8.

     Orajon Straud, predsednik Školskog odbora pokrajine Zapadni Marin, pojača petrolejski fenjer marke 'Koulmen' i dobi drečavu belu svetlost, tako da je školska prostorija u kojoj su sedeli sad bila valjano osvetljena. Tako je sve četvoro članova Odbora moglo jasno videti novog nastavnika.
     "Ja ću mu postaviti nekoliko pitanja", reče Straud ostalima. "Ali prvo: ovo je gospodin Barns, koji dolazi iz Oregona. On mi kaže da je stručnjak za nauku i za prirodne izvore hrane. Je li tako, gospodine Barns?"
     Novi nastavnik, čovek niskog rasta i mladalačkog izgleda, odeven u košulju svetlosmeđe boje i radne pantalone, nervozno pročisti grlo i reče: "Da, ja se razumem u hemikalije, i u biljke i životinje, a naročito dobro poznajem sve što se može naći za jelo u šumama, kao što su razni sitni plodovi i pečurke."
     "Mi smo u poslednje vreme imali lošu sreću sa pečurkama", reče gospođa Tolmen, postarija dama koja je bila član ovog istog Školskog odbora i u vremenima pre Krize. "Zato smo skloni da ih ne diramo; izgubili smo nekoliko ljudi koji su bili ili suviše alavi, ili neoprezni, ili naprosto neuki."
     Straud reče: "Ali gospodin Barns, ovde prisutan, nije neuk. On je išao na univerzitet u Dejvisu, gde su ga naučili kako razlikovati dobre od otrovnih pečuraka. On ne nagađa, niti glumi znanje; je li tako, gospodine Barns?" Pogleda novog nastavnika, očekujući potvrdu.
     "Postoje vrste koje su za jelo i kod kojih je nemoguće pogrešiti", reče gospodin Barns, klimajući glavom. "Pogledao sam malo šume i livade u vašem kraju, i video sam neke lepe primerke; možete dopuniti svoju ishranu, a ne dovesti sebe ni u kakvu opasnost. Znam čak i njihove latinske nazive."
     Članovi odbor počeše se pomicati i mrmljati nešto između sebe. Ovo je ostavilo utisak na njih, uvide Straud, ovo sa latinskim nazivima.
     "Zašto si otišao iz Oregona?" upita, sa grubom otvorenošću, Džordž Keler, direktor gimnazije.
     Novi nastavnik se suoči s njim i reče: "Politika."
     "Tvoja ili njihova?"
     "Njihova", reče Barns. "Ja se ne bavim politikom uopšte. Ja poučavam decu kako da naprave mastilo ili sapun, i kako da odseku rep jagnjetu čak i ako je već prilično poraslo, ovca maltene. Osim toga, imam knjige koje su moje vlasništvo." Podiže jednu knjigu sa gomilice koja je ležala pored njega, i pokaza Odboru u kako dobrom su stanju. "Reći ću vam i nešto drugo: vi, ovde, u ovom delu Kalifornije, imate mogućnosti za proizvodnju hartije. Da li ste to znali?"
     Gospođa Tolman reče: "Znali smo mi to, gospodine Barns, ali ne znamo tačno kako. To je nešto u vezi sa korom drveta, je li tako?"
     Na licu novog nastavnika pojavi se izraz tajanstvenosti, prikrivanja. Straud je znao da je gospođa Tolman pogodila, ali da nastavnik neće da joj oda tajnu; želi da zadrži znanje samo za sebe, zato što ga članovi ovog Odbora još nisu angažovali. Njegovo znanje još ne može biti njima dostupno - on ne daje ništa besplatno. A to je, dakako, u redu: Straud je prihvatao to načelo i poštovao Barnsa zbog toga. Samo budala daje nešto za ništa.
     Prvi put progovori najnoviji član Odbora, gospođica Kostigan. "I ja... ponešto znam o pečurkama, gospodine Barns. Koji je prvi znak koji tražimo da bismo se uverili da nije ona smrtonosna amanita?" Motrila je pomno na novog nastavnika, očigledno rešena da ga 'prikuca' pomoću konkretnih činjenica.
     "Čašica smrti", odgovori gospodin Barns. "Takozvana volva, u podnožju stabla gljive. Amanite je imaju, većina drugih vrsta je nema. I univerzalni veo. Osim toga, smrtonosna amanita najčešće ima bele spore... i bele škrge, to jest lamele, naravno." Osmehnuo se gospođici Kostigan, koja mu uzvrati osmehom.
     Gospođa Tolman je za to vreme pregledala gomilicu knjiga koju je novi nastavnik doneo. "Vidim da imaš Psihološke tipove Karla Gustava Junga. Da li je psihiologija jedna od tvojih nauka? Baš bi zgodno bilo dobiti nastavnika koji ume da prepozna jestive pečurke, a takođe je autoritet za Frojda i Junga."
     "To su beskorisne stvari", reče Straud razdražljivo. "Nama treba upotrebljiva nauka, a ne akademske prazne pričancije." Imao je osećaj da je on, lično, izdan; gospodin Barns mu nije rekao ništa o ovoj stvari, o svom zanimanju za teoretisanje. "Psihologija nam neće iskopati nijednu septičku jamu."
     "Mislim da smo spremni da glasamo o gospodinu Barnsu", reče gospođica Kostigan. "Što se mene tiče, ja sam za to da ga primimo, bar na privremeni rad. Ima li iko drugačije mišljenje?"
     Gospođa Tolmen reče gospodinu Barnsu: "Mi smo ubili našeg ranijeg nastavnika, znaš. Zato nam treba drugi. Zato smo i poslali gospodina Strauda da traži po celoj Obali, gore i dole, sve dok tebe nije pronašao."
     Sa drvenim izrazom lica, gospodin Barns klimnu glavom. "Znam. To me ne odbija."
