39.

     Ostaje da se ispriča još malo toga.
     Iza onoga što se nazivalo Beskrajna Svetlosna Polja Flanuksa, pre nego što su iza njih otkrivene Sive Zatvorene Kneževine Saksakvine, leže sad Sive Zatvorene Kneževine Saksakvine.
     Unutar Sivih Zatvorenih Kneževina Saksakvine nalazi se zvezda po imenu Zars, oko koje orbitira planeta Preliumtarn na kojoj se nalazi zemlja Servobupstra, a Artur i Fenčerč su na kraju dospeli u tu zemlju Servobupstru, malo umorni od puta.
     A u zemlji Servobupstri naiđoše na Veliku Crvenu Ravnicu Rara, koja je sa južne strane ograničena planinama Kventulusa Kvazgara, na čijoj će daljoj padini, prema rečima umirućeg Praka, naći poslednju Božju poruku Njegovoj tvorevini, ispisanu trideset stopa visokim vatrenim slovima.
     Prema Praku, ukoliko je Artura pamćenje dobro služilo, mesto je čuvao Lajestični Vantrašel od Loba, a ispostavilo se da tako i jeste na izvestan način. Bio je to mali čovek sa čudnim šeširom i prodao im je ulaznicu.
     "Drži levo, molim", rekao je, "drži levo", i odjurio dalje pokraj njih na malom skuteru.
     Shvatili su da nisu prvi koji su se zaputili tim pravcem, jer je put koji je vodio levom stranom Velike Ravnice bio sav utaban i okružen brojnim kioscima. U jednom su kupili kutiju kolačića pečenih u pećnici u nekoj od pećina planine koja se grejala vatrom slova što su obrazovala poslednju Božju poruku Njegovoj tvorevini. U drugom su kupili nekoliko razglednica. Slova su bila zamućena erbrašom, 'da se ne bi pokvarilo veliko iznenađenje!' - pisalo je na poleđini.
     "Znate li kako glasi poruka?" pitali su smežuranu tetkicu na kiosku.
     "Oh, da", veselo je zapištala, "oh da!"
     Mahnula im je.
     Otprilike na svakih dvadeset milja nalazila se mala kamena kuća sa tuševima i sanitarijama, ali put je bio težak, a visoko sunce pržilo je Veliku Crvenu Ravnicu, tako da je Velika Crvena Ravnica treperila od vreline.
     "Da li je moguće", pitao je Artur na jednom od većih kioska, "unajmiti jedan od onih malih skutera? Kao onaj koji ima Lajestični Ventrakakosezvaše."
     "Skuteri", reče tetkica koja je radila za sladoled-barom, "nisu za vernike."
     "Pa onda je sve u redu", reče Fenčerč, "mi baš i nismo neki vernici. Mi smo samo radoznali."
     "Onda se morate smesta vratiti", reče tetkica oštro, a kada su krenuli, prodala im je dva sunčana šešira marke 'Konačna Poruka' i fotografiju njih samih toplo zagrljenih na Velikoj Crvenoj Ravnici Rara.
     Popili su po sodu u senci kioska, a onda su ponovo izišli na sunce.
     "Počinje da nam ponestaje kreme za sunce", reče Fenčerč posle nekoliko milja. "Možemo da pođemo do sledećeg kioska ili da se vratimo do prethodnog, koji je bliži, ali to znači da moramo ponovo da idemo istim putem."
     Gledali su napred u udaljenu crnu trunku koja je treptala u jari; pogledali su iza sebe. Odlučili su da produže.
     A onda su otkrili da ne samo što nisu prvi i jedini koji su pošli na to putovanje, već nisu jedini ni u tom trenutku.
     Na izvesnom rastojanju pred njima, nekakvo nespretno, nisko obličje teško se vuklo uz tle, teturalo se bolnom sporošću, napola hramajući, napola puzeći.
     Kretalo se toliko sporo da su ubrzo stigli stvora i videli da je načinjen od pohabanog, izbrazdanog i iskrivljenog metala.
     Zaječao je kada su mu se približili i sručio se u vrelu, suvu prašinu.
