9. TIAMAT: Karbankl
"Svetogrdnice jedna bez Majke!" Taj povik je poleteo ka njoj iz jedne mračne kapije. Sa povikom dolete i riblja glava i tresnu je u rame.
Luna Svetlohodna stade u hodu i okrete se, gorućeg pogleda. "Iziđi!" Njen glas odjeknu ulicom gotovo pustom. "Ako hoćeš da me kritikuješ, kaži mi to u oči!" Ali nepoznati bacač uvrede i riblje glave ostade skriven.
"Damo?" Džeruša Pala-Tion je pokretom pitala, skidajući pušku s ramena, i gledajući ka tihim zgradama koje su im uzvraćale pogled svojim praznim očima.
Luna odmahnu glavom, polažući šaku na pušku.
"Šta je to, Luno?" upita Sudba Rejvenglas okrećući se ka njihovim glasovima; njene oči, takođe prazne, lutale su nemirno, slepo.
"Ništa, Sudbo", progunđa Luna.
"Samo poblentavio neki smrdljivi letnjak koji ima ribu umesto mozga", reče kiselo Tor Zvezdošetna, četvrta žena u njihovoj grupi. Prihvati slepicu za ruku i povede je dalje. Produžiše svojim putem.
Luna diže šaku i njome povuče nadole osmeh koji je neočekivano pokušao da podvrne nagore krajeve njenih usana. "Pa, letnjaci baš imaju prava da me kritikuju, Tor." Oseti da taj osmeh nestaje. "Oni su moj narod. Nemoj ih zbog toga vređati... bar ne kad ja čujem." Obori pogled, opipa trolisni privesak koji je visio kao zvezda na mrljastom zelenom njene odežde. "Čak i ako zasluže."
Smrad one trule ribe ispunjavao joj je nos, neizbežan kao sumnja, kao istina. Ona baci pogled na žene koje su je okruživale. Nijedne letnjakinje među njima. Ona nije onakva Kraljica kakvu su njeni očekivali kad su je izabrali na Promeni. Niti je Dama koju su hteli - simbolično otelotvorenja Majke Mora, ona koja će samo predsedavati tokom njihovih svetih obreda i braniti njihove drage tradicije. Nisu tražili Kraljicu kojoj treba stvarna vlast, i koja stvarnom vlašću raspolaže; ni Kraljicu koja veruje da su tuđinski običaji bolji od njihovih, letnjačkih običaja koji im već toliko vekova dobro služe... Damu koja čak i ne veruje u Boginju.
Išle su ćuteći; uskoro stigoše do izlaza iz te uličice, Olivinske, koja je bila jedna u lavirintu nebrojenih sličnih uličica koje su se odvajale u levo i desno od uzlazne spirale Ulice, glavne u Karbanklu. Od tih malih ulica drevni oblik Karbankla, nalik na ljušturu bodljikavog spiralnog morskog puža, bio je sav izbušen, prošupljikan. Luna spusti pogled na svoja stopala, obuvena u meku štavljenu kožu, u pokretu preko glatke površine trotoara napravljenog od nekog materijala koji kao da se nikako nije mogao pohabati, ma koliko nogu, točkova, saonika ili tovara prešlo preko njegove ujednačene površine.
Osvrte se, pre polaska glavnom Ulicom, da pogleda još jednom niz Olivinsku, ka Sibilskom koledžu u kome su provodile dan za danom učeći i naporno radeći na otključavanju tajni tehnologije. Mogla je i odavde videti kraj Olivinske uličice, mesto gde je providni bedem protiv oluje propuštao zrake zalazećeg sunca, poslednju svetlost još jednog dana. Sastanak Saveta učinio je da ovaj dan bude još duži od običnih.
Prošao je još jedan dan u kome nije postigla sve što se nadala, ali u kome su ipak odmakli nešto dalje stazom ka pravom znanju, ka budućnosti njenog sveta. Ona pođe dalje, osećajući kako njen umor raste. Išle su uzbrdo, Ulicom.
"Ovde nas dve silazimo, narode."
Glas Tor Zvezdošetne trgao je Lunu iz razmišljanja; ona klimnu glavom. "Odmori se dobro, Sudbo", promrmlja. "Dug nas put čeka sutra. Laku noć, Tor." One odgovoriše jednako pritihnuto, kao da se Lunino raspoloženje prenelo na sve ostale. Luna ode dalje, rame uz rame sa Džerušom. U glavi joj je i sad bučalo od rasprava sa letnjacima i sa zimcima, i od sumnje.
Tor je stajala pored Sudbe, sa šakom oslonjenom o njenu mišicu ruke, i gledala kako Letnja kraljica odlazi svojim putem ka dvorcu na Kraju Ulice. "Mora biti da je bio neki gadan", reče, govoreći sama sebi isto koliko i ženi do sebe.
"Bio je otprilike običan", odgovori Sudba sa uzdahom. "Dani kad je Savet su uvek teški. To bivše plemstvo sad zapinje da stvori novi svet, ali jednak napor ulaže i u kombinacije kako u novom svetu biti prvi i biti najbogatiji... Nema kraja njihovom svađarenju sa letnjacima, kao da su sve to neke mizerne dvorske intrigice tipa - koga će Snežna Kraljica najviše voleti ove nedelje. Ti ljudi kao da ne shvataju da luna nije stara Kraljica..."
"Tja, liči dibidus", reče Tor grubom otvorenošću.
Sudba još jednom uzdahnu. Krenuše uličicom do koje su stigle, ka njenoj praznoj radnji. "Da, sećam se..." Tor je pogleda. Dok je Snežna Kraljica bila na vlasti, Sudba je imala na raspolaganju jednu vrstu gledanja, pomoću uvoznih senzora. Bila je umetnica, profesionalna praviteljica maski, i to ona odabrana da izradi masku Letnje Kraljice za završni Festival... ona koja je tu masku stavila na glavu Lune Svetlohodne. Ali njen vid otišao je sa strancima, poput mnogo čega drugog što je dotad činilo njihov život podnošljivim. Sudba je, ipak, našla novi život u Sibilskom liceju.
A Tor, njena mnogogodišnja poznanica, snašla se tako što je postala nekakva Sudbina asistentkinja. Ali u tom okruženju sibila, njihovih odsutnosti dok su u transu, bezbrojnih pitanja njoj skoro sasvim nerazumljivih, glupavih natezanja između raznih 'plemića', osećala se ipak kao da pluta izgubljeno.
Bilo joj je itekako drago da učestvuje i dalje u životu moćnih i važnih osoba u čiju sudbinu je bila usisana tokom Promene; ono u šta su oni verovali i ono što su pokušavali da učine ispunjavalo ju je strahopoštovanjem, a osim toga nisu bili dosadni.
Ali je zato njen život bio dosadan. Sadašnjost je ipak bila odveć nalik na ono što je ona i očekivala da će biti, naime neudobna, uska, sa smradom ribe. Ceo svoj život pre Promene Tor je provela radeći za strance; sad joj je nedostajala ta prošlost, sa svim onim ekscesima i užasima. Od budućnosti umalo da pobegne; jer malo je nedostajalo da se uda za jednog stranca i sa njim otputuje sa Tiamata. Ali sudbina im se isprečila na putu - sudbina drugih ljudi - pa je njen ljubavnik Ojarzabal završio na robiji zajedno sa svojim poslodavcima, a nju je ostavio da leži nasukana kao prazan čamac kad se plima Hegemonije povukla.
"Zašto se Luna ne oslobodi tih prokletih 'velikaša'?" reče ona, pomalo razdražena pošto ju je pamćenje uštinulo. "Ima mnogo drugih zimaca koji bi rado zauzeli njihova mesta a nemaju sve one rđave navike koje je Ariška utuvila svojim miljenicima."
Sudba se nasmeši, mašući ispred sebe štapom tik iznad ulice: pokret koji joj je omogućavao da se oseća kao da i dalje kontroliše, koliko-toliko, svoje kretanje, pa možda i svoj život. "Da, ali ti drugi nisu vlasnici glavnine zemljišta." Možda su zimački plemići bili sasvim nezasluženo smatani za 'nobl', ali većina njih je svoje položaje na Arienrodinom dvoru držala zato što su bili glavešine klanova koji su kontrolisali najobilnije prirodne resurse. "Osim toga, oni nisu svi blazirane budale; neki od njih su pametni, kreativni, i visoko motivisani. To su oni koji će na kraju postati pravi vođe... Ja se samo nadam da ću živeti dovoljno dugo da to vidim." Njene usne se iskriviše umornom ironijom.
"Tako je", reče Tor. Odmahnu glavom, misleći u sebi da njih dve imaju više izgleda da dožive povratak van-Tiamatovaca nego da vide ostvarenje svih snova Lune Svetlohodne. Gledajući sad prema kraju uličice, ugleda Zvezdu Leta, znak koji je doneo Promenu i njenom narodu i strancima. Oproštajni gest van-Tiamatovaca sastojao se u tome što su emitovali signal visoke frekvencije i velike energije koji je spalio osetljive komponente u svim elektronskim napravama koje su za sobom ostavili; u Sudbinim senzorima takođe. A pošto su u periodu svog prisustva sprečili razvoj ma kakve lokalne tehničke osnove, ništa nije moglo biti popravljeno.
Onda su odleteli, bezbedni u svome znanju da će tehnofobični letnjaci da se dosele na sever, u zimačke teritorije, kao što su činili uvek od početka svog postojanja na ovom svetu. Letnja Kraljica će povesti svoj narod - hteo on to ili ne - nazad, u one tradicionalne putanje koje su tom narodu značile opstnak i mnogo vekova pre prvog dolaska ma kakvih stranaca na Tiamat; stvari će ostati nepokretne i bezbedne, sve do dana kad Hegemonija uzmogne da se vrati.
Luna Svetlohodna je preduzela da sve to promeni. Torino divljenje prema Kraljičinim ciljevima bilo je jednako njenoj neverici u pogledu njihove ostvarljivosti.
