12. ČETVRTA: Forzgejt

     "Budi se, heroju smrdljivi. Nije vreme za spavanje..."
     Komandant policije B. Z. Gundalinu huknu i probudi se u potpunom mraku. Te bezizvorne reči odjekivale su u njegovoj glavi kao san. "Ššššta..." Sanjao si... Ti si to sanjao.. Ali sanjao je lice neke žene, bledo poput mesečine, u odjecima plavog, ona je pružala ruke ka njemu...
     Zakotrljao se ka rubu kreveta, pipanjem tražeći lampu, časovnik, primač poruka, na stočiću pored kreveta; ali želeći zapravo da 'napipa' šta ga je to trglo iz teškog, premorenog spavanja. U ovaj stan se vratio, posle još jednog u, reklo bi se, beskrajnoj seriji banketa u njegovu čast, tek znatno posle ponoći po lokalnom vremenu. Ni slučajno nije moglo proteći više od dva ili tri sata od tad. Pa, za ime hiljadu bogova, šta...
     Nađe podnožje lampe, pljesnu ga dlanom - ali nikakvo se svetlo ne upali. Tek tad on shvati da ne vidi savršeno ništa, čak ni senke u noći, skrivenu formu prozora. Šake poleteše ka licu: odbiše se ne dodirnuvši ga. Polarizovani bezbednosni štit bio mu je stavljen na glavu i uključen.
     On opsova, pokuša da se hitro izvuče ispod pokrivača, na kolenima i šakama; oseti da ga grabe snažne ruke - ne samo dve - i da ga trzajem bacaju nazad. Onda: nepogrešivo prepoznatljivi pucanj pištolja za paralizovanje; čuo ga je u istom trenutku kad je osetio taj udar u prsa i isključenje svog voljnog nervnog sistema. Sruši se na postelju, paralisan ali sasvim budne svesti, silno besan zbog činjenice da je potpuno go. Noćas je bio toliko iscrpljen da nije stigao ni noćnu košulju da nabaci na sebe pre nego što se sručio na spavanje.
     Te šake su ga prevrnule na leđa; začuo je govor, izobličen i mrmljav zbog energetskog polja polarizovanog štita. Šta hoćete? Njegove opuštene usne nisu mogle da oblikuju nijednu od tih reči koje bi on hteo da kaže - koje mu je bilo očajnički potrebno da kaže da bi bar toliko uticao na svoje telo, svoju sudbinu. Ne može ni da psuje. Ni da jekne.
     Osetio je da ga još jednom hvataju, pokreću bezobzirnom efikasnošću; shvati, sa zahvalnošću gotovo jadnom, da umotavaju njegovo telo lišeno nerava u nekakvu odeždu. Evo, dižu ga sa kreveta, vuku ga preko sobe, ka vratima.
     Bogovi, kidnapovan. Njega neko kidnapuje. Borio se da obuzda paniku, i to je bilo jedino nad čim je imao više ikakvu kontrolu; da održi funkcionisanje uma, razmišljanje. Šta oni hoće? 'Heroju smrdljivi', tako su mu se obratili. Znači, šta: otmica, ucena, terorizam, informacije o zvezdanom pogonu, o Jezeru Vatre...? Prekini. Nema načina da to sada pogodi, ali uskoro će saznati u svakom slučaju. Koncentriši se. Šta već znaš? Ne zna koliko ih je, ni gde ga vode... vazduh mu bučno izlete iz pluća: bacili su ga neslavno u neko vozilo, na pod. Oko njega su se ukrcavali i oni. Osetio je da vozilo uzleće i da nosi sve njih prema bog-zna-kom odredištu.
     Koristeći preostale čulne inpute, zaključio je da vozilo ima neki čudno poznat miris. Ubrzo ga je prepoznao: karakteristični miris bandroa, stimulantnog pića koje se uvozi sa Cie-Puna. Glavnina hegemonske policije ovde stacionirane poreklom je sa Cie-Puna. Policija. Da li bi u ovo mogla biti umešana policija? Time bi se objasnila ova oprema, vozilo, bezobzirna efikasnost kojom je zarobljen, pa i lakoća kojom su prošli kroz nevidljive zidove njegovog sistema bezbednosti...
     Ali zašto bi, za ime svih njegovih predaka, policija radila njemu ovo? Možda su ovo neki teroristi; možda se spremaju da... O, bogovi, ovo je ludilo, zašto baš meni ovo da se desi, baš sad?... Ne. Prekini. Ne. Zbog paralizujućeg pogotka, disanje je bilo otežano, pogotovu u tesnom prostoru i presamićenom položaju. On ćutke odrecitova jednu adhansku molitvu. To ga je smirilo. Ležao je nepomično, prosto zato što ništa drugo nije ni mogao. Čekao je.
     Letilica se spuštala. Let nije bio dug. Sigurno su ostali u Forzgejtu ili njegovoj okolini. Pokušao je da zamisli da ga taj fakt ohrabruje, ali nije uspeo. Letilica se prizemljila gotovo neprimetno na neku ravnu površinu, a njega su potom izvukli van, kao običan tovar, što je i bio. Poneli su ga u neku zgradu, dole... jednim dugim, odjekujućim hodnikom, u neki lift, koji ih je spustio još niže. Da li su maločas sleteli na krovno sletište? Ili sad silaze u podzemlje? O tome nije imao nikakvih nagoveštaja.
     Konačno prestade to smučujuće kretanje; opet su ga istovarili, kao 'mrtav teret', na neku tvrdu površinu. Osetio je da su raširili njegove olovne ruke i noge i privezali na četiri strane. Ubod u vrat: neko mu je dao protivsredstvo za njegovu paralizu mišića. Udahnuo je duboko, šuštavo, sa olakšanjem, čim mu se kontrola vratila, ali prvi pokušaj pokretanja ruku i nogu rezultovao je samo grčevima. Onda su nevidljive šake uradile nešto kod njegove vilice, bezbednosno polje je iščezlo, i on je najzad mogao da vidi i čuje.
     Podigao je glavu, jer je samo to mogao; ali ju je i pustio da padne nazad. Načini neki zvuk koji nije bio baš smeh. Ovo mi je strašan san. Ovo se ne dešava stvarno... Jer, ono što je video bilo je suviše apsurdno. Ne leži on stvarno ovde, ovako: u konusu drečave bele svetlosti, oko njega desetak figura u crnim odeždama koje su posute zvezdanim mrvicama, svakome na glavi hologramska maska da bi se sakrio identitet. Bezoblična tela krunisana vatrenim koronama Crne Kapije čije srce tame neumoljivo usisava njegov vid ka ludilu. Sanjam, to je povratak nekim uspomenama, preopterećenost, košmar... probudi se, ej probudi se prokletniče!
     Nikako da se probudi. Oči su mu i sad pokazivale ta ista obličja, jedva vidljiva na rubovima ove kupe svetlosti koja nemilice pada na njegovo bespomoćno, napola obučeno telo. Gledao je ćutke: jedan od njih mu prilazi, nadnosi se, zagleda se dole u njega, licem infiniteta. Morao je da skloni pogled; okrete glavu na drugu stranu i zatvori oči. Znoj mu je curio niz obraz, u uvo, izazivajući užasan svrab, izluđujući. Šaka mu se, vezana, steže u pesnicu.
     Zaogrnuto obličje pruži ruku, dotače njegovu napregnutu šaku maltene kao da želi da mu ublaži nevolju. Zdepasti prsti u rukavici sklopiše se preko njegovih prstiju, obrazujući skriveni obrazac, sasvim jasno prepoznatljiv iako neupadljiv. Gundalinu se ukoči prepoznajući to. Uzvrati istim takvim rasporedom prstiju, sa iznenadnom nadom.
     Ali onda se to lice plamtećeg ništavila opet okrete njegovom, a u ruci tog neznanca pojavi se laserska 'olovka'. Sečivo koherentne svetlosti pecnu Gundalinua po koži ispod grla, gde je bio utetoviran sibilski znak; tako vrelo da je Gundalinu poskočio, ali ipak ne podešeno da spaljuje. Glas, elektronski izobličen, zapita: "Jesi li sibil?" Toliko izmenjeno, da Gundalinu nije imao nikakvog nagoveštaja o ličnosti govornika, pa čak ni da li je to muško ili žensko.
     "Jesam", prošaputa Gundalinu. Pogled je i sad sklanjao od lica Haosa. "Jesam - u mojoj krvi je taj virus." Nadao se da bi ta nagoveštena pretnja mogla pomoći da ovde uskoro ne vidi suviše svoje krvi.
     Glas se nasmejao neugodno. "Obzirno je od tebe što nas upozoravaš. Ali, ova stvar fino kauterizuje." Bezlična figura malo pomače vrh olovke levo-desno, i tačka bola zaplesa po Gundalinuovom vratu. "Šta znaš o Kartografima?"
     "Input..." promrmlja on, prihvatajući to pitanje kao da će odgovoriti po dužnosti, kao pripadnik sibilske službe; pribegavajući najlakšem rešenju.
     "Stop", naredi mu glas. To je bilo dovoljno da trgne nazad, u realno vreme, njegovu svest koja je već započela dugi pad u sibilsku mrežu. "Hoću da odgovaraš ti sam. Jesi li član Kartografa?"