     "Zvao se gospodin Austurijas i bio je takođe veliki majstor za pečurke", reče gospođa Tolman, "mada ih je sakupljao samo za sebe, i jeo ih sam. Nije nas naučio ničemu o njima, iz razloga koje smo mi cenili; nismo zato odlučili da ga ubijemo. Ubili smo ga zato što nas je lagao. Vidiš, njegov pravi razlog za dolazak ovamo nije bio ni u kakvoj vezi sa držanjem nastave. On je tražio nekog čoveka, po imenu Džek Tri, za koga se ispostavilo da živi u ovoj oblasti. Naša gospođa Keler, cenjena članica ove zajednice i žena ovde prisutnog Džordža Kelera, koji je direktor naše gimnazije, dobra je prijateljica gospodina Džeka Trija, pa nam je donela vest o toj situaciji, a mi smo onda stupili u dejstvo, naravno sasvim legalno i zvanično, kroz našeg šefa policije, gospodina Erla Kolviga."
     "A, tako", reče kameno Barns, koji je slušao ne prekidajući je.
     Orajon Straud uze reč. "Porota koja ga je osudila i izvršila presudu sastojala se od mene, zatim Kasa Stouna koji je najveći zemljoposednik u Zapadnom Marinu, gospođe Tolman i gospođe Džun Raub. Kažem da smo mi izvršili presudu, ali, naravno, sam čin - pucanje; kad je došlo do pucanja - izvršio je Erl. To je Erlov posao, kad god porota Zapadnog Marina donese presudu." On odmeri novog nastavnika pogledom.
     "To sve zvuči, meni", reče gospodin Barns, "veoma formalno i zakonito. Tačno ono što bi mene zanimalo. I..." on se osmehnu svima njima. "Ja ću moje znanje o pečurkama deliti sa vama; neću ga zadržavati za sebe, kao što je činio vaš pokojni gospodin Austurijas."
     Svi zaklimaše glavama; cenili su ovo. Napetost u sobi popusti, ljudi počeše mrmljati između sebe. Zatim je pripaljena jedna cigareta; jedna od Endru Gilovih specijal-deluks 'Zlatnih etiketa'; njen miris, dobar i bogat, doplovi do svih njih, razveseli ih, pomože im da budu više prijateljski raspoloženi prema novom nastavniku i jedni prema drugima.
     Videći cigaretu, gospodin Barns dobi čudan izraz lica i reče rapavim glasom: "Vi ovde gore imate duvan? Posle sedam godina?" Videlo se da ne može u tako nešto da poveruje.
     Smeškajući se zabavljeno, gospođa Tolman reče: "Nemamo mi duvana nimalo, gospon Barns, jer, naravno, nema ga niko. Ali imamo majstora za cigarete. On pravi ove specijal-deluks 'Zlatne etikete' za nas, od izvesnih odabranih, godinama sušenih biljnih materijala. To su uglavnom trave i neke vrste povrća; a tačno koje, to ostaje - i pravedno je da ostane - njegova lična tajna."
     "Pošto su?" upita gospodin Barns.
     "U budl-novcu države Kalifornije", reče Orajon Straud, "oko sto dolara komad. U predratnim srebrnjacima, deset centi komad."
     "Imam deset centi", reče gospodin Barns, posegavši drhtavom rukom u džep kaputa. Posle kraćeg traganja po džepu, podiže novčić i pruži ga prema pušaču, a to je bio gospodin Džordž Keler, koji se zavalio u stolicu i prekrstio noge da mu bude udobnije.
     "Žao mi je", reče Džordž, "ne prodajem. Trebalo bi da se obratiš pravo gospodinu Gilu; možeš ga naći preko dana u njegovoj radnji. Ona je ovde, na stanici Point Rejz, ali on se, naravno, kreće po celoj pokrajini; ima kombi-bus marke 'Folksvagen' sa konjskom vučom."
     "Imaću to u vidu", reče gospodin Barns i vrati desetoparac u džep, veoma pažljivo.

     "Nameravaš li da se ukrcaš na feribot?" upita ouklendski činovnik. "Ako ne, želeo bih da skloniš kola, jer si stao nasred kapije."
     "Sigurno", reče Stjuart Mak Konči. Uđe opet u automobil i švićnu uzdama; podstaknut ovim, njegov konj, Edvard Princ od Velsa, poče vući kola, pontijak iz 1975, sada bez motora. Kola prođoše kroz kapiju i iziđoše na gat.
     Plav, prošaran jakim talasima, Zaliv se prostirao na obe strane od njega. Stjuart je gledao kroz vetrobran i video kako se jedan galeb ustremio nadole i zgrabio nešto jestivo sa jednog stuba. Pecarioški najloni, opruženi u vodu... Ljudi su lovili sebi večeru. Neki od njih nosili su ostatke vojnih uniformi. Veterani; možda oni stanuju ispod ovog gata. Stjuart potera kola dalje.
     Kad bi samo imao dovoljno para da telefonira u San Francisko. Ali podvodni kabl je opet bio u kvaru, a veza bi se morala produžavati i produžavati, sve do San Hozea pa onda duž poluostrva; dok bi poziv stigao u San Francisko, trošak bi se, za Stjuarta, popeo na pet dolara u srebrnom novcu. To, dakle, ne dolazi u obzir, osim ako je neko bogataš; Stjuart će morati da čeka dva sata na polazak feribota... a može li sebi dozvoliti toliko čekanje?
     Hitao je da se dočepa nečeg važnog.
     Čuo je priču da je pronađen sovjetski vođeni projektil, ogroman, neeksplodiran; ležao je zariven u zemlju blizu Belmonta, pa ga je neki farmer otkrio za vreme oranja i sad ga je prodavao kao zasebne deliće, po ceni od jedan cent za deo - pa ti biraj koje delove hoćeš. A delova je bilo na hiljade, naročito u sistemu za samonavođenje. Stjuartu je, za posao kojim se bavio, bilo potrebno mnogo takvih delova. Ali i mnogim drugim ljudima. Zato je moralo ići po načelu: ko prvi dođe, prvi uslužen. Ako se on ne prebaci preko Zaliva i ne stigne u Belmont u najskorije vreme, biće prekasno - neće preostati nimalo elektronskih komponenti za njega i njegov posao.