Tor povede Sudbu desno, da izbegnu jednog letnjaka koji je zaneto nailazio ulicom noseći tovar klijskih koža na leđima. Gomila smrdljivih kožetina udari je u prolazu, tako da se ona zatetura i nalete na Sudbu. Održa se nekako na nogama , i uhvati Sudbu; ali malo je nedostajalo pa da obe padnu u ulični slivnik. "Pazi kuda ideš, glupačino! Hoćeš da oboriš slepu ženu?"
Letnjak se osvrte ne gubeći korak. "Ti pazi, majkonapuštena! Imam druga posla a ne da te učim kako se ide."
"A-ha - recimo da naučiš sebe kako se pristojno ponaša?" reče Tor i pljunu.
"Parazitkinje." On im okrete leđa i ode teškim koracima uz uličicu.
Tor dobaci jedan nepristojan znak rukom prema njegovim odlazećim leđima. Sudbina ruka se ispruži, tražeći Torinu mišicu; nađe, uhvati. Tor prisili sebe da se opusti, mrnđajući ipak nešto poluglasno. Opet se okrete napred, i njih dve nastaviše ka Sudbinim vratima. "Što se svi ne podave, ribožderi jedni. Onda ne bismo imali nikakvih problema."
"Misliš da ne bismo?" reče Sudba, glasom blago podsmešljivim. "Koga bi ti onda mrzela?"
Tor duboko udahnu. "Dobro, dobro, ne mrzim ih. To su nam rođaci. Svi smo jedni drugima potrebni da bismo preživeli. Svi naši gresi otišli su u Thalasu sa Snežnom Kraljicom, i sad smo svi jedno..." Ponavljala je tu recitaciju propagande Letnje Kraljice, navodnu volju navodne Majke Thalase. "Ali, tako mi svih bogova, ne znam ko je ikad rekao da je riba dobra hrana za mozak."
Sudba se nasmeja, pa se opet ućuta, odlutala u svoje misli. Tor ju je vodila dalje. Zimci su trpeli cikličnu invaziju letnjaka, znajući da pravog izbora nema. Zimci i letnjaci su oduvek bili jedni drugima potrebni radi opstanka, a njihovi drevni rituali obezbeđivali su im dovoljno zajedničkog terena da bi mogli ići dalje. Njena stranka će otrpeti celo ovo Leto, strpljenjem izgnanika, znajući dobro da će se stranci vratiti najranije što budu mogli, i da će vratiti njihovim potomcima, ako već ne mogu njima samima, moderne udobnosti na koje su zimci navikli.
Ali, iako su klanovske veze i religijske tradicije ostavile obema narodima plan za mirnu koegzistenciju, sveobuhvatni šok Promene dao je i dovoljno mesta za ružne zađevice. Zimci koji su izgubili svaki osećaj za svoje kulturno nasleđe tokom sto pedeset godina tuđinske vlasti, i novodošli letnjaci, podozrivi nezvani gosti u teritorijama svojih dalekih rođaka, ipak su se psovali i pesničili na polupraznim ulicama Karbankla, čak i posle osam godina.
Problem će postati još veći pre nego što postane manji, ako ikad postane manji, zato što su Kraljičine nepravoverne promene dovele do zaoštravanja svih starih napetosti. Samo zahvaljujući postupnosti letnjačkog doseljavanja, ovaj svet je izbegao potpunu anarhiju. Još desetak godina, i grad će biti gusto naseljen - ali na sasvim drugi način nego što je bio kad su stranci vrveli po ulicama; ipak, biće prepun, a i prostori oko gradskih zidina, sad već zahvaćeni procesom brzog otapanja leda, biće takođe gusto popunjeni...
"Evo nas", reče Tor. Oklevala je, a Sudba se pope jedinim stepenikom do svojih vrata i otključa ih. "Je l' ćeš moći sad sama ako ja odem?" Obično je ostajala, pa su i večerale zajedno, iako je znala da Sudba može perfektno da se snađe sama u svojoj kući i bivšoj radionici. Ponekad je posle večere Sudba svirala u svoju sitru a Tor pevala, pesme stare, o moru, i pesme novije, o zvezdama, pesme koje su ih vraćale u bolje dane. Ni jednoj ni drugoj nije prijalo da provode beskonačne večeri same, svaka za sebe, iako nisu nikad to rekle. Ali noćas se Tor osećala nemirno kao ovaj veliki sivi mačor koji se obavija oko Sudbinih nožnih članaka i nastrpljivo zeva. "Mislim da noćas moram da počešem jedan svrab."
"Mogu ja sama, biće mi sasvim dobro", reče Sudba klimajući glavom. Sagnula se da uzme mačora u ruke; poče ga gladiti i sa ljubavlju češkati ispod donje vilice. "Mislim da Malkin i ja noćas želimo samo da spavamo. Davno je to bilo kad..." Prekide, ne rekavši šta je to bilo tako davno.
"Ne treba ti ništa sa tržnica?"
"Ne, hvala. Hvala ti za sve." Sudba se osmehnu, a njene nevid-oči nađoše Torine, natprirodnom preciznošću. "Sutra da mi kažeš da li je bio takav dasa da je zbog njega vredelo gubiti od spavanja."
Tor se nasmeja, zabi šake u iskrzane džepove svog starog, uvoznog, jednodelnog odela za lučki rad. "Nema veze da l' je takav ili nije, ne nameravam da ga pamtim ujutro." Siđe dole, na ulicu, i ode snažnim koracima, u pravcu svoje omiljene taverne.
Luna uzdahnu, zamorena strmim penjanjem uz Ulicu Karbankla, uzbrdnom spiralom života. Najzad su stigle do Kraja Ulice; ispred sebe vide široki vrtlog alabasternog pločnika, a iza toga kompleksno izvajana dvokrilna vrata za ulazak u palatu. Dva stražara stajala su na tom ulazu, kao i uvek, po Džerušinom naređenju. Luna zažmiri nekoliko puta da oslobodi svoj pogled od budnog sna koji je prožimao njene misli dok se pela Ulicom, sna bestelesnog poput magle i neizbežnog poput senke: uspomene na jednog tamnookog neznanca koji ju je doveo, jednom, do ovih vrata...koji je bio njen duhovni vođa kad je ona bila izgubljena u ovom gradu, zahvaćena olujom sudbine... i koji je, samo jedne noći, bio njen ljubavnik, pre nego što ga je sudbina otrgla iz njenog života za svagda...
Luna baci pogled na ženu pored sebe, i oseti ubod krivice: uplašila se da su pronicljive, opservantne oči Geje Džeruše Pala-Tion možda virnule unutra, kroz otvoreni prozor njenih misli, i zapazile previše. Ali, Džeruša je zurila ravno napred, utonula u neke svoje meditacije. Džeruša je ostala na Tiamatu kad su stranci otputovali, rukovođena ne samo ljubavlju prema svom novom domu nego, u istoj meri, osećanjem da ju je njen narod izdao. Luna nikada nije u celosti shvatila Džerušine motive; a Džeruša i nije bila osobito sklona da raspravlja o svojim razmišljanjima. Bila je, međutim, majstor slušanja, osoba čije prijateljstvo je Luna s vremenom naučila da ceni kao poklonjeno retko blago. Džeruša im je bila jedan od glavnih savetnika u vezi sa hegemonijskom odbačenom tehnologijom - a njoj, Luni, najverniji zaštitnik. Zahvaljujući Džeruši prelazni period u ovom nemirnom gradu proticao je mirno; lukavo je odabrala policijsku silu sačinjenu od onih zimaca koji su svojevremeno radili za staru Kraljicu i onih letnjaka koji su sada bili lojalni novoj.
Vrata Palate se raskriliše ispred njih; Luna ubrza korake, prinuđujući Džerušu da pođe dužim koracima da ne bi zaostala. Luna se poče osmehivati, odjednom puna oduševljenja, videći dva mala blistava oblika kako jure ka njoj. Kleknuvši na tvrdi pločnik, uhvati blizance i zagrli ih blisko; zapanjena i ovog trenutka, kao i svakog dana, silinom emocija koje su je ispunjavale... još i sad zapanjena, posle tolikog vremena, uviđanjem da je majka dvoje dece. Poljubi njihova lica, čvrsto držeći njihovu uzvrpoljenu toplinu, apsorbujući slatki miris njihove kose, uzbuđenu viku njihovih glasića.
"Mama, mama, došla baki!"
"...došla baki!"
Njihovi glasovi pevali su zajedno dok su ponavljali te reči kao odjeke: svako je hteo da joj saopšti tu novost prvi. "... stvarno!"
"Čekaj, čekaj", promrmlja ona. "Mislite, moja mama je ovde?..." Svoju porodicu nije videla nijednom, za sve ove godine otkad se sa Nizvetrinskog arhipelaga otisnula na put prema Karbanklu. Sad, dok je držala svoju decu u naručju, potreba da vidi svoju majku zablista u njoj iznenadna i vrela kao sunce.
"Ne, baki..." istrajavala je Ariel; oblak svetle kose preletao je preko njenog lica dok je odmahivala glavom. Ona nestrpljivo odgurnu kosu unazad.
"... baki", ponovi Tamis kao eho, vukući majku za rukav.
"Tvoja baka, Luno", reče neko.
Luna diže pogled, i vide nisku, solidnu figuru Klavali Bluston oivičenu visokim svodom dvokrilnih vrata, vide sibilski znak blistav na košulji, i Klavalinu kćer Merovi koja se držala za maminu suknju i gledala kako blizanci dočekuju Lunu. Klavali i Danakil Lu su počeli da provode manje vremena u Sibilskom kolčedžu otkad im se rodila kćer, ali su zato preuzeli na sebe zadatak da čuvaju i Tamisa i Ariel.
"A ne moja majka?" ponovi Luna, glasom iznenada tankim od razočaranja. Zapitala se zašto - i kako - je njena baba doputovala u Karbankl sama.
