18.

     Letnji dan u Ajlingtonu pun je turobnog ječanja mašinerije za popravku antikviteta.
     Fenčerč je bila neodložno zauzeta to popodne, tako da je Artur lutao u izmaglici blaženstva i razgledao izloge prodavnica koje su, u Ajlingtonu, jedna krajnje korisna gomila, što će vam rado potvrditi svako kome su redovno potrebne stare stolarske alatke, šlemovi iz Burskog rata, mreže, kancelarijski nameštaj ili, pak, riba.
     Sunce je udaralo u krovne vrtove. Udaralo je arhitekte i vodoinstalatere. Udaralo je advokate i provalnike. Udaralo je pice. Naročito je udaralo agente za ostavštine.
     Udaralo je i Artura dok je ulazio u renoviranu prodavnicu nameštaja.
     "Zanimljiva zgrada", veselo će vlasnik. "Ovde je podrum sa tajnim prolazom koji ga povezuje sa obližnjim pabom. Navodno je sagrađen za princa namesnika, da bi ovaj mogao da pobegne kada zatreba."
     "Hoćete da kažete, u slučaju da ga neko uhvati kako kupuje furnirani nameštaj od jelovine", reče Artur.
     "Ne", odvrati vlasnik, "ne iz tog razloga."
     "Moraćete da me izvinite", reče Artur. "Strašno sam srećan."
     "Shvatam."
     Lutao je kao u magli i zatekao se pred uredima 'Grinpisa'. Prisetio se sadržine svoje fascikle označene sa 'Ovo treba uraditi - hitno!" koju u međuvremenu nije ni dodirnuo. Umarširao je sa veselim osmehom na licu i rekao da je došao da im da malo novca kao pomoć za oslobađanje delfina."
     "Mnogo smešno", rekoše mu, "briši."
     To baš i nije bio odgovor koji je očekivao, i zato je pokušao ponovo. Ovoga puta su se ozbiljno razbesneli na njega, pa je naprosto ostavio nešto novca i ponovo se obreo na suncu.
     Nešto posle šest vratio se do Fenčerčine kuće u uskom prolazu, držeći u ruci bocu šampanjca.
     "Drž' ovo", reče ona, gurnu mu u ruku debeo konopac i nestade unutra kroz velika, bela, drvena vrata sa kojih je na crnoj gvozdenoj šipki visio masivni katanac.
     Kuća je bila mala preuređena staja u malom industrijskom prolazu iza napuštene Kraljevske poljoprivredne dvorane Ajlingtona. Osim velikih štalskih vrata imala je i normalna ulazna vrata od otmeno lakiranih drvenih ploča sa crnim zvekirom u vidu delfina. Jedna čudna stvar u vezi sa tim vratima bio je njihov prag, koji se nalazio na visini od devet stopa, jer su vrata bila postavljena na gornji od dva sprata i verovatno su prvobitno korišćena za dovlačenje sena gladnim konjima.
     Stari čekrk visio je iz zida nad vratima, a uže koje je držao Artur bilo je prebačeno preko njega. Na drugom kraju užeta visilo je violončelo.
     Vrata mu se otvoriše iznad glave.
     "U redu", reče Fenčerč, "povuci uže, umiri violončelo i dodaj mi ga."
     Povukao je uže, umirio violončelo.
     "Ne mogu ponovo da povučem uže", rekao je, "a da ne pustim violončelo."
     Fenčerč se naže.
     "Ja umirujem violončelo", rekla je. "Ti povuci uže."
     Violončelo se izravna sa pragom, lako se njišući, i Fenčerč ga uvuče unutra.
     "Dođi i ti gore", pozvala je.
     Artur podiže kesu sa robom i uđe kroz vrata štale, a u ušima mu je zujalo.
     Donja prostorija, koju je nakratko video već ranije, bila je prilično nesređena i puna starudija. Tu se nalazio stari gvozdeni valjak za glačanje rublja, a u jednom uglu stajala je iznenađujuće velika gomila sudopera. Bila su tu - Artur se na trenutak uplaši kada ih je video - i dečja kolica, ali izgledala su vrlo stara i bez snebivanja ispunjena knjigama.
     Pod je takođe delovao staro: zamazani beton sa zanosnim pukotinama. U stvari, to je bila mera Arturovog raspoloženja dok se peo uz staro, klimavo, drveno stepenište u daljem kraju. Čak mu se i ispucali betonski pod činio gotovo nepodnošljivo senzualan.
     "Moj prijatelj arhitekta stalno mi priča kako bi mogao da napravi divne stvari sa ovim mestom", reče Fenčerč neobaveznim tonom. "Stalno navraća, stoji sav zapanjen i zadivljen i mrmlja o prostoru, objektima, događajima i divnim osobinama svetlosti, a zatim kaže da mu treba olovka, pa ga nema nedeljama. Divne stvari, prema tome, do sada nikako da se dogode."
     U stvari, pomislio je Artur kada se obazro, gornja soba je ionako bila bar umereno divna. Bila je jednostavno ukrašena, opremljena stvarima napravljenim od jastučića i stereo stubom sa zvučnicima koji bi ostavili utisak i na momke što su podigli Stounhendž.
     Bilo je cveća koje je delovalo bledo i slika koje su izgledale zanimljive.