     Prodavao je (a drugi čovek je proizvodio) male elektronske klopke za životinje. Štetočine su prošle kroz izvesne mutacije, pa su sad umele izbeći ili onesposobiti obične, pasivne klopke, čak i one najsloženije. Mačke su se naročito mnogo izmenile, ali je gospodin Hardi proizvodio izvanredne zamke za lov na njih, bolje čak i od njegovih 'pacolovki' i 'kucolovki'.
     Neki ljudi su zastupali teoriju da su mačke u ovim posleratnim godinama razvile svoj govor, mačji jezik. Noću se moglo slušati kako mjauču jedna drugoj u pomrčini, ali to su sad bili nizovi skraćenih, brzih zvukova, dosta grubih, ni nalik na nekadašnje otegnute. Štaviše, mačke su se udruživale u male čopore i - bar je ta vest bila dobro proverena - čuvale hranu za buduće dane. Upravo te njihove zalihe, pametno složene i sakrivene, uzbunile su ljude, mnogo više nego novi zvuci. U svakom slučaju, sada su i mačke, kao i pacovi i psi, bile opasne. Mogle su da ubiju i pojedu malo dete kad god im se prohte - tako se, bar, pričalo. Zato su ljudi, naravno, kad god su ikako mogli, hvatali i proždirali njih, da im se osvete. Za naročitu poslasticu smatran je pas punjen pirinčem; male lokalne novine koje su u Berkliju izlazile jednom nedeljno, berklijski 'Tribjun', donosile su recepte za pseću supu, pseću čorbu, čak i pseći puding.
     Pomisao na pseći puding navede Stjuarta da shvati koliko je, zapravo, gladan. Činilo mu se da je neprestano bio gladan još od trenutka kad je prva bomba pala; njegov poslednji stvarno dovoljan obrok bio je onaj ručak u 'Fredovoj finoj hrani' onog dana kad je naleteo na foku i bio svedok fokine prevarantske glume o 'vizijama'. Iznenada se zapita: gde li je fokica mali, sad? Godinama nije pomislio na njega.
     Danas, naravno, često možeš videti fokomeluse, i gotovo svaki vozi svoj fokomobil, baš kao Hopi onda: foka sedi tačno u središtu, svaki u svom malom svetu, kao bezruki i beznogi bog. Prizor Stjuartu i sad odvratan, ali, koliko je drugih odvratnih prizora u ovim vremenima... ovo je samo jedan od takvih, svakako ne najgori. Najgori je, zaključi on, kad vidiš simbiotike kako se vuku ulicama: nekoliko ljudskih bića sastavljenih pojedinim delovima svoje anatomije u nerazdvojnu celinu, tako da su im neki organi zajednički. Nešto kao blutgeldovska razrada starih sijamskih blizanaca... ali ne samo po dva ljudska bića spojena, nego ponekad i po tri, ili više. Stjuart je viđao čak i simbiotike skrpljene od šest ljudi. Te fuzije nisu nastajale u materici, nego ubrzo posle porođaja. Na taj način su spasavani životi onih beba koje su rođene nepotpune, bez pojedinih vitalnih organa. Tako jedan pankreas sad služi grupi ljudi... Trijumf biologije. Ali po Stjuartovom mišljenju, nepotpune bebe trebalo je naprosto ostavljati da umru.
     Na vodama Zaliva, desno od Stjuarta, jedan beznogi veteran zaveslao je, na jednom splaviću, prema nekoj gromadi otpada koja je, nesumnjivo, bila potopljeni brod. Na toj masi koja je virila iz vode videlo se nekoliko najlona od udica; vlasništvo veteranovo, svakako. On je dolazio da proveri da li se nešto upecalo. Gledajući kako splav plovi, Stjuart se zapita da li bi mogao tako stići i do druge obale, do San Franciska. On može ponuditi ovom čoveku pedeset centi za vožnju u jednom smeru; zašto ne? Iziđe iz kola i dođe do ivice gata.
     "'Ej!" povika silovito. "Dođi ovamo." Iz džepa izvuče novčić i baci ga na gat; veteran vide paricu, začu njen zvuk. Najednom obrte splavić i zavesla brzo natrag. Upinjao se da postigne veću brzinu; niz njegovo lice pocure znoj. Onda diže ka Stjuartu široko iscereno lice, a na jedno uho prisloni šaku savijenu u levak.
     "Ribu?" doviknu. "Danas nemam još nijednu, ali možda će biti kasnije. Ili bi hteo možda jednu malu ajkulu? Jemčim da je bezbedna." Podiže Gajgerov brojač, sav olupan, koji mu je bio vezan konopcem oko pojasa - za slučaj da padne sa splava ili da mu ga neko pokuša ukrasti, uvide Stjuart.
     "Ne", reče Stjuart i čučnu pokraj vode. "Hoću da stignem preko puta, u San Francisko; plaćam dva'es pet centi za vožnju u jednom smeru."
     "Al' ja bi' mor'o da ostavim udice da bi to uradio", reče veteran, čiji je osmeh postupno nestajao. "Znači, mor'o bi' da ih sve pokupim sad, inače bi ih neko pokrao dok ja nisam tu."
     "Trideset pet centi", reče Stjuart.
     Na kraju su se pogodili na četrdeset centi. Stjuart je sastavio i katancem učvrstio dve noge Edvardu Princu od Velsa, da ga niko ne bi mogao ukrasti. Uskoro se našao na površini zaliva, na veteranovom splavu koji se ljuljuškao i odmicao ka San Francisku. Veteran je veslao.
     "Čime se ti baviš?" upita veteran. "Nisi poreznik, a?" Pogleda ga smireno.
     "Nee", reče Stjuart. "Ja sam majstor za male klopke."
     "Znaš li ti, prijatelju moj", reče veteran, "ja imam kućnog ljubimca, pacova, koji živi ispod gata sa mnom? Pametan je; ume da svira na frulicu. Nije nikakva varka, istina je. Izradio sam malu drvenu frulu, i on svira na nju, kroz nos... To je praktično isto kao ona azijatska nosna frula koju imaju u Indiji. Naime, imao sam ga, ali je pregažen. Video sam taj događaj od početka; nisam mogao stići do moga štakora, ništa nisam mogao. Potrčao je preko gata da nešto uzme, možda neko parče krpe... On ima krevetac, koji sam mu ja napravio, ali mu je večito hladno - bilo mu je - zato što, kad su mutirali, ta njegova sorta, izgubili su krzno."
