on je mrtav sada."
     Čovek se iznenađeno trže i poče se buniti. "Ne može biti mrtav; ne verujem ja u to. 'Ajde beži - ti si blesav."
     "Istina je", reče Bruno. "Njegov satelit je potpuno razoren i ništa nije ostalo." Zar ovaj čovek to ne zna? Zar još nije prodrlo do svesti sveta?
     "Do vraga", reče čovek. "Ne znam ko si, niti zašto govoriš takve stvari, ali je sigurno da si ti jedan sumoran drugar. Sačekaj par sekundi i čućeš ga; čak ću se kladiti sa tobom u pet metalnih centi američke vlade."
     Radio-aparat je ćutao. U sali poče zabrinuti žamor i komešanje.

     Da, počelo je, reče Bruno sebi. Prvo detonacije na velikim visinama, kao i pre. A uskoro - po svima vama, ovde. Ceo svet još jednom zbrisan, da bi se zaustavilo postojano nadiranje surovosti i osvete; mora zaustavljeno biti, dok nije prekasno. On baci pogled prema crncu i osmehnu se. Crnja se pravi da ga ne vidi; pravi se da je zanet u raspravu sa čovekom do sebe.
     Svestan si ti, pomisli Bruno, primećujem ja to; ne možeš mene prevariti. Ti, bolje nego iko drugi, znaš šta se počinje dešavati.

     Nešto nije u redu, pomisli doktor Stokstil. Zašto Volt Dendžerfild ne nastavi emisiju? Da li mu se dogodila neka embolija, ili nešto drugo, nešto takvih razmera?
     Onda zapazi iskrivljeno, likujuće cerenje na bezubom licu Bruna Blutgelda, i odmah pomisli: on sebi pripisuje, u svome umu, 'zaslugu' za ovo. Paranoidne fantazije o svemoći; sve što se dešava, dešava se zbog njega. Zgađen tim prizorom, Stokstil se okrete od njega, pomače stolicu tako da više ne gleda Blutgelda.
     Sada posveti pažnju mladom crncu. Da, pomisli on, to bi vrlo lako mogao biti onaj crnac koji je obično otvarao prodavnicu televizora preko puta moje ordinacije u Berkliju, pre toliko godina. Mislim da ću mu prići i pitati ga.
     Ustade i priđe Endru Gilu i crncu. "Pardon", reče, nadnoseći se nad njih. "Da li si ti ikad živeo u Berkliju i prodavao televizore na aveniji Šetak?"
     Crnac reče: "Doktor Stokstil." Pruži mu ruku, i oni se rukovaše. "Mali je ovo svet", reče crnac.
     "Šta se desilo sa Dendžerfildom?" upita Endru Gil zabrinuto. Sada se pored radija pojavila Džun Raub i počela okretati dugmad; oko nje se stadoše vrteti drugi, nuditi savete i tiho govoriti između sebe, u malim, uozbiljenim grupama. "Ja mislim da je ovo kraj. Šta kažeš ti, doktore?"
     "Ja kažem", reče Stokstil, "da ako jeste, onda je to tragedija."
     U zadnjem delu dvorane, Bruno Blutgeld ustade i proglasi bučno i promuklo: "Razaranje postojanja je počelo. Svi prisutni ovde biće pošteđeni posebnim obzirima dovoljno dugo da priznaju grehe i pokaju se ako to bude iskreno."
     Dvorana utihnu. Ljudi se počeše, jedan po jedan, okretati na tu stranu.
     "Imate propovednika ovde?" upita crnac Stokstilu.
     Stokstil brzo reče Gilu: "On je bolestan, Endi. Moramo ga izvesti napolje. Daj, pomozi mi."
     "Svakako", reče Gil i pođe za njim. Krenuše ka Blutgeldu, koji je još stajao.
     "Visinske bombe koje sam aktivirao 1972. godine", nastavljao je Blutgeld svoju objavu, "nalaze pojačanje u sadašnjem činu, koji je odobren od Boga lično, u njegovoj mudrosti za svet. Vidite u Knjizi otkrovenja u smislu verifikacije." Pogleda kako mu se Stokstil i Gil približavaju. "Jeste li se očistili?" upita ih. "Jeste li pripravni za Strašni sud koji dolazi?"
     Najednom iz zvučnika radio-aparata dođe dobro znani glas; nešto nesiguran i prigušen, ali svi ga prepoznaše. "Izvin'te za pauzu, narode", reče Dendžerfild. "Ali, brate, dobro mi se bilo zavrtelo u glavi; morao sam da prilegnem, pa nisam ni primetio da se traka završila. Ali šta mari..." On se nasmeja na svoj stari, dobro poznati način. "Sad sam tu. Bar još neko vreme. Šta ono htedoh da uradim? Da li se iko seća? Čekaj, upalila se jedna crvena svetiljkica; neko me zove odozdo. Sačekajte."
     Narod u sobi poče žamoriti, sada od radosti i olakšanja; svi su se opet okrenuli radio-aparatu, a Blutgeld je bio zaboravljen. I sam Stokstil ode do radija, i Gil, i crni prodavac TV-a; pridružili su se krugu osmehnutih ljudi, stajali i čekali.
     "Dobio sam zahtev da pustim Bei mir bist du sch¸n", reče Dendžerfild. "Može li išta bolje biti? Seća li se iko sestara Endrus? Hej, dobra, stara američka vlada bila je dovoljno ljubazna da mi ostavi, verovali ili ne, traku na kojoj sestre Endrus pevaju tu numeru, koja je kič, ali mnogo voljeni kič... Verovatno su mislili da ću ja poslužiti kao nekakva 'vremenska kapsula' čak tamo na Marsu." Usledilo je njegovo tiho 'he-he-he'. "Dakle, ide Bei mir bist du sch¸n za nekog dedicu u oblasti Velikih jezera. Krećemo." Muzika, limenog i arhaičnog zvuka, poče, a ljudi u sobi se zahvalno i veselo stadoše vraćati, jedan po jedan, na svoja mesta.

     Stojeći kruto pored svoje stolice, Bruno Blutgeld je slušao muziku i mislio: ne mogu verovati u ovo. Onog čoveka tamo gore više nema; ja lično izazvao sam njegovo uništenje. Ovo mora biti lažnjak. Neka prevara. Znam da ovo nije stvarno.
     U svakom slučaju, uvide on, moram se napregnuti pomnije; moram početi iz početka, ali sada najvećim mogućim naporom.
     Na njega niko nije obraćao pažnju - svi su usmerili svoju pažnju na radio - pa on ode od te stolice i tiho iz dvorane, napolje, u mrak.
     Nešto dalje duž druma, visoka antena na kući Hopija Haringtona je svetlucala, pulsirala i zujala; Bruno Blutgeld, zbunjen, vide i to, pešačeći putem nazad ka mestu gde je ostavio svog konja, vezanog. Šta to radi fokomelus? Svetlosti su blistale iza prozora kuće od ter-papira; Hopi se nečim pomno bavio.
     Moram uključiti i njega, reče Bruno sebi. I on mora prestati da postoji, zajedno sa ostalima, jer on je podjednako zao koliko i oni. Možda i više.
     Dok je prolazio pored kuće Hopija Haringtona, poslao je zalutalu, trenutnu misao uništenja ka Hopiju. Svetlosti, međutim, ostadoše, a antenski jarbol nastavi da bruji. Biće potrebna veća sila uma, uvide Blutgeld, a ja nemam vremena baš sad. Malo kasnije.
     Zadubljen u meditacije, on ode dalje.