11. TIAMAT: Karbankl

     "Damo..."
     "Damo..."
     Glasovi sa dirljivo poznatim letnjačkim naglaskom pozivali su Lunu dok je silazila dugom, kosom rampom na samom donjem kraju Ulice Karbankla. Ta rampa vodila je od Donjeg Grada do luke koja leži ispod svog ogromnog, masivnog zaklona - Karbankla samog. Radnici su je pozdravljali klimanjem glave, mahanjem, ili sumnjičavim zurenjem, dok je ulazila u njihov svet, koji je nekada bio i njen. Došla je obučena u odeću palubnog radnika, glomaznu, sumorne boje: lanena košulja, platnene pantalone, debeli sivobraon džemper koji je baka za nju isplela. Na bakin zahtev je i došla, danas, ovde, zajedno sa Ukresom; ostavila je i Sibilski koledž, i sitna gloženja ekonomskih preduzetnika zimaca, i mukotrpne pokušaje inženjera koji su takođe bili zimci, i sišla ovde, da podseti i svoj narod i sebe na nasleđe koje je za njom ostalo. Baka je stupala uz nju, ali upadljivo izbegavajući da se nađe blizu Geje Džeruše Pala-Tion, koja je insistirala da mora Lunu pratiti kad god Luna izlazi iz Palate. Na pola puta uz rampu ostala je grupica ljudi iz klana Dobraventura, Ta grupica je večito pratila Lunu, svuda išla za njom, uznemiravajući je i špijunirajući: razlog više da Geja Džeruša bude uvek blizu Lune.
     "Thalaso, šta možemo učiniti za tebe?" Prišao joj je jedan mornar, vukući za sobom brodski palamar. Nešto nalik strahopoštovanju, ali i neodlučnosti, bilo je u njegovim očima kad se suočio s njom; kao da se plašio da je ona sišla u narod da bi izricala presude onima koji ne prihvataju dovoljno rado novi poredak stvari.
     Ali, ona je uzela taj debeli konopac iz njegovih ruku. Gruba vlakna počeše joj grebati dlanove, i ona uvide koliko su njene šake izgubile onu čvrstinu štavljene kože koju su, zbog fizičkog rada, imale nekada davno. "Ništa", reče ona skrušeno, "osim da me pustite da neko vreme budem Luna Svetlohodna Letnja, da radim brodske poslove, i da odgovaram na pitanja kao što letnjačka sibila uvek čini, svakome ko postavi pitanje."
     Pogledao ju je iznenađeno, i pustio palamar, ostavljajući ga u njenim rukama. Ona ga uveza oko stubića za vezivanje, na doku, a zatim njene šake napraviše čvorove iako je njen um bio skoro sasvim zaboravio kako se prave.
     Malo po malo, i maltene sa ustezanjem, drugi letnjaci joj počeše pokazivati šta ko radi. Ukres je išao za njom i takođe se prihvatao posla, ulazeći, malčice stidljivo, u šemu njihovog rada. Ti ritmovi postadoše još jednom ritmovi njenog tela, brže nego što je zamišljala da će biti moguće. Baba sede na dok i preuze krpljenje jedne mreže od jednog mornara, vrlo radog da joj to prepusti. Džeruša se naslonila na neko bure, noseći pušku o ramenu; izgledala je kao da joj nije udobno. Jutros im je saopštila da je trudna po četvrti put, posle tri pobačaja. Miroe Ngenet joj je odmah naredio da izbegne svaki dalji naporan posao. Luna je znala da bi on Džeruši naredio da jednostavno ostane u postelji do kraja trudnoće, da se usudio, ali čak ni on nije imao tu smelost.
     Nije se okupila nikakva gomila. Drugi letnjaci gledali su je diskretno, još i sad ili podozrivi ili neodlučni; ali ona je znala da se glas o njenom dolasku širi kroz uzdisavi, škripavi podsvet, u kome mornari i lučki radnici utovaruju i istovaruju robu, ribaju četkama, pritežu konopce, popravljaju mreže i brodove; reč je pošla i širi se pouzdano kao ovaj hladni morski vetar kroz jarbole i grede njihovih lađa. Prinudila je sebe da zaboravi da postoje lakši, bezbedniji, brži načini da se većina ovih poslova obavi; trudila se da ima na umu da ovako, kad svi rade kao jedan a svako zna svoj deo posla, ljudi doživljavaju mnogo veće zadovoljstvo u radu. Uživala je u mirisu mora, u njegovom blagom, postojanom, mrmorećem glasu, u osećaju palube koja se ugiba ispod njenih nogu u trenutku kad ona unosi tovar.
     Ukres, koji je takođe radio, povremeno joj se osmehivao. Posle nekog vremena ona vide da njegovo lice dobija izraz smirenosti i olakšanja, koji na njemu nije videla toliko dugo da je već i zaboravila da on uopšte može izgledati tako. U njegovim očima bila je uspomena na neočekivanu strast koja ih je ponela pre dve noći, na ispunjenje jedne potrebe koja nije bila samo fizička nego je sezala do dna duše, i koja već predugo nije bila zadovoljena ni kod nje ni kod njega.