"Pokazaćemo ti!" povika Ariel, odmičući nestrpljivim skokovima nazad ka ulazu u dvorac. "Hajde, mama!"
Tamis je ostao uz majku; uvek je on bio onaj ćutljiviji od njih dvoje. Njegove oči braon boje gledale su ozbiljno gore, u nju, dok joj je visio o jednoj ruci.
"Tamise, umorna je mama..." promrmlja ona, pokušavajući da stvar promeni tako da bi ona njega držala za ruku. Prekide, jer Džeruša dohvati Tamisa i podiže ga visoko, u svoje naručje. "Ja ga nosim", reče Džeruša i poče ga golicati, tako da on brzo zaboravi započeto protestno kreštanje.
Pored to dvoje prođe Klavali, vodeći svoju Merovi za ruku; stupajući pred Lunu, klimnu glavom formalno, u znak poštovanja ali i odlaska. Luna vide neizgovorenu zabrinutost u Klavalinom pogledu, i zapita se šta to Klavali zna što ne može sebe prisiliti da kaže. "Danakil Lu je javio da večeras njegov rođak Kirard Set priređuje zabavu." Klavalino okruglo lice se malo uštinu. "Pa, zato Dani pita nas dve ženske: hoćemo li i mi da dođemo, da mu pomognemo da to prebrodi. Opet, ako bi ti želela da ostanem ovde..."
Luna se osmenu, osmehom malčice ironičnim. Mogla je da pogodi, posle današnjih pregovora između plemića, šta to Kirard Set proslavlja. "Idite i pravite mu društvo. On kad provede duže vreme sa rodbinom, bude kao čovek koga je napao roj krvomuva. Potrebne ste mu."
Klavali se ironično osmehnu i klimnu glavom.
"Uživajte u tome", reče Luna. "Doprinosićete nečem što je pravedno." Ona spusti pogled ka Merovi, ka tim stidljivim, jako raširenim okicama koje su netremice piljile u Tamisa. "I ti da se zabaviš", reče blago.
Merovi ozbiljno klimnu glavom, a majka je povede dalje. Ali, zatim se mala osvrte da još jednom pogleda Tamisa. "Ćao, Tamis", doviknu za njim.
A Tamis, sedeći na Džerušinom kuku, uzvrati mahanjem, gledajući je sa licem jednako uozbiljenim.
Luna uđe u zgradu, diže pogled ka freskovanim zidovima odjekujućeg hodnika koji je vodio ka srcu Palate. Kad je prvi put ulazila u ovaj dvorac, ti zidovi su bili pohođeni prizorima zimske ogolelosti. Ali odavno su prekriveni novim zidnim slikama, po njenom naređenju: prizorima blistavog sunca, zelenih livada, plavetnilom neba i okeana. Ipak, slike Zime provlačile su se kroz to, dolazile iz njenog pamćenja, neizbrisivo urezane u njenu svest, tako da se morala setiti i svega što se ovde događalo pred kraj Zime... i kraljice Arienrod, koja je ovde kao avet bila prisutna u vazduhu samom, u svakom ogledalu. Luna prisili sebe da obori pogled, da učvrsti svoje vidno polje tako da u njemu budu samo njena deca i put ispred nje.
"Mama!" povika mala Ariel nestrpljivo.
Luna vide kako njena ćerkica poigrava skačući s noge na nogu, na rubu Jame, i dah joj stade. "Ariel!" povika oštro, i ubrza korake, tačno kao što je Ariel predvidela.
"Pa ti požuri", povika Ariel, i pođe, ali samo nekoliko koraka, preko uzanog mosta bez ikakve ograde koji se lučno pružao preko provalije. Ariel se smejala, neustrašiva, razmahujući svojom istumbanom, mlečno belom kosom kao da prkosi njihovoj prepadnutosti.
Luna stupi na most, koracima nečujnim u mekanoj gradskoj obući, i dohvati svoju kćer u naručje. "Koliko puta..." poče ljutito.
"Mnogo si spora! 'Oću da vidim bakili!" navaljivala je Ariel. Obuhvati dugim, vitkim nogama mamin struk, poče bubnjati stopalima. "Mirišeš kao riba - bljaaak... Ajde mama."
Luna uzdahnu i ponese je preko mosta, prepuštajući Džeruši da pređe posle nje sa Tamisom onoliko sporo koliko bude htela. Most je, iako bez ograde, bio dovoljno širok da ga ljudi prelaze samo sa ubrzanim otkucajima srca, još od onog vremena kad je Luna zaustavila vetar. Luna diže pogled, odlučno ne gledajući dole, pogledom nalazeći blede ploče koje su kao magla lebdele iznad mosta. U visokim, oštro siluetovanim prozorina na sklopljenoj zaštitnoj kupoli iznad mosta počela se ukazivati zažarena masa zvezda.
Silazeći sa drugog kraja mosta, Luna pusti da se njena ćerkica izmigolji i da otrči napred. Ostade na istom mestu, samo se okrete, da sačeka Džerušu; iskoristi te trenutke da se zagleda duboko u Jamu, i da joj oštri miris mora istera smrad one ribe iz nozdrva. Struje prošlosti i sadašnjosti sudarale su se u njoj kao najžešća plima, a podstruje su pokušavale da je usisaju. Zanjihala se, sklopila oči, onda se okrenula i pošla dalje u palatu. A smrad njene odeće ne postade ništa manji.
Prkosila je i zimcima i letnjacima kad je, posle ustoličenja, prešla taj most i nastanila se ovde. Prošlost više nije bila nikakva opcija, ni za nju ni za ma koga drugog. Prošlost je nedohvatna u vremenu, kao more na dnu ove provalije. Luna može samo da ide napred, u Leto, i da se menja sa svetom.
A baka je došla. Ona pokuša da ponovo uđe u ono osećanje sreće i uzbuđenja kojim je bila obuzeta kad je tu novost čula.
Tamis iskliza iz Džerušinih ruku čim je sustigoše, i priđe da je uhvati za ruku. Ona spusti pogled na njegovu ručicu, tako malenu u njenoj, ručicu zlatastosmeđu u tako jakom kontrastu sa bledilom njene kože. Stisnu njegovu šaku blago, osmehnu mu se.
"Gde je tata?" upita on. To je pitao svaki dan.
"Ne može još da dođe kući", reče Luna. Davala mu je odgovor gotovo identičan, svaki dan.
"Što ne može?"
"Zato što ima mnogo da se uradi", promrmlja ona, kao i svaki put.
"A zašto on to ne radi ovde?"
"Ta-mi-se..."
"Jer l' nas on ne voli? Je l' neće da bude ovde?"
"Naravno da hoće." Ona skloni pogled, videći te dvorske zidove koje je Ukres poznavao znatno duže nego ona, i koje je sad toliko mrzeo da je između njih provodio što je mogao manje vremena. Prisili sebe da opet pogleda Tamisa i da se osmehne. "On tebe mnogo voli. On voli sve nas. Kad bude vreme za spavanje, doći će da ti odsvira neku pesmu... Jednog dana ćeš razumeti zbog čega je nama tako važno da dovršimo ovaj naš posao." Koji nikad neće biti gotov; ne za našeg života. "Nadam se da ćeš nam ti jednog dana pomoći da ga završimo."
"I Ariel?"
"Da, i Ariel."
"Oću da pomognem." Malo je podskočio, okačinjući se o njenu šaku.
"Znam." Klimnula je glavom, spustila pogled.
"Jesi ti srećna, mama?"
Opet ga je pogledala, uviđajući sa neočekivanim bolom da to pitanje za nju nema gotovo nikakav smisao. Ali za njega ima, i zato mu se ona osmehnu, pravim osmehom, koji je bio prepun one iste bezuslovnbe ljubavi koju je nalazila u njegovim očima. "Jesam, jesam. Kad sam s tobom i sa Arielčetom."
"A sa tatom?"
"Pa, da, i sa njim." Prigrlila ga je malo, u hodu, opet sklanjajući pogled. Zimačko osoblje koje se brinulo o palati i o stanovnicima palate diskretno je lebdelo na rubovima njenog vidnog polja, čekajući neki znak njenog interesovanja ili neko njeno naređenje dok je nastupala iz jedne ogromne, besciljne dvorane u drugu. Od prisustva tih ljudi osećala se nelagodno, i sad, posle toliko godina. Rođenjem je ušla u jedan svet u kome se svako sam brine za svoje potrebe i u kome malo ko ima u svom posedu više predmeta, ili više prostora za čuvanje tih predmeta, nego što može sa lakoćom upotrebiti.
Arienrodina palata - ovo kao da nikad neće biti njena palata - mogla bi pokriti neko manje ostrvo u Nizvetrinskom arhipelagu, a svaka pojedina soba u njoj bila je puna čudnih i egzotičnih stvari napabirčenih iz cele Hegermonije: nameštaj, ćilimi, tapiserije, igračke, ukrasi, sve je to blistalo odasvud, poput bizarnih olujnih naplavina.
Luna nije takoreći ništa od tih zatečenih stvari promenila; govorila je sebi da želi sve da sačuva za proučavanje, baš kao što je sačuvala sve druge predmete van-tiamatskog porekla koji su preživeli odlazak stranaca. Ali u tajnim mestima svoje duše znala je da ih ne dira zato što ih se plaši, boji se da povredi uspomenu na Arienrod...
Tokom godina, navikla se da gleda Arienrodine stvari, baš kao što je oguglala na neodlučno ali preterano uslužno obraćanje dvorske posluge; doduše, kad god bi primetila da joj je suviše lagodno sa njima, trzala se kao da se budi iz nekog strašnog sna.
Jedan čovek u uniformi gradskog policajca-patroldžije priđe joj sa puno poštovanja. "Damo Thalaso", promrmlja on, saginjući glavu. "Zapovednice..." nastavi, obraćajući se Džeruši starom titulom, koja je ostala na snazi prosto zato što niko nije smislio drugu. Nastavi da govori Džerzuši. "Narednik koji je na dužnosti dežurnog oficira dnevne straže zatražio je od mene da te izvestim da je uhapšena jedna osoba koja je nosila sakriven nož i pokušala da uđe u Palatu bez..."