     "Viđao sam takve", reče Stjuart, razmišljajući kako vešto ti ćelavi smeđi pacovi izbegavaju sve mišolovke pa čak i Hardijeve elektronske. "Zaista verujem u to što kažeš", reče on. "Poznajem pacove prilično dobro. Ali oni nisu ništa u poređenju sa onim malim prugastim sivim i smeđim mačkama... Kladim se da ovaj tvoj nije umeo sam da napravi frulicu, mor'o si ti da je praviš."
     "Istina je", reče veteran. "Ali on je bio umetnik. Trebalo je da ga čuješ kako svira; imao sam običaj da okupim gomilu ljudi uveče, kad završimo pecanje. Pokušavao sam ga naučiti da svira Bahovu stvar Chaconne u D."
     "Jednom sam ja uhvatio jednu takvu prugastu mačketinu", reče Stjuart, "i čuvao je mesec dana, dok nije pobegla. Umela je da pravi mala oružja sa šiljatim vrhovima, od poklopaca konzervi. Savijala ih je, ili tako nešto; nikad nisam video kako to radi, ali mnogo gadne bodlje su to bile."
     Veteran, veslajući, reče: "Kako je ovih dana južno od San Franciska? Ja ne mogu na kopno." Pokaza prstom ka donjem delu tela. "Ostajem uvek na splavu. Na njemu imam jedna vratanca na dole, ka vodi, kad moram da idem u WC. Ono što je meni potrebno, jeste da nađem nekog mrtvog foku jednog dana i uzmem njegova kola. To se zove fokomobil."
     "Ja sam poznavao prvog foku", reče Stjuart, "pre rata. Bio je super-super; umeo je da popravi sve." On pripali cigaretu od imitacije duvana; veteran se sa čežnjom zablenu u nju. "Južno od San Franciska sada su ti samo farme. Niko tamo nije obnovio ništa gradsko, a inače su bile uglavnom one montažne kućice, tako da nije ostao gotovo nijedan pristojan podrum. Gaji se grašak, kukuruz i pasulj, tamo dole. A ja sam se zaputio da vidim jednu veliku raketu, koju je neki seljak naš'o; trebaju mi releji, cevi i drugi elektronski delovi za klopke koje izrađuje gospodin Hardi." On zastade. "Treba da imaš jednu Hardijevu klopku."
     "Šta će mi? Živim od ribe, a pacove nemam razloga da mrzim? Meni se sviđaju."
     "Ma, sviđaju se i meni", reče Stjuart, "ali moraš biti praktičan; možda malo gledati i u budućnost. Jednog dana mogu Ameriku preuzeti pacovi u svoje ruke, ako ne budemo budni. Naš je dug prema ovoj zemlji - pacove da hvatamo i ubijamo, naročito one mudrije među njima koji bi mogli imati urođene sposobnosti vođe."
     Veteran ga pogleda ljutito. "To ti kažeš samo da bi prodao."
     "Ne, iskreno."
     "To je ono što ja zameram prodavcima: veruju u svoje laži. Znaš, da je najviše što bi pacovi mogli ikad postići, makar i kroz milion godina evolucije, da budu možda korisna posluga ljudskim bićima. Da budu kuriri možda ili da obavljaju sitne fizičke poslove. Ali opasni..." On odmahnu glavom. "Po kojoj ceni dajete te vaše pacolovke?"
     "Deset srebrnih dolara za jednu. Ne primamo državne budl-pare; gospodin Hardi je star čovek, a ti znaš kakvi su stari ljudi, on ne smatra budl za pravi novac." Stjuart se nasmeja.
     "Ja da ti ispričam kako sam jednom video da je pacov učinio pravi herojski podvig", poče veteran, ali mu Stjuart upade u reč.
     "Imam svoja uverenja", reče Stjuart. "Ne vredi da se raspravljamo o njima."
     Onda su ćutali. Stjuart je uživao u prizoru Zaliva koji se širio na sve strane oko njega; veteran je veslao. Dan je bio lep, i dok su se ljuljuškali sve bliže San Francisku, Stjuart je razmišljao o elektronskim delovima koje će možda, kad se bude vraćao, doneti gospodinu Hardiju i fabrici na aveniji San Pablo, nedaleko od ruševina koje su nekada bile zapadni kraj Kalifornijskog univerziteta.
     "Koja je to vrsta cigarete?" upita veteran uskoro.
     "Ova?" Stjuart osmotri pikavac; još malo pa će ga ugasiti i staviti u metalnu kutiju koju ima u džepu. Puna je pikavaca; njih će otvoriti i preraditi u nove cigarete, Tom Frandi, mesni majstor za cigarete u Južnom Berkliju. "Ova je", reče on, "uvozna. Iz oblasti Marin. Specijual-deluks 'Zlatna etiketa', koju proizvodi..." Zastade, da bi učinak bio veći. "Mislim da ti ne moram reći ko."
     "Endru Gil", reče veteran. "Recimo da bih ja kupio jednu celu od tebe; plaćam deset centi."
     "Petnaest centi vredi svaka", reče Stjuart. "One moraju prevaliti čitav put oko Blek Pointa i Sirs Pointa i drumom kroz Lukasovu dolinu, jer dolaze sa nekog mesta koje je čak negde iza Nikasia."
     "Imao sam ja jednom jednu od tih Endru Gilovih specijal-deluksica", reče veteran. "Ispala je iz džepa nekom čoveku koji se ukrcavao na feribot; ja je izvuk'o iz vode i osušio."
     Najednom mu Stjuart dade pikavac.
     "Oh, Bože, Bože moj", reče veteran, ne gledajući pravo Stjuarta. I zape da vesla brže. Treptao je, usne su mu se pokretale.
     "Imam ja još", reče Stjuart.
     Veteran reče: "Reći ću ja tebi šta još ti imaš: imaš pravu humanost, gospodine, a to je danas retko. Veoma retko."
     Stjuart klimnu glavom. Oseti istinu u veteranovim rečima.

     Pokucavši na vrata male brvnare, Boni reče: "Džek? Jesi tu?" Oproba vrata i nađe da su otključana. Obrati se gospodinu Barnsu: "On je verovatno negde napolje, sa svojim stadom. Sezona je kad se one jagnje, a Džek tada ima problema: rađa se toliko genetski unakažene jagnjadi, a veliki deo njih ne može proći kroz porođajni kanal bez pomoći."
     "Koliko ovaca ima?" upita Barns.
     "Tri stotine. One lutaju po ovom kraju, po kanjonima, i žive divlje, tako da je tačno brojanje nemoguće. Ti se ne bojiš ovnova, je li?"
     "Ne", odvrati Barns.
     "Onda, idemo", reče Boni.
     "I to je taj koga je raniji učitelj hteo ubiti", promrmlja Barns, dok su prelazili jednu livadu, na kojoj se videlo da su je ovce popasle, i približavali se jednom niskom grebenu zaraslom u boriće i žbunje. Mnogi žbunovi bili su, primeti Barns, izgrickani: ogoljene grančice pokazivale su da se dobar broj Džekovih ovaca nalazi tu negde, u blizini.
     "Jeste", reče žena, grabeći dugim koracima napred, šaka zavučenih u džepove. Brzo dodade: "Ali pojma nemam zašto. Džek je - samo rančer-ovčar. Znam da je protivzakonito gajiti ovce na zemljištu koje bi se moglo orati... ali, kao što vidiš, vrlo mali deo ovog terena podoban je plugu; uglavnom su to kanjoni. Možda je gospodin Austurijas bio ljubomoran."
     Gospodin Barns pomisli: ne verujem joj. Međutim, nije bio naročito zainteresovan. Nameravao je, u svakom slučaju, da izbegne grešku svog prethodnika, ko god da je i šta god da je taj gospodin Tri; 'Drvo'. Zvučalo je to, Barnsu, kao neko ko je postao deo ove životne okoline, tako da više nije u celosti peripatetično i ljudsko biće. Od slike koju dobi o gospodinu 'Drvetu', oseti se malo nelagodno; nije, baš, ulivala spokojstvo.
     "Žao mi je što gospodin Gil nije mogao poći s nama", reče Barns. Nije ni do danas susreo tog slavnog majstora za cigarete, o kome je slušao i pre dolaska u Zapadni Marin. "Rekla si da imate i muzičku grupu, zar ne? Svirate neke instrumente?" To je zvučalo zanimljivo, jer je on, svojevremeno, svirao violončelo.
     "Puštamo kasetofone", reče Boni. "Endru Gil, Džek Tri i ja. A ja još i sviram klavir; sviramo kompozitore iz ranijih vremena, kao što su Henri Persel i Johan Pahelbel. Ponekad nam se pridruži i doktor Stokstil, ali..." Ona zaćuta i namršti se. "...Ali je prezauzet; mora u toliko gradova ići, u vizite. Uveče bude naprosto suviše umoran."
     "Može li se neko i pridružiti vašoj grupi?" upita Barns punonadežno.
     "Šta sviraš? Upozoravam te: mi smo strogi klasičari. Nije to samo neka amaterska grupica; Džordž, Džek i ja svirali smo i u starim danima, pre Krize. Počeli smo pre... devet godina. Gil nam se priključio posle Krize." Osmehnula se, i Barns vide kako divne zube ima. Toliko je mnogo ljudi, zbog avitaminoze i zračenja, poslednjih godina gubilo zube, imalo paradentozu. On je svoje zube skrivao koliko je mogao; nisu više bili dobri.
     "Svirao sam violončelo, svojevremeno", reče on, znajući da je to jedna od bezvrednih bivših veština, jer sada - jednostavno - ne postoji više nijedno violončelo, nigde. Da je svirao neki metalni instrument...
     "E, baš šteta", reče Boni.
     "Nema žičanih instrumenata u ovom kraju?" Smatrao je da bi mogao naučiti, ako bi baš trebalo, da svira, recimo, violu; rado bi učio, pomisli on, ako bi mu to omogućilo da se učlani u njihovu grupu.
     "Nema nijedan", reče Boni.
     Ispred njih se pojavi jedna ovca, od sorte 'safolk' sa crnim licem; osmotri ih, pa se prope, okrete i pobeže. Ovca, vide Barns, velika i zgodna, oho-ho natovarena mesom i izvrsnom vunom. Zapita se da li je ikad šišana.
     Pođe mu voda na usta. Nije okusio jagnjetinu već godinama.
     "Da li on i kolje, ili su samo za vunu?" upita on Boni.
     "Za vunu", reče ona. "On ima fobiju protiv klanja: neće, pa ma koliko da mu ponude. Ljudi dolaze krišom i kradu iz njegovog stada, naravno... Ako ti se jede jagnjetina, jedino je tako možeš nabaviti, pa zato, reč upozorenja: njegovo stado dobro je čuvano." Ona pokaza prstom, i Barns vide na vrhu brega jednog psa, koji je stajao i gledao ih. On smesta prepoznade u njemu krajnjeg mutanta, korisnog: lice ovog psa bilo je pametno, na novi način.
     "Neću ja ići ni blizu njegovih ovaca", reče Barns. "Onaj neće na nas, a? Poznaje te?"
     Boni reče: "Zato sam pošla sa tobom, zbog tog psa. Džek ima samo tog jednog. Ali taj jedan je dovoljan."
     Pas pođe ka njima, kasom.
     Nekada su, nagađao je Barns, njegovi srodnici bili oni dobro poznati sivi ili crni nemački ovčari; prepoznao je te uši, njušku. Ali sada... Čekao je sav ukrućen, dok se pas približavao. U džepu je, naravno, imao nož; nož koji ga je spasao mnogo puta, ali u ovom slučaju svakako ne bi. Ostajao je blizu žene, koja je hodala nezabrinuto dalje.
     "Zdravo", reče ona psu.
     Pas je stao pred njih, otvorio usta i zastenjao. Grozomoran je to zvuk bio, i Barns zadrhta. Zvučalo je kao neko ozleđeno ljudsko biće, u grčevima, koje pokušava da isceci koju reč iz govornih organa koji više ne rade. Iz tog stenjanja kao da se izdvojila, ili se Barnsu učinilo da je to čuo, jedna reč, ili dve; nije bio siguran. Ali Boni kao da je razumela.
     "Dobar Teri", reče ona psu. "Hvala ti, dobar Teri." Pas mahnu repom. Ona reče Barnsu: "Naći ćemo Džeka na stazi, trista metara napred." Ona krenu dalje.
     "Šta je rekao pas?" upita on, kad su bili izvan domašaja sluha te životinje.
     Boni se nasmeja. Ovo ga je nerviralo; on se namršti. "Oh", reče ona. "Zaboga! Pomakao se za milion godina uz lestvice evolucije - jedno od najvećih čuda u evoluciji živih bića - a ti ne razumeš šta je rekao." Otrla je suze iz očiju. "Izvini, ali stvarno je prokleto smešno. Drago mi je što me nisi to pitao tamo, gde je on mogao da nas čuje."
     "Nisam impresioniran", reče on, tonom kao da se brani. "Naprosto, nisam mnogo impresioniran. Vi ste se zavukli ovde u jednu malu seosku oblast, pa vam se čini da je ovo nešto naročito, ali ja sam prošao Obalu uzduž i popreko, i video stvari od kojih bi ti..." Zaćuta, i za nekoliko trenutaka nastavi. "Ništa nije taj vaš pas. Ništa u poređenju sa onim na Obali, mada je sam po sebi, pretpostavljam, ogromno dostignuće."
     Još se smejući, Boni dohvati Barnsa za ruku. "Da, ti si iz širokog spoljašnjeg sveta. Video si sve što ima da se vidi; u pravu si. Šta si video, Barnse? Znaš, moj muž je tebi poslodavac, a Orajon Straud njemu. Zašto si došao ovamo? Zar je ovaj kraj toliko zabačen? Toliko seljački? Mislim da je ovo jedno fino mesto za život; imamo postojanu društvenu zajednicu. Ali, kao što kažeš, nemamo mnogo čuda. Nemamo čudotvorce i nakaze, kao što imate vi u velikim gradovima gde je zračenje bilo jače. Naravno, imamo Hopija."
     "Vraga", odvrati Barns, "danas možeš dobiti dvanaest foka za deset centi. Ima ih posvuda."
     "A ti se zaposlio baš ovde", reče Boni, odmeravajući ga pogledom.
     "Rekoh ti. Upao sam u političke nevolje sa nekim bednim lokalnim 'vlastima' koje su mislile da su kraljevi u svom kraljevstvu."
     Zadubljena u misli, Boni primeti: "Gospodin Austurijas se zanimao za politička pitanja. I za psihologiju, kao ti." Nastavila je da ga odmerava, od glave do pete, dok su pešačili dalje. "Nije bio zgodnog izgleda, a ti jesi. Imao je sitnu glavu, okruglu, kao jabuka. A noge su mu klecale levo i desno kad je trčao; nije trebalo nikad da potrči." Uozbiljila se. "Kuvao je divnu čorbu od pečuraka, i to od rudnjača i kantarela - znao ih je sve. Hoćeš li ti mene pozvati na večeru od pečuraka? Odavno nisam... Probali smo sami da beremo pečurke, ali, kao što reče gospođa Tolman, nije uspelo; odmah nam je pozlilo."
     "Pozvana si", reče on.
     "Smatraš li da sam privlačna?" upita ga ona.
     Iznenađen, malo se trgnuo. Odmah promumla: "Sigurno, da, da." Uhvatio ju je za ruku, i držao se čvrsto, kao da ga ona vodi. "Zašto pitaš?" upita, sa oprezom, ali i jednim rastućim dubljim osećanjem koje nije umeo rastumačiti; bilo je novo za njega. Podsećalo je na uzbuđenje, ali je imalo i nešto hladno i racionalno u sebi, pa, prema tome, možda i nije bilo nikakvo osećanje; možda je to bila samo jedna svesnost, jedan oblik izoštrene intuicije, o sebi i o ovom predelu, o svemu što je bilo vidljivo oko njega - kao da je uključivalo sve vidove stvarnosti, a naročito, i iznad svega, nju, Boni.
     U deliću sekunde shvatio je činjenicu - bez ikakvih dokaza - da Boni Keler ima romantičnu vezu sa nekim, možda sa Gilom cigaretašem, ili čak sa ovim 'Drvetom' ili Orajonom Straudom; vezu koja se sad bliži kraju, ili je završena, tako da ona traži nekog novog kao zamenu. Traži nagonom, kao praktičarka, a ne kao romantična srednjoškolka sa pogledom u zvezdama. Znači, već je to radila sa znatnim brojem ljudi; izgleda iskusna u ovome, u ispitivanju muškarca i oprobavanju da bi videla kako bi se taj uklopio.
     A ja, zapita se on; pitam se da li bih se ja uklopio. Zar nije ovo opasno? Bože, njen muž! Kao što je napomenula, on je meni poslodavac, direktor škole.
     Ali možda mu se sve ovo samo pričinjava, jer zaista ne izgleda vrlo verovatno da ova privlačna žena, vođa ove društvene zajednice, žena koja njega jedva poznaje, odabere, za onu stvar, baš njega... Opet, nije ga ni odabrala; samo uzela u razmatranje. Stavila ga na probu, ali on još nije postigao uspeh. Sad se njegov ponos poče nadimati i isplovljavati na površinu, kao autentično osećanje, i bojiti malopređašnje hladno, racionalno uviđanje. I donositi izobličenje, koju on oseti odmah: želju da bude uspešan, odabran, bez obzira na rizik. Nije osećao ni najmanje ljubavi, niti seksualne želje, prema njoj; bilo je daleko prerano za tako nešto. Samo je ponos delovao sada, njegova želja da ne bude odbačen.
