14.

     Sedeći u sredini dvorane Foresterovih da bi ga svako mogao jasno čuti, Orajon Straud udari čekićem nekoliko puta po stolu, u znak da treba da zavlada red, i reče:
     "Gospođa Keler i doktor Stokstil zatražili su da Zvanična porota oblasti Zapadni Marin, kao i Građanski savet za upravljanje oblašću Zapadni Marin, održe zajedničku sednicu da bi se čulo obaveštenja od krupnog značaja, a u vezi sa ubistvom koje se dogodilo danas, pre kratkog vremena."
     Oko njega su sedeli gospođa Tolman, Kas Stoun, Fred Kvin, gospođa Lali, Endru Gil, pa Erl Kolvig i gospođica Kostigan - on je prelazio pogledom preko njih, zadovoljan što su prisutni svi. I svi su gledali njega sa netremičnom pažnjom, znajući da je ovo zaista važno. Ništa slično nije se nikada ranije dogodilo u njihovoj zajednici. Nije kao kad je usmrćen onaj gospodin Austurijas.
     "Kazano mi je", reče Straud, "da se došlo do saznanja da gospodin Džek Tri, koji je živeo među nama..."
     Iz publike jedan glas reče: "Bio je to Blutgeld."
     "Tako je", reče Straud i klimnu glavom. "Ali pošto je on sad mrtav, nema šta da se brinemo; to da utuvite svi u glavu. A Hopi je to uradijo. Uradio, hoću reći." On baci pogled izvinjenja ka Polu Dicu. "Mora da posvetimo pažnju na gramatici", reče on, "zato što će sve ovo biti u 'Novostima i pogledima' - je l' tako Pole?"
     "Vanredno izdanje", reče Pol, klimnuvši glavom potvrdno.
     "E, sad vi razumete da mi nismo ovde da odlučujemo da li Hopi da se kažnjava za svoje delo. Tu nema problema, jer je Blutgeld bio zloglasni ratni zločinac i, štaviše, počeo je da koristi svoje čarobnjačke moći da opet pokrene jedan deo tog starog rata. Mislim da svi u ovoj sali to znaju, jer ste svi videli eksplozije. A sad..." On baci pogled prema Gilu. "Ovde je novodošli građanin, crnac po imenu Stjuart Mak Konči, a ja moram priznati da mi normalno ne primamo sa dobrodošlicom crnje u Zapadni Marin, ali, koliko shvatam, on je došao nastojeći da uđe Blutgeldu u trag, pa će mu zato biti dozvoljeno da se naseli u Zapadnom Marinu, ako to želi."
     Publika poče žamoriti sa odobravanjem.
     "Glavno zbog čega smo ovde", nastavi Straud, "jeste da izglasamo neku vrstu nagrade za Hopija, da bismo pokazali zahvalnost. Svi bismo inače bili pobijeni zbog Blutgeldovih čarobnjačkih moći. Zato dugujemo Hopiju istinsku zahvalnost. Vidim da on nije prisutan ovde, zato što je zauzet kod kuće, popravlja stvari; on je, dabome, naš majstor za popravke, a to je prilično velika odgovornost, ako ćemo pravo. Dakle, ima li iko ideju kako ovaj narod da izrazi svoju zahvalnost što je Hopi pravovremeno ubio doktora Blutgelda?" Straud upitno pogleda oko sebe.
     Ustavši na noge, Endru Gil pročisti grlo i reče: "Mislim da bi dolikovalo da ja kažem nekoliko reči. Prvo želim zahvaliti gospodinu Straudu i ovoj zajednici na dobrodošlici ukazanoj mom novom poslovnom saradniku, gospodinu Mak Končiju. Zatim želim ponuditi jednu nagradu koja bi mogla biti prikladna s obzirom na Hopijevu veliku uslugu ovoj zajednici i celome svetu. Želeo bih priložiti sto komada specijal-deluks cigareta sa zlatnom etiketom." On zastade, pomače se kao da će sesti, ali dodade: "I jedan sanduk Gilove sa pet zvezdica."
     Publika poče pljeskati, zviždati i lupati nogama, sve u znak odobravanja.
     "Dakle", reče Straud, smeškajući se, "to je zaista nešto. Vidi se da je gospodin Gil svestan da je Hopijeva akcija spasla sve nas. Cela gomila hrastovih stabala je poobarana na pravcima onih eksplozija koje je Blutgeld stvarao. Osim toga, možda ste čuli, on je počinjao, koliko ja shvatam, da usmerava svoju pažnju prema jugu, ka San Francisku..."
     "Tako je", progovori Boni Keler.