"Ne ovde, do vraga!" šapnu Džeruša oštro; a Luna se pored nje skameni. Džeruša mu pokretom pokaza da ode, i on posluša, napuštajući njihovo prisustvo uz jedno oštro, izvinjavajuće klimanje glavom.
"Šta je to bilo, mama?" upita Tamis, čije lice se ispunilo zabrinutošću kad je video majčino zabrinuto mrštenje. "Je l' će neko da nas napadne?"
"Neće, zlato moje", promrmlja ona gladeći ga po glavi i grleći ga. "Naravno da neće..." Povela ga je dalje preko dvorane, sve do širokog, povijenog stepeništa gde je Ariel čekala da ih požuri da što pre idu kod bakice.
Odlazak Kraljice i njene dece Džeruša je gledala sa naletom iznenadnih emocija koji joj donese maltene fizički bol. Okrete se opet naredniku; izraz njenog lica postepeno se slegao ka gnevu. "Tako ti svih bogova, Školjni, zar nemaš dovoljno osećaja da ćutiš pred detetom, a da i ne pominjem - pred Kraljicom?"
On načini grimasu i obori pogled. "Izvinjavam se, komandante. Ja..."
"Bah, zaboravi to." Ovladala je sobom. "Ali, idući put imaj na umu."
"Da, komandante." Digao je pogled; videlo se da mu je laknulo; a ona oseti, sa svoje strane, neko čudno olakšanje pri suočenju sa njegovim neutralnim pogledom. Bio je Tiamatovac, dakle, nije mu smetalo da slušđa naređenja jedne žene; štaviše bio je zimac, dakle nije mu smetalo da služi strankinji. Bar u obavljanju svog posla osećala se, ovde, manje tuđinkom nego u svom ranijem životu. "Kažeš da su ukebali tog čoveka - ili ženu?"
"Jesu, komandante. Ženu... letnjakinju. Tvrdi da je čula glas Majke Mora kako joj naređuje da likvidira osobu koja se lažno predstavlja kao Kraljica." On načini zgađeno lice; nešto u njegovom glasu je govorilo da bolje ne možeš ni očekivati od tih letnjaka. "Držimo je u pritvoru."
"U redu. Dobro. Sutra da si mi doneo kompletan izveštaj. I, bogova mu, gledaj da se ovo u što manjoj meri prenese u govorkanja."
Klimnuo je glavom, i izveo ono što je kod ovdašnjih prolazilo kao salutiranje.
Gledala ga je kako izlazi iz dvorane. Nekoliko dvorjana takođe je gledalo njegov odlazak; znala je da već šire govorkanja između sebe. Ironija, poznata Džeruši koliko i Kraljici, sastojala se u tome što su karbanški zimci bili Luni Svetlohodnoj verniji nego letnjački klanovi. Džeruša je nastojala da poštedi Lunu i njenu porodicu saznanja koliko, zapravo, ima religioznih fanatika, ljudi krutih i uskoumnih, među njenim narodom; ali u srcu je znala da joj je taj trud uzaludan. Luna je to takođe znala. Čula glasove koji su joj govorili da Majka-koja-je-more traži od nje da ubije Kraljicu? Džeruša odmahnu glavom. Do vragova, šta je nekim ljudima? Ona se doseti: pa i Luna tvrdi da čuje glasove koji je uče da krši sopstvene tradicije i menja svoj svet...
Geja Džeruša uzdahnu, pogleda ka stepeništu kojim su Luna i njeno dvoje dece iščezli ka senovitim gornjim nivoima. Opet oseti nalet pomešanih emocija, na pomisao da bi se nešto moglo desiti toj dečici. Iznenadni, stomak-uvrćući strah od gubitka ubode je kao atentatorov nož. Ona voli tu decu kao da su njena sopstvena; a ako se ova njena najnovija trudnoća završi kao i one ranije, moglo bi se desiti da joj ova deca ostanu, zauvek, najpribližnija zamena za sopstvenu... Ali, ne, ona neće dozvoliti sebi takve misli. Ovog puta sve će ići dobro...
Da je otišla sa Tiamata u vreme Promene, mogla je dobiti medicinsku pomoć; ali onda ne bi imala Miroea, ne bi imala nikakav razlog da želi dete. Čak ne bi imala ni razloga da nastavi da se bori protiv jednog sistema koji je prema njoj ispoljio samo prezir kad god je pokušala da živi punim životom, onakvim kakav je na raspolaganju svakom muškarcu u njenom narodu. Na planeti Novosklon od nje se očekivalo žensko ponašanje - udati se, gajiti decu, doživotno ostati u potčinjenom položaju u odnosu na muža. Ovde, na Tiamatu, mislila je da je najzad našla šansu da živi kao kompletno ljudsko biće. Ali kad je bilo prekasno da se predomisli, sudbina je izvela završni trik protiv nje. Zato ovog puta nije čak ni rekla nikome da je trudna - plašeći se: ako stvar učini realnom, učiniće sebe ranjivom.
Pođe ka vratima, nastojeći da se otrese prišunjavajuće melanholije svojih misli; znajući da će je te misli dopratiti kući, da će ući u onaj prazan stan koji čeka na nju, dole, u Lavirintu Karbankla. Da, ona će pozvati Ngeneta, i neko vreme njegov glas će ispunjavati tišinu i potapati njene strahove. On glavninu svog vremena provodi izvan grada, nadzirući plantažu, eksperimentišući sa novom tehnologijom koju sibile i zimci stvaraju iz dana u dan... izbegavajući Karbankl. Ne nju. Ponavljala je to sebi mnogo puta, sve manje i manje sigurna da u to stvarno veruje, i sve bliža uverenju da je njeno ostajanje na Tiamatu bilo akt očajanja.
Luna, stupajući u sobu, u prvi mah vide samo neočekivanu blistavost neba sa sunčanim zalaskom, kroz ovalni prozor koji je zapremao glavninu suprotnog zida. Žmirkajući, nađe siluetu bakinog lica; žmirkajući još malo, popuni je crtama, a baka se u taj mah okrete ka njoj. "Baki..." promrmlja ona i stade. Kako si toliko ostarila?
Njena uspomena na baku nije je pripremila za ovu pogrbljenu, zbrčkanu ženu, ovu staru ženu sa kosom belom kao sneg i kožom toliko providnom da se činilo da je svaka vena vidljiva. Luna jeste pamtila ženu sede kose, ženu čije je lice izbrazdano proticanjem vremena i dejstvom vremenskih prilika; ali, ženu snažnu, vitalnu, punu života, koja je čuvala dvoje dece koja su rasla - a to su bili Luna sama i Ukres, njen rođak-siroče - čuvala ih dok je Lunina majka bila na moru, sa ribarskom flotom... Prošlo je samo osam godina.
Ali, ne. Osam godina za nju, ali ona je bila i u svemiru, pa je izgubila dodatnih pet godina iz života svih onih koje je volela, zbog efekata vremenske dilatacije tokom putovanja. Za bakicu, minulo je skoro četrnaest godina od kad je Luna zaplovila sa njihovih ostrva, za Ukresom, u nepoznato.
Radost ispuni lice njene bake sada, kad je opet videla svoju unuku, i kad su njeni praunučići potrčali da je zagrle i poljube. "Luno..." Ona diže ruke, boreći se da ustane sa sofe obložene jastučićima. Ali dok je ustajala, njen izraz lica odjednom se promeni, i ona pognu glavu. "Htedoh reć', Damo..."
"Baki", reče Luna opet, nalazeći svoj glas, prilazeći hitro da dohvati baku za ruke i uspravi njeno uzdrhtalo telo. "O, baki..." Luna je zagrli čvrsto, osećajući lomnost tih ptičjih kostiju, a ne onu upamćenu solidnost bakinog tela; dokaz, dakle, onog što su joj oči pokazale. "To sam ja. Meni ne moraš da se klanjaš." Najednom se osećala opet kao cura od sedamnaest leta, nimalo starija nego onog dana kad je pošla iz svog doma... a tad se osećala kao da joj je opet dvanaest, ili pet...
Babine šake je stegoše čvrstom snagom koja se od tog tela baš ne bi očekivala, i odmakoše je na daljinu pruženih ruku. "Ti si Thalasina izabrana, ti govoriš za Nju", reče, uzvraćajući Lunin pogled očima koje nisu izgubile ništa od one jasne usmerenosti koju je Luna pamtila. "A ja te odgajila, dete moje. Čast mi je što mi se to dalo. Ti ćeš mi svakako dozvoliti da čast i pokazujem, na taj način što ću se tebi obraćati sa poštovanjem, kako dolikuje."
Luna ćutke klimnu glavom, još i sad uhvaćena u vakuum vremena i daljine koji ih je rastavljao tako dugo. "Drago mi je da te vidim", prošaputa, osećajući kako soba klizi nazad u fokus, čujući opet ciku i čavrljanje svoje dece. Pokuša da ih stiša, rasejano, neuspešno.
Baka ih opet zagrli, sijajući od sreće, ali nesigurna na nogama pod njihovom željnom navalom. "Kakvo ste mi divno iznenađenje ti i Ukres dali, da zagrejem ove moje stare dane, da Promena lakše padne jednoj staroj ženi."
"Baki, nisi ti stara", reče Luna; čujući kako te reči odzvanjaju falš, pomišljajući da je bolje bilo da ništa nije rekla, i vodeći bakicu nazad ka sofi. "Jesi li gladna? Koliko dugo si već ovde? Da li su se brinuli za tebe...?" Žurila je dalje, spotičući se kroz nezgodne trenutke bolnog osmeha svoje staramajke.
"Jesu, jesu", reče baka. "Jedna dobra žena Leta, sibila..."
"Klavali..."
"Da, bila je vrlo ljubazna, dovodila je decu. A oni, kako ih zovete? Momci?"