     Uvrnute stvari, pomisli on; zapanjio je samoga sebe, nije mogao verovati da je tako jednostavan. Njegov um, dakle, radi kao neka niža vrsta životinje, otprilike kao morska zvezda; ima jednu ili dve reakcije, i to je sve.
     "Čuj", reče on, "gde je taj Tri?" Pođe sada on ispred nje, naprežući se da vidi što dalje, usmeravajući pažnju na greben ispred njih, na to drveće i cveće. Spazi u jednoj mračnoj udubini pečurku i istog trena pođe ka njoj. "Vidi", reče on. "Ovu vrstu zovu 'pilence u šumi'. Super ukusna. A ne nalazi se često, mogu ti reći."
     Prilazeći da vidi, Boni Keler se sagnu, onda sede na travu pored pečurke. On ugleda na trenutak njena naga, bleda kolena. "Hoćeš li ti nju da uzbereš?" upita ona. "I da je poneseš sa sobom kao trofej?"
     "Ja bih da je ponesem", reče on, "ali ne kao trofej. Više kao stvar koju bih strpao u tiganj sa malo goveđeg loja."
     Njene tamne, privlačne oči usmerile su se na njega setno; sedela je, prstima začešljavajući kosu unazad, i činilo se kao da će progovoriti, ali samo je ćutala. Posle nekog vremena, on se poče osećati nezgodno; uviđao je da ona čeka na njega, i njemu pade na um - hladna strava - da se od njega ovde očekuje ne samo da kaže nešto, nego i da uradi nešto.
     Zurili su jedno u drugo, i sad je i Boni izgledala uplašena, kao da se oseća isto kao on. Međutim, niko od njih nije ništa preduzimao; svako je samo sedeo u iščekivanju da druga strana učini neki potez. Njega obuze predosećanje da ako pokuša da pruži ruku ka njoj, ona će mu ili udariti šamar ili će ustati i trkom pobeći... posle čega bi usledile neprijatne posledice. Ona bi mogla... dobri Bože. Streljali su prethodnog nastavnika. Njega sad tresnu misao, divovski snažno: da nije možda bilo zbog ovoga? Možda se ona vaćarila sa tim Austurijasom, a on zapeo da kaže njenom mužu ili tako nešto kretenski? Zar je ovo toliko opasno? Jer ako jeste, mani se ponosa; da se izvučem ja odavde.
     Boni reče: "Eno ga Džek Tri."
     Preko grebena naiđe onaj pas, mutant navodno sposoban da govori, a par koraka iza njega iskrsnu čovek sa licem zaraslim u raščupanu bradurinu, poguren, povijenih ramena. Na njemu su bili iznošen kaput kakav se u gradovima nosi i prljave plavosive pantalone. Ni najmanje nije ličio na farmera; ovaj izgleda, pomisli Barns, kao sredovečni činovnik osiguravajućeg zavoda koji se izgubio u šumi i lutao tako jedno mesec dana. Donja vilica bila mu je umazana nečim crnim, što je stvaralo neugodan kontrast sa njegovom neprirodno belom kožom. Barns odmah oseti odbojnost. Međutim, da li zbog spoljašnjosti gospodina Trija? Nagledao sam se, pomisli on, Bog zna koliko sakatih, izgorelih, unakaženih, bolestima upropašćenih ljudskih bića, godinama već... Ne, njegova reakcija na gospodina Trija izazvana je tim neobičnim hodom, tim vučenjem nogu. Bio je to hod - ne zdravog čoveka - ne, nego čoveka stravično bolesnog. Čoveka bolesnog na način koji Barnsu do tog trenutka nije bio znan.
     "Zdravo", reče Boni, dižući se na noge.
     Pas dođe da skakuće i umiljava se oko nje, sada na najprirodniji način.
     "Ja sam Barns, novi nastavnik u školi", reče Barns, takođe ustavši i pruživši ruku.
     "Ja sam Tri", reče bolesnik, takođe pruživši ruku. Barns je prihvati i nađe da je neobjašnjivo vlažna; bilo mu je teško, ako ne i nemoguće, da je duže zadrži - on je odmah pusti.
     Boni reče: "Džek, gospodin Barns je stručan za uklanjanje repa sa jagnjadi kad su već poodrasla tako da je opasnost od tetanusa manja."
     "Aha", reče Tri, i klimnu glavom. Ali činilo se da je samo iz neke učtivosti to učinio; kao da ga tema nije stvarno zanimala, ili kao da čak nije razumeo o čemu je reč. Posegnu rukom dole i silovito potapša psa. "Barns", reče psu, razgovetno, kao da pas treba da nauči tu reč.
     Pas zastenja: "...Bnnnnzzzz..." I lanu jedanput, gledajući svog gospodara očima caklećim od nade.
     "Tako je", reče gospodin Tri i osmehnu se. Pokaza se da nema gotovo nijedan zub, samo gole desni. Tip je sigurno bio dole, blizu San Franciska, kad je pala velika bomba, pomisli Barns; ili to, ili su posledice ishrane, kao u mom slučaju. On se potrudi da ne gleda na tu stranu; zabi ruke u džepove i prošeta malo, udaljavajući se od njih.
     "Imaš ovde mnogo zemlje", reče preko ramena. "Od koje vlasti si dobio zakonitu tapiju? Od oblasti Marin?"
     "Ništa tapija", odvrati gospodin Tri. "Samo mi je dozvoljena upotreba. Građanski savet Zapadnog Marina i Odbor za planiranje odobravaju mi, zahvaljujući Boninim dobrim uslugama."
     "Očarava me taj pas", reče Barns, okrećući se. "Zaista govori; jasno je rekao moje ime."
     "Kaži 'dobar dan' gospodinu Barnsu", reče gospodin Tri psu.
     Pas lanu potmulo, onda zastenja: "...Mmmmrrdnn, gnnnnbnnnzzzz..." Opet lanu, ovog puta gledajući Barnsa u oči da vidi reakciju.
     U sebi, Barns uzdahnu. Ali reče psu: "Super dobro." Pas poče da skviči i, od radosti, da đipa unaokolo.