     "Znači", reče Straud, "možda će i tamošnji narod želeti da se uključi u ovo, da učini neki poklon Hopiju kao znak zahvalnosti. Najbolje što mi možemo to je, valjda, ovo, i ja znam da nije malo, iako bih želeo da možemo i više: da predamo Hopiju poklon gospodina Gila, sto deluksica i sanduk rakije... To će Hopi ceniti, ali ja sam pomišljao više na nešto kao spomenik, kip u parku ili bar neku spomen-ploču. I - eto, ja bih bio voljan da poklonim zemljište za te svrhe, a znam da bi Kas Stoun bio voljan, takođe."
     "Tako je!" reče Kas Stoun, naglašeno.
     "Ima li iko drugi neku ideju?" upita Straud. "Ti, gospođo Tolman; rado bih čuo tebe."
     Gospođa Tolman reče: "Bilo bi prikladno, gospodina Haringtona izabrati na neku počasnu javnu funkciju, kao što je: Predsednik zapadnomarinskog Građanskog saveta, recimo; ili, poverenik Školskog odbora. To bi, naravno, bila dopuna ovome za park i spomenik u parku, i ovome sa rakijom i cigarama."
     "Dobra ideja", reče Straud. "Dakle? Još neko? Hajde, budimo realistični, narode: Hopi nam je živote spasao. Taj Blutgeld je bio sišao s uma, kao što znaju svi koji su prisustvovali čitanju, sinoć... Da je bilo po njegovom, mi bismo se našli tačno tamo gde smo bili pre sedam godina, a sav naš silni trud i rad na materijalnoj obnovi sveo bi se ni na šta. Ni na šta."
     Slušaoci su mrmljali u znak saglasnosti.
     "Kad neko raspolaže čarobnjaštvom, kao on", reče Straud, "i to fizičar, kao Blutgeld, sa tako velikim znanjem... Svet nikada ranije nije bio u tolikoj opasnosti; jesam li u pravu? Čista je sreća što Hopi može da pomera predmete na daljinu; i što je vežbao godinama tu veštinu, jer ništa drugo ne bi moglo onako da dohvati Blutgelda iz daljine i da ga zdrobi."
     Fred Kvin progovori: "Ja sam razgovarao sa Edi Keler, koja je bila očevidac, i ona kaže da je Blutgeld bio ponet u vazduh, u visine, i da je Hopi vitlao s njim, a tek ga onda razbio o zemlju."
     "Znam", reče Straud. "Ispitao sam ja Edi o tome." On poče prelaziti pogledom po svima prisutnima. "Ako neko želi da zna pojedinosti, siguran sam da će ih Edi ispričati. Je li tako, gospođo Keler?"
     Sedeći kruto, bleda lica, Boni klimnu glavom.
     "Još se plašiš, Boni?" upita Straud.
     "Bilo je užasno", reče Boni tiho.
     "Sigurno da je bilo", reče Straud, "ali Hopi ga je sredio." No, za sebe pomisli: to znači da je Hopi poprilično opasan, a? Možda je to ono o čemu Boni razmišlja. Možda se zato toliko ućutala.
     "Mislim da bi najbolje bilo", reče Kas Stoun, "otići pravo do Hopija i kazati mu: 'Hopi, šta ti želiš, a što mi možemo učiniti za tebe, kao znak naše zahvalnosti?' Eto, tako lepo da ga pitamo. Možda postoji nešto što on silno želi, a mi ne znamo."
     Da, pomisli Straud. To ti je dobra poenta, Kase. Možda on želi mnoge, mnoge stvari, a da mi to ne znamo, i možda će jednog dana - ne mnogo dalekog - poželeti i da ih dobije. Bez obzira na to da li ćemo mi obrazovati odbor da ode i pita ga o tome, ili ne.
     "Boni", reče on gospođi Keler, "ja bih rado čuo da i ti nešto kažeš; sediš tu tako tiho."
     Boni Keler promrmlja: "Naprosto sam umorna."
     "Da li si znala da je Džek Tri, u stvari, Blutgeld?"
     Ona, bez reči, klimnu glavom.
     "Pa onda, da li si ti rekla Hopiju?"
     "Nisam", reče ona. "Nameravala sam; već sam bila krenula. Ali stvar se upravo desila. On je već znao."
     Pitam se kako je znao, pomisli Straud.
     "Taj Hopi", reče gospođa Lali, drhtavim glasom, "kao da ima moć da uradi bilo šta, maltene... Izgleda da je moćniji čak i od gospodina Blutgelda."
     "Jeste", saglasi se Straud.
     Publika poče žamoriti nervozno.