"Sluge", reče Luna, obarajući pogled.
Bakine obrve se uzviše. "Hm, da, pa oni su bili veoma uviđavni, za zimce. Jesu li svi oni ovde zimci? Zašto si ovde, okružena tim narodom, umesto svojim?"
"Pa zimci su isti kao letnjaci, baki", odgovori ona, osećajući maleni ubod nestrpljenja. "Ljudi su, jednako kao mi. Slatko i kiselo, pomešano, kao ostrvljani. Ima ih koji su čak sibile..."
"Tako mi je Klavali rekla", reče bakica, vrteći glavom. "Kaže, njen zavetovani je zimac, a sibil! To ću verovati kad ga vidim." Skrsti u krilu šake sa čvornovatim zglavcima, poče njima gnječiti nabore na svom teškom džemperu.
"Da, baki." Luna se opet osmehnu, u znak kapitulacije, gledajući kako se dečica pentraju babi u krilo, što nije moglo bez kikotanja i guranja i borbe za položaj. Videla je sebe i Ukresa tu... osetila da uspomene započinju bol u njoj. "Baki... kako je mama? Gde je? Zašto nije došla s tobom?" To pitanje je silom izgurala iz sebe, plašeći se odgovora, isto kao što ga se plašila već osam godina. Bila se svela na nadu da njena porodica smatra da je ona, Luna, poginula, i da prema tome niko neće saznati koliko stvarno košta ovaj novi život, ovo časno mesto na koje se popela. Ipak je u svojim najtamnijim noćima bila sigurna da njena majka, nekako, zna.
"Luno", promrmlja baka, dižući pogled sa dva mala, zadovoljna lica nagurana uz nju, "ne umem ovo da kažem nikako osim loše..."
"Ona zna, je l' tako?" reče Luna, ne uspevajući da zaustavi te reči. "Zna sve, i zato neće da dođe, čak ni da vidi moju decu..." Deca digoše iznenađene poglede ka njoj, čujući tu neočekivanu promenu u njenom glasu.
"Luno", prekide je baka. Oči su joj se punile iznenadnim bolom i od toga postajale starije, tako da su dolazile u sklad sa licem. "Tvoja majka je umrla."
"Šta?" reče Luna. Oseti da joj kolena popuštaju. "Šta? Ne. Kako? Kada..." Potonula je na jedan naslonjač, imitaciju imperijalnog, koji se prosto utisnuo iza njenih kolena kad je pružila ruku da nađe neki oslonac.
"Bila je nesreća, pad... pre otprilike tri godine. Okliznula se na keju dok su istovarali ulov. Udarila je glavom o kamen. Mislili smo da joj neće biti ništa, ali u vreme ručka, u dvorani, postala je sanjiva... Znali su da je to loš znak, i pokušali su da je održe u budnom stanju. Ali nisu uspeli, zaspala je. I nije se nikad probudila." Bakine oči se zamagliše od jada; prigrli jače decu, koja su zurila gore u nju, očima raširenim, u kojima se videlo samo polovično shvatanje. "I tako je Majka Thalasa uzela oboje moje dece nazad, na svoje grudi..."
"Potres mozga?" reče Luna, glasom čija oporost iznenadi i nju samu. Sad ju je tri para očiju gledalo bez razumevanja. "Imala je samo potres mozga. Mogla je biti spasena..."
"Bila je to volja Thalasina."
"Nije!" Glas joj se dizao, jad i uskraćenost bili su okidač za gnev. "Da smo imali u svojim rukama tehnologiju stranaca, ni jedno ni drugo od tvoje dece nije moralo umreti. Ukresova majka nije morala da umre na porođaju..."
"Prestani s tim, Luno!" Mrštenje još više produbi bore na bakinom licu. "Šta to govoriš?" Glas joj poče drhtati. Odmahnu glavom. "Znači, istina je..." Lice joj se punilo drugom vrstom jada. "Više ne radiš po Njenoj volji. Ali ti si Letnja Kraljica, Luno - Thalasina izabranica. Nije prekasno da opet čuješ Njen glas..."
"Ne razumeš", reče Luna odmahujući glavom. Šake je, u krilu, stisnula u pesnice. "Ko ti je to rekao, baki? Ko te je doveo? Kako si doputovala sa Neita, ako te nije moja majka..."
"Ja sam je uvela u Palatu", reče jedan glas mirno, iza Luninih leđa.
Luna se okrete, ustajući, i vide da Kapela Dobraventura stoji u vratima. Bila su to vrata sa gornje strane lučno zasvođena u vidu reckave ivice pljosnate školjke zvane 'kapica'. U njima je Dobraventura izgledala uramljena. Kao portret. Kosa, dobrim delom seda, upletena u kike, a one namotane kružno oko gornjeg dela glave, kao kruna; lice stegnuto u veštičji čvor zlobe i zadovoljstva.
"Poslala sam moje ljude po ostrvima, da nađu u tvom klanu nekoga ko bi možda i sad mogao da te prizove pameti i stvarnim dužnostima Letnje Kraljice."
"Bili su veoma dobri prema meni, Luno", reče bakica, sa blagom čvrstinom. "Doveli su me ovamo, toliki put, da budem kod tebe. Treba da razmisliš o njenim rečima."
Luna stisnu usne. "A, pa ti si morala žestoko da se potrudiš oko ovoga", reče Kapeli Dobraventuri. "Sigurna sam da će te Thalasa nagraditi po zasluzi." Pogled joj bejaše hladan kao more.
Mrštenje Kapele Dobraventure se produbi. "Možda je tebi već pokazana posledica jeresi koju činiš u ime naše Gospe."
Luna se ukruti. "Šta ti to znači?"
Kapela Dobraventura pognu glavu. "Udes tvoje majke. Možda je to bila presuda."
Luna oseti vrtoglavicu: krv joj je padala iz lica. "Nisam ja kriva za smrt moje majke!" Čak i baba ustade na noge, ostavljajući decu, isprevrtanu, raširenih očiju, na širokoj naslonjači.
"Nisam to ni rekla." Kapela Dobraventura diže ruku, u znak protesta ili upozorenja. "Samo sam htela da nagovestim..."
"Da jeste moja krivica! Ko si ti da se guraš u moj život, gde nisi pozvana? Napolje! Ostavi me na miru!" Lunina šaka nađe jednu glatku skulpturu prividno isklesdanu od leda, na stočiću pored nje; ščepa je i zavitla ka vratima. Statua se raspršta, komadići kristala poleteše na sve strane. Deca povikaše od iznenađenja i straha. Luna se osvrte, da vidi da li je s njima sve u redu, a onda opet pogleda ka vratima.
Kapele Dobraventure tu više nije bilo. U hodniku, navrh stepeništa, stajao je samo jedan poslužitelj, zimac, podsmešljivim žmirkanjem prateći nagli odlazak letnjakinje. "Ti..." povika Luna i glas joj zape. "Beži odatle!". On se okrete; taj smešak je već spadao sa njega. "Razumem, Vaše Veličanstvo." Hitrim trčkaranjem nestade sa vidika.
Stajala je i zurila za njim. Vaše Veličanstvo... Pa on uopšte nije video nju, nego je video sliku one aveti koju ona nosi na licu, osetio je to isto u njenom besu... Ponekad su je zimci, poslužitelji, oslovljavali na taj, stari način, kao da ona nije Letnja nego Zimska Kraljica: to se dešavalo kad bi ih grdila strogo i oštro. Pogureni, izmičući se, ispoljavali su strah kao da je pred njima ona čiji bes je smrtonosan poput mraza.
Ali Ariška je mrtva... kao što je mrtva i Lelark Svetlohodna, žena sa kosom boje peska i sa mirisom mora, koja je njihala u naručju jedno pospano dete, pored vatre, tako davno, davno. Obe su mrtve. A ona je Letnja Kraljica.
Odmahnu glavom, pritisnu na usta prste lišene nerava, postajući svesna da se Ariel i Tamis čvrsto drže za nju, da su zagnjurili svoja mala lica u njenu odeždu od tkanine kućne izrade - da njihovi glasići slični glasovima morskih ptica kliču da se ne brine. Oni nju teše, treba im uteha s njene strane. Ona pusti da joj šake padnu do njihovih malenih ramena, oseti kako napetost počinje da popušta u tim malim telima, i u njenom takođe; poče im blago trljati leđa. "Sve je u redu, zlata moja", progunđa, čujući da joj se glas i u tome spotakao. "Zašto ne povedete bakili na večeru, dole. Tako dug put je prešla..."
"Al' i ti da dođeš!" "Ja bez tebe neću da idem..." Deca su se uhvatila za njene ruke, stežući jače nego dosad; oči su im bile ispunjene potrebom; ona najzad klimnu glavom. "Dobro, u redu... idemo svi." Osvrte se da pogleda svoju baku, ali onda okrete leđa da izbegne taj pogled i tu pruženu ruku. Videla je saosećanje te stare žene, tugu, zabrinutost, želju da opravda nju, Lunu; i sve to videvši, osetila je naviranje suza. Ako bi sad dozvolila sebi da prihvati tu ruku, postala bi i sama, opet, dete; ali to nije mogla sebi da dozvoli. Pođe napred, gledajući dole, videći svoja stopala kako se premeštaju jedno po jedno i vode je iz sobe, hodnikom, niz odjekujuće stepenište.
Ukres Svetlohodni Letnji - rođak, muž i družbenik Letnje Kraljice - iskorači tiho u noćno osvetljenu poznatost Olivinske. Raniji njen naziv bio je 'Plava uličica', kad je na vlasti bila Zima i kad su plavo uniformisani van-tiamatski policajci imali ovde, u ovim prastarim zgradama, svoj štab. Tada je Ukres izbegavao ovo mesto; sad je praktično stanovao u njemu. Otpoče svoju noćnu šetnju ka izlazu iz uličice, šetnju koja ga neizbežno mora odneti do Palate ma koliko sporo koračao.