     Osmehivala se i ona, udišući morski vazduh, u sećanju oživljavajući jedno doba kad joj se činilo, kad god legnu zajedno, da ona samo za to živi i nizašta drugo; doba kad su mladi bili, i slobodni, i kad ni sanjali nisu da bi ikad moglo drukčije biti... Ali ona se seti nedavnog transfera, onog poziva koji ju je odneio u noć, i njeno vidno polje se odjednom popuni licem drugog muškarca, koji pruža ruku ka njoj, pokriva svojim ustima njena; dođoše joj na um reči potreban si mi.
     Pogleda dole i u stranu; kolo njenih misli se zavrtoglavilo. Ona poče silom nametati prazninu svome umu, što je već mnogo puta morala da učini u protekla dva dana; poče suzbijati osećanja koja su se u njoj probudila zbog te uspomene, osećanja crna kao one crne oči, i jednako očajna i uznemiravajuća. Pa, ti tu sad ništa ne možeš učiniti. Ništa. Ponavljala je te reči uporno, mnogo puta, u sebi; puštala ih je da se ulivaju u ritam njenog rada. To se nastavilo sve dok bespomoćno tugovanje u njoj nije izbledelo.
     Opet diže pogled: neka galama, gore na rampi. Žmirkavo pogleda pored sanduka koji je ponela u naručju, i učini joj se da se neka dva čoveka svađaju sa policajcima koje je Džeruša postavila da ispitaju svakog ko pođe ka ovom brodu. Jedan od te dvojice bio je star, a drugi mlađi ali bolno poguren. Danakil Lu. Glasovi sad dopreše do nje jasno, i ona nepogrešivo prepoznade mukanje Bore Klirvotera. "Džeruša", doviknu ona preko ograde broda, i pokaza samo vrhom donje vilice ka toj raspri gore. Džeruša klimnu glavom i pođe na tu stranu.
     "Damo...?" reče neko tiho iza nje. Ona se okrete i pogleda u lice jedne visoke smeđokose. "Imam pitanje."
     Luna ostavi sanduk na palubu, klimnu glavom. "Pitaj, odgovoriću. Input..." Krajičkom oka vide da je i Ukres ostavio posao i da joj prilazi, zaštitnički zabrinut; glas te žene već joj je ispunio sluh i um i ona poče nagli pad u mrak.
     "... kraj analize." Vratila se opet u sebe, i sela na sanduk, zato što ju je sustigao kratkotrajni talas vrtoglavice. Ukres joj poče blago masirati mišiće između ramena i vrata. Osećala je poglede drugih radnika i mornara na sebi, znala je da je sad gledaju drugačije.
     "Hvala, sibilo", reče ta žena, osmehujući se i klimajući glavom potvrdno. Udaljila se idući unatraške. Luna vide da se na tom delu lađe stvara grupica od još dvoje-troje; jasno joj je bilo da će oni sad redom dolaziti sa pitanjima.
     "Dobro, i šta sad ja da mislim o ovome?" Glas jednog čoveka - Bore Klirvotera, dabome - dolete oštro i jasno, odozdo, sa doka, do nje.
     Uz mali napor, ustala je i prišla ogradi ove male trimaran-lađe. Zaviri dole. "O čemu, Boro Klirvoteru?" reče njegovim leđima.
     Trgao se naglo i okrenuo da pogleda gore ka njoj, ostavljajući neraspoloženu Džerušu iza sebe. Izraz njegovog lica bio je u jednom trenutku prazan, jer video jeda mu je odgovorila samo jedna obično obučena ostrvljanka sa kosom sakupljenom u kike, a ne Letnja Kraljica. Njegovo mrštenje se produbi: prepoznao ju je. "Ako si mislila da možeš promeniti moje mišljenje o ma čemu tako što ćeš jedan dan raditi pošten posao - prevarila si se."
     Luna se nasmeja, pitajući se da li ovaj čovek stvarno misli da je ona danas došla na brodove samo da bi na njega ostavila utisak. Oseti Ukresovo nestrpljenje kao vrelinu, jer, Ukres je prišao i stao pored nje.
     "Ja se izvinjavam što se ovako namećemo, Thalaso", reče Danakil Lu, pogurujući svog ujaka malo u stranu, što nije bilo lako izvesti. "Ali, moj ujak je želeo... da razgovara s tobom o... hm, pravu prelaska preko zemljišta, koje si dala našem rođaku Kirardu Setu Dalekoputovu." Po atmosferi nezadovoljstva i pomirenosti sa nevoljom, koja se oko Danakil Lua širila, Luna zaključi da mu Bora nije davao mira sve dok Danakil nije pristao da razgovara s njom.
     Ona mu se osmehnu, kratko ali ospokojavajuće, a onda opet pogleda Boru Klirvotera. Naslonila se na ogradu, i dočekala njegovo besno zurenje jednom smirenom centriranošću koja ne bi bila moguća pre dva dana - ili pre dva sata. "Znači ti misliš da sam ja ovo spremila da bi me ti video, Boro Klirvoteru? Isto tako misliš da sam ono pravo prelaska dodelila da bih tebi nazlobila?"
     Klirvoter je frknuo, ali jedan trenutak nije odgovorio. Onda reče: "Ko bi znao zašto ti činiš ma šta? Dabogda ja istrunuo ako te dve pomisli nisu jednako razumne!"
     "A šta ti misliš, ko si ti", prekide ga iznenada glas Lunine staramajke, "da dolaziš ovamo i tim tonom da se obraćaš Dami Thalasi?"
     Okrenuo se da je pogleda; a ona je ustala i ostavila mrežu koju je do tog časa krpila. "Valjda imam više prava da se obratim ja njoj nego ti meni", promumla on.