     "Ali on je sve svoje sposobnosti stavio u službu dobrobiti naše zajednice", reče Endru Gil. "Zapamtimo to. Takođe imajte na umu da je on naš majstor za popravke i da nam pomaže da čujemo Dendžerfilda kad je signal slab, a kad nikako ne možemo čuti Dendžerfilda, izvodi oponašanja, a radi i razne druge stvari - na primer, spasava naše živote od novog nuklearnog holokosta. Zato ja kažem, neka Bog blagoslovi Hopija i njegove sposobnosti. Mislim da bi trebalo da zahvalimo Bogu što imamo ovde jednu takvu 'čudnu' osobu."
     "Tako je", reče Kas Stoun.
     "Slažem se", reče Straud, ali opreznim tonom. "No, mislim da bi ipak trebalo da možda Hopiju, hm, kažemo da ubuduće..." Oklevao je. "Da ubuduće naša ubijanja treba da budu kao sa Austurijasom, zakonito, po odluci porote. Mislim, Hopi je dobro učinio, i morao je delovati brzo, i to je sve tako... ali porota je zakonito telo koje treba da odlučuje. A tu je i Erl koji treba da obavi sam čin. U budućnosti, mislim. To se ne odnosi na Blutgelda, zato što je sa onolikim čarobnjaštvom sve drugačije." Čoveka koji raspolaže takvim moćima ne možeš ubiti uobičajenim načinima, uvide on. Hopija, na primer... Pretpostavimo da neko pokuša ubiti Hopija; bilo bi to gotovo neizvodljivo.
     On uzdrhta.
     "Šta je bilo, Orajone?" upita Kas Straud pronicljivo.
     "Ništa", reče Orajon Straud. "Samo razmišljam kako možemo nagraditi Hopija i pokazati da cenimo njegove zasluge; problem je težak, zato što mu dugujemo tako mnogo."
     Slušaoci su tiho raspravljali između sebe, kako Hopija nagraditi.

     Primetivši bledilo i izdužene crte lica svoje žene, Džordž Keler reče: "Jesi u redu?" Položi šaku na njeno rame, a li ona se nagnu na drugu stranu i izmače.
     "Samo umorna", odvrati ona. "Mislim da sam pretrčala celu milju, kad su počele one eksplozije. I kad sam pokušavala da stignem do Hopijeve kuće."
     "Po čemu si znala da Hopi to može?" upita on.
     "Ma, po čemu", reče Boni. "Svi mi to znamo; sigurno svi znamo da je Hopi jedini od nas koji raspolaže ičim makar i izdaleka nalik na takvu vrstu snage. Palo nam je..." ona se ispravi, "...palo mi je na um odmah, čim sam videla eksplozije." Ona pogleda svog muža.
     "S kim si bila?" upita on.
     "Sa Barnsom. Brali smo kantarele ispod hrastova, duž puta ka ranču u Medveđoj dolini."
     Džordž Keler reče: "Ja, lično, bojim se tog Hopija. Vidi: čak nije ni došao. Postoji kod njega neka vrsta prezira prema svima nama. Uvek sa zakašnjenjem dođe u dvoranu; shvataš šta hoću da kažem? Osećaš li to? Pojačava se, sve vreme, možda u skladu sa izoštravanjem njegovih sposobnosti."
     "Možda", progunđa Boni.
     "Šta misliš, šta će se dešavati sa nama sada?" upita je Džordž. "Sad pošto smo ubili Blutgelda? U boljem smo položaju; daleko bezbedniji. Svima je spao teret sa pleća. Trebalo bi da neko obavesti Dendžerfilda, pa da on emituje vesti o tome, sa satelita."
     "To može Hopi", reče Boni udaljenim glasom. "On može sve. Maltene sve."
     Orajon Straud, na stolici predsedavajućeg, udari čekićem po stolu, da publika prestane galamiti. "Ko želi da bude u sastavu odbora koji će otići do Hopijeve kuće i preneti mu nagradu i izraze počasti?" Poče gledati po celoj sali. "'Ajde počnite da se prijavljujete dobrovoljno."
     "Idem ja", progovori Endru Gil.
     "I ja", reče Fred Kvin.
     Boni reče: "Idem i ja."
     Džordž je upita: "Da li se osećaš dovoljno dobro?"
     "Sigurno." Klimnula je glavom mlitavo. "Sad mi je sasvim dobro. Ako ne računamo ovu posekotinu na glavi." Ona refleksno dodirnu zavoj.
     "A ti, gospođo Tolman?" govorio je Straud.
     "Da-a, ići ću", odgovori gospođa Tolman, ali drhtavim glasom.
     "Plašiš se?" upita Straud.
     "Da", reče ona.
     "Zašto?"