Osam godina je prošlo, a on još mrzi taj dvorac i trudi se da izvan njega provede što je moguće više vremena. Ali, svaki put se na kraju dana ipak u Palatu vrati, zato što je tamo Luna koja ga čeka i koju on voli, kao što ju je uvek voleo, kao što će je uvek voleti. Ona je deo njega, u istoj meri kao i njegova muzika, i njegova duša - dve stvari koje je Ariška od njega ukrala, a Luna mu ih vratila. Život se nastavio, zasluživao to Ukres ili ne. Čekaju ga i njegova deca, živi dokaz njihove ljubavi, tamo, među ostacima i uspomenama.
"Zdravo Ukrese!"
Stade, pogleda u pravcu blistavo osvetljenih ulaznih vrata i figure ocrtane tim sjajem.
"Slavimo! Aj' mi budeš gost. Dužnik sam tvoj, pomog'o si kod sibika..."
Sad je prepoznao taj glas; oči mu se ispuniše starim/mladim crtama lica Kirarda Seta Dalekoputova. Kirard je stajao na ulazu u jednu tavernu zvanu 'Stari dani', koja je svojevremeno bila jedan od najbujnije ukrašenih i najskupljih kockarskih 'paklova' u Ulici. Sad je ta oprema ležala hladna i tiha, a među njenim duhovima sedeli su preostali pripadnici Ariškinog plemstva, ispijali čaše u slavu svojih uspomena, bacali kockice od kosti - a to su im sada i bila gotovo jedina preostala zadovoljstva, ne računajući seks i upadljivo izobilno trošenje novca.
"Šta proslavljate?" upita on, radoznao ali i podozriv, zakoračujući na svetlost. Stari miljenici stare Kraljice poznavali su ga itekako dobro, bez obzira da li mu je to sad bilo povoljno ili nepovoljno. On oseti bogati miris tek pečenih kolača, začu i druge glasove kako ga pozivaju po imenu. Priča i smeh prosipali su se pored njega, na ulicu; neko prebira po žicama mindele, virtuozno vešto; pa, čuju se i doboši, zviždanje, glasove koji pevaju.
Dotače kesu na svome opasaču. Sviralu uvek nosi sa sobom; uvek je govorio sebi da se nikad ne zna kad će iskrsnuti slobodno vreme za vežbu ili prilika da zasvira... ali zapravo mu je služila više kao talisman, kao što sibilama služi njihov trokraki znak; jer, počela mu je bivati simbol za jedan viši poredak stvari, koji je kroz muziku prvi put otkrio - za jednu veću istinu, koju muzika nikad ne izneveri. Rad sa Sibilskim koledžom pokazao mu je krasote matematike i fizike; kako te dve nauke leže u tajnom srcu svega, pa i muzike. Svakog dana otkrivale su mu se nove facete tog univerzalnog poretka. U poslednje vreme koristio je svaki slobodni trenutak za studiranje matematike, doživljavajući čistotu zadovoljstva koju nikad ranije nije našao ni u čemu drugom, osim u svojoj svirci...
Sad ga muzika povuče, odjednom neodoljiva. On uđe u blistavo osvetljenu unutrašnjost krčme, a Kirard Set mu ugura u ruku kristalni vrč pun vina. "Slavimo odluku da se nova željezara diže na zemlji Dalekoputova", reče, smeškajući se. "Imamo stvarno neverovatno kraljičence, znaš..." Obuhvati Ukresa jednom rukom oko pleća. Ukres se odupre impulsu da je, sleganjem ramena, zbaci. "Ali ti to naravno znaš bolje nego iko... Je li, kako je ona uopšte uspela? Kako je... Ali, nema veze, tvoje usne su zapečaćene poljupcem." Kirard Set napući usne i ćušnu Ukresa pesnicom u rame.
Ukres poteže vino, svojski, vino uvozno, tuđinsko, preostalo iz ranijih vremena. Plemići su, pre odseljenja stranaca, nagomilavali zalihe takvih stvari, kao i tehnologije. Hegemonija, bar, nije uspela da im pokvari vino, mada je 'ubila' sav napušteni hardver. Ukres sede za jedan sto; tamo ga je Kirard poveo, a Ukres je za njim pošao bez primedaba. Nekadašnja zona za hologramske igre sad je bila pokrivena drvenom pločom, i nekakvom tapiserijom koja je svojevremeno visila kao draperija na prozoru otmene unutargradske vile nekog tuđinskog zvaničnika.
Ukres je proučavao nasmejano lice Kirarda Seta i pitao se šta se zapravo događa u tom umu. Po svemu sudeći, malo šta, zaključi on. Ponašanje Kirarda Seta oduvek je smatrao ili neprijatnim, ili nedokučivim. Ali jedna stvar bila je jasna: Kirard Set i još neki raniji 'plemići' veruju da je Letnja Kraljica ista ona žena, bukvalno, fizički ista, koja je vladala i Zimom; da je Arienrod nekako prevarila letnjake, Hegemoniju, i samu Smrt, da bi nastavila da vlada svojim svetom i ide za svojim zakletim ciljem: nezavisnošću od inostrane kontrole.
Ukres uzdahnu i odluta pogledom. Na drugoj strani prostorije vide Danakil Lua Dalekoputova koji je tu bio sa ženom i detetom; držao se odvojeno i izgledao kao čovek kome je nezgodno. Merovi je spavala u njegovom naručju. Ukres oseti uvrtaj krivice: pa, njega čeka njegova porodica, u Palati. Danas se na Koledžu zadržao predugo, duže nego obično, zanet u svoje studije. Njegova deca verovatno već odavno spavaju. On strese glavom, spuštajući pehar vina. "Ne mogu da ostanem." Poče ustajati.
"Ukres!" Po imenu ga je pozvao neki ženski glas, a jedna ruka ga je uhvatila za mišicu dok je ustajao. "Dragi, ne možeš tako rano da nas ostaviš. Više te uopšte ne viđamo dovoljno." Šelahija Lepoostrvska je malo povukla trake na prsima njegove košulje, razvezala ih, i košulja se napola otvori. On dohvati njenu draguljima ukrašenu šaku i skide je sa prsa svoje košulje kao kakvog insekta.
Trzajem je oslobodila ruku iz njegovog zahvata. "Uuuu, al' je nas 'teško dobiti'", reče, uzvraćajući na njegovo mrštenje svojim, jednakim. On primeti da su se bore na njenom licu produbile tim mrštenjem.
"Znaš da to više ne radim", reče on, trudeći se da zadrži neutralan ton glasa, ali i podsećajući sebe da u ovom, Novom Tiamatu, Šelahia Lepoostrvska kontroliše rudna nalazišta koja će uskoro biti potrebna za još jednu željezaru. On sebi ne može dozvoliti da je uvredi olako.
"Znam, šećeru, ali se neprestano nadam. Kako smo se lepo svi zabavljali, dok je bila ona... Ne razumem - to je jedna stvar koju ne razumem. Zašto više neće da te deli sa nama?" Okrete se da pogleda Kirarda Seta, šireći prste na način koji je njoj zamenjivao sleganje ramenima. "Imaš li ikakvo objašnjenje, Kiri?" Na to 'Kiri' odmahnu glavom, zboravajući usta da se ne bi glasno nasmejao. "Otkad je bila Promena, ona prosto kao da nije ista žena." Zakikota se svojoj pijanoj šali, izazovnom delovanju situacije u kojoj niko ne zna gde leži istina ispod svetlucave vode njenih fantazija. "A? Je l' ista, dragi?"
"Sama si rekla", odreza Ukres, gubeći strpljenje. "To nije ista žena. Ova je moja zavetovana - moja supruga. A ja sam se bio zaputio baš kući, mojoj ženi i deci." Okrete joj leđa, pođe ka vratima.
"Deci - čijoj, medenjačiću?" Te reči mu se zariše u leđa.
Okrete se silovito nazad ka njima, vide da su se okrenuli i Danakil Lu i Klavali, i da oboje zure, čak sa onog kraja prostorije; vide kako Kirard Set ustaje, hvata Šelahiju za ruku i mrmlja: "Nemoj sad, bogove mu božije..."
"Pa, šta? Čija su to deca?" povika ona, stojeći i klateći se na nogama, apsurdno obučena u odeću drugog sveta i drugog vremena. "Odakle joj ta deca? Ne liče na tebe! I zašto im nije dala posebna imena, obredna, ako ih je začela u Noći-pod-maskama? Čak i letnjaci govore da..."
Nije ostao da čuje šta govore čak i pripadnici njegovog naroda. Njegov narod... Uvuče ruku pod košulju, odmičući dugim koracima po Ulici gotovo pustoj, pokušavajući da napipa hegemonijsko odlikovanje koje je uvek nosio: poklon koji je njegova mater dobila od onog muškarca koji je bio njen izabrani, u noći kad je on, Ukres, 'veselozačet'... Taj čova, njegov otac, van-Tiamatovac bejaše; a Ukres nikad ne oseti da je stvarno kod kuće u letnjačkim provincijama, među tim praznovernim, tehnofobičnim narodom. A kad je Luna pogazila zavet koji mu je dala, i otputovala da postane sibila, Ukres je pobegao u Karbankl. Tad je verovao da će među zimcima i tuđincima naći svoju pravu pripadnost. Ali, našao je Arienrod...
Sada je, ipak, Luna opet njegova, uprkos svemu, zbog svega. Dokaz su deca... Zašto im je dala onakva imena? Trebalo je da dobiju specijalna imena, svetkovinska... I njegova majka, i Lunina majka doputovale su na onaj prethodni Festival, kad su brodovi hegemonijske Skupštine došli u jednu od svojih periodičnih poseta ovom svetu, i kad je Karbankl postao mesto gde se sve granice poništavaju i gde svako može, tokom jedne noći, da proživi sve svoje maštarije. Deca začeta u Festivalskoj noći smatrana su taličnom i blagoslovenom: davana su im posebna, simbolična imena da bi se označio taj njihov jedinstveni status. Takva imena dobili su i on - Ukres, 'iskra', 'varnica' - i Luna, što znači Mesec ili Selena, i Sudba - dakle 'sudbina', 'fatum' - Rejvenglas. Po tome se znalo da su 'veselozačeti'.