     Danakil Lu prevrte očima. "U-ja-če..." progunđa, vukući Boru za rame.
     "Ona je moja unuka, ako moraš znat'", reče baka razdražljivo. "Na moj predlog je došla ovamo da provede neko vreme okružena svojim narodom i svojim običajima. Ona ima dovoljno finog vaspitanja da poštuje svoje starije. Pokaži prema njoj poštovanje kao što svaki letnjak treba, inače ćeš biti isti kao zimci!"
     Besno ju je pogledao. "Ja jesam zimac, mogu ti reći. Al' kad bi se ona ponašala više kao letnjakinja, i kad bi se manje butala u stvari koje mogu da budu ostavljene na miru, ja bi' je onda bolje slušao."
     "Zimac!" Bakica ga je odmeravala sumnjičavim pogledima od glave do pete i nazad.
     "E pa nismo mi svi parfimisani mekušci", oštro reče Bora.
     Luna je samo gledala, ućutala od iznenađenja što je njena baka tako ustala u njenu odbranu; bila je dirnuta zaštitničkim držanjem stare žene. Danakil Lu je stajao pored Džeruše; izgledao je smeteno. "A što se tiče prava transporta preko tvog imanja, Klirvoteru", upade Luna u njihov razgovor, "zašto je to za tebe toliki problem, zapravo? Neće trpeti ni tvoji usevi, ni ribarenje. Dobićeš dobre pare samo zato što će neko prolaziti po jednom tako malom delu tvoje teritorije. Je l' se ti buniš čisto iz principa? Ili zato što toliko mrziš promenu - i mene, i moje nove ideje?"
     Opet je frknuo, nakostrešenih brkova. "Meni se ne dopadaš, Luno Svetlohodna. To sam jasno kazao još odavno, i bar sam dovoljno pošten da kažem glasno, za razliku od nekih drugih. Ali mrzim - mog rođaka Kirarda Seta Dalekoputova. On kupuje imanja svuda oko moje zemlje, zajedno sa pravom eksploatacije mineralnih blaga i sa pravom izgradnje fabrika na tim mestima. A na mojoj plantaži, raznih ruda koliko hoćeš. To su rude metala. On bi hteo da otkupi i moje imanje, ali pošto ja neću da prodam, sad je ubacio nogu sa tim pravom prelaska. Izvukao je od tebe toliko, a posle će da gura dalje dok ne uzme sve. Vragove mu vražije, ti si mu dala nadu da bi mogao uspeti, i sad taj neće da se smiri. Ako mene pitaš, ceo taj klan Dalekoputova je jedna gangrena - sem ovog mladog Danija ovde, on je verovatno šenuo al' je dobar čovek. A gangrenu treba odseći i baciti, a ne puštati da se širi!"
     "Čujem ja šta ti govoriš, Boro Klirvoteru", reče Luna blago. "Kirard Set Dalekoputov je jedan od najmotivisanijih i najdelotvornijih saradnika u mom trudu da se Tiamat razvije. Ipak, ne nameravam da mu dajem bilo kakve povlastice na štetu ma koga drugog. Podneo si mi žalbu, i ja ću je imati u vidu. Neću je zaboraviti."
     Klirvoter odhuknu. "Nećeš, nećeš, dok ti ne pritrebaju nova nalazišta rude. E ja mu, bogami, neću više nikad dozvoliti da otvara površinske kopove kod mene."
     Luna se namršti. "Rešena sam da Tiamat učinim mestom gde će naš narod bolje živeti. Nemam nameru da tokom tog posla Tiamat uništim. Niko te neće protiv tvoje volje pomeriti sa tvojih tradicionalnih poseda. Dala sam ti moju reč. Moraćeš da se pouzdaš u nju. To je sve." Okrete se od ograde, ne slušajući njegovo dalje bundžijsko govorenje, ni oštrinu glasa njene staramajke koja ga je opet napala što dovodi pod sumnju reč jedne sibile, njene unuke. Umesto toga osmotri radoznale poglede okupljenih mornara i mornarki. Jedan od njih polako pođe napred, i postavi pitanje.
     Odgovorila je na to, i na još nekoliko pitanja, onda je digla pogled i shvatila da niko više ne čeka na red. Iscrpljena ali zadovoljna, ustade sa sanduka na kome je sedela i okrete se opet poslu.
     Ali Ukres je uhvati za mišicu ruke, smeškajući se, i odvede do ograde; otklonom glave pokaza dole, na dok. Ona se iznenađeno trže: Bora Klirvoter je još bio tu, i još je razgovarao sa njenom bakom - ali sad sedeći pored nje i pomažući u krpljenju mreže; govorio je žustro, ali tonom toliko normalnim da Luna više nije mogla razaznati njegove reči kroz lučku lupnjavu i dovikivanje. Džeruša diže pogled sa mesta gde je sedela, slabo prikrivajući neki svoj nemir; vide šta oni gledaju, osmehnu se i slegnu ramenima. Luna ponese sledeći sanduk, takođe se smeškajući, puna iznenadne zahvalnosti i iznenađenja što je ovaj dan doneo tako neočekivane dobitke; ne bez jednog trenutka žalosti kad je pogledala ka pučini i shvatila da ne zna kome da uputi svoju molitvu zahvalnicu.