     Gospođa Tolman je oklevala. "Pa, ne znam, Orajone."
     "Idem i ja", saopšti Orajon Straud. "To znači, petoro nas, tri muškarca i dve žene; to je otprilike kako bi trebalo da bude. Ponećemo rakiju i cigare, i ispričati sve ostalo - o spomen-ploči, i o tome da će on biti Predsednik Saveta i poverenik i sve to."
     "Možda", progovori Boni niskim tonom, "treba da pošaljemo odbor da ga na smrt kamenuje."
     Džordž Keler šumno uvuče dah i reče: "Boni, za ime Božje."
     "Ja to ozbiljno", reče ona.
     "Ponašaš se neverovatno", reče Džordž, besan i iznenađen; nije uspevao da je shvati. "Šta ti je?"
     "Ali naravno da to ne bi uspelo", reče ona. "On bi nas izgnječio kao pulpu, pre nego što bismo stigli blizu njegove kuće. Možda će sad mene." Ona se nasmeši. "Zato što sam ovo rekla."
     "Onda zaćuti!" Zurio je u nju, obuzet velikim strahom.
     "Dobro", reče ona. "Zaćutaću. Ne želim biti bačena visoko u vazduh, a onda puštena da se strmoglavim na zemlju, kao Džek."
     "Pa, valjda ne." Drhtao je.
     "Ti si kukavica", reče ona blago. "Zar nisi? Pitam se zašto, tokom tolikog vremena, nisam to primetila. Možda su zato moja osećanja prema tebi takva."
     "Kakva?"
     Boni se osmehnu. I ne odgovori. Bio je to osmeh tvrd, pun mržnje, kruto hladan, i Džordž ga nije razumeo; on skrenu pogled na drugu stranu i zapita se, još jednom, nisu li možda ipak istinita ona govorkanja koja je tokom godina povremeno čuo o svojoj ženi. Tako je hladna, tako nezavisna. Džordž Keler se oseti jadno.
     "Hriste", reče on, "sad ja ispadoh kukavica zato što ne želim da vidim da moju ženu neko razlupa o zemlju."
     "To je moje telo i moj život", odvrati Boni. "Sa kojima ja radim šta ja hoću. Ne plašim se Hopija; naime, plašim se, ali nemam nameru da se ponašam kao da se plašim, ako možeš sagledati tu razliku. Sići ću u taj njegov kućerak od terpapira i pošteno ću se suočiti sa njim. Zahvaliću mu se, ali mislim da ću mu reći da ubuduće mora biti pažljiviji. I da mi držimo do toga."
     Nije mogao da joj se ne divi. "Uradi tako", reče joj. "Bilo bi to dobro, draga. Trebalo bi da on razume naš stav."
     "Hvala ti", uzvrati ona udaljeno. "Mnogo ti hvala, Džordže, na ohrabrenju." Okrenula se, tada, da opet sluša šta priča Orajon Straud.
     Džordž Keler se oseti jadnije nego ikad.

     Prvo je trebalo svratiti u fabriku Gilovu i uzeti specijal-deluks zlatno-etiketne cigarete i rakiju sa peto zvezdica; iz dvorane Foresterovih na ovaj zadatak pođoše zajedno Endru Gil, Boni i Orajon Straud, svi svesni ozbiljnosti trenutka.
     "A u kakvu to poslovnu saradnju ti ulaziš sa Mak Končijem?" zapita Boni Endrua Gila.
     Gil odvrati: "Stjuart će uvesti automatizaciju u moju fabriku."
     Ne verujući, ona reče: "A ti ćeš emitovati reklame preko satelita, pretpostavljam. Ono što se nekad zvalo 'reklamne pesmice'. Kako će zvučati? Da ti ja komponujem jednu?"
     "Svakako", reče on, "ako će to pomoći posalu."
     "Je l' ti to ozbiljno, o automatizaciji?" Tek sad joj pade na um da je on to možda rekao ozbiljno.
     Gil reče: "Znaću više kad posetim Stjuartovog gazdu u Berkliju. Stjuart i ja ćemo krenuti na taj put uskoro. Već godinama nisam video Berkli. Stjuart kaže da se grad obnavlja - mada neće biti isti kao ranije, naravno. Premda je čak i to moguće, jednog dana."
     "Ne bih rekla", primeti Boni. "Ali nije me ni briga za to; nije to pre rata bio Bog zna kako dobar grad. Ali neka se izgradi bar donekle."
     Gil se osvrte, i kad se uveri da ga Orajon ne čuje, reče njoj: "Boni, zašto ne pođeš sa Stjuartom i sa mnom?"
     Ona, silno iznenađena, upita: "Zašto?"
