11.

     "A naročito mrzim aprilske pljuskove."
     Koliko god da je nedruželjubivo Artur zagroktao, čovek je, izgleda, bio čvrsto rešen da razgovara sa njim. Upitao se da li da ustane i da pređe za drugi sto, ali činilo se da u čitavoj kafeteriji nema nijednog slobodnog. Oštro je mešao svoju kafu.
     "Prokleti aprilski pljuskovi. Mrzim, mrzim, mrzim."
     Artur namršteno pogleda kroz prozor. Laki, sunčani prah kiše visio je nad auto-putem. Prošla su već dva meseca. Povratak u stari život bio je komično lak. Ljudska sećanja tako su neverovatno kratka, uključujući i njegovo. Osam godina sumanutog lutanja uzduž i popreko Galaksije sada mu nisu izgledali toliko kao ružan san koliko kao film koji je snimio sa TV, pa sada drži kasetu u dnu ormana i ne muči se da je pogleda.
     Ali jedno dejstvo se još zadržalo, a to je bila njegova radost što se vratio. Sada kada mu se zemaljska atmosfera konačno zauvek sklopila nad glavom, u šta je, pogrešno, verovao, sve unutar nje pružalo mu je izuzetno zadovoljstvo. Uputivši pogled na srebrnaste kapljice kiše, osetio je da mora da se pobuni.
     "E, ja ih volim", rekao je naglo, "i to sve iz očiglednih razloga. Laki su i osvežavajući. Svetlucaju i zbog njih se lepo osećaš."
     Čovek prezrivo frknu. "Svi tako kažu", rekao je i namrgodio se.
     Bio je kamiondžija. Artur je to znao zbog toga što je njegova otvorena, ničim izazvana izjava glasila: "Ja sam kamiondžija. Mrzim da vozim po kiši. Koja je to ironija, zar ne? Prokleta ironija."
     Ukoliko je u toj primedbi bilo ikakvog skrivenog smisla, Artur nije bio u stanju da ga razazna i samo je malo zagroktao, prijateljski, ali ne ohrabrujuće.
     Ali to čoveka tada nije odbilo, baš kao ni sada. "To svi kažu o prokletim aprilskim pljuskovima", rekao je. "Tako su prokleto prijatni, tako prokleto osvežavajući, tako divno prokleto vreme."
     Nagao se napred i iskrivio lice kao da će da kaže nešto strašno o vladi.
     "A ja bi hteo da znam ovo", reče. "Ako će već da bude lepo vreme, zašto ne može da bude lepo bez proklete kiše?"
     Artur odustade. Ostavio je kafu, koja je bila previše vrela da bi se ispila na brzinu i previše gadna da bi se pila kad se ohladi.
     "Pa, ode ti", reče on i umesto toga sam ustade. "Zdravo."
     Zaustavio se kod prodavnice servisne stanice, a zatim se peške vratio kroz auto-park, uživajući u finoj igri kišnih kapi na svome licu. Čak je, primeti on, blaga duga svetlucala iznad bregova Devona. I u tome je uživao.
     Ušao je u svoj izdrndani, ali obožavani, stari, crni golf GTi, zaškripao gumama i krenuo pokraj ostrva benzinskih pumpi klizavim puteljkom koji će ga dovesti do auto-puta.
     Grešio je kad je mislio da se atmosfera Zemlje jednom za svagda zatvorila nad njegovom glavom.
     Grešio je kada je mislio da će ikada moći da odloži za sobom zamršenu mrežu oklevanja u koju su ga uvukla galaktička putovanja.
     Grešio je što je mislio da će sada moći da zaboravi da je velika, tvrda, masna, prljava, dugom ukrašena Zemlja na kojoj je živeo samo mikroskopska tačka izgubljena u nezamislivoj beskonačnosti Vaseljene.
     I tako je vozio, pevušeći, iako je grešio u pogledu svih tih stvari.
     Razlog zbog koga je grešio stajao je kraj klizavog puteljka pod malim kišobranom.
     Čeljust mu se razjapi. Istegao je zglob na pedali kočnice i zaokrenuo tako naglo da je gotovo preturio kola.
     "Feni!" dreknuo je.
     Pošto je za dlaku izbegao da je udari kolima, udario ju je vratima kola kada se nagao preko i otvorio ih prema njoj.
     Zakačila su joj ruku i izbila kišobran, koji je zatim počeo divljački da se kotrlja preko puta.
     "Sranje", dreknu Artur da bi time sebi pomogao što je bolje moguće, skočio je kroz svoja vrata, za dlaku izbegao da ga ne zgazi 'MekKenin prevoz po svakom vremenu' i gledao u stravi kako umesto toga gazi Fenin kišobran. Kamion odjuri putem i nestade.
     Kišobran je ležao kao zgnječeni pauk-kosac koji tužno izdiše na zemlji. Pod blagim udarima vetra malo je podrhtavao.
     On ga podiže.
     "Ovaj", rekao je. Nije mu se činilo da ima puno smisla da joj ponudi stvar nazad.
     "Otkud znaš moje ime?" pitala je.
     "Ovaj, pa..." rekao je. "Čuj, nabaviću ti drugi..."
     Pogledao ju je i postepeno se utišao.
     Bila je poviša, tamne kose, koja joj je u talasima padala oko bledog i ozbiljnog lica. Dok je stajala bez pokreta, sama, činila se gotovo uzvišena, poput kipa neke važne, ali nepopularne vrline u vrtu formalnosti. Činilo se da gleda nešto drugo, a ne ono u šta je izgledalo da gleda.
     Ali kada bi se nasmešila, kao sada, bilo je to kao da je iznenada doputovala odnekud. Toplina i život potekoše joj u lice, a nemoguće dražestan pokret u telo. Dejstvo je bilo vrlo zbunjujuće, a Artura je baš đavolski pomelo.