     Začu iznenadni jauk, i štropot nečeg što je palo na dok, blizu broda. Prilazeći ogradi vide Džerušu na kolenima i šakama na drvetu izbeljenom od soli, a pušku odbačenu pored nje. Luna se ispentra preko ograde i doskoči na gat. Baka i Bora Klirvoter su već skočili na noge, zgranuti, a policajci su pritrčavali odasvud. Luna ugleda sa iznenadnim blještavim jadom crvenu mrlju krvi kako se širi niz nogavice Džerušinih pantalona. "Ukrese!" viknu. Pade na kolena i prihvati u zagrljaj Džerušu koja je pokušavala da ustane, pa je steže uz sebe, steže čvrsto; bol koji je trzao Džerušino telo osećala je kao svoj sopstveni; pamtila je bol rađanja, bol koji je Džeruši Pala-Tion došao prerano, daleko prerano. "Nađi Ngeneta. Požuri...!"

     Džeruša otvori oči, žmirkajući u nekoj vrsti neverice i razgledajući svoju novu realnost. Poslednje što je zapamtila bili su dokovi, luka; čudno osećanje mira koje se spustilo na svakoga oko nje dok je ona gledala i čekala. Priseti se: još nešto je u to vreme osetila, sedeći: malene drhtaje svog još nerođenog deteta. Kao lepršanje. Da, evo, seća se kako je u tom trenu svet izvan nje prestao da postoji, i kako je ona u celosti postala svesna čuda - života u sebi. U tom kratkom trenutku mir oko nje preneo se i u nju, dodirnuo njenu dušu, i Džeruša je tad dopustila sebi da bude srećna, sigurna da će ovog puta sve proći dobro...
     Pa je osetila da se beba pokreće ponovo, i ponovo, i da neki čudan nemir zahvata i nju samu, da se gubi onaj krhki i dragoceni osećaj smirenosti, da odleće od nje kao jato ptica. Iznenada: zatezanje, uštinuće,napetost koja vuče, ona ustaje i pokušava da se protegne ne bi li to nestalo kao kakva ukočenost mišića, htela bi da to nestane, jer to je onaj osećaj koji je već upoznala, ranije, tako da zna šta je sva tri puta usledilo...
     Bol je preseca, tako na nogama, sve pršti i kida se u njoj, mrak je ždere kao nalet plime užasa, sigurna je: ovog puta, ovog puta će umreti...
     Ali, živa je. Leži u nepoznatoj postelji, ali u sobi čudnovato poznatoj. Jest: prepoznaje plafon. Bila je ovde već ranije: bolnička soba. Neobična mešavina starog i novog. Nameštaj moderan, tehnička oprema koju su Hegemonci ostavili moderna i spolja očuvana - ali unutrašnji sistemi u toj opremi su razoreni i neupotrebljivi, kao u njoj. Njoj je, s druge strane, poznat i ovaj kiseli, tuđinski miris lekovitog bilja koje ovde kuvaju, jer to im je sad glavno sredstvo za lečenje svega. Oseća svoje ruke, šake, ramena, iako nema snage da ih pomeri. Oseća i nožne prste. Ali u centru njenog tela ne postoji ništa. Nema baš nikakvog osećaja. To je utrnulo. Nema potrebe da joj ma ko objašnjava zbog čega je tako.
     Pridiže glavu, pusti je da padne nazad, povučena silom teže. Ipak, stigla je da pogleda ka vratima. Neko se pomiče izvan njenog vidnog polja, ali ne daleko; neko reaguje na njenu kretnju, štaviše neko ju je čitavo vreme držao za šaku, osećaj koga je tek sad postala svesna. Borila se da usmeri pogled tamo, misleći da će ga izoštriti na lice njenog muža.
     Umesto toga, nađe lice Letnje Kraljice. Bleda šaka Lune Svetlohodne Letnje steže se oko njene, neizgovorenom sapatnjom, ojađenošću zbog gubitka koji se dogodio tako nedavno da još nije ni počela da ga oseća. Samo na tren se Džeruša seti jednog dana kad su njih dve sedele u obrnutim ulogama: ona pored kreveta, a Luna u krevetu, Lunina šaka je steže samrtničkom snagom, u bolu porođaja... "Ne treba ti da budeš ovde", šapnu Džeruša. Grlo, kako je suvo! Boli. A telo izgara kao pustinja. Jalova. Jalova.
     Lunin izraz lica se promeni, postajući neodlučan.
     "Imaš obaveze..."
     Luna odmahnu glavom. "Vreme je stalo. Sve stoji, dok se ne uverim da ćeš biti dobro", reče blago. "Osim toga, kako mogu da radim bez moje desne ruke?" Osmehnula se, ali taj smešak spade s njenog lica. Oborila je pogled, a u njenim očima bilo je znanje koje samo u oči druge žene može stati - ne kraljičansko, nego materinsko; odsjaj najužasnije strave koju ona može zamisliti.
     Džeruša stisnu usne, pogleda na sasvim drugu stranu; usne su joj suve i ispucale. Luna joj ponudi vode, pomože joj da pije. "Gde je Miroe?" upita ona, najzad.
     "Pobrinuo se oko tebe, kad smo te doneli. Sedeo je on ovde, dugo i dugo", reče Luna tiho. "Rekao je da će se uskoro vratiti."