     "Dobro bi ti činilo da se odvojiš od Džordža. A možda bi mogla postići da to razdvajanje bude konačno. Trebalo bi, bilo bi to korisno i za tebe i za njega."
     Ona klimnu glavom i reče: "Ali..." Činilo joj se da to ipak ne dolazi u obzir; da znači odlaženje predaleko. Ne bi se pred svetom moglo prikriti. "Pa, onda bi svi znali", reče ona. "Zar ne?"
     Gil reče: "Oni već znaju, Boni."
     "Uh." Ona pokorno klimnu glavom, kao da je ukorena i prizvana pameti. "Auh, koje iznenađenje. Izgleda da sam živela u zabludi."
     "Pođi u Berkli sa nama", reče Gil, "i počni život iz početka. U nekom smislu, ja ću upravo to preduzeti; neće se cigarete više zavijati ručno, jedna po jedna, na malenoj mašini sa platnom i šipkicom, nego ću ja imati fabriku u pravom smislu te reči, predratnom."
     "Predratni smisao", reče ona. "Ono kako se radilo pre rata - da li je to imalo smisla?"
     "Imalo je", reče Gil. "Prokleto sam umoran i muka mi je više od valjuškanja cigareta ručno. Godinama već pokušavam da se oslobodim toga; Stjuart mi je pokazao način. Bar se nadam da je tako." On ukrsti prste.
     Stigoše do njegove fabrike, a tamo su, u zadnjem delu glavne prostorije, ljudi radili, savijali cigarete. Boni pomisli: znači, ovaj deo našeg života biće uskoro okončan, zauvek. Sigurno sam sentimentalna, čim ostajem toliko uporno pri njemu. Ali Endru je u pravu. Ne proizvodi se roba ovako; odveć je to mukotrpno, odveć sporo. I ukupan broj proizvedenih cigareta ostaje, ako ćemo reći pošteno, vrlo mali. Sa pravom mašinerijom, Stjuart može snabdevati cele SAD - pod pretpostavkom da postoji prevoz, način za isporuku.
     Među radnicima je čučao Stjuart Mak Konči, pored bureta punog Gilove fine imitacije duvana, i zavirivao unutra. Pa, dobro, pomisli Boni, on je do sada ili saznao formulu za specijal-deluksice ili ga ona ne zanima. "Zdravo", reče mu ona. "Možete li vi prodavati njegove cigarete kad počnu masovno da se kotrljaju sa proizvodne trake? Da li ste razradili taj deo?"
     "Jesmo", reče Mak Konči. "Pripremili smo planove za masovnu distribuciju. Moj poslodavac, gospodin Hardi..."
     "Nemoj mi to reklamno govoriti", prekide ga ona. "Rekao si, i ja ti verujem; samo sam bila radoznala." Ona ga osmotri kritičkim pogledom. "Endi želi da ja putujem u Berkli sa vama dvojicom. Šta kažeš ti na to?"
     "Naravno", reče on neodređeno.
     "Ja bih mogla biti vaša sekretarica", reče Boni. "Da primam stranke u vašoj direkciji. U samom centru grada. Je li tako?" Nasmejala se, ali ni Stjuart Mak Konči ni Endru Gil joj se ne pridružiše u smehu. "Je li ovo neka svetinja?" upita ona. "Gazim li ja po svetim temama, kad se ovako šalim. Izvin'te me onoliko, ako je taj slučaj."
     "U redu je", reče Mak Konči. "Samo smo obuzeti brigama; treba razraditi još neke stvari."
     "Možda ću zaista krenuti sa vama", primeti Boni. "To bi moglo da reši moje finansijske probleme."
     Sad je došao red na Mak Končija da je ispitivački osmotri. "Kakve probleme ti imaš? Čini se da je ovo životna okolina u kojoj se može baš fino podizati kćerka; a pošto je tvoj muž direktor š..."
     "Molim te", reče ona. "Nije mi potrebno da slušam rezime svih blagoslova koji su mi dati. Poštedi me toga." Ona ode do Gila, koji je pakovao cigarete u metalnu kutiju da bi tako bile odnete fokomelusu na poklon.
     Ovaj svet je tako nevin, pomisli ona. Čak i sad, posle svega što nam se desilo. Gil bi hteo da me izleči od mog - nemira. Stjuart Mak Konči ne može da zamisli šta bih mogla poželeti osim onog što već imam. Ali možda su oni u pravu, a ja ne. Možda sam nepotrebno zapetljala svoj život... Možda u Berkliju postoji mašina koja će spasti i mene. Možda putem 'automatizacije' rešiti moje probleme.