     "Toliko vremena", ječao je stvor, "oh, toliko vremena. I bola isto tako, toliko toga i toliko vremena da se u njemu pati. Jedno ili drugo za sebe mogao bih verovatno da podnesem. Obara me kada su oboje zajedno. Oh, zdravo, opet ti."
     "Marvine?" upita Artur oštro i čučnu kraj njega. "Jesi li to ti?"
     "Ti si uvek bio", zaječa vremešna ljuska robota, "stručnjak za superinteligentna pitanja, zar ne?"
     "Šta je to?" prošapta Fenčerč usplahireno, sakri se iza Artura i dograbi ga za ruku.
     "To mi je neka vrsta starog prijatelja", odvrati Artur. "Ja..."
     "Prijatelja!" zakreketa robot patetično. Reči zamreše u nekoj vrsti krčanja, a parčad rđe ispadoše mu iz usta. "Moraš da me izviniš dok budem pokušavao da se setim šta ta reč znači. Znaš, moja memorijska kola više nisu ono što su nekada bila i zato svaku reč koji ne koristim nekoliko ziliona godina moram da prebacim u pomoćnu memoriju. Ah, evo ga."
     Robotova ulubljena glava malo se podiže, kao da je zamišljena.
     "Hm", reče, "kako neobična zamisao."
     Razmišljao je još neko vreme.
     "Ne", rekao je najzad, "mislim da nikada nisam naišao na nekog takvog. Žalim, tu ti ne mogu pomoći."
     Patetično je povukao kolenom po prašini i zatim pokušao da se pridigne na iskrivljene laktove.
     "Postoji li neka poslednja usluga koju bi možda voleo da ti učinim?" pitao je nekom vrstom šupljeg zveketa. "Možda parče hartije koje bi voleo da podignem umesto tebe? Ili bi možda voleo", nastavio je, "da otvorim neka vrata?"
     Glava mu se uz škripanje okrenula u zarđalim ležajevima vrata i izgledalo je da pažljivo osmatra daleko obzorje.
     "Čini mi se da trenutno nema vrata u okolini", rekao je, "ali sam siguran da bi neko već sagradio koja, samo kada bih dovoljno dugo čekao. A onda", reče on i lagano okrenu glavu da bi ponovo pogledao Artura, "mogao bih da ih otvorim za tebe. Znaš, sasvim sam se navikao na čekanje."
     "Arture", siknu mu oštro Fenčerč u uho, "nikada mi nisi pričao o ovome. Šta si to učinio ovom jadnom stvorenju?"
     "Ništa", ubeđivao ju je Artur tužno, "uvek je takav..."
     "Ha!" odreza Marvin. "Ha!" ponovio je. "Šta ti znaš šta je to uvek. Govoriš 'uvek' meni, koji sam, zbog luckastih zadačića po vremenu na koje me neprekidno šalju vaši organski životni oblici, sada trideset sedam puta stariji od same Vaseljene? Biraj reči pažljivije", reče on, "i taktičnije."
     Odškripao je svoje kroz napad kašlja i produžio.
     "Ostavite me", rekao je, "produžite dalje, ostavite me da se bolno upinjem svojim putem. Moj trenutak je najzad skoro došao. Moja trka je gotovo istrčana. U potpunosti očekujem", rekao je, slabašno im mašući slomljenim prstom, "da stignem poslednji. To bi sasvim odgovaralo. Evo me, mozga velikog poput..."
     Podigli su ga između sebe i pored njegovih slabašnih protivljenja i uvreda. Metal je bio toliko vreo da im je gotovo pekao prste, ali bio je zapanjujuće lak i mlitavo im je visio između ruku.
     Nosili su ga putem koji je išao, levom stranom Velike Crvene Ravnice Rara, prema kružnim planinama Kventulusa Kvazgara.
     Artur pokuša da sve objasni Fenčerči, ali ga je prečesto prekidala Marvinova bolna kibernetska kuknjava.
     Pokušali su da vide mogu li mu u jednoj od prodavnica nabaviti rezervne delove i malo ulja za podmazivanje, ali Marvin je sve odbio.
     "Sav sam od rezervnih delova", ječao je.
     "Pustite me na miru!" cvileo je.