     Džeruša klimnu glavom, umorno. Pogleda opet plafon, njegovu površinu bezmerno staru, besprekornu... i pomisli: kamo sreće kad bi i njeno telo moglo biti tako savršeno, tako nezahvaćeno dejstvima vremena i sudbine, tako neprobojno. Opet prenese pogled na Lunu. "Dobro mi je", reče tiho. "Idi kući kod tvoje porodice."
     Luna ustade, još i sad čvrsto držeći Geju Džerušu za ruku, sa sumnjom još u očima. Onda je pusti, nevoljno. "Naći ću Miroea, poslaću ga tebi."
     "Hvala", reče Džeruša.
     Luna se opet osmehnu, klimnu glavom maltene stidljivo, i iziđe.
     Džeruša ostade ležeći na leđima, osluškujući daleke zvuke života koji su dopirali do nje kroz zatvorena vrata, iz hodnika; osluškujući i ludačko brbljanje o gubitku i uzaludnosti koje je pokušavalo, prožimanjem, da se uvuče i da ispuni savršenu prazninu koju je ona htela da sačuva u središtu svojih misli. Poče zamišljati kako bi reagovali muškarci sa kojima je nekada radila u policiji Hegiške, kad bi je videli sad... i kako bi ona tadašnja Geja Džeruša Pala-Tion reagovala kad bi videla ovu sadašnju, na ovom ležaju. U oba slučaja, jednako nesaosećajno. Ona je godinama pokušavala da ih prisili da prihvate nju, Džerušu, kao ljudsko biće, a ne kao ženu, a evo konačnog rezultata, pretvorila se u muškarca. Napuštajući hegemonijsku brigadu, verovala je da tim činom reafirmiše svoju ljudskost. Muškarac nije... ali sad kad hoće da bude žena, ne može ni to. Oseti kako joj vrele suze naviru u oči, i prelivaju se napolje; ona ih mrzi, a mrzi i sebe zbog svoje slabosti, telesne i duhovne. Hoće Miroea, on joj treba, da joj pomogne sad. Zašto nije ovde? Baksuz jedan, on je taj čije prisustvo joj je bilo potrebno, ovaj gubitak on deli sa njom, intimnije nego ma ko drugi. Sad joj treba da s njom podeli svoju snagu, i svoj jad...
     Neko ulazi u sobu. Ona pridiže glavu, za šta joj je bila potrebna sva snaga, samo na tren, ali dovoljno da vidi da je došao Miroe, kao odgovor na njene misli.
     "Džeruša." Priđe njenom ležaju; njegove šake otvrdle od rada počeše doticati njenu pocrvenelu, grozničavu kožu onom nežnošću koja ju je uvek iznenađivala - poče dodirivati njene ruke, lice, njene suze. Poljubio je nežno njeno čelo, njene usne, pa se odmakao.
     "Drži me", prozborila je tiho, želeći da ne mora da traži takvu utehu. "Drži me..."
     Seo je na ivicu postelje; podigao je njeno telo snage lišeno, nereagujuće, pa ju je grlio, puštajući da njene suze natapaju njegovu košulju, upijajući ih, dugo. Nije mogla videti plače li i on. Mišići njegovog tela bili su kruti kao čelik, kao da odguruje od sebe navalu tuge. Ona nikad ranije nije zaplakala, kad joj se ovo dešavalo; a desilo se već tri puta, pre ovoga. Nikad nije plakao ni on.
     "Zašto se ovo stalno meni dešava..." prošaputa ona najzad, iskidano. "Nije fer..."
     "Žao mi je." Njegov glas bio je kao stisnuta pesnica. "Bogova mi, Džeruša - uradio sam sve što sam mogao."
     "Ne krivim te." Odmakla se od njega, da pogleda njegovo lice. Izbegavao je pogled u oči.
     "Trebalo bi da me kriviš", reče on tiho. "To je nešto što ja ne mogu da iscelim, da popravim... Da nisi ovde, da si ma gde drugde, već bi imala zdravu decu."
     "Ne, ne bih", reče ona. "Ne bih imala čak ni muža. Ne bih bila sa tobom. Kriva je Hegemonija..." Nalet besa i odbojnosti ponese te reči kroz njeno grlo. Ali Hegemonija je nešto udaljeno, bezoblično, bez lica, nedohvatljivo, i Džeruša najednom oseti da se ljuti na ovoga koji je drži, koji je prinuđuje da traži nekakve utehe od njega, i istovremeno očekuje da ga ona teši iako je u pitanju njen gubitak... Naš gubitak. To je naš gubitak! reče sebi sa žestinom. Ali onda dopusti sebi da isklizne iz njegovih ruku, koje su se opustile; da padne nazad, u prohladni, bezlični zagrljaj kreveta.
     On je osmotri, očima naoblačenim i punim sumnje, onda skloni pogled. Zavuče ruku u džep kaputa i izvadi nešto: teglicu punu nečeg što je ličilo na sušeno medicinsko bilje. "Džeruša", reče tiho, "želim da počneš ovo da uzimaš."
     "Šta je to?" progunđa ona, naprežući se da jasno vidi.
     "Trava decomrzna." Najzad je pogleda pravo u oči.
     Ona oseti kako i poslednji žar nade umire u njoj. "Protiv začeća...?" upita otupelo, iako nije bilo potrebno da pita niti se imalo šta objašnjavati.
     Ipak, on klimnu glavom. "Ovog puta zamalo da te izgubim, Džeruša. Iskrvarila si maltene do smrti. Neću više da tako rizikujem... ni ti."