     U jednom uglu, Orajon Straud pisao je govor koji je nameravao da održi Hopiju. Boni se osmehivala, razmišljajući o njihovom svečanom pristupu svemu ovome. Da li će Hopi biti impresioniran? Ili će ga ovo zabaviti, ili možda ispuniti gorkim prezirom? Ne, pomisli ona; dopašće mu se - imam intuiciju o tome. To je upravo ona vrsta svečanosti za kojom on čezne. Da dobije priznanje: to će mu strašno prijati.
     Da li se Hopi sprema da nas primi? - zapita s ona. Da li se umio, obrijao, obukao neko ekstra-čisto odelo... da li iščekuje naš dolazak? Da li je ovo najveće postignuće u njegovom životu, vrhunac?
     Ona pokuša zamisliti fokomelusa u tom trenutku. Hopi je pre nekoliko sati ubio čoveka, a ona zna, na osnovu onoga što je Edi rekla, da svi veruju da je ubio i majstora za naočare. Gradski pacolovac, pomisli ona i zadrhta. Ko će biti sledeći? I da li će Hopi dobijati poklone i ubuduće - kad god nekoga smakne?
     Možda ćemo mi odlaziti još mnogo puta kod njega, sa poklonima, reče ona sebi. Zatim pomisli: Hoću, poći ću u Berkli, samo da budem što dalje odavde.
     I to što pre, pomisli ona. Danas, ako mogu. Ovoga trenutka. Šaka zavučenih u džepove, ona ode brzim hodom nazad do Stjuarta Mak Končija i Gila; oni su se nešto savetovali; stala je blizu njih, najbliže što je mogla, i slušala njihove reči sa oduševljenim zanosom.

     Doktor Stokstil neubeđeno reče fokomelusu: "Jesi li siguran da me on može čuti? Ova stvar zaista emituje signal sve do satelita?" Pipnu još jednom, probe radi, dugme na mikrofonu.
     "Ja ti ni u kom slučaju ne mogu jemčiti da te on čuje", reče Hopi, sa podsmešljivom grimasom na licu. "Samo te mogu uveriti da je ovo odašiljač od pet stotina vati; to nije mnogo, po starim merilima, ali je dovoljno da dobaci do njega. Ja sam već nekoliko puta uspeo da ga dosegnem pomoću ovog otpremnika." Isceri se svojim širokim, oštrim, budnim osmehom; njegove pametne, sive oči oživele su krhotinama svetlosti. "Samo napred. Ima li on ležaj tamo gore, ili se može bez toga?" Foka se nasmeja.
     Doktor Stokstil odvrati: "Može se bez ležaja." Pritisnu dugme mikrofona i reče: "Gospodine Dendžerfilde, ovde je... lekar, iz oblasti Zapadni Marin, ispod tebe. Zabrinjava me tvoje zdravstveno stanje. Naravno da me zabrinjava, baš kao i svakoga ovde dole. Ja, hm, smatram da bih ti možda mogao pomoći."
     "Kaži mu istinu", reče Hopi. "Kaži mu da si psihoanalitičar."
     Stokstil obazrivo reče u mikrofon: "Ranije sam bio psihoanalitičar. Sada sam, naravno, lekar opšte prakse. Čuješ li me?" Osluškivao je, ali iz zvučnika, postavljenog u uglu prostorije, čulo se samo šuštanje statike. "On me ne čuje", reče Hopiju, obeshrabren.
     "Potrebno je izvesno vreme da se uspostavi kontakt", reče Hopi. "Probaj opet." On se zakikota. "Znači, ti misliš da je to samo u njegovom umu. Hipohondrija. Jesi li siguran? Mogao bi, zaista, da pođeš od te pretpostavke, jer ako nije hipohondrija, onda nema praktično ničeg što bi mogao da uradiš."
     Doktor Stokstil pritisnu dugme mikrofona i reče: "Gospodine Dendžerfilde, govori ti Stokstil iz oblasti Marin, Kalifornija; ja sam lekar." Učini mu se da je krajnje beznadežno; zašto nastavljati? Ali, s druge strane...
     "Reci mu o Blutgeldu", predloži Hopi iznenada.
     "Važi", uzvrati Stokstil. "Reći ću mu."
     "Slobodno mu reci i moje ime", reče Hopi, "i da sam ja to uradio; čuj, doktore - evo kako će zvučati kad on bude saopštavao tu vest." Foka napravi neki čudan izraz lica, i iz njegovih usta, kao i ranije, poče izlaziti glas Volta Dendžerfilda. "Pa, lepo, prijatelji, imam jednu dobru, dobru vest... Mislim da će vam svima prijati. Dakle, čini se da..." Foka zaćuta, zato što se iz zvučnika začuo neki slab zvuk.