     "Svaki moj delić", jaukao je, "zamenjen je bar pedeset puta... osim..." Na trenutak se činilo da se gotovo neprimetno ozario. Glava mu je zalelujala između njih sa upinjanjem memorije. "Sećaš li se, kada si me sreo prvi put", kazao je najzad Arturu. "Zadat mi je intelektualni posao da vas dovedem na most? Pomenuo sam ti da osećam taj strašni bol u svim diodama sa leve strane? Pa sam ih zamolio da ih zamene, ali oni to nikada nisu učinili?"
     Napravio je podužu pauzu pre nego što je nastavio. Nosili su ga između sebe, pod plamtećim suncem koje kao da se uopšte nije pokretalo, a da i ne pominjemo zalaženje.
     "Da vidim možeš li da pogodiš", reče Marvin, kada je procenio da je pauza dostigla dovoljno neprijatnu dužinu, "koji delovi mene nikada nisu zamenjeni? Samo napred, da vidimo možeš li da pogodiš.
     Jao", dodao je, "jao, jao, jao, jao, jao."

     Najzad su stigli do poslednjeg kioska, spustili Marvina između sebe i odmorili se u hladu. Fenčerč je kupila dva dugmeta za manžete za Rasela, dugmeta napravljena od uglačanih kamenčića uzetih sa planina Kventulus Kvazgar, odmah ispod vatrenih slova kojima je ispisana poslednja Božja poruka Njegovoj tvorevini.
     Artur je razgledao malu policu sa religijskim tekstovima na tezgi, malim meditacijama o značenju poruke.
     "Spremna?" upita on Fenčerč, koja klimnu.
     Podigli su Marvina između sebe.
     Zaobišli su podnožje planine Kventulus Kvazgar - i tamo se nalazila Poruka ispisana vatrenim slovima duž vrha planine. Bila je tu mala osmatračnica sa šinskom uspinjačom duž vrha velike stene nasuprot poruci i odatle ste imali dobar pogled. Tu se nalazio mali teleskop za iznajmljivanje pomoću koga su se slova mogla podrobno razgledati, ali njega niko nikada nije koristio, jer su slova blistala božanskom jasnoćom nebesa, pa bi, gledana kroz teleskop, mogla ozbiljno da oštete mrežnjaču i očni živac posmatrača.
     U čudu su se upiljili u Božju konačnu poruku i lagano i neodoljivo se osetili ispunjeni silnim osećanjem spokoja i konačnog i potpunog shvatanja.
     Fenčerč uzdahnu. "Da", rekla je, "to je bilo to."
     Gledali su je punih deset minuta pre nego što su postali svesni da Marvin, koji im visi između ramena, ima teškoće. Robot više nije mogao da podiže glavu i nije pročitao poruku. Podigli su mu glavu, ali se on požalio da su mu video kola gotovo u potpunosti zakazala.
     Našli su novčić i pomogli mu da priđe teleskopu. Žalio se i vređao ih, ali su mu oni zauzvrat pomogli da pogleda svako pojedinačno slovo. Prvo slovo je bilo 'I', drugo 'z'. Zatim je sledilo 'v', pa onda 'i', zatim 'nj' i jedno 'a'.
     Marvin zastade da se odmori.
     Posle nekoliko trenutaka nastavili su i omogućili mu da vidi 'v', 'a', jedno 'm' i jedno 'o'. Zatim je sledila pauza.
     Sledeće reči bile su 'se' i 'zbog'. Zatim je, posle nove pauze, išla poslednja reč, a Marvinu je bilo neophodno još odmora pre nego što je mogao da se pozabavi njome.
     Počinjala je sa 's', zatim se nastavljala sa 'm'. Sledilo je jedno 'e', zatim 't', a za njim je išlo još jedno 'n'.
     Posle poslednjeg predaha, Marvin prikupi snagu za poslednji deo.
     Pročitao je 'j' i najzad poslednje 'i' i skljokao im se nazad u naručje.
     "Mislim", promrmljao je najzad iz dubine svog zarđalog, klepetavog grudnog koša, "da mi se dopada."
     Svetlosti nestade iz njegovog pogleda bespogovorno poslednji put.
     Srećom, u blizini se nalazila zgrada u kojoj su se mogli unajmiti skuteri od tipova sa zelenim krilima.