     "Ali, Miroe..." Pokušala je da se digne u sedeći položaj, i to nije uspelo, pala je nazad, njeno telo ju je na taj način prinudilo da nešto shvati. "Meni su četrdeset tri godine. Nije mi još mnogo vremena ostalo..."
     "Znam." Ona vide kako se jedan mišić ističe u trenutku kad je Miroe jako stisnuo vilice. "Rizik će samo postajati veći, i za tebe i za dete. Možda je vreme da se suočimo sa istinom, Džeruša: nas dvoje nikad nećemo imati dece. Ne ovde, ne u ovom našem životu."
     Zurila je sumorno u njega. "Znaš da ne verujem u te priče - o reinkarnaciji, o dobijanju još prilika da se živi. Ovo nije generalna proba, Miroe, ovo je moj život, i ja neću da prekinem pokušaje!" Zaćuta, steže zube: nešto ju je unutra zabolelo, opako, i kroz slojeve umrtvljenog mesa.
     On se zateže, odmahnu glavom jedanput. "Volim te. Džeruša. Volim te toliko da te ne mogu ubiti, ili dozvoliti da se sama ubiješ, radi nečeg što je do te mere neostvarivo. Ako nećeš da uzimaš decomrznu, neću više hteti da spavam s tobom."
     "Nemoj mi reći da to ozbiljno misliš", reče ona zgusnutim glasom.
     "Mislim ozbiljno." On skloni pogled, ustade. "Ne mogu ovo više da podnosim. Žao mi je." Prođe bolničkom sobom i ode van.
     Posmatrala je njegov odlazak, nemoćna da ustane, da ga sustigne, sa njim da se suoči; bez snage, čak, i da vikne za njim. Prenese pogled na stočić ukraj postelje, teglicu kontraceptivne trave koju je ostavio. Obori je na pod, uzdrhtalom pesnicom. Opet pade na leđa, zagleda se u tavanicu; oseti kako se ona otupelost iz centra njenog tela širi, ispunjava i prostor u kome je njeno srce, ispunjava i um, ne ostavlja mesta za ma kakvu misao...

     "Zapovednice Pala-Tion! Oooot-kud ti ovde?" Policajka Leposklona se uspravi, odmičući se tim pokretom od posivele drvene ograde gata, sa iznenađenjem koje se jasno videlo na njenom dugom, od prošlosti ogrubelom licu.
     "Ništa, radim svoj posao, policajko, kao i ti." Džeruša uzvrati salutiranjem. Trenutak pre toga Leposklona je izvela salutiranje toliko aljkavo da se jedva moglo prepoznati - isti slučaj kao kod većine letnjačkih salutiranja ovde; ali Leposklona je bila smirena, pronicljiva žena, a Geja Džeruša je vremenom shvatila d su to osobine mnogo važnije nego disciplina, u štićenom području gde su policajci često i komšije i rođaci građana koje čuvaju. Sad se Džeruša nasloni na tu ogradu, pored Leposklone, poče udisati teški, prodorni miris dokova, miris drveta i katrana, morske trave i ribe i mora. Lavirint plovećih gatova bio je načičkan ribarskim i transportnim brodovima koji su doplovili sa svih delova obale.
     "Ali, tako rano...?" reče Leposklona. Vide izraz koji preovlada na Džerušinom licu, i njena iskreno pokazana radoznalost prevuče se slojem oblaka zabrinutosti.
     "Nije mi ništa", reče Džeruša mehanički, sklanjajući pogled, posmatrajući sliku nastalu od mnoštva konopaca i lanaca, zatim pomeranje svetlosti i senke po vodenoj površini. Zatim opet pogleda lađe. Njen Miroe Ngenet je juče isplovio odavde, da se vrati na plantažu, da izmakne iz grada koji mrzi, i da se skloni od bola njihovog zajedničkog gubitka, njenog gubitka. Da pobegne od njihove zajedničke uskraćenosti, i od uzajamnih prebacivanja krivice, jer bilo je i toga, kad se kod njih dvoje ljutnja zbog nasumične ravnodušnosti jednog nemarećeg univerzuma pretvarala u međusobni sukob. Isplovio je da izbegne sve to: njihovo mrtvo dete, njihov umirući san. Nju...
     "Oprosti mi. Džeruša." Leposklona pruži ruku, dodirnu Džerušinu mišicu ruke, gestom koji je nekako bio i izvinjenje i uteha pružena od jedne žene drugoj. Do tog trenutka Leposklona se njoj nikad nije obratila nijednim izrazom osim "zapovednice" i "komandante"; zato je ova kombinacija - taj pokret, to ime - dvostruko iznenadila Džerušu. "Prepatila sam i ja, troje mrtvorođenih sam imala, od ukupno sedam koliko sam rodila mom zavetovanom. Bilo je teško, teško..." Leposklona stisnu usta, ali Džeruša je znala da sad ima četvoro odrasle dece; uspomene na gubitke morale su joj sad biti stare. Ona opet diže pogled, uzdišući. "Thalasa dala, Thalasa i uzela... Mi smo na ostrvima imale izreku, znaš, da kad ti se to desi treba devet dana da se odmaraš pre povratka na posao. Tri za bebu, tri za mamu, tri za Damu."
     Džeruša se nasmeši, slabo. Glava joj je i sad zujala od ovdašnjih anestetičkih biljaka koje je žvakala danima. Ona i Miroe su potrošili svoju malu ličnu zalihu uvoznih lekova i medicinskih materijala na one ranije pobačaje i na druge male katastrofe. "Pa, ja nisam vernica Gospe Thalase. Što se mene tiče, više volim da radim nego da tugujem. Elem, naodmarala sam se dosta."
     Leposklona odmahnu glavom. Pri tom pokretu, pletenice njene kose boje peska zakotrljale su se po tunici. "Svejedno, savet je u svakom slučaju dobar, znaš. Treba odvojiti dovoljno vremena da se tuga istuguje. Inače patiš više, gledano na dugi rok."
     Džeruša prisili sebe da savlada neočekivani talas netrpeljivosti koji je ispuni. Onda se seti kako je izgledalo lice jednog od ljudi pod njenom komandom u stara vremena - to bejaše njen pomoćnik, onaj Gundalinu - kad je stigla vest da mu je umro otac. Zapamtila je taj tvrdoglavi karemovski ponos; to odbijanje da se na gubitak reaguje ma kako; tad je morala prosto da mu naredi da za taj dan uzme odsustvo s posla, da bi mogao da ožali... Ona protrlja oči, okrete se na drugu stranu.
     Neki zvuk odjeknu kao grom i spase je potrebe da nastavi taj razgovor. Odjeci poleteše kroz donji svet ove luke poklopljene gradom. Ona se okrete Leposkloni, suoči se sa njenim ukočenim pogledom. "Pade lađa..." reče Leposklona. Vika mnogih glasova ubacila se u zapanjenu tišinu koja je nastala u prvom trenutku posle tog treska. Njih dve se okrenuše: reči im nisu bile potrebne. Potrčaše, kao i mnogi drugi, prema mestu nesreće. Približavajući se, Džeruša začu jauke, a tek posle toga vide, kroz zid uskomešanih tela, šta se desilo.
     Progurala se kroz gomilu, tako da je mogla videti bolje. Sve se moglo obuhvatiti jednim pogledom: brod koji je čekrcima bio dignut iznad gata, da bi se izvršile popravke; lanac koji se otkinuo, zbog čega je brod pao na gat i ostao bočno izvrnut; dvojica ljudi prignječena ispod. Radnici su se u najvećem mogućem broju natisnuli leđima uz brodsko korito, i već su pokušavali da ga podignu; ali nisu imali u rukama nikakav rub, ivicu, hvataljku, tako da im je brod neprestano klizio, nisu ga mogli stvarno zahvatiti.
     Džeruša pogledom pređe od pokidanog lanca opruženog po gatu ka čekrku koji je visio u vazduhu, daleko iznad lađe, pričvršćen za 'trbuh' Karbankla. Opet pogleda dole. Jedan od te dvojice radnika ležao je onesvešćen ili mrtav, u bari krvi; drugi, kome su samo noge bile prignječene, još je jaukao. Stisnula je vilice, nastojeći da ne sluša taj zvuk, da održi u umu jasnoću potrebnu za razmišljanje.
     Iz opasača izvuče namotaj plastičnog konopca, takozvanog monofilamenta, koji je nosila uvek sa sobom, još od vremena kad su policijske automatske lisice prestale da funkcionišu. Poče da vezuje jedan kraj konopca kroz poslednju neoštećenu alku prekinutog lanca. Radnici su je gledali bez razumevanja.
     Zatim je hitnula ostatak namotaja u visinu. Nešto napola zalečeno trznulo ju je bolom unutra, ali namotaj polete dobro i, na njeno iznenađenje, iz prvog pokušaja prođe preko žljebastog točka, od koga se gornji deo čekrka uglavnom i sastojao. Odmotavajući se spiralno, plastični konopac se vrati do njih i leže na gat, čekajući. "Ajmo!" povika Džeruša. Podiže kraj konopca. "U mašinu ovo, i diži!" Gledali su u nju i domunđavali se, činili odrečne pokrete.
     "Komandante", reče Leposklona tiho. "Pa, neće držati. Ljudi znaju da će se to otkinuti, suviše je tanko..." Pokaza glavom ka prekinutom lancu koji je bio debeo kao Džerušin šačni zglob.
     "Držaće!" viknu Džeruša oštro; jauci radnika na koga se pali brod navalio parali su nešto u njoj kao slomljena kost. "Hoće! Namotavaj!"
     Dvojica lučkih radnika priđoše bliže. Gledali su je kao da je poludela, ali, nije se imalo šta drugo uraditi. Gledala ih je kako vezuju kraj konopca za bubanj donjeg dela čekrka, pričvršćen za gat, i kako počinju da okreću veliku polugu. Zupčanici u tom donjem delu proradiše. Odjednom su pokreti te dvojice postali mnogo sporiji, a mišići mnogo napregnutiji; konopac se zategao. Nastavili su da okreću. Konopac poče da 'peva': i poslednji njegov slobodni milimetar bio je na bubnju, i sad monomolekularna plastika prihvati punu težinu lađe.
     Džeruša je zadržala dah; znala je da će konopac izdržati, ali... nagonski se plašila katastrofe. Iz lađe se čulo krckanje i škriputanje; nepomeriva masa postepeno je popuštala pred neodoljivom silom poluge i zupčanika - i najzad počela da se diže.