     "...Halo, doktore. Ovde Volt Dendžerfild."
     Doktor Stokstil istog trena reče u mikrofon: "Dobro. Dendžerfilde, hoću da razgovaram s tobom o tim bolovima koji te muče. Imaš li neku papirnu kesu tamo gore, u satelitu? Probaćemo malu terapiju sa ugljen-dioksidom, ti i ja. Želim da uzmeš kesu i da duvaš u nju. Nastavi tako da udišeš i izdišeš isti vazduh, sve dok na kraju u njoj ne bude čisti ugljen-dioksid. Razumeš li? To je samo jedna mala ideja, ali ima zdravu osnovu. Vidiš, premnogo kiseonika izaziva određene diencefalične reakcije zbog kojih u autonomnom nervnom sistemu nastaje 'začarani krug' stalnog sve većeg pogoršavanja. Jedan od simptoma suviše aktivnog autonomnog nervnog sistema jeste hiperperistaltika, a ti možda patiš upravo od toga. U suštini to je simptom koji proističe iz prevelike brižnosti."
     Fokomelus odmahnu glavom, okrete se i zakotrlja mobilom malo dalje.
     "Izvini, doktore, ali..." Glas iz zvučnika čuo se slabo. "Ne razumem te. Kažeš da treba da dišem u papirnu kesu? Može li u kantu od plastike? Zar tu ne postoji opasnost od gušenja?" Glas je, svađalački i nerazuman, nastavljao teturavo dalje. "Postoji li ikakav način da ja sintetizujem fenobarbital iz sastojaka koji su mi na raspolaganju ovde? Daću ti inventar svega što imam, pa, ako je moguće..." Statika prekide Dendžerfilda; kad je sledeći put postao čujan, govorio je o nečemu drugom. Možda, pomisli doktor Stokstil, um tog čoveka počinje da luta.
     "Izolacija u svemiru", upade mu Stokstil u reč, "izaziva posebne vrste poremećaja, slične onome što se nekad opisivalo kao 'kabinska groznica'. Osobeni deo ovoga jeste brižnost, koja luta bez povezanosti sa nečim određanim, tako da ima somatske posledice." Osećao je, govoreći, da je pristupio sasvim pogrešno; da je pokušaj već propao. Fokomelus se povukao, suviše zgađen da bi slušao - počeo je da petlja oko nekih sprava, da radi nešto sasvim drugo. "Gospodine Dendžerfilde", nastavi Stokstil, "ja želim da prekinem tu povratnu spregu, a trik sa ugljen-dioksidom mogao bi postići baš to. A posle, kad simptomi napetosti prestanu, možemo pristupiti nekom obliku psihoterapije, što bi uključilo i podsećanje na zaboravljeni traumatski materijal."
     Disk-džokej suvo reče: "Moj traumatski materijal nije zaboravljen, doktore. Doživljavam ga upravo sad. Svud je oko mene. To je jedan vid klaustrofobije, koja me je uhvatila vrlo, vrlo gadno."
     "Klaustrofobija", reče doktor Stokstil, "jeste jedna fobija koja potiče od diencefalona, zato što je to poremećaj u osećanju za prostor. Povezan je sa paničnom reakcijom na prisustvo zamišljene opasnosti; sastoji se od suzbijene želje za bekstvom."
     Dendžerfild reče: "Pa, dobro, doktore, kuda bih ja mogao bežati? Budimo realistični. Šta, za ime Hrista, može psihoanaliza učiniti za mene? Ja sam bolestan čovek; meni je potrebna operacija, a ne to tvoje trućanje."
     "Jesi li siguran?" upita Stokstil, obuzet osećajem da je to što radi nekorisno i glupo. "Priznajem da će biti potrebno izvesno vreme, ali ti i ja smo bar uspostavili osnovni kontakt; sada ti znaš da sam ja ovde, dole, i da pokušavam da ti pomognem, a ja znam da ti slušaš." Slušaš, zar ne? upita on u sebi. "Prema tome, mislim da smo već postigli nešto."
     Čekao je, ali ničeg osim ćutanja nije bilo.
     "Hlo, Dendžerfild?" reče on u mikrofon.
     Ćutanje.
     Iza njega fokomelus reče: "Ili se isključio, ili je satelit predaleko, sada. Smatraš li da si mu nešto pomogao?"
     "Ne znam", reče Stokstil. "Ali znam da vredi pokušati."
     "Da si počeo pre godinu dana..."
     "Ali niko nije znao." Smatrali smo da je Dendžerfild nešto zajemčeno, uvide Stokstil. A sad je, kao što kaže Hopi, malo kasno.