Kao odrastao čovek, više puta je poželeo da nekako odbaci teret tog ritualnog imena, a ponekad se osećao i postiđeno dok ga je izgovarao. Svejedno, nije ga promenio; znao je da nikad i neće, jer je ono, ipak, simbol svega onog što on jeste, njegovo duhovno nasleđe.
Luna je, kao majka, imala privilegiju da odredi imena njihove dece. Ali nije im dala imena koja bi bila ritualno podesna za blizance začete u Noći Svetkovine; umesto toga, dala im je imena za koja Ukres nije bio siguran da ih je ijedan Tiamatovac ranije nosio. Nikada je nije pitao za razlog - nije, zato što se plašio da pita, priznade on sebi ljutito; a plašio se zato što je znao da je u Noći-pod-maskama Luna bila sa drugim muškarcem, sa strancem - bio je to neki karemovski policijski inspektor, čovek koji mu je pomogao da Luni uđe u trag.
Ariel je ličila na majku; toliko, da je Ukres ponekad, gledajući je, video Lunu iz svog detinjstva, onu malu devojčicu Lunu koja je trčala po zlatnim plažama sa njim, trkala se sa pticama, nasmejana, živa. Ali Tamis... pa, i taj dečko donekle liči na majku, ali je tamnije puti nego što bi ijedno tiamatsko dete smelo biti... tamnoput je kao Karemovac. Ukres opet dotače medalju koja mu je visila oko vrata. Njegov otac je bio upola Karemovac; pa, i njegova, Ukresova, koža je prilično tamna, za tiamatske pojmove. Na šta je ličio taj inspektor, Ukres nije znao, nije ga nikada video; onda je taj čova odleteo u svemir sa ostalima, i gotovo. Međutim, u licu svog sina nije uspevao da vidi baš ništa svoje, ma koliko Luna insistirala na sličnosti. Pokušavao je da ne razmišlja o tome, pokušavao je da ne dozvoli da se njegova sumnja ikada primeti... On voli svoju decu. On voli svoju ženu. Zna da oni vole njega. Zajedno, on i Luna grade novi život, budućnost za sebe, ali i za svoj svet.
Pa zašto, onda, zašto ima utisak da mu je svakim danom sve teže da se popne ovom uzbrdicom?
Luna je stajala sama u odaji na samom vrhu Palate, i ujedno na samom vrhu grada. Na ovom svetu niko, u njenom životnom veku, neće moći bliže da se primakne dohvatanju zvezda. Bejaše noć, pozna; ona je izgubila predstavu koliko je sati, pustila je sebe da pluta, bolno željna sna ali bez snage da oslobodi ovaj dan i ode u postelju.
Baci pogled kroz providnu kupolu oko sebe, ka moru. Površina morska bejaše mirna noćas, mračno ogledalo za zvezdama nakrcano nebo. Lice okeana vraćalo je njen pogled nazad, odbijalo je sve pokušaje pronicanja u njegove dubine i razotkrivanja tajni tamo skrivenih. Istinu zna jedino ona: da skriveno srce sibilske mreže kuca ovde, u tom moru, ispod nje; da tanani telepatski pipci sibilskog uma odavde sežu do nebrojenih svetova širom galaksije. Samo ona zna. A nikom ne može kazati...
Neočekivani pokret naruši balans mora i neba: ona ugleda mere, čitavu jednu mersku koloniju, kako proslavljaju ovu savršenu noć, kao da su ih njene misli navele da se materijalizuju. Sibilska mreža je Luni dala zadatak da se brine upravo o bezbednosti mera; a ta bezbednost bila je u nekoj vezi, zasad Luni još ne sasvim dokučivoj, sa bezbednim životom ovdašnjeg naroda i uspešnim radom sibilskog uma. Gledala ih je kako se kreću, veseli i neozbiljni, između dva sveta, u zvezdanoj mreži; zapanjena gracioznošću njihovom, divotom, kao i uvek, do te mere da je za trenutak zaboravila i da žali za prošlim i propuštenim.
Po tradiciji tiamatskog letnjeg naroda, meri su Thalasina deca, svetinja su; Tiamatovci su mnogo vekova živeli u mirnoj koegzistenciji sa merima, sve dok Hegemonija nije pronašla ovu planetu. U narodu ima nebrojeno mnogo priča o merima koji su spasli ovog ili onog mornara koji je pao sa broda, ili proveli neku lađu kroz podmukle grebene blizu nekog ostrva; meri su spasli i njen život, jednom.
Ali stranci jesu došli, i periodično dolaze već više od hiljadu godina, stalno željni vode života. Sibilski um je trpeo neku štetu zbog pogibije mera; najzad je, posle mnogo vekova stradanja, posegnuo i obratio se njoj, samo njoj, nijednoj drugoj sibili u celoj mreži; njoj je poverio dužnost da zaustavi pokolj, da spase i mere i sibilstvo, da izmeni budućnost svog naroda i, možda, nebrojenih drugih naroda. Sibilski um ju je prinudio na poslušnost... prinudio da postane Kraljica. Posle toga, ostavio ju je da se sama bori kako zna i ume, gonjena unutrašnjom prinudom od koje nikad nije imala mira; a ona se mogla samo nadati da volju sibilske mašine ispunjava kako treba.
Pogleda dole, izoštri sliku odaje u kojoj se nalazila; slike noći najednom su izgubile svu lepotu. I šta vide oko sebe: olujne naplavine svog života, projekte odložene na neodređeno vreme ili jednostavno napuštene zauvek, iako se ne tako davno nadala da će ih ostvariti, za sebe, iz ljubavi a ne iz dužnosti. Hrpe knjiga iz Arienrodine biblioteke, većinom na jezicima koji su njoj nepoznati, ali sa mnogo trodimenzionalnih vizija života na drugim svetovima - koliko je čeznula da ih čita! Delovi dečjih igračaka, koje je sama izdeljala od drveta ali još nije stigla da ih sklopi; telo jednog dopola naštrikanog džempera, koje se već uveliko paralo; odevni predmeti za decu, ali samo napola dovršeni i onda ostavljeni tako dugo da su sad nedovoljno veliki jer su u međuvremenu porasla... Leže tu i fragmenti Arienrodine prošlosti, toliko slične njenoj sopstvenoj od koje nije sačuvala nikakav predmet za uspomenu. Ponekad je počinjala da zamišlja da te stare Ariškine stvari koje sad lagano blede jesu, zaista, njene sopstvene, ili da ih je ostavila sama sebi u nasledstvo...
Njeni očni kapci se sklopiše. Tama se odmah popuni dnevnim uspomenama, podseti je da ovde stoji, svojom tugom obuzeta, već dugo i predugo. Pa, nije sišla ni da poljubi decu za laku noć. Ne može više da se suoči sa upornim pogledom svoje babe, niti da prihvati ijednu reč sumnje, ni promrmljanu, ni pogledom nagoveštenu. A Ukres nikako da se vrati, nema ga baš ove noći od svih noći, ne dolazi svojoj razočaranoj deci; a ni njoj, sad kad joj je toliko potrebno da s njim razgovara.
Šakom se pogladi po trbuhu, jer, pomišljajući na svoju decu, setila se i kakav je osećaj bio nositi život u sebi; kakva radost, čudesnost, sumnja. Neočekivano materinstvo otvorilo joj je novi pogled na budućnost, dalo joj snagu da se čvrsto drži svojih uverenja uprkos furioznog navaljivanja Kapele Dobravernture sa tim teorijama da ona krši Daminu volju... da se drži i pod naletom sopstvene sumnje, neubeđenosti jedne devojke od sedamnaest godina koja je tek pokušavala da smisli kako da popravi čitav jedan svet, a još nije umela da popravi ni jedan međuljudski odnos.
Tada joj je bilo očajnički potrebno da veruje da sve to vredi truda. Osećaj života unutra, u njoj, pomogao je da poveruje da ipak postoji neka budućnost za koju se vredi boriti. Ali, bilo joj je tako silno potrebno da u to ubedi i Ukresa... pa ipak, sve to vreme tajno se pitala nije li u njenom stomaku dete jednog drugog čoveka.
Ustade sa kauča, nemirna, protrlja šakama lice, a duh jednog stranca tamnih očiju zašaputa kroz njen um... istovremeno se neki čudnovati osećaj zače u dubini njenog stomaka, nešto nalik na trudnički jutarnji nagon na povraćanje. Kao da se nešto u njoj odvojilo, pa sad pada u dubine, i vuče njene misli sa sobom, vijori njima, to je pad u drugu realnost - transfer, pomisli ona, odjednom prepoznajući taj osećaj. Ali niko nije ništa rekao, a kamoli postavio Luni neko pitanje. Ona dohvati sibilsku medalju sa tri radijalna kraka, osećajući kako je šiljci na krajevima ubadaju u prste; oseti da joj se ruka u sred tog pokreta zaustavila, jer je sibilska ukočenost već nastupila. Pozvalo ju je. Transfer zahuja oko nje kao crni vetar, i odnese je sa sobom.
Žmirkajući, ona vide novu svetlost, kroz tuđe oči - neka druga sibila, na nekom drugom svetu, koja sad gleda kroz njene oči i vidi nebo gusto ispunjeno tuđinskim zvezdama... Njene nove oči su se već fokusirale na onoga koji, tamo, čeka da joj postavi pitanje; ona oseti da se njeno pozajmljeno telo, ono na drugoj planeti, trza iznenadnom nevericom pred prizorom jednog lica koje osam godina nije videla uopšte, osim u snovima.