     Nasmešila se, bacila torbu na zadnje sedište i spustila se na prednje.
     "Ne brini za kišobran", reče mu kada je i on seo. "Pripadao je mom bratu, a njemu se sigurno nije dopadao, inače mi ga ne bi dao." Nasmejala se i stavila sigurnosni pojas. "Nisi slučajno prijatelj moga brata?"
     "Ne."
     Nije postojao nijedan deo nje koji nije izgovorio: 'Dobro.'
     Njeno fizičko prisustvo ovde u kolima, njegovim kolima, bilo je za Artura krajnje neobično. Osećao se, kada je lagano krenuo kolima, da jedva uspeva da misli ili da diše, a nadao se da nijedna od tih funkcija nije od životne važnosti za njegovu vožnju, inače su u gadnoj nevolji.
     Ono što je, dakle, iskusio u drugim kolima, kolima njenog brata, one noći kada se iscrpljen i zbunjen vratio posle košmarnih godina provedenih na zvezdama, nije bila trenutna neravnoteža, ili, ako je i bila, sada je bio bar dvaput neravnotežniji, te mu se vrlo lako moglo desiti da padne sa onoga na čemu već uravnoteženi ljudi drže ravnotežu.
     "I tako..." reče on, u nadi da pokrene razgovor prema uzbudljivom početku.
     "Trebalo je da me odveze - moj brat - ali je telefonirao da mi kaže da ne može. Raspitala sam se o autobusima, ali je čovek počeo da gleda u kalendar umesto u red vožnje, pa sam odlučila da stopiram. I eto."
     "Eto."
     "I eto mene ovde. A volela bih da znam otkud mi znaš ime."
     "Možda bi prvo trebalo da razjasnimo", reče Artur, zagledan preko ramena dok je ubacivao kola u saobraćaj auto-puta, "kuda te vodim."
     Vrlo blizu, nadao se, ili daleko. Blizu bi značilo da živi blizu njega, daleko bi značilo da može da je vozi sve donde.
     "Htela bih do Tauntona", kazala je, "molim te. Ako može. Nije daleko. Mogao bi da me odbaciš kod..."
     "Živiš u Tauntonu?" upitao je, nadajući se da mu je pošlo za rukom da zazvuči samo radoznalo, a ne oduševljeno. Taunton je bio divno blizu. Mogao bi...
     "Ne, u Londonu", rekla je. "Imam voz za manje od jednog sata."
     Bila je to najgora mogućnost. Taunton se nalazio na par minuta vožnje auto-putem. Pitao se šta da radi, i dok se tako pitao u užasu začu sebe kako govori: "Oh, ja te mogu odvesti do Londona. Daj da te odvezem do Londona..."
     Smotani idiot. Zašto je, za ime sveta, morao da kaže 'daj' na tako tupav način? Ponašao se kao dvanaestogodišnjak.
     "Pošao si za London?" pitala je.
     "Ne", reče on, "ali..." Smotani idiot.
     "Baš si ljubazan", reče ona, "ali stvarno ne. Volim da putujem vozom." I iznenada je nestala. Ili, tačnije, nestao je onaj deo koji ju je oživeo. Zagledala se kroz prozor u daljinu i nešto je lako pevušila za svoj groš.
     Nije mogao da poveruje.
     Trideset sekundi razgovora, i već je sve upropastio.
     Odrasli ljudi, reče on sebi, protivurečeći vekovima nakupljenog iskustva o načinu ponašanja odraslih ljudi, ne ponašaju se tako.
     TAUNTON 5 MILJA, reče znak pored puta.
     Tako je zgrabio volan da su se kola zanela. Moraće da uradi nešto dramatično.
     "Feni", rekao je.
     Oštro ga je pogledala.
     "Još mi nisi rekao kako..."
     "Čuj", reče Artur, "reći ću ti, iako je priča prilično čudna. Vrlo čudna."
     Još ga je gledala, ali nije rekla ništa.
     "Čuj..."
     "To si već rekao."
     "Jesam li? Oh. Moram da ti govorim o nekim stvarima i da ti ispričam neke stvari... priča koju ti moram reći... za nju bi..." Stalno je okolišao. U stvari je želeo da kaže nešto u stilu: 'Tvoje upletene i zamršene kovrdže da rasplićem dok svaka vlas ne bude stajala odvojeno poput bodlji nemirnoga dikobraza', ali nije verovao da bi mogao da istera to do kraja, a i nije mu se dopadalo pominjanje bodljikavog praseta.
     "...za nju bi trebalo više od pet milja", odluči se na kraju nezadovoljno, a uz to je sve izgovorio prilično nespretno.
     "Pa..."
     "Samo pretpostavimo", rekao je, "samo pretpostavimo..." pojma nije imao šta sad dolazi i zato je pomislio da bi trebalo da naprosto sedne i sluša, "...da postoji neki izuzetan način na koji si mi ti veoma važna, i da sam, iako ti to ne znaš, ja veoma važan tebi, ali sve je propalo zbog toga što imamo na raspolaganju samo pet milja, a pošto sam ja glupi idiot kada treba da kažem nešto veoma važno nekome koga sam tek sreo, a da istovremeno ne počnem da se sudaram sa kamionima, šta bi ti rekla..." bespomoćno se okrenuo i pogledao je, "da... treba da uradim?"
     "Pazi na put!" vrisnula je.
     "Sranje!"
     Za dlaku je izbegao da uleti među sto italijanskih mašina za pranje veša na nemačkom kamionu.
     "Čini mi se", reče ona uz trenutni uzdah olakšanja, "da bi trebalo da mi kupiš piće pre nego što mi pođe voz."