     Pod krovom je bila smeštena neka vrsta galerijske dogradnje u kojoj su se nalazili krevet i kupatilo, u koje bi, objasnila je Fenčerč, mogao da zafrljačiš mačku. "Ali", dodala je, "samo ako je reč o srazmerno strpljivoj mački kojoj ne smeta par gadnih pukotina na lobanji. I tako. Tu si."
     "Da."
     Gledali su se jedan trenutak.
     Taj trenutak postao je nešto duži trenutak, i iznenada je to bio jedan vrlo dug trenutak, tako dug da naprosto nisi znao da kažeš odakle sve to vreme.
     Za Artura, koji je obično težio da se oseća neprijatno kada je predmet pažnje drugih, pa makar bio ostavljen nasamo u pogonu za proizvodnju švajcarskog sira, taj trenutak predstavljao je produženo otkrovenje. Iznenada se osetio kao okovana životinja iz zoološkog vrta koja se budi jednog jutra i otkriva da su joj se vrata kaveza tiho odškrinula i da se savana pruža pred njom, siva i ružičasta pod dalekim suncem koje se rađa, dok se svuda unaokolo bude neki novi zvuci.
     Pitao se kakvi su to novi zvuci, dok je gledao njeno lice koje se otvoreno čudilo i njene oči nasmejane uzajamnim iznenađenjem.
     Nije shvatao da ti to život govori svojim glasom, glasom koji ti daje odgovore na pitanja koja mu neprekidno postavljaš, nije svesno primećivao niti prepoznavao njegove tonove, sve dok mu sada nije rekao nešto što mu nije rekao nikada ranije, a to je bilo 'Da'.
     Fenčerčin pogled najzad se spusti i ona jedva primetno odmahnu glavom.
     "Znam", rekla je. "Moram da upamtim", dodala je, "da si ti od onih ljudi koji ne mogu da zadrže u ruci ni obično parče hartije a da njime ne dobiju na tomboli."
     Okrenula se.
     "Hajde da prošetamo", rekla je brzo. "Do Hajd Parka. Presvući ću se u nešto manje neudobno."
     Sada je bila obučena u tamnu odeću poprilično strogih linija, ne naročito dobro oblikovanu, i nije joj Bog zna kako stajala.
     "Nosim je posebno za svog nastavnika violončela", rekla je. "On je fini, stari momak, ali ponekad mi se čini da ga sve to gudanje previše uzbuđuje. Silazim dole za trenutak."
     Lako je potrčala uz stepenice do galerije i viknula dole: "Stavi bocu u frižider za kasnije."
     Kada je gurnuo bocu šampanjca u vrata frižidera, primetio je da ima pored sebe istovetnu bliznakinju.
     Otišao je do prozora i pogledao kroz njega. Okrenuo se i razgledao njene ploče. Odozgo je čuo šuštanje njene odeće dok pada na pod. Raspravljao je sa sobom o tome kakva je on, zapravo, osoba. Rekao je sebi vrlo čvrsto da će bar u tom trenutku držati pogled čvrsto i uporno prikovan za rubove njenih ploča, čitati nazive, bez ikakvog davanja ocena, brojati te proklete stvari ako mora. Držaće glavu dole.
     U tome je potpuno, sasvim i bedno zakazao.
     Gledala ga je odozgo takvom silinom kao da jedva primećuje da je gleda. Onda je iznenada zavrtela glavom, nabacila na sebe laku letnju haljinu i brzo nestala u kupatilu.
     Izišla je trenutak kasnije, sva nasmešena i sa šeširom za sunce, pa je čudnovatom lakoćom sišla niz stepenice, kao da je reč o nekoj neobičnoj vrsti plesnih pokreta. Videla je da je to primetio i lagano je nakrivila glavu u stranu.
     "Sviđa ti se?" upitla je.
     "Izgledaš božanstveno", odvratio je jednostavno, zbog toga što je to bilo istina.
     "Hmmmm", primetila je, kao da joj, u stvari, nije odgovorio na pitanje.
     Zatvorila je vrata prema spratu, koja su sve vreme bila otvorena, i obazrela se po sobici da vidi da li je sve u valjanom stanju da može neko vreme da ostane samo. Arturov pogled sledio je njen, i dok je on gledao u drugom pravcu, ona izvadi nešto iz ladice i gurnu u platnenu turbu koju je nosila.
     Artur je ponovo pogleda.
     "Spremna?"
     "Jesi li znao?" upitala je sa blago zbunjenim osmehom, "da sa mnom nešto nije u redu?"
     Njena otvorenost zateče Artura nespremnog.
     "Pa", rekao je, "čuo sam neke neodređene..."
     "Pitam se koliko stvarno znaš o meni", rekla je. "Ako si to čuo tamo gde ja mislim da si čuo, onda nije reč o tome. Rasel voli da izmišlja stvari, zato što ne ume da se snađe sa njihovim stvarnim stanjem."
     Trzaj brige prože Artura.
     "Pa šta je onda?" upitao je. "Možeš li da mi kažeš?"
     "Bez brige", rekla je, "nije ništa strašno. Samo neobično. Vrlo, vrlo neobično."
     Dodirnula mu je ruku, a onda se nagla napred i kratko ga poljubila.
     "Baš me zanima", rekla je, "da li ćeš uspeti da otkriješ večeras šta je to."
     Artur se oseti kao da ga je neko lupnuo po onom mestu na kome odjekuje dubokom, talasavom zvonjavom što ju je ispustio njegov sivi akvarijum kada ga je kvrcnuo noktom.