Bi-Zi Gundalinu stoji pred njom kao vizija iz prošlosti, lice mu je umorno, izmoždeno, očajno, oči su mu kao da ga aveti pohode... takvog ga je baš i videla prvi put, u beloj divljini Zime... Čovek čija je potreba postala njen spas; čovek koji je postao njena kotva u moru, njen vodič... njen neočekivani ljubavnik, tokom samo jedne noći izvan vremena. Čovek koji je posle otišao sa svim ostalim van-Tiamatovcima, kad je bio njihov Konačni odlazak, a njene tajne nije odao. Nju je prepustio budućnosti, ali joj je prvo pomogao da se za tu budućnost izbori; ostavio ju je u rukama jednog čoveka, ali mu je prvo pomogao da Lunu još jednom učini svojom... ostavio ju je... Ostavio ju je.
"Luno?" reče Gundalinu tiho. "Jesi stvarno ti?" Njegovi prsti dodirnuše je po obrazu; a njegov tamni pogled zadivljeno je tragao po njenim očima, kao da prisustvuje ostvarenju nekog čuda.
"Ja sam..." šapnu ona, osećajući da se telo koje je zarobila sad napreže od želje da dodirne Gundalinua, da proveri koliko je stvaran. "Bi-Zi!" Vide da se malčice trgnuo, a onda osmehnuo kad je tako uzviknula inicijale njegovog prvog i srednjeg imena. Kako si me doveo ovde? Gde si? Šta nije u redu...? "Šta... hoćeš od mene?" Izguravala je te reči silom, između usana odrvenelih, nereagujućih; transfer joj nije dozvoljavao nikakav drugi razgovor sa ovim čovekom, iako ga nije videla toliko dugo. "Molim... daj mi još informacija?"
Obliznuo je ispucale, krvave usne, progunđao nešto što nije razumela. Onda: "Ovde... ovde sam. Na Četvrtoj. Na jednom mestu koje se zove Vatreno jezero." Provuče prste kroz odvratno prljavi zamršaj kose. "Treba mi pomoć. Nešto mi stalno iskrsava u glavi, pa..." Zaćuta, obrisa usta nadlanicom, prodrma glavom žestoko, kao da može na taj način da izbaci ono što mu smeta u očima. "Sibil sam, Luno! Jedna osoba me je zarazila, i to ova žena ovde, koja me sad gleda da bi me ti videla. Nije trebalo da ona postane sibila... poludela je." Vidno proguta knedlu. "Mislim... mislim da i ja ludim. U klopci sam ovde, ne uspevam da dobijem pomoć ni od koga. Kaži mi kako se kontroliše transfer! Kad god čujem ma kakvo, ma čije pitanje..." Glas mu se prelomi; ona vide golo očajanje u njegovim očima.
"Sibil..." Njena neverica pretvori se u saosećanje: setila se svog ulaska u sibilstvo, onih trenutaka kad se bioinženjerisani virus širio kroz njen organizam kao požar; koliko bi strah i gubitak orijentacije tada bili veći, da uz nju nije bio neko spreman da je smiruje i vodi. "Ne plaši se", prošaputa ona, sva u bolu. "Znam te... znam da je..." pozajmljene šake trzale su se nemoćno uz bokove, odbijale su da je poslušaju, a njoj se vrati uspomena da je iste ove reči već jednom izgovorila, zureći u iste ove oči. "...najfiniji, najplemenitiji, najotmeniji čovek koga sam ikada upoznala... sigurno bio sudbinom namenjen za to. Sigurno si, na neki način, izabran..."
Kao što sam i ja na neki način izabrana. Ona duboko udahnu, boreći se da oslobodi vidno polje od uspomene na njegovo lice pre osam godina; da se ne seti šta je ispunjavalo njegove oči kad mu je to govorila tada. Da se ne priseti kako su je njegove ruke zagrlile i pritegle uz njegovo telo, kako ju je ljubio očajničkom, neverujućom glađu... i koliko često je taj trenutak iz nedohvatljive prošlosti uspevao i sad da se nametne njenoj neizbežnoj sadašnjosti. Izvan sebe od frustracije, slušala je kako njen glas nastavlja bezumno i neumoljivo da odgovara samo na njegovo pitanje, ignorišući sasvim njenu goruću želju da pita a ne da odgovara... "Postoje formule sačinjene od reči, namenjene za kanalisanje stimulusa. To su obrasci koji vremenom postanu deo misaonih procesa čovekovih..." Tok reči se sam prekide, ona oseti da je sibilski um zastao da bi potražio neku analogiju koja će imati smisla. "... kao disciplina 'adhani' koja se praktikuje na Karemofu."
"Zaista? Ja vežbam adhani..." U njegovim očima pokaza se nada, i ona poče da veruje, najzad, u mudrost sibilske mašine nametnutu joj u ovom slučaju - u hladnu, upornu racionalnost odgovora.
"Onda upotrebi to", reče tiho glas nepoznate žene/njen sopstveni, dok je ona pretraživala svoje uspomene, da vidi kako su je Klavali i Danakil Lu nekada poučavali. "... postoji svojevrsni ritual u formalnom sibilskom transferu. Počinje rečju input. Ne treba prihvatiti nijedno pitanje bez toga. Nauči da blokiraš razna uzgredna pitanja tako što ćeš se koncentrisati na reč stop."
"Stop?" ponovi on glasom koji je podrhtavao od neverice. "I to je sve?"
"Vrlo je jednostavno; mora biti jednostavno. Ali postoji još mnogo što-šta..." Zatim njene reči potekoše kao voda: prestala se boriti protiv te plime kompulsije. On je svaku grupu reči ponavljao, bolno koncentrisan, očima grabeći njen ukočeni pogled, zureći gotovo netremice, kao da se plaši da bi ona mogla nestati.
Nastavljala je tako sve dok nije ostala bez glasa, sve dok izvor znanja nije presušio. "... treba vremena. Veruj u sebe. Sibilstvo nije tragedija; može da bude blagoslov. Možda je ovo drugo bila namera njegovih tvoraca..."
Usta mu zadrhtaše, kao da se suzdržao da to ne ospori; njegov pogled pade, pa se opet diže ka njenom licu. "Hvala", prošaputa. Njegova šaka se opet diže u njeno vidno polje, da je pomazi po obrazu. Ona oseti da se njene pozajmljene oči pune suzama: on je, tamo, dohvatio šake onog tela i pritisnuo ih na usne. "Ne znaš koliko mi ovo znači. Volim te, Luno. Nikad nijednu drugu neću voleti. Mrzim sebe od dana kad sam otišao sa Tiamata..." Glas mu se raspade. On duboko udahnu, još i sad je držeći. "To sad mogu da ti kažem... zato što te nikada više neću videti."
Osećala je da crna plima počinje da se povlači, u njoj, da je odvlači, da je poziva nazad preko neizmerno dubokog mora noći, nazad u njeno sopstveno telo. Žmirnula je onim očima, osećajući kako iz njih klize vruće suze, niz obraze. "Trebaš mi..." Čula je taj uzvik njenog pozajmljenog glasa, i nije znala da li je to rekla ona sama, ili ta nepoznata žena čije telo je privremeno ukrala.
"Luno!" kriknu on, grabeći je za ramena, grabeći da zadrži njen duh koji je počeo da bledi i nestaje. Poljupcem priguši poslednje reči koje joj dođoše na usne: Kraj analize... Crna plima je potopi, ponese preko prostorvremena, vrati...
Trebaš mi... Pa, ruke su joj slobodne. Ispruži ih slepo, jer već je počela da pada... oseti da ju je neko dohvatio, neke ruke su je obuhvatile, zadržale, sprečile pad.
"Luno...?"
Otvorila je oči, trepćući, ošamućena, čujući da je po imenu zove jedan glas, dobro poznat, muški. Zausti da nešto kaže, njegovo ime, vid joj se raščisti... "Ukrese." Začu i nevericu u svom glasu dok je tu jednu reč izgovarala i dok je pridodavala to ime licu ispred sebe: očima morskozelenim koje zure u nju, kosi vatrenocrvenoj koja uokviruje lice njoj poznato, lice koje ona voli oduvek... Boginjo, da li je ono bio samo san? Osećala je, i sad, usne drugog čoveka na svojima. Jedan malen, bespomoćan zvuk joj izmače, a njen muž je privuče bliže, u čvršći zagrljaj.
"Trebaš i ti meni", promrmlja on, sasvim izbliza, u njeno uvo, ljubeći joj kosu. "Video sam baku, čuo sam... toliko mi je žao, Luno."
Ukočila se uz njega, malo je nedostajalo da ga odgurne. Umesto toga, njene ruke se sklopiše oko njega, i ona ga privuče sebi, osećajući napetost njegovih mišića, tvrdoću njegovog snažnog mladog tela naspram svog. Nađe njegove usne, poče ih ljubiti grozničavom glađu koju je maltene bila zaboravila: jedna hitnost, ona za koju je već mislila da je u njoj umrla, ponese je i odnese kao crni vetar.
Sad je na njenog muža bio red da iznenađeno ustukne. Ali ona ga ponovo priteže uz sebe, zavlačeći ruke gore, pod njegovu lanenu košulju, pokrivajući njegova usta svojima da bi stopirala svako pitanje. On uzdahnu, puštajući je... reagujući sa sve više oduševljenja, odgovarajući svojim telom na njeno. Njegove šake počeše je dirati svuda, vrelinom koju njih dvoje nisu doživeli već odavno - nije pamtila ni koliko davno.
Potonuo je zajedno sa njom na debeli sloj belih krzna na podu. Osećala je to, taj i takav sag, mek poput oblaka, ispod sebe, dok ju je on svlačio, dok ju je istraživao rukama, ustima, a ona ga privlačila na sebe, telo na telo, osećala njegovo prodiranje u nju. Zajedno su se dizali i spuštali, njihovo zadovoljstvo kretalo se poput morskih plima, žmurila je, sećala se jedne Noći Festivala, najzad bezbedna u njegovim rukama... sećala se jedne druge noći, provedene u zagrljaju jednog strastvenog i nežnog neznanca...
|