     "Želim ti bolju sreću sutra popodne", odvrati Hopi, sa bledim - maltene podrugljivim - osmehom. A ipak, Stokstil u tom osmehu oseti duboku tugu. Da li Hopi sažaljeva njega, doktora koji se uzaludno trudi? Ili onoga čoveka u satelitu koji je proleteo iznad njih? To je bilo teško utvrditi.
     "Nastaviću da pokušavam", reče Stokstil.
     Začu se kucanje na vratima.
     Hopi reče: "To će biti zvanični odbor." Široki, zadovoljni osmeh pojavi se preko stisnutih crta njegovog lica, koje kao da se poče malo nadimati, puniti toplinom. "Pardon." On poveze mobil do vrata, ispruži jednu manuelnu ekstenziju i naglo otvori vrata, širom.
     Pred vratima su stajali Orajon Straud, Endru Gil, Kas Stoun, Boni Keler i gospođa Tolman; svi su izgledali nervozno i nelagodno. "Haringtone", reče Straud, "imamo nešto za tebe, jedan mali poklon."
     "Fino", reče Hopi, osvrte se nazad ka Stokstilu i široko mu se osmehnu. "Vidiš?" reče on doktoru. "Ne rekoh li ja tebi? Oni to u znak zahvalnosti." A odboru reče: "Uđite; čekao sam vas." Pridrža vrata, širom otvorena, i odbor uđe u kuću.
     "A šta ste to radili?" upita Boni doktora Stokstila, videći da ovaj stoji pored otpremnika i mikrofona.
     Stokstil uzvrati: "Pokušavali smo da dobijemo vezu sa Dendžerfildom."
     "Terapija?" upita ona.
     "Da." On klimnu glavom.
     "Ali nije bilo sreće."
     "Pokušaćemo sutra ponovo", reče Stokstil.
     Orajon Straud, čija je prezentacija ostala na trenutak zaboravljena, reče doktoru Stokstilu: "Dabome. Ti si nekada bio psihijatar."
     Hopi nestrpljivo upita: "Dobro, šta ste mi doneli?" Pogleda pored Strauda, ka Gilu; vide kutiju sa cigaretama i sanduče sa rakijom. "Je li to moje?"
     "Da", reče Gil. "U znak zahvalnosti."
     Kutija i sanduče se podigoše iz Gilovih ruku; žmirkajući, Gil je pratio pogledom kako te dve stvari plove kroz vazduh, prema foki, a onda se smiruju na podu, tačno ispred fokomobila. Hopi željno i brzo otvori i kutiju i sanduk pomoću manuelnih ekstenzija.
     "Hm", reče Straud, "mi bismo imali nešto da izjavimo. Može li sada, Hopi?" On sa zaziranjem osmotri fokomelusa.
     "Ima li još nešto?" zatraži Hopi, pred kojim su kutija i sanduk ležali otvoreni. "Šta ste mi još doneli zauzvrat?"
     Gledajući ovu scenu, Boni pomisli: nisam znala da je tako detinjast. Jedno malo dete, ništa više... Trebalo je da donesemo gomilu stvari, i da sve budu šareno upakovane, sa ukrasnim trakama, pozdravnim kartama, sve sa što više boja. Ne sme se dogoditi da on bude razočaran, uvide ona. Naši životi zavise od toga, od naše sposobnosti da ga - primirimo.
     "Zar nema ništa više?" upita Hopi kiselo.
     "Ne još", reče Straud. "Ali biće." On dobaci jedan brzi pogled, samo jedno svetlucanje očima, ostalim članovima odbora. "Pravi pokloni za tebe, Hopi, moraju biti pripremljeni pažljivo. Ovo je samo početak."
     "A, tako", reče foka. Ali nije zvučao ubeđeno.
     "Časna reč", reče Straud. "To je istina, Hopi."
     "Ja ne pušim", reče Hopi, gledajući cigarete, pa zahvati punu šaku, zdrobi ih i pusti da komadići padnu natrag u kutiju. "Od toga se dobija rak."
     "Pa", poče Gil, "to pitanje ima dve strane. A..."
     Fokomelus se nasmeja podrugljivo. "Mislim da je to sve što ćete vi meni dati", reče on.
     "Ne, svakako će biti još toga", uzvrati Straud.
     U sobi zavlada tišina, osim što je iz zvučnika dopirala statika.
     U jednom uglu podiže se jedan predmet, vakuumska elektronska cev; zaplovi kroz vazduh, a onda se zalete u zid i bučno rasprsnu, tako da trunčice razlupanog stakla popadaše po svima njima.
     "'Još toga'", reče Hopi, oponašajući Straudov duboki, zvučni glas. "'Svakako će biti još toga.'"