     Neki su odmah priskočili i izvukli dvojicu prignječenih. Ali oni kod donjeg dela čekrka nastavili su da okreću veliku polugu, a lađa se dizala sve više i više. U gomili nastade govorkanje puno divljenja. Jedan brodski bočni plovak vezan običnim konopcem, koji je prilikom pada podleteo čak pod ivicu gata i tamo se zaglavio, sada pršte u paramparče, zasipajući ljude komadićima drveta. Zbog tog zastoja lađa se cela trže i zanjiha na plastičnom konopcu, ali se postepeno ipak umiri. Neumoljiva snaga izvukla ju je najzad u prvobitni položaj u vazduhu... a plastika se ipak nije otkinula.
     Džeruša odvoji pogled od broda, vide kako ljudi nose ranjenike uz rampu, u grad, prema bolnici. Onda pokuša da vidi ko ju je zagrlio - iznenadno, nezgrapno; ta osoba je odmah i pusti i požuri dalje, za ranjenima.
     "Litlharborov rođak", reče Leposklona, pokazujući prstom prvo ka tom čoveku koji je zagrlio Džerušu, a onda ka ranjenicima. Džeruša ćutke klimnu glavom, pitajući se, sa dobro znanim mračnim zamorom u duši, da li se toj dvojici nesretnika uopšte može pomoći na bilo koji stvarno koristan način, sada, sa primitivnom medicinskom tehnologijom koja je ovom svetu preostala. Miroe se potrudio najbolje što je mogao da svoju medicinsku stučnost prenese na Tiamatovce; ali bez usavršene dijagnostičke i terapijske opreme, njegovi metodi nisu se mogli sprovesti. Postizao je rezultate jedva nešto bolje nego ostrvljani sa svojim pristupom po sistemu 'lekovito bilje i zdrav razum' do koga su sami, kroz generacije, došli.
     "Komandante?" Nečiji glas se, neodlučno, zakačio za nju.
     Ona se okrete, vide da se gomila letnjaka okupila oko nje. "Šta je?" reče.
     "Kako je to moguće?" reče žena koja joj se obratila; pitajući ne samo u svoje ime nego u ime svih njih, uvide Džeruša. "Kakvu to strunu ti nosiš, kad može da ponese teret od koga je pukao lanac?"
     "To se zove monomolekularni konopac", odgovori ona. "Izuzetno je jak. Kažu da bi mogao da podigne ceo grad Karbankl i da se ne otkine. Uvezen je sa drugih planeta." Gledala je njihova lica, očekujući da, posle te završne rečenice, vidi ono ustakljivanje očiju koje znači da ih tema više ne interesuje zato što je reč o nečem tuđinskom. Uvek su bili takvi, verovatno će uvek i biti. Džeruša je vremenom došla do uverenja da su letnjaci nasledno mazohisti; da se na neki način nagonski protive svemu što bi im makar i malo olakšalo život.
     Ali, ovi su samo prilazili još bliže. Između sebe su tiho razgovarali o jačini, lakoći, o nebrojenim mogućim upotrebama - za mreže, jedra, za vezivanje predmeta... na farmi... u seoskoj kući. Pominjali su reč bolje. Koliko stvari su Kraljica i njeno sibilsko učilište i zimci preduzetnici pokušavali da im nametnu, da im objasne, pokažu, ubede ih milom ili silom... a na sve što je bilo silom ugurano u grlo letnjaci su reagovali uglavnom povraćanjem. Trebalo je puštati da stvari govore same... da letnjaci misle svojom glavom. Ne kaži, nego pokaži...
     "Jesu zimci naučili kako se to pravi?" upita jedan krupan čovek crvene brade, tonom donekle nevoljnim.
     "Nisu još", reče Džeruša. "Naučiće jednog dana." Pogleda dole, nastojeći da sakrije iznenadno nadahnuće koje ju je ponelo. "Ali - postoji zaliha ovoga, u starim vladinim magacinima. Ako je želite, možda bih mogla srediti da nam se stavi na raspolaganje..." Slegnula je ramenima, nastojeći da ne zvuči previše željno, i da ne izgleda kao da joj je to važno.
     Letnjaci su se zgledali, pomešanih izraza lica, kao da svaki pokušava da proceni kako reaguju ostali: neće li onaj do njega na neki način uspeti prvi da se domogne novog konopca, i time ujedno ostvariti neku prednost.
     "Kol'ko bi tražila za to?" reče neko.
     Zamalo da kaže "Ništa"; uzdrža se, razmišljajući brzo. Letnjaci sami proizvode glavninu opreme kojom se služe; više vole trampu nego sistem kreditiranja koji je zasnovan na tuđinskim običajima. "Mogli bismo da se dogovorimo o jednoj razmeni", reče ona, i vide da njihova lica počinju da oživljavaju, zato što im je odgovorila na njihov način. "Kad završite posao ovde, dođite gore do magacina. Jedan od mojih narednika letnjaka biće tamo da razgovara sa vama." Videla je da klimaju glavama, videla je njihove oči, i znala da će, pre ili kasnije, neki od njih doći. A onda, ako bude iole sreće, doći će i drugi. Ne kaži, nego pokaži... Bilo je u magacinima i druge robe, raznih stvari koje bi ona mogla kao uzgred da upotrebljava u prisustvu letnjaka, tako da oni vide da njihovi načini postupanja nisu jedini, da možda nisu ni najbolji. Zadubljena u razmišljanje, jedva da je osećala bol svog premorenog tela dok je kretala uz rampu, u grad.