     Na to Barns oseti i neko saosećanje prema toj životinji. Da, dostignuće je izuzetno. Pa ipak - ovaj pas mu je odvratan, jednako kao dospodin Tri; obojica u sebi imaju nešto izolovano i izobličeno, kao da su, boraveći sami u ovoj šumi, izgubili vezu sa normalnom stvarnošću. Ne podivljali; ne vratili se u bilo šta nalik na varvarstvo. Samo postali neprirodna bića. Barnsu naprosto antipatična.
     Ali mu se Boni dopala, pa se on zapita kako je, kog vraga, bilo moguće da se ona spetlja sa takvom nakazom. Možda ako poseduješ mnogo ovaca, postaješ velika sila u maloj društvenoj grupi; je li to? Ili postoji nešto drugo, nešto čime bi se mogao objasniti pokušaj nastavnika - bivšeg nastavnika - Austurijasa da ubije Trija?
     Njegova radoznalost bila je sada razbuktana; bio je to možda isti onaj poriv koji ga ponese kad god primeti neku novu varijantu pečuraka i silno poželi da sazna tačno koja je to vrsta i onda je unese u katalog. Poređenje, pomisli on ironično, ne mnogo laskavo za gospodina Trija; uporediti njega sa gljivom. Ali istinito; imao je baš takvo osećanje o Triju i o njegovom psu.
     Gospodin Tri reče Boni: "Danas nije došla tvoja devojčica."
     "Nije", reče Boni. "Edi se danas ne oseća dobro."
     "Da li je nešto ozbiljno?" upita gospodin Tri graktavim glasom. Izgledao je zabrinut.
     "Ne, samo je malo boli stomak. To kod nje biva, povremeno; takva je otkad je znam. Njen stomak je malo otečen i tvrd. Moglo bi to biti zapaljenje slepog creva, ali hirurške intervencije su toliko opasne u ovim vremenima..." Boni zaćuta i okrete se Barnsu. "Moja devojčica, nisi je sreo... Ona voli ovog psa. Terija. Oni su dobri prijatelji, razgovaraju satima kad dođemo ovde na izlet."
     Gospodin Tri reče: "Ona i njen brat."
     "Slušaj", reče Boni, "već mi je muka, zaista, od toga. Rekla sam Edi da prestane s tim. Zato i volim da ona dolazi ovamo i igra se sa Terijem; trebalo bi da nađe stvarne, postojeće drugove za igru, a ne da bude toliko introvertna i zapada u tolike opsene. Zar ne, gospodine Barnse; ti si nastavnik - dete treba da uspostavlja veze sa stvarnošću, a ne sa fantazijom, je li tako?"
     "U ovim vremenima", reče Barns zamišljeno, "ja imam razumevanja za dete koje se povlači u maštanja... Teško je okrivljavati ga. Možda bi trebalo svi da pribegnemo tome." Osmehnuo se, ali mu ni Boni, a ni gospodin Tri, ne uzvratiše osmehom.

     Ni za tren nije Bruno Blutgeld skidao pogled sa tog novog nastavnika - ako je to prava istina; ako je taj mladi čovek odeven u pantalone smeđe, 'kaki' boje i radnu košulju zaista nastavnik, kao što Boni tvrdi.
     Da li me i ovaj goni? - upita se Blutgeld. Kao onaj prethodni? Pretpostavljam da me goni. A Boni ga je dovela ovamo... Znači li to da je i ona, posle svega, ipak na njihovoj strani? Protiv mene?
     Nije mogao poverovati u to. Ne, posle svih ovih godina. Štaviše, Boni je bila ta koja je otkrila sa kojom pravom namerom je gospodin Austurijas došao u oblast Zapadni Marin. Boni ga je spasla od Austurijasa, i on joj je na tome zahvalan; sad ne bi bio živ da nije bilo nje, to ne može nikad zaboraviti, zato je možda gospodin Barns tačno ono što Boni kaže i tu nema razloga za brigu. Blutgeld poče malo lakše disati; umiri se i poče se unapred radovati što će pokazati Barnsu svoju novorođenu jagnjad sorte 'safolk'.
     Ali ranije ili kasnije, reče on sebi, neko će mi ući u trag, stići dovde i ubiti me. Pitanje je samo vremena; svi se oni gade mene i nikada neće odustati. Svet još i sad traga za čovekom odgovornim za sve što se desilo; ne mogu im ni zameriti što tragaju. Imaju pravo na to. Ja, zaista, nosim na svojim plećima odgovornost za smrt miliona ljudi, tri četrvrtine čovečanstva, i to je nešto što ne možemo zaboraviti ni ja ni oni. Samo Bog ima moć da oprosti i zaboravi tako čudovišan zločin protiv ljudskog roda.
     On pomisli: ja ne bih ubio gospodina Austurijasa; ja bih ga pustio da me ubije. Ali Boni i ovi ostali - odluku su doneli oni. Nije to bila moja odluka, jer ja više ne mogu donositi odluke. To mi Bog više ne dozvoljava; ne bi bilo u redu. Moj posao je da budem ovde, brinem se o mojim ovcama, čekam na onoga koji će doći, čoveka kome je dato da izvrši konačni čin pravde. Na osvetnika ovog sveta.
     Kada će on doći? - upita se Blutgeld. Uskoro? Čekam ga već godinama. Umorih se čekajući... Nadam se ne još dugo.
     Gospodin Barns reče: "A šta si ti radio, gospodine Tri, pre nego što si počeo gajiti ovce?"
     "Bio sam atomski naučnik", reče Blutgeld.
     Boni žurno reče: "Džek je bio nastavnik; predavao je fiziku. U srednjoj školi. Ne u ovom kraju, razume se."
     "Nastavnik", reče Barns. "Znači, imamo nešto zajedničko." Osmehnu se doktoru Blutgeldu, a ovaj, refleksno, njemu. Boni je nervozno posmatrala kako se njih dvojica ponovo rukuju; kao da se plašila da će se nešto desiti, nešto strašno.
     "Moramo se češće viđati", reče Blutgeld, klimajući glavom setno. "Moramo razgovarati."