     "Jesam", ponovi on, ponovo se orijentišući, što nije bilo lako. Šaka mu se steže oko uspomene na dodir te osobe. Ali vama je poznato da sam član. Zašto sam ovde? Možeš li ti da mi pomogneš? Nije postavio ni jedno od tih pitanja, zato što se plašio šta bi se desilo ako odgovore ne bi dobio. U trenucima kad niko nije govorio, tišina je bila skoro potpuna; zvuk njegovog spostvenog disanja čuo se tako da su ga uši bolele.
     "Šta znaš o Kartografima?" ponovo ga upita glas.
     Odmahnuo je glavom, više iznenađen nego uplašen ovim neočekivanim obrtom saslušanja. Toliko raznih mogućnosti je njegov frenetični mozak našao za objašnjenje ove nevolje - ali na članstvo u Kartografima nije ni pomislio. Zagledao se ka plafonu, ako je plafona uopšte bilo u mraku iza zasenjujućeg blještanja. "To je privatna društvena i humanitarna organizacija. Na Karemofu su bili učlanjeni skoro svi moji poznanici - i valjda svaki teh. Postoje filijale na svakoj planeti Hegemonije." I mnogi pripadnici hegemonijske policije bili su u Kartografima; Gundalinu je na tri razne planete prisustvovao sastancima. "Čujte, ovo je besmisao jedan..." Digao je glavu i zagledao se u lice stravičnog sna, trudeći se da u tome istraje. "Šta vi, tako vam boga bilo koga, hoćete od mene?"
     "Samo ti odgovori na pitanje." Vibracije govornikovog nestrpljenja parale su taj glas. Laserska olovka prošeta bolno niz njegova gola prsa i delimično ogoljeni stomak, dođe blizu polnog organa, i tu se toplota poče pojačavati. Gundalinu oseti da mu oči suze.
     Duboko udahnu i osloni glavu unazad. "Šta pitaš?" Glas mu je zvučao utanjeno i zlovoljno. "Sve što bih ti ja mogao reći, možeš saznati i u svakom mesnom odboru!"
     "Ima li mnogo sibila u Kartografima?" upita glas, ignorišući njegove reči.
     Razmislio je o tome. "Da. Priličan broj." Nikad do sad nije shvatio koliko je, zapravo, veliki procenat sibila učlanjen i u tu organizaciju. "Ali to nije nikakav uslov za učlanjivanje."
     "Jesu li sve sibile i sibili učlanjeni u Kartografe?"
     Odmahnuo je glavom, pomišljajući na Tiamat. "Ne."
     "Zašto nisu?"
     Otvorio je oči. "Ne znam. Čak ne znam ni zašto je tako veliki broj njih učlanjen..." reče ogorčeno.
     "Koliko je staro to udruženje?"
     "Ne znam. Mislim da je veoma staro. Valjda je osnovano na Karemofu."
     Maskirani ispitivač se tiho nasmejao. "Kao i sve drugo što stvarno vredi?" Gundalinu iskrivi lice. "Koliko ima nivoa unutar udruženja?"
     "Šta? Pa, valjda tri. Tri!"
     "A na kom si ti nivou?"
     "Na trećem. Ja sam... bio... tehničar druge klase."
     "Nema još viših nivoa, ne postoji unutrašnji krug...?"
     "Koliko ja znam, ne."
     "Nisi nikad čuo ni glasine da bi tako nešto moglo postojati?"
     "Pa... da, čuo sam, ali to su samo govorkanja. Ljudi vole da vide zavere svuda. Ima ljudi koji rado fantaziraju o tajnama. Nisam video nijedan dokaz..."
     "Tu se ne radi ni o kakvim tajnim ritualima? Ne postoje obredi učlanjenja koje je zabranjeno otkrivati?"
     "Pa, postoje, ali su besmisleni."
     "Ipak, ti ih nisi otkrio nikome?"
     "Nisam."
     "Opiši ih meni."
     "Ne mogu." Odmahnuo je glavom odrečno, i osetio se još neugodnije, jer ovaj inkvizitor je razgrnuo njegov ogrtač, otkrivajući njegovu golotinju.
     "Opiši."
     "Tako mu bogova!" povika Gundalinu, uvijajući se, mrzeći sebe zbog toga. "Čak i ti znaš za to bogomprokleto rukovanje! Ono ne znači ništa! To je jedasn glupav i besmislen klub!"
     "Mnogo grešiš..." reče ispitivač tiho. Bol najednom sasvim prestade.
     Gundalinu usisa dugi jek olakšanja. "Molim te..." reče, "bar mi kaži zašto sam ovde..."
     "Onda postavljaj prava pitanja."
     Gundalinu proguta proteste koji su se počeli oblikovati u njegovom grlu. Postavljaj prava pitanja... On je nedavno postavio prava pitanja na Vatrenom Jezeru, i otkrio spremište drevnog blaga skrivenog unutar prividno nasumičnih fenomena na mestu zvanom Nakrajsveta. Otkrio je izgubljeni izvor staroimperijalne zvezdopogonske plazme, zahvaljujući kojoj je u drevnim vremenima međuzvezdani let bio moguć. Da li se o tome radi? Da li bi trebalo da on sad otkrije neko tajno značenje iza ovog skupa ludaka? Bogovi, suviše sam ja umoran za ovo... Ali možda mu ovi ljudi daju nagoveštaje - čemu, inače, sva ta pitanja o tajnama unutar organizacije svemirskih kartografa, o unutrašnjim krugovima, višim nivoima...? "Jeste li svi vi stranci daleko od svog doma?" Ritualno pitanje; slušao je kako ga drugi postavljaju, a i sam ga je postavljao, već godinama, u raznim mesnim odborima Kartografa na tri različite planete.
     Hologramska maska iznad njega promenila je fokus, kao da je njen nosilac klimnuo glavom. "Vrlo dobro", odgovori ispitivač. "Sad počinješ razmišljati kao heroj."
     Gundalinu pregrize svoju iritaciju i opet zaćuta, nastojeći da se koncentriše na činjenice a ne na neskladnost ove situacije. "Pa kakva je onda prava svrha te organizacije, ako nije ono što spolja izgleda?"
     Odgovori mu tišina, koja je potrajala nekoliko dugih trenutaka; Onda njegov inkvizitor tiho reče: "Ima nekih stvari koje se ne mogu kazati, nego samo pokazati..." Ispruži ruku i dotače Gundalinua po čelu, gestom koji je izgledao maltene kao blagoslov. Ali u ruci je držao nešto nalik na krunu, a to je ostalo na Gundalinuovoj glavi, oko koje se omotalo kao da je nemoguće živo. Zraci svetlosti zablistaše kao sunce između prstiju te ruke dok se povlačila; i počeše rasti, pojačavati se iznenadno i nepodnošljivo, izgarajući njegov vid, bacajući ga u potpunu tamu i tišinu.
     Dugo je tako ležao i čekao, i nije pokušavao da se bori jer je znao da je beskorisno boriti se; slušao je odjeke svog disanja, sve dok mu svaki dah ne poče izgledati kao deo nekog većeg uzdisanja, kao da sam neprovid oko njega uzdiše. Nije imao više nikakvo osećanje telesnosti, niti sobe sa nepoznatim ljudima oko sebe, ni okova kojima je vezan, pa ni sopstvenog tela... Bačen da pluta, osećao je da se mišići njegovog tela polako, svojom voljom, opuštaju. On kao da pada u tamu, vidi srce neživota, Crnu Kapiju koja se otvara...
     Onda, u daljini, razaznaje neki zvuk, opet... kristalnu muziku koja je maltene tišina, gotovo sasvim izvan domašaja njegovih čula; pesmu za koju je oduvek smatrao da bi je kosmos morao pevati (oduvek je smatrao, ali je nekako tek sad postao svestan toga) kad bi zvezde imale glasove.
     Slušajući, shvatio je, posle nekog vremena, da tu pesmu zna oduvek, da je to pesma koju molekuli pevaju, DNK u njegovim genima, misao večnosti: nit njegovog života i stotinu, hiljadu života pre njega, koja ga vodi nazad do srca Starog Carstva.
     Zvezde su počele žmirkavo da se pojavljuju u egzistenciji oko njega dok je slušao, maltene kao da ih je njegova misao, načinom božanskim, postavila tu... Nihove slike obasjavale su nebo novom i sasvim čudnom varijacijom na njihovu univerzalnu temu svetlosti protiv tame. Noć drugog sveta svud oko njega, noć koja nežno diše i šapuće, nemirna u svome snu.
     "Pogledaj te zvezde, Ilmarinen", kaže mu neko pored njega, najednom. "Te kolore... Ovakve zvezde nisam video nikad, nigde. Ovo je veličanstveno. Kako postižeš takve stvari?"
     Gde sam? Počeo se smejati, na te reči, onda oseti da prigušuje smeh jer nije siguran, ni posle toliko godina (toliko godina?) da li se Vanamoinen šali ili misli ozbiljno. To je deo Vanamoinenovog talenta, i njegove razbešnjujuće jedinstvenosti... Vanamoinen sedi ovde i gleda zvezde već tri sata, procenjuje on, i evo, tek sad je progovorio prve reči. (Vanamoinen? A ko si ti?) "Rado bih pripisao sebi u zaslugu taj prizor", kaže on (ali on je Gundalinu, zar ne? Pa onda kako je Ilmarinen, ovaj Ilmarinen koji odgovara i smeška se?...) "Veo interstelarne prašine, to je sve." Ali, nebo je zaista veličanstveno; to on mora priznati... Veličanstveno, to je jedina prava reč. Prizori te vrste podsećaju ga... (Na šta? To zna Ilmarinen, ovaj neznanac kroz čije oči on sada gleda, čija tuga i hitnost mu stežu grlo, čiji život je on izgleda uzurpirao, iako zna da je zarobljen negde u gradu Forzgejtu na planeti Četvrtoj, vezan za sto...)
     "'To je sve'", gunđa Vanamoinen. U njegovom veselju možda ima, a možda i nema ironije. "Oni kasne?" pita Vanamoinen neočekivano, kao da njih dvojica ne sede ovde već, čini im se, celu večnost, čekajući.
     "Kasne", reče Ilmarinen. (I Gundalinu oseća da ga u utrobi steže Ilmarinenova napetost. Takođe oseća da se njegovo telo pokreće, starom navikom, da prebaci ruku preko pleća Vanamoinenu koji uz njega sedi prekrštenih nogu. Jedva vidi siluetu tog čoveka pored sebe, na peskovitom tlu ove planinske zaravni, ali, zna ko je to; oduvek je poznavao Ilmarinena. Prepušta se viziji, dozvoljava da ga ona nosi... oseća da ga ispunjava moćni talas emocija, koji se delom sastoji od divljenja pred čudesnim, delom od gladi, delom od potrebe.) Vanamoinenova šaka pokriva njegovu, a on jače steže Vanamoinenovo rame. Posle toliko godina... pomišlja on, i sad zapanjen tim osećajem. Pa, njih dvojica su sigurno bili oduvek zajedno; život je počeo tek kad su se sreli, otkrili veze uma i duha, kontrastne snage koje su ih učinile prvo ljubavnicima a zatim i dvočlanom ekipom na najvišim nivoima Gilde. I jedan i drugi su na vrhu svojih oblasti u sektoru za istrtaživanje i razvoj - a njihove oblasti su informacioni resursi i tehnogenetičko programiranje; zato je moguće, mada jedva moguće, da postignu ono što su naumili... i time da učine svoju izdaju države i društvenog poretka dvostrukom.
     (Znao je, i bez gledanja dole, da na sebi ima uniformu Kartografa, sa oznakama komandanta sektora; takođe je odnekud znao da niko, baš niko u Državnom Interfejsu ne sme nikad ni u snu sanjati šta oni rade ovde, u ovoj pustoši i zabiti, na planini jednog napuštenog sveta - inače bi bili uklonjeni kao neželjena misao.)
     Bogovi te ubili, pa gde je Mid? Nemirno je digao pogled ka Kulama, iza siluetovanog Vanamoinenovog obličja: masivna organska stabla/građevine, sa granama i zaokretima, uzdignuta da posegnu ka zvezdama svojim tupim udovima; svaka drugačija... još stoje kao nemi stražari, bdiju nad ovim tajnim sastankom. Jednom su Kule bile stanište jedne rase polusvesnih parazitskih bića; posle toga, postale su dom nekih ljudi, naseljenika, i to onih koji su pogazili propise Kartografa i izvršili genocid nad prethodnim stanovnicima... da bi posle bili i sami uništeni u jednom od međuzvezdanih lokalnih ratova koji su bili i uzrok i posledica propasti Pangalaktika.
     Sad su te tri Kule samo tri prazne ljušture, tri bezglasna podsećanja na život...Kako mu je Vanamoinen jednom prilikom rekao - 'Zašto je istorija počela? Istorija je oduvek bila užasna.' Ilmarinen udahnu duboko. Pluća su ga pomalo bolela zato što nije bio naviknut na ovaj razređeni, suvi vazduh. Osim toga ovde je bilo prokleto hladno, čak i njima obučenim u termalnu odeću. Koliko se mogao setiti, još od kad je, kao regrut, prolazio kroz vojnu obuku, nije se osećao ovako neudobno. Ali silan strah da ne budu otkriveni sprečio ih je da uključe makar i 'zamagljivače' koji bi im obezbedili onu mikroklimu na koju su navikli.
     "Slušaj..." reče Vanamoinen iznenada, glasno, pipkajući nervozno svoje uvo. Izbegli su i neuro-kom vezu, koja se lako otkriva iz kosmosa, iako je Ilmarinen svojom opremom utvrdio da ih niko ne prisluškuje ni na jednom zamislivom delu EM spektra... Sad se i on dodirnu po uvu, pipkajući mesto gde bi trebalo da bude 'minđuša', viseći slap kristala, informacioni sistem oblikovan kao umetničko delo: normalno je to uvek nosio, i ti kristali su bili deo njega, jednako kao i njegova koža. I Vanamoinenovo uvo bilo je prazno. Kao da ideš go... ne, još gore: kao da si izgubljen u ništavilu. (Izgubljen u ništavilu. On oseti da njegov identitet počinje da klizi...)
     "Nek ide sve u pakao!" reče jedan zadihani glas: bandica zaverenika stizala je, napokon, do zakazanog mesta susreta. "Ilmarinen, nadam se da si to ti."
     "Da, ja sam", odgovori on malo nesigurno. Treptajem kapaka uključi opet svoju sposobnost gledanja u mraku, i najzad se nasmeši; olakšanje ga je ispunilo kao poplava. Dok se osmehivao, pade mu ne um da je to izraz koji se u poslednje vreme ne pojavljuje često na njegovom licu. Stigli su: Midova i šestoro ljudi koje je ona pridobila, kao što je i obećala. Još jednom se kockao i dobio, još jedna mala pobeda, još jedan bolni korak na putovanju koje izgleda nemoguće dugo...
     "Tako mu svega što živi, Ilmarinen", reče Midova hripeći, "suviše sam ja matora za ovo." Zagrlila ga je toplo uprkos te žalbe, u ime starih vremena, i sručila se na jednu izdignutu stenu. "Šta radimo ti i ja u ovoj zabiti?"
     "Znaš", odgovori on, iako je to pitanje bilo retoričko. "Pokušavamo da spasemo budućnost."
     Načinila je neki zvuk koji je bio na neki način istovremeno podsmešljiv i nadežan.
     "Kako su deca?" upita on. Ali pretpostavljao je da bi mu ona već rekla kad bi deca bila u nekoj nevolji. Njih dvoje su u mladosti bili zajedno dovoljno dugo da stvore troje dece, a onda su njegov život i njen otišli različitim putanjama. Ostali su u dodiru i ostali su prijatelji; a njihova deca sad su bila odrasli ljudi.
     "Bezai je konačno odustala od svega; pridružila se domorocima na Situhu. Svi sem nje su još u Gildi, i još se drže, kao i mi ostali. To nam je valjda u krvi." Slegnula je ramenima. "Mogao bi i ti sam da ih pitaš, neki put." U njenom glasu pojavila se oštrina.
     Oborio je pogled. "Žao mi je. Aktivan sam u ovom... projektu već toliko dugo. Izvan njega mi i nismo imali život." Podižući opet pogled ka njoj, video je razumevanje, i bio je zahvalan.
     Predstavio je Vanamoinena pridošlicama, i obratno. Trgla se malo, pokazala da je iznenađena što se sreće sa Vanamoinenom lice u lice. Već godinama, Vanamoinen je živeo povučeno i usamljenički, dok je ona bila poznata svima i svakome u Gildi. Vanamoinen se zagleda u nju pogledom tako napetim, da Ilmarinen pomisli, u sebi, da bi se takvo zurenje moglo nazvati ubilačkim; ali znao je da niko na svetu ne poštuje život više nego Vanamoinen. "Bila si prijemčiva za moje podatke?" upita je Vanamoinen tiho, buljeći u nju sa golim čuđenjem, kao da je ona neki retki i neočekivani uvid koji se pojavio prilikom nasumičnog pregledanja podataka.
     Bacila je sumnjičav pogled na Ilmarinena, kao da je Vanamoinenovo pitanje nonsens. "Pa, jasno da sam bila prijemčiva", reče, gledajući opet Vanamoinena. "Ovde sam, je l' tako? A tu su i oni." Pokretom je pokazala šestoro ljudi i žena okupljenih iza nje. Svi su imali uniforme planetnih Kartografa, kao i ona, i na svakom rukavu mutno je sjaktala informaciona pločica Kontinuiteta.
     "Koliko je ljudi, od onih kojima si rekla, odbilo da dođe?" upita Vanamoinen.
     Opet je izgledala iznenađeno. "Troje." Njene oči su se naoblačile. "Kad sam inputovala tvoju poruku, imala sam osećanje da sam... preobražena. A kad sam uvidela šta ona donosi, morala sam da dođem... Svi mi smo tako zaključili." Njen glas punio se prigušenim osećanjem čudesnog. "Ali ono troje nisu imali nikakav input. Rekli su da se to sigurno meni nešto pričinilo." Odmahnula je glavom. "Bila sam sigurna da će oni hteti da se uključe. Htela sam da im kažem... ali, tvoja poruka je to zabranila. Možda tvoj transferni medijum nije ispravan?"
     "On radi tačno onako kako sam nameravao", reče Vanamoinen ravno. "Oni nisu bili podesni za ovaj projekat. Ja sam konstruisao medijum za prenošenje ovih podataka tako, da on sam odabira. Pristupa samo pogodnim ličnostima." Iznenada se široko, trijumfalno osmehnuo. "Ilmar!" viknu, i dobi odjek iz prazne noći. "Uspelo mi je!"
     Ilmarinen se osmehnuo. "I ovaj put", reče blago, i diže šaku u znak upozorenja.
     Mid je gledala u Vanamoinena još koji trenutak, onda odmahnula glavom. "Dobro, onda sam ja polaskana, valjda", progunđa ona. "Ideja je blistava, Vani - centralna banka podataka sa živim terminalima, radi stabilizovanja Pangalaktike. Znamo da Interfejs ide k vragovima; ovo bi moglo pomoći na stvaran, merljiv način..." Njene oči su blistale. "Ali, zašto ne predati celu tu ideju u ruke vlasti? Otkud, tako mu Svega, ta patološka tajnovitost?"
     Ilmarinen se namrštio, podigao glavu ka zvezdama. (Sa njim i Gundalinu. Neverica i zapanjeno divljenje probili su se kroz smračeno raspoloženje tog čoveka zvanog Ilmarinen, i Gundalinu shvati ko je, gde je, u kojoj tački u vremenu.) "Otud, što sam se ja već obratio vlastima u vezi sa ovim. Kad bi oni mogli tako nešto da sprovedu, zar misliš da bi oklevali? Ali sad imaju još samo sposobnost da taj projekat ometu." U njegovom glasu se začula višegodišnja gorčina. "Upravo zbog nerazumnog korišćenja pametne materije, Pangalaktika sada umire; mi to svi znamo. Zato vlast pokušava da onemogući upotrebu pametne materije u svim nebitnim oblastima. U 'ne-vitalnim'... a vladajući ljudi sami koriste lekove za produžavanje života, tako mi Svega!" Njegove šake su se cimnule. "Mi smo istorija, Mid... ali pametna materija može da spase ono što je od nas ostalo, samo ako smo dovoljno pametni..." Zastade za trenutak. "Znaš ti naše stavove, inače ne bi ni bila ovde. Veruj mi, Mid, nismo dvoje ludaka, sami u ovome." Bacio je pogled mimo nje, na ostalih šest čestitih lica, na ljude i žene koji su stajali oko nje u polukrugu i gledali njegovo lice u tami. "Da jesmo, ne bismo nikako stigli ovako daleko. Naš računar već funkcioniše."
     Mid iznenađeno dahnu. "Gde?"
     Odmahnuo je glavom. U njegovim mislima počela se formirati jedna slika, ali on nije dozvolio čak ni samome sebi (pa ni onome koji je, u njemu, zadržavao dah) da se seti kako se to mesto zove. "Ne bih ti to mogao reći ni kad bih hteo. To ne sme saznati niko, nikad. Tako mora biti, inače se projekat neće dugo održati."
     Klimnula je glavom. "Ali bar mi možeš reći šta želiš od mene... od nas?" Pokretom je pokazala svoju družinu, pa se još jednom obazrela oko sebe, kao da je i sad zapanjena što se uopšte našla ovde. Međutim u njenom glasu bila je prisutna, maltene, glad dok je pitala: "Šta možemo da učinimo?"
     Polako je zavukao ruku u svoju jaknu i izvukao jednu kutijicu na čijoj bočnoj strani se video znak već mnogo vekova poznat, sa tri lista koji se radijalno šire iz centra u kome je velika okrugla tačka okružena uskim praznim prostorom, a onda raskrečuju svaki u po dve bodlje: biološka kontaminacija. "Postanite sibili i sibile", reče on.
     Ukrutila se. "Pametna materija?" reče.
     Klimnuo je glavom, nastavio da govori pre nego što je mogla da počne stvarno da se buni. "Pripadate Kontinuitetu. To vam daje odlično opravdanje za obimna putovanja. Sad nam trebaju terminali - ljudi sa kojima će kompjuter moći da stupa u vezu, ljudi koji će govoriti u ime mreže. Vama će biti lako da širite vest i da angažujete ljude na svetovima gde doputujete, baš kao što nas dvojica, sada, regrutujemo vas."
     "Ilmarinen, ti i ja smo dosta toga prošli zajedno. Znaš da sam spremna da ti poverim i svoj život, inače ne bih došla..." reče ona polako. "Ali, jesmo li mi prvi od kojih ovo tražiš?"
     Opet je klimnuo glavom. "Da. Ali nećete biti poslednji." Uhvatio je njen pogled, odjednom ga razumeo. Prstom druge ruke dotače tu posudu sa serumom. "Ova pametna materija je pod kontrolom. Programirana je bez greške." Kao da je pokušavao snagom volje da navede Midovu da mu poveruje. "To je tehnovirus koji će vas učiniti receptivnim. Konstruisao ga je jedan od vrlo malog broja ljudi koji stvarno razumeju..."
     Još trenutak je zurila u tu posudu. "Kako da budemo sigurni..."
     "Pa niste prvi inficirani." Naglo je opet pogledala ka njegovom licu, a on izvuče jednu stvar koju je sad nosio i danju i noću ispod odeće, na lančiću oko vrata, blizu srca. Trolist, nalik na onaj štampan na posudi. Time je hteo da simbolizuje da je sad vezan za svoju izabranu budućnost. Vanamoinen, bez reči, izvuče isti znak. Prvi inficirani bio je Vanamoinen, a Ilmarinen drugi.
     Midova ga je studiozno posmatrala, tražeći - nešto; ili, nedostatak nečeg. Onda, polako, pruži Ilmarinenu ruku.
     (On je prihvata, tog trena zvezdano nebo počinje da se vrti u krug, umire, i...)
     On plovi, obrće se - gleda spiralu magline koja se kao točak vrti i polako promiče pored njega, a on se... kreće. Kretao se. Diže ruku, pokreće nogu, eksperimentalno - i time izaziva novo tumbanje, svoje sopstveno, kao da je bez težine. (Nulta gravitacija.) Spušta pogled: lebdi u vazduhu, u pilotskoj kabini, na... međuzvezdanom teretnom brodu "Star Kroser". Ispod broda je, kroz prozirni zid kabine vidljiv, svet zvani T'rast. "Star Kroser" je doveo grupu izbeglica sa jedne planete opustošene lokalnim međuzvezdanim ratovanjem, da otpočnu novi život ovde. Njegova posada ima zadatak da obezbedi tim ljudima početak sa najvećim znanjem, resursima i zaštitom - koliko god je ljudski moguće dati im. Posada je izradila mapu površine T'rasta, napravila spiskove opasnosti i resursa, zasejala planetu biogenetski adaptiranim lekovitim biljem... mada ga nije mnogo preostalo.
     On još jednom spusti pogled na svoju uniformu, na smeđe-i-zeleno Kartografa. (Dabome, pomišlja Gundalinu, kako bi drukčije i moglo biti? Ali, čije telo...?) Informacione pločice blago sjaje na iznošenoj tkanini. Njegova je dužnost i sad da služi Pangalaktici... da služi svom narodu, iako više ne postoji jedan pangalaktički Interfejs pod upravom jedne centralne vlasti; iako je i njegova moć da pribavlja nove zalihe i da zamenjuje istrošenu opremu spala do kritičnog nivoa. Već dugo on izmahuje pesnicom Haosu u lice; bori se da radi svoj posao, jedini posao koji zna, jedini kojim je ikad hteo da se bavi.
     Pogleda zvezde. Znao je već godinama da će jedno od ovih putovanja biti njegovo poslednje. Ponestaće mu zaliha, ili sreće - Haos će stisnuti pesnicu oko "Star Krosera", nešto vitalno će se pokvariti, pirati će ih savladati... Posada je umorna, pregorela, uplašena. Ovo putovanje - možda je najbolje da bude poslednje. Znao je da ostali to žele: da putovanja ne bude više, da se i oni nastane ovde zajedno sa izbeglicama...
     Aktivirao je simulatore. Evo, on stoji na površini T'rasta, a topla, azurna voda zapljuskuje njegove gležnjeve. Na kamenitoj plaži iza njega, belutci zaobljeni i izbledeli od dugog vremena i mnogih plima leže kao kakva tuđinska bića koja se sunčaju na spokojnoj obali. U daljinama vidi planine, sa snežnim kapama iako je ovde leto. Divno; ovde bi mogao biti srećan...
     Ali, dotače kristal koji mu visi na uvu, i simulator, reagujući na njegovu neizgovorenu misao, promeni prizor. On je sad u jednoj od svojih uspomena, koju ponovo živi. Nalazi se duboko u - slici - jednog kanjona; zidovi od crvene stene dižu se toliko u visinu, oko njega, da nebo zaklanjaju; reflektovana svetlost sa ćilibarnom nijansom sliva se na njega, pa mu se čini da stoji u srcu uglačane školjke, a senzualna valovitost kamena oko njega je kao vetar pretvoren u nešto opipljivo...
     Stoji na površini jednog glečera, u tišini tako potpunoj da šum krvi u njegovim arterijama zvuči kao grmljavina; pred njegovim očima binarno dvojno sunce ovog sveta diže se iza crnih prostora jednog dalekog planinskog lanca. Jedno od ta dva sunca, ogromna zlatna lopta, pretvara u srebro ovaj ledom okovani teren na kome se on nalazi...
     Stoji pod nemirnim, vrijućim nebom jedne druge planete, elektromagnetski fenomeni izazivaju neprestana atmosferska vrtloženja, kao kad oluja briše preko talasa...
     Još nekoliko svetova na taj način proleće pored njega, svetova gde je on bio među prvima - da ih istraži, kataloguje i otvori za kolonizaciju. Vekovima je to životni posao njegovih predaka, njegove Gilde. Sada je, konačno, svemu tome kraj. Sve ima svoje granice... Svet ispod broda opet ispuni njegove oči: to je poslednji svet koga će on ikad videti. Izazov kome će biti posvećen ostatak života: da naučiš kako da živiš na samo jednoj planeti, sa svešću da ti odatle nema odlaska, nikad. On nema izbora. Kad bi samo imao izbora... Oseti tečnost na licu, iznenađeno shvati da je to plač.
     Glas neke članice posade zazveča preko neuro-veze, a njemu od toga iskočiše zvezde pred očima, zato što je neuro-veza bila već u kvaru a oni nisu imali načina da je poprave. "Da, šta je?" reče on subvokalno, nervozan, malo postiđen.
     "Zovu nas iz Kontinuiteta, gospodine." Njen glas je zvučao jednako ošamućeno koliko se i on tog trenutka osetio ošamućenim. "Mislim... mislim da ćete želeti input odmah."
     Sklopio je oči, protiv svoje volje, tako da je uskoro video samo mrak... Onda, onaj zvuk za koji se uvek plašio da će ga čuti... akordi astralnih glasova, blistanje izvan svakog poznatog spektra, i glas jedne nepoznate osobe koja ga kroz to zove...
     (Doziva ga u tamu, u padanje daleko...)
     I on je Derit Ksana, niži zvaničnik u jednoj mizernoj diktaturi koja pod svojom čizmom drži narod planete zvane Čilber... ipak je i Kartograf iako nema tu uniformu, iako Gilda kojoj se zakleo na vernost nije otkrila nijednu novu planetu u poslednjih trista godina...
     Bezbedan u tajnom znanju, ćutke ponavljajući ritualnu meditaciju da bi lakše očuvao smirenost, hoda prostorijama planetarne vlade, samopouzdan kao da nije maločas zaustavio srce Prvog ministra otrovom koji ne ostavlja traga, dobijenim od iste te tajne mreže. Sad je otvoren put za preuređenje vladajuće partije. Oni će ubaciti jednoga od umerenih na mesto Prvog ministra, izvršiće i neka fina podešavanja u tokovima uticaja, i oslobodiće hiljadu sibila od robovanja državnom Birou znanja.
     Dobro je obavio posao, pa će biti dobro i nagrađen, kad mudrost sibila opet poteče kroz život njegovog naroda... prihvatiće da bude zamenik ministra finansija, i to će biti pravedna nagrada za njegove usluge...Sklapa oči, isključuje uspomenu na smrt drugog čoveka, oseća kako ona bledi i pretapa se u blistavost budućnosti; sve bledi...
     I on vidi jednu ženu, dole, preplašeno zgurenu na stepeništu građevine, nekad veličanstvene, na kojoj on stoji. On je Haspa, na njemu su grimizne halje i bodljikava zlatna kruna Kralja Sunca... a na njoj sibilski trolist. Ona je opkoljena ruljom lica (ali ta lica njemu izgledaju čudno, zastrašujuće poznata, kao da gleda svoje pretke) koja viču zahtevajući smrtnu kaznu za nju. A on diže ruku sa srpasto povijenim žrtvenim sečivom koje bljeska na suncu (on se užasava toga) i spušta je. Ali ne da ubije tu ženu (smrt je ubiti sibilu...) nego sa načini posekotinu na sopstvenom zglavku i pomeša, pred masom ljudi koji su bukvalno zinuli od zaprepašćenja, svoju krv sa krvlju sibile; da postane sibil, da okonča ludilo progona... jer je putovao do njihovog tajnog mesta izabiranja, tragajući za istinom, čuo muziku sfera, video neizdrživu blistavost... Oseća misteriju božanskog virusa koji se širi kroz njega, zato što njihova krv sada teče združeno; spoznaje strah i strahopoštovanje dok tama noći nadjačava sunce...
     Pada kroz sudbinu. Vizija za vizijom, najzad gubi svaki osećaj identiteta, svaki dokaz da je ikad bio pojedinac, u nekoj strukturisanoj realnosti koju bi mogao nazvati vremenom... pada kroz vekove skrivene istorije, u budućnost... plaše ga se ili ga obožavaju ili proganjaju ili ga visoko poštuju... sibil je, nudi ključ znanja otvoreno, intimno, krv za krv; član Gilde nekada ponosite, prisiljene da se povuče u ilegalu zbog tajni koje mora nositi, Gilde koja čuva svoj dar čovečanstvu i gradi svoju tihu mrežu, tajni red ispod prividnog haosa...
     I najzad je B. Z. Gundalinu, treći sin jednog krutog oca iz tehnokratske klase. Član Kartografa, inspektor policije... izdajnik, neuspešni samoubica. Nedavno je putovao u divljinu, u predeo zvani Nakrajsveta, da traži svoju braću, da ih spase od pogibije, da spase i ugroženu čast porodice... ali i svoju, ili da prekrati svoj život. U Nakrajsvetu našao je takozvano Jezero Vatre, i zahvaćen njegovom namučenom realnošću izgubio svaki dokaz da je on sam realan... Tamo je postao ljubavnik jedne žene koja je od sibilskog virusa poludela.
     U vrelini strasti, zarazila je i njega. Postao je sibil, ali ga to nije oteralo u ludilo nego u mentalnu normalnost; otkrio je, najzad, tajni poredak u srcu haosa zvanog Jezero Vatre... Oba brata je vratio, a Hegemoniji je predao tajnu jezera. Posle toga smatrali su ga herojem, obasuli počastima, cenili ga, kidnapovali ga, pokazali mu istinu unutar istine...
     "...kao da je pao u transfer, bog te tvoj." Neko ga je drmao, ne blago, probijajući rečima mrak kao mlazevima koherentne svetlosti.
     "Šta? Kako? To se nikad nije desilo..." Neko drugi je podvrnuo nagore njegov očni kapak, tako da je svetlost prodrla unutra, pa je opet pustio.
     "...ne vlada time, sibil je tek nekoliko nedelja. Uostalom nije prošao nikakvu stvarnu obuku." Njihovi glasovi odjekivali su zaslepljujuće preko spektra, tako da su mu oči suzile, a ipak su bili tako nemoguće daleko da se činilo da su izvan dohvata.
     "Nije imao formalnu obuku? Onda je čudo da uopšte funkcioniše."
     "Karemčina..."
     Podrugljiv smeh. "Takođe i neuspešni samoubica; a to znači da je po vašem računanju bilo bolje da je mrtav, sve dok nije otkrio plazmu u Jezeru Vatre. A ni jedna ni druga od tih stvari nema nikakve veze sa razlogom zbog koga je ovde... niti, po svemu sudeći, sa razlogom zbog koga je proglašen za heroja Hegemonije." Reči su sad bile jasnije, klizile su niz spektar od svetlosti prema zvuku, bilo je sve lakše razumeti ih, bile su sve bliže njegovom središtu.
     "Molim lepo da zadržiš svoje niskorođene poruge za..."
     "Tišina! Setite se gde ste, za ime bogova, i radi čega smo ovde. Nemamo celu noć. Kako da ga izvučemo iz transfera?"
     "Nikako. Kad ga mreža uhvati, on više nije tu."
     "Ovo nije bilo predviđeno. Kuda ga je poslalo? Šta ako ga ne možemo izvući?"
     "Za ime Auranta! Nemoj to ni da kažeš."
     "Sigurno postoji neki način da se stigne do njega. Upotrebi svetlosnu olovku. Možda će ga mreža pustiti ako ga stvarno opečeš, ugroziš mu život."
     "To neće..." Gundalinu uvuče uzdrhtali dah i istisnu preostale reči, "biti potrebno." Prisili oči da se otvore, kao nagradu dobi zaslepljenost, zatvori ih opet uz psovku, okrete glavu od svetlosti.
     Nečija ruka mu se podvuče ispod pleća i podiže ga pažljivo u položaj maltene sedeći. Neko drugi prinese vrč njegovim usnama. On poče da pije. Bilo je to piće zvano bandro; jak, sirov ukus raznih začina i stimulanata poče mu paliti usta.
     On opet otvori oči, žmirkajući u drečavom sjaju, i diže šake, iznenada svestan da to može, i da već sedi samostalno, nevezan i nepridržavan.
     Krug inkvizitora bez lica još ga je okruživao, na granicama svetlosti koja je odozgo sijala samo na njega. On zatrese glavom, protrlja oči, ne sasvim siguran da je ova stvarnost stvarnija od onih u kojima je boravio tokom proteklih nekoliko minuta... sati? Nikakvu predstavu nije imao koliko dugo je bio izgubljen. Bio je žedan, osećao je i potrebu da mokri, ali to je moglo biti zvog nerava ili zbog droga kojima je delovano na njega. Privukao je ogrtač oko sebe, pokrivajući na taj način golotinju, i vezao opasač pokretima gotovo prkosnim.
     "Dobrodošao... kući, Gundalinu", reče jedna od tih figura svečano.
     Gundalinu primeti da je pogledom već počeo da traži ruku koja je prinela vrč bandroa, da bi ih bar po nečemu počeo razlikovati... ali ni vrča više nije bilo nigde na vidiku. "Jesam li bio odsutan?" upita on stegnuto i promuklo.
     "To možeš sam da odgovoriš", reče druga figura. "Verujem da je tvoje putovanje bilo prosvetljavajuće?"
     "Vrlo", reče on, upotrebljavajući tu usamljenu reč kao nož.
     "Onda razumeš ko smo... i šta si postao, sada?"
     Prelazio je pogledom sa jednog plamtećeg, bescrtnog lica na drugo, onda je odrečno zavrteo glavom. "Ne", progunđa, odbijajući da im da bilo šta; gnev i povređeno dostojanstvo bili su u njemu još i sad sveži i vreli.
     "Ne laži nas!" Jedno od tih obličja zakorači prema njemu, pokazujući odjednom ruku sa laserskom olovkom. Gundalinu nehotice trznu licem unazad. "Nemoj nijednog trenutka potceniti ozbiljnost naše odluke niti svoje situacije. Ako ne budemo sigurni, sada ili bilo kada, da si sa nama, onda si protiv nas, pa ćeš za to platiti, bio sibil ili ne; to je, jednostavno, potrebno. Grupa mora preživeti. Video si kako lako smo te doveli ovamo. Nama ništa ne promakne. Razumeš?"
     Gundalinu ćutke klimnu glavom.
     "Tokom interfejsa, prešao si u transfer. Je li to bilo namerno? Gde si otišao?"
     "Nije bilo namerno", reče on. Spusti pogled na umirujuću poznatost svojih ruku, na kožu glatku, smeđu, prošaranu bledim mrljicama. "Nisam bio svestan da to nije nastupilo vašom voljom. Ne znam gde sam bio... Bio sam - istorija." Slegnuo je ramenima, okrećući dlanove nagore.
     "Doživeo si pregled nastanka sibilske mreže i njene povezanosti sa nekadašnjim Kartografima."
     "Da." Opet je podigao pogled, zagledao se u gorući mrak lica ispred sebe. "Bio sam... Ilmarinen." To arhajsko ime zazvučalo je čudno tuđinski na njegovom jeziku.
     "Ilmarinen?" reče neko tiho, ali mu neko drugi mahnu da zaćuti.
     "A, tako", reče ispitivač, tonom po kome se dalo osetiti da Gundalinuov odgovor nije bio onaj očekivani.
     "Sad razumem", nastavi on, pre nego što su mogli ispred njega rasporediti još pitanja poput nagaznih mina, "vezu između sibilstva i Kartografa." Svest mu se u jednom trenutku zavrtela pred punim implikacijama toga. Ako je sve ono istina... Nekako je bio siguran da jeste. "Onda je istina da unutar Kartografa postoje viši redovi, unutrašnji krugovi skriveni čak i od naših članova?"
     "Sad bar postavljaš prava pitanja", reče ispitivač.
     Gundalinu skliznu nogama sa stola, tako da je sad sedeo udobnije i ličio više na ravnopravnog. Nije pokušao da stupi nogama na pod, da stvarno izazivački zadre na njihovu teritoriju. "Imam ja još jedno pitanje, mada možda ne ono koje želite da postavim... Zašto? Zašto ste još potrebni? Sibile više nisu izložene progonima." Osim na Tiamatu.
     Njegov ispitivač je slegnuo ramenima. "U svim epohama i na svim mestima postoje društvenoistorijski procesi koji mogu da ometu ili čak unište napredak čovečanstva. Čak i pre sibilstva, Kartografi su bili posvećeni zadatku da pomognu u rastu ljudskog roda. Otvaranju prostora, fizičkog ali i mentalnog, za razvoj naroda. Oduvek je bilo tako, i uvek će biti. Uzeli smo na sebe obavezu da činimo najveće dobro za većinu ljudi, gde god je moguće... što je neupadljivije moguće."
     Gundalinu je protrljao podlaktice unutar rukava svoje kućne haljine. "Ali ćete ubiti mene, tek tako, ako vam se usprotivim?"
     Ispitivač se nasmejao; zvuk je, prošavši kroz distorziju, ličio na grgoljenje vode koja odlazi niz neku cev. "Ne verujem da će to - biti potrebno, komandante Gundalinu."
     Svetlost uperena odozgo na njega nestade, ostavljajući ga u iznenadnom mraku, u obruču žarećih crnih jama koje su usisavale njegov vid u noć. Crne Kapije, koje se otvaraju ka nebrojenim drugdinama ili beskrajnim košmarima, ka mirijadama svetlih tačaka na tuđim zvezdanim nebesima... Sedeo je bespokretan, hipnotisan, videći zvezdana polja raspoređena kao u davnim vremenima, i to kroz oči davnoga Ilmarinena; i pakleni sjaj usključao od aveti u Vatrenom Jezeru...
     Onda su i te sfere žarenja počele da se gase, jedna po jedna, dok tama oko njega ne ostade potpuna.
     Naglo se pojavila nova svetlost, ali sad svuda uokolo, tako da je najzad mogao da vidi prostoriju svog zarobljeništva - belih zidova, bez ijednog prozora. U dnu zidova bili su nizovi kofera i sanduka koji su mogli sadržati bilo šta, ili ništa. Od dvanaestorice, koliko ih je ranije nabrojao, samo trojica ljudi još su bili tu. Pitao se gde su se denuli ostali, tako brzo.
     Zagledao se u tu trojicu, shvatajući sa trzajem neverice da poznaje sve njih. Dvojica su bili Karemovci - Estvarit, vrhovni sudija cele Hegemonije, i Saveni, glavni inspektor hegemonijske policije na planeti Četvrtoj. Treći ispitivač bio je Jungoro, guverner planete. Gundalinu jedva suzdrža refleks koji bi onog Gundalinua od pre Jezera Vatre naterao da skoči sa stola i kruto salutira pre udisanja sledećeg daha. Umesto toga, on naglašeno pogleda iza sebe, ka vezama koje su ga do nedavno sputavale; i opet ka tim ljudima, prinuđujući sebe da se priseti svega što je naučio i izdržao i postao proteklih nekoliko meseci... i da se seti da je sad komandant policije, te da, iako nije raspoređen ni na jednu određenu komandantsku dužnost, po činu nadmašuje dvojicu od ova tri čoveka. Klimnuo je glavom svakome ponaosob, pozdrav između jednakih. "Gospodo", reče on. "Zadovoljstvo je opet vas videti." Glas mu je bio postojan; njegove usne su se izvile, same od sebe, u ironični osmejak. "Naročito kad je neko stranac daleko od svog doma."
     "Vaseljena je Dom sviju nas." Vrhovni sudija - jedini po činu viši od njega - izgovorio je taj obredni odgovor, uz osmeh koji je izgledao iskren.
     "Vi ste pomalo nezgodni sa strancima", reče Gundalinu, i vide da Saveni sklanja pogled. Siđe, konačno, sa stola, osećajući bolno zatezanje mišića u svojim ukočenim slabinama. Od olakšanja i iscrpljenosti bio je slab; nasloni se neupadljivo na hladnu metalnu ivicu stola.
     "Žao mi je, komandante", reče Estvarit. "Ali to se uvek radi tako. Neophodno je da novoprimljenima bude snažno preneta ozbiljnost učlanjenja i značaj tog čina za njihov sopstveni život. Oba se postižu uz pomoć izvesne količine straha." Taj vrhovni sudija bio je visok, vitak čovek. Čvrste, sitne kovrdže njegove kose bile su prosede. Govorio je na jedan dremljivo spor način koji je kod ljudi izazivao instinktivno opuštanje.
     Gundalinu oseti da se gvožđe u njegovom osmehu pretvara u žaljenje. "Pričala mi je dadilja, kad sam bio mali, da je na prozor kuće njenih roditelja, kad je bila devojčica, jednog dana sleteo krilati klik-gušter. Njen narod je smatrao da je to blagoslov za kuću. Kad je to javila svom ocu, on ju je tresnuo tako da je odletela na drugi kraj sobe. Onda joj je rekao da važan događaj treba uvek da bude obeležen bolom, da ga zapamtiš. Ali, rekla je ona, kasnije nije bila sigurna da li pamti guštera zbog šamara ili šamar zbog guštera."
     Čuo je jedva suzdržani smeh guvernera. Estvarit iskrivi usta. "Mislim da ti predstoji karijera govornika, Gundalinu."
     "Kako odlučiste, tako iznebuha, da sam ja materijal za unutrašnje krugove Kartografa?"
     Estvarit zavuče ruku u odeždu koja je bila deo njegove uniforme, i izvuče nešto. Gundalinu se trže prepoznajući šta mu taj čovek nudi: dva preklopljena krsta koji zajedno sačinjavaju osmokraku zvezdu u krugu. Bio je to hegemonijski grb; Gundalinu ga je gledao u raznim reprodukcijama na svakom zvaničnom dokumentu i na svakom komadu državne opreme, sve do kopče na kaišu njegove uniforme; ali ovde je to bilo transformisano u treperavo čudo hologramske vatre. "Biće mi dat Orden svetlosti?" reče on tiho; ošamućen, ali, uvide, ne naročito iznenađen. Vrati mu se, naglo, uspomena na boravak u divljini, na plameni dragulj zvani solius u ispruženoj dugoprstoj ruci ludakinje... Malčice je odmahnuo glavom, razbistrujući je.
     Estvarit klimnu glavom. "Za izrazitu hrabrost i neograničeno samopožrtvovanje bićeš proglašen za heroja Hegiške. Službeno ćeš o tome biti informisan tek kroz jedno nedelju dana. Čestitam, komandante Gundalinu. Ova nagrada se obično dodeljuje posthumno."
     Gundalinu se zapita da li u Estvaritovom glasu stvarno ima ironije, ili nema. "Čast mi je..." Još jednom je odmahnuo glavom, u znak strahopoštovanja a ne osporavanja, kad mu je Estvarit stavio medalju u ruku, omogućavajući mu da se uveri u njenu stvarnost.
     "Pokazao si se dostojnim ovog priznanja, Gundalinu", reče Saveni. "Svi, hm... ožiljci prošlosti... izbrisani su tvojim otkrićem zvezdanog pogona..."
     Estvarit se okrete, mršteći se, da ućutka Savenija jednim pogledom. Guverner se nakašlja i razgiba šake.
     "Da", reče Estvarit energično, "za pridruženje unutrašnjim krugovima izabran si zbog svog otkrića na Jezeru Vatre, i zbog svega onoga što to otkriće znači - pri čemu ne mislim na odlikovanja, počasti, i slični površinski simbolizam. Mislim na pravu, sirovu hrabrost i inteligenciju koja je potrebna da bi neko prošao kroz Nakrajsveta i ne samo izišao živ i mentalno normalan, nego i doneo istinu o tom mestu. Sad je prošlost besmislena, jer ti si promenio budućnost za sve nas, pa i za sebe. Nije potrebno da ti ja to kažem."
     Gundalinu, bez odgovora, vrati orden. Sklopi šake ispred sebe, neupadljivo pipkajući mesta na unutrašnjoj strani šačnih zglavkova gde su nekad bili, a onda operacijom posle povratka iz Nakrajsveta konačno uklonjeni, ožiljci od njegovog neuspelog pokušaja samoubistva.
     "Osim toga, ti za svoje znanje nisi tražio otkup, nego si ga predao Hegiški besplatno." Pogled Vrhovnog sudije pretraživao je njegovo lice. "Gundalinu, u našoj organizaciji nema mesta za sitne predrasude i uskoumne zagriženosti pojedinih nacija ili planeta. Služimo na strani Reda, protiv Haosa koji večito preti. Osećam da je to i tvoja vizija. Dokazao si da imaš kapacitet da daš stvarni doprinos."
     Gundalinu je oklevao, za uzvrat proučavajući sudijino lice, očima koje su procenuile mnogo kog lažova u prošlosti i koje su dobro znale da se lažljivac često izgledom ne razlikuje nimalo od časnog ljudskog bića. Ali u očima ovog čoveka nije bilo skrivenog gađenja prema onome što je Gundalinu učinio sebi u periodu koji je sad izgledao kao 'raniji' život... Vrhovni sudija nije bio samo najmoćniji čovek hegemonijske vlasti na Četvrtoj, nego i teh, pripadnik najvišeg društvenog sloja na Karemofu, njihovoj zajedničkoj rodnoj planeti. On ne bi mogao suzdržati svoju reakciju - ne bi se ni trudio - da ono što je maločas rekao nije bilo istina.
     Gundalinu je oduvek imao osećaj da je Estvarit čovek koji zaslužuje svoj položaj, čovek neuobičajeno čestit; ali sad je u to čvrsto poverovao. "Da", reče najzad. "To je i moj osećaj." Mukotrpni boravak na Jezeru Vatre naučio ga je mnogim teškim istinama. Ali najteža od njih bila je gorko saznanje da je ono u šta je verovao celog života - ono u šta ga je život tehnokrate na Karemofu uvek ubeđivao - naime, da je on sam vrhovna kontrolna sila u svom životu, zapravo samo smešna laž. On ne upravlja ničim, u širem obrascu kosmosa. A ipak to potpuno poricanje arogantne samovažnosti, gordosti koja ga je svojevremeno navela da okrivi sebe i za okolnosti izvan njegove kontrole, zbog čega je jednom čak zaključio da je bolje da bude mrtav - na kraju ga je to oslobodilo. Uverio se, kao očevidac, u nesigurnost ravnoteže između Reda i Haosa u svemiru, i zatim je shvatio da, kao slobodan čovek, može sam da bira, da je on ipak samo on sam, da on nije čast svoje porodice niti ono što od njega očekuju njegovi preci.
     Tad je došao do zaključka da on, i samo on, vlada jednom stvari, i da će tako provesti život. Opredelio se da dela za Red, protiv Haosa... da doprinosi širem dobru, čak i ako to znači prekršiti neke od zakona Hegemonije, ako su nepravedni. "Kako ste znali?" reče tiho.
     "Tvoji postupci su govorili."
     Gundalinu uzdahnu, kao čovek koji je konačno stigao kući. Osećao je da napetost najzad ističe iz njega - iako je toliko duboko postala deo njega, da je on sad jedva mogao verovati da je prestala. "Hvala", reče, a grlo mu se stezalo oko tih reči, "što ste mi pokazali da nisam sam."
     Vrhovni sudija se osmehnuo i podigao šaku. Gundalinu na isti način podiže šaku i oni pritisnuše dlan o dlan, u znak pozdrava i prihvatanja svečane obaveze. Na isti način se i druga dvojica pozdraviše sa Gundalinuom, uozbiljenih lica.
     Gundalinu zatim pokri šakom usta da prikrije iznenadno zevanje. Bez napetosti koja bi ga gonila napred, umor ga je sustizao, preteći da ga odvuče dole. "Gospodo, ovo je bilo istinski nezaboravno. Zahvalan sam vam za sve što ste mi pokazali. Ali sigurno je blizu zora, a od mene se očekuje da budem vertikalan na počasnom dobrotvornom doručku koju braća Vendroe priređuju u moju čast." Bocnu ga ironija, ne po prvi put, pri pogledu na Glavnog inspektora i na Guvernera. "Oprostite, ali umoran sam..."
     "Naravno." Vrhovni sudija je klimao glavom. "Ali pre nego što nas napustiš, moram ti reći dve stvari: jedna je, naravno, da o ovome ne smeš nikome pričati. Sad znaš šta smo nas trojica... Vremenom ćeš upoznavati i druge, bićeš naučen ritualnoj disciplini, dobićeš pristup do izvesnih tajnih informacija, dok se budeš uzdizao kroz unutrašnje nivoe. Ali, još važnije, pre nego što pođeš postoji još nešto, jedna stvar poznata samo unutrašnjim krugovima koju moramo odmah podeliti sa tobom, zbog bezbednosti Hegiške."
     Gundalinu je prisilio svoje umorno, nemirno telo da nepomično čeka. "A to je?"
     "Raspolažeš vitalnim podacima o prirodi zvezdopogonske plazme u Jezeru Vatre. Te informacije moraju biti odmah prenete na Karemof. Potrebno je da Karemof ima vremensku prednost u opremanju jedne flote brodova. Ta planeta mora biti spremna da održava red; jer kad se zvezdopogon jednom raširi, svako na svih osam svetova će imati tehnologiju, ali i slobodu, da putuje sa sveta na svet gotovo trenutno, bez gubitaka u vremenu sa kojima smo sada suočeni. Siguran sam da si već razmislio o ogromnim promenama koje će zbog toga nastati u našim međuplanetarnim odnosima."
     "Znači vi želite da Karemof zadrži vlast nad Hegemonijom?" upita Gundalinu. "Karemovac sam, volim svoj narod... ali mislio sam da Kartografi ne daju privilegije jednima na uštrb drugih..."
     Estvarit je klimnuo glavom. "Da, ali politikom se bavimo, kao što smo već rekli. Pokušavamo da postignemo rezultat koji će doneti najveće dobro najvećem broju ljudi. Samo ova, postojeća hegemonijska vlada može uspešno da kontroliše kome će zvezdani pogon biti dat na upotrebu, da se ta tehnologija ne bi raširila kao zarazna bolest i dovela do političkog haosa i interstelarnog rata. A širiće se svakako..." On obori pogled. "Običnim sredstvima, trebalo bi nekoliko godina da čak i sama vest o tvom otkriću stigne sa ove planete na ma koju drugu, pa i na Karemof. Ali ti, kao sibil, raspolažeš načinom da to promeniš."
     "Kako?" upita Gundalinu, mahinalno rukom polazeći da nađe sibilski privesak na svojim prsima - ali sad ga nije nosio. "Ako niko na Karemofu i ne sluti o ovom otkriću, onda oni ne mogu da... postave prava pitanja, pa ni ja ne mogu da im dam odgovore." Ali, ipak... U pozadini svog uma uviđao je da je izveo nešto veoma slično kad je bio izgubljen u Nakrajsvetu: pozvao je Lunu Svetlohodnu, ona je došla pred njega...
     "Postoji način; oduvek je postojao, ali smo ga mi zadržavali za sebe. Daću ti ime jednog našeg člana, sibila, na Karemofu; uz pomoć posebne transferne sekvence kojoj ćemo te naučiti, bićeš u stanju da uspostaviš neposrednu vezu sa tom osobom."
     Gundalinu načini zvuk blizak smehu. "Neverovatno! Metod za komunikaciju bržu od svetlosti - zašto to niste stavili na raspolaganje svima?"
     "Zato što moramo, da bismo ispunili zavete svojih predaka, imati i neke svoje tajne, moramo imati neke prednosti." Estvarit slegnu ramenima. "A sad me slušaj, i slušaj dobro..."
     Oko njih osvetljenje se zamuti i pojača, opet zamuti i opet pojača. "Prokletstvo!" promrmlja Estvarit. Svetla se najednom pogasiše, ostavljajući sve njih u pomrčini crnoj poput katrana.
     Bogovi, ne opet. Ta misao se oblikovala u mraku iza Gundalinuovih očiju. Neko ga je dohvatio za ramena, obrnuo ga, očajničkom žurbom. "Ovamo..." Prepoznade glas Guvernera. Dopustio je da ga vode, išao je pipajući i petljajući ali poslušno, kroz tu prostoriju i kroz nešto što je davalo osećaj da je rupa u noći - promena u odbijanju zvuka, u kvalitetu vazduha. Još dva koraka dalje, i naleteo je, ne mnogo brzo, na neki zid.
     "Idi tunelom gore", promrmlja guverner. "Ne brini se, ne pitaj ništa. Sve je u redu. Samo iziđi. Sutra uveče dođi u forzgejtsku Dvoranu za sednice. Bićemo u vezi..."
     Onda je bio sam, sam i zatvoren... siguran u to, iako nije mogao videti ništa. Ispružio je desnu ruku, levom se čvrsto pridržavajući za zid; boreći se, po drugi put u istoj noći, protiv osećanja tonuće neizvesnosti. Nađe tvrdu, glatku površinu drugog zida ovog uzanog hodnika, na rastojanju manjem od dužine jedne ruke. Poče pipanjem nalaziti dalji put. Odmicao je polako, proveravao oslonac za svaki korak. Tunel ga je vodio postojano nagore, a vazduh kao da je postajao sve mrtviji i teži. Najzad nalete na ravnu površinu, na tamu odjednom opipljivu.
     Ali pre nego što ga je mogla obuzeti panika, ta površina popusti pod njegovim pritiskom, i dade mu izlaz u iznenadnu svetlost zore i svež vazduh.
     Isteturao se na ulicu a vrata su iza njega kliznula u zatvoreni položaj i stopila se sa površinom zida. Kad se okrenuo, više nije znao gde su tačno bila. Stajao je nekoliko trenutaka zureći u zid i udišući duboko, pomućen svetlošću i ledenim, vlažnim vazduhom.
     Konačno se opet okrete da pogleda svoju okolinu i nevolju u kojoj se našao. Bio je još u gradu Forzgejtu, ali u Staroj četvrti. Pod njegovim bosim nogama bio je uzani pločnik klizav od vlage - koji je predstavljao jedini preostali prostor između ćutljivih stovarišta sa zatvorenim kapcima na prozorima i hladne, pljuskave vode kanala, jednog od bezbroj kanala koji krivudaju oko drevnih građevina od duroplasta i odlaze do mora. On oseti miris mora, iako je svežina i oštrina tog mirisa bila omotana smradom ustajale vode i trulog drveta i drugim, još manje primamljivim mirisima.
     Vazduh oko njega bio je popunjen vlagom, kao i uvek; magla je ležala kao ogrtač preko Starog kvarta, a sitna, neprekidna kišica kvasila je njegovo lice. Mrljasto sivilo zidova pretapalo se, samo nekoliko metara ispred i iza njega, u zid magle. Magla je i na površini vode ležala tako, da se s njom stapala u jedno, u njegovom vidnom polju, isto onako bešavno kao što su vrata iščezla u lažnu neprekinutost zida iza njega. Negde u daljini začu, sa zvonika, početak melodije otkucavanja sata; glasove prigušene i nadrealne. Nesumnjivo da je tek svanulo; činilo se da niko drugi nije budan niti u pokretu, čak ni ovde.
     Naslonio se ha zid magacina, suviše umoran da to ne učini, zadrhtao, i privukao kućni ogrtač čvršće oko sebe. Sasvim sam, mokar, hladan, polugo, zalutao, čak i bez kredita potrebnog da iznajmi taksi koji bi ga preneo kući. Događaji poslednjih sati najednom su mu izgledali kao san ludaka, ali činjenica da ovde stoji dokazivala je da su bili stvarni. Znao je da, sasvim sigurno i dokazano, nije mesečar.
     "Šta se ovde, pakla mu, događa?" upita on zidove oštro; začu kako mu zidovi bacaju te reči nazad. Zašto onakav neočekivani i neslavni izlazak iz dubina skrivene prostorije? Da li je to trebalo da bude završna proba - da se pokaže da li je on dovoljno sposoban, naime da li ume da stigne kući bos, po kiši, bez kredita? Nasmejao se kratko i bučno, naoštren od besa i ogorčenja. Ali još dok je to pomišljao, znao je da ne veruje da je tako. Unutra se desilo nešto neočekivano, ne samo njemu. Da li neki drugi pokušavaju da dopru do tajni Kartografa... ili unutrašnji krugovi Kartografa nisu onakvo pribežište reda i razuma kako se spolja gledano čini? Bio je suviše umoran da to raspliće, ili da čak bude mnogo zainteresovan za takva pitanja. Biće oni u dodiru... Dobro, on će tad dobiti odgovore.
     "Prevoz, gospodin?" pozva jedan duboki glas, izazivajući avetinjske rezonancije između zidova oko njega.
     Digao je pogled, osetio da mu voda kaplje u oči iz kose. Plitak kanalski čamac sa visokom, šiljatom pramčanom gredom bešumno je napredovao ka malom drvenom gatu koji se nalazio skoro neposredno ispod Gundalinua. Čovek koji je stajao na krmi potiskivao ga je sve bliže, dugom drvenom motkom, pokretima koji su izgledali beznaporni mada to verovatno nisu bili. Čamdžija je nosio bezoblični sivi ogrtač sa kapuljačom koji kao da su svi oni nosili, "da se ne ubuđaju..." kako je rekao jednom prilikom njegov narednik.
     "Kuda, gospodin?"
     Gundalinu pođe napred do ivice gata, pogleda dole u čamac. Korito čamca je spolja bilo srebrnasto sivo tako da se stapalo u jednu celinu sa površinom vode, maglom, kamenom od koga su bili zidovi kanala... Ali unutrašnjost, sa samo jednim, širokim, ravnim sedištem, i sa kompleksno izrezbarenom uspravnom gredom pramca, bejaše ukrašena živim, zapanjujućim bojama, sa složenim geometrijskim šarama koje je neko naslikao rukom, strpljivo.
     Digao je pogled, pokušavajući da vidi lice tog čoveka. Većim delom bilo je u senci mokre sive kapuljače, ali Gundalinu je ipak video da je to meštanin - po zlatnom tenu kože i tamnim očima sa malim epikantičnim prevojem kapaka.
     "Gospodin?" reče čamdžija strpljivo, pokretom mu pokazujući da stupi napred.
     Gundalinu je oklevao, uviđajući da sigurno izgleda apsurdno i nastojeći da ne razmišlja o tome. "Potrebno je da se vratim u Gornji grad. Ali nemam para."
     Čamdžija se tiho nasmejao. "A ni u šta da i' držiš."
     Gundalinu se nasmeši umorno, slegnu plećima. "Svejedno, hvala." Poče se okretati na drugu stranu, spreman da počne da hoda.
     "Pa, dobro, onda te vodim da mi praviš društvo", reče čamdžija. "Malo ima posao pre zora, a ti izgledaš k'o stranac daleko od dom svoj."
     Gundalinu se okrete nazad, tako brzo da je malo nedostajalo da se oklizne na mokrom pločniku. Obazrivijim kretnjama siđe u čamac i sede, licem ka pramcu. Okrete se da još jednom pogleda čoveka iza sebe. Niko njemu poznat; u to je Gundalinu bio siguran. "Svemir je dom sviju nas." Tiho je dao taj tradicionalni odgovor, ne skidajući pogled sa čovekovog lica.
     "Jes', jes'", reče čamdžija neobaveznim tonom, i pogleda van čamca. Odgurnu ga od gata i poveze duž kanala, brzim i sigurnim pomeranjem duge motke. Posle nekog vremena reče: "Izgleda bila noć i po, gospodin."
     "Jest, bila je", reče Gundalinu. "To je svakako bila." Posmatrao je kako građevine plove pored njega kao fragmenti snova, lišene korenova, zbog magle: kao da one putuju a čamac miruje.
     "Mlada dama, gospodin? Možda muž neočekivan?"
     Gundalinu se osvrte da ga pogleda, odmahnu glavom, smeškajući se. "Ne."
     "Onda premnogo san?"
     "Šta?" Zaćuta, sećajući se. Ovdašnjem narodu to je značilo drogu. Ipak, kad je razmislio, 'premnogo san' je bilo razumnije tumačenje nego išta što je on sam mogao reći o noćašnjim događajima. "Da. Tako nekako."
     Ovaj odgovor kao da je zadovoljio čamdžiju, koji zaćuta. Ćutao je i Gundalinu, čije otupelo telo se zgurilo i prepustilo ceptanju, bolno tražeći dozvolu da zaspi odmah, tu. Ali njegov um nije hteo da odustane, vezivao se za jedno, finalno saznanje proisteklo iz svih ostalih - on može uspostaviti vezu sa drugim sibilama i sibilima. Ono što mu se desilo na Jezeru Vatre nije bio izuzetan, neverovatan događaj. Potrebno je samo da zna ime te sibile. A on zna njeno ime... njeno lice, telo, njen svet... Magla kao da poče da dobija belu boju, poput snežnih polja... Luna.
     "Evo smo, gospodin."
     Trgnuo se, razbudio; dižući pogled, shvati da je maločas zadremao, da su stigli do Memorijalnog Luka koji označava granicu između gornjeg i donjeg dela Forzgejta, između ulica i kanala, kopna i mora. Ovde može naći prevozno sredstvo u kome će mu verovati na osnovu njegovog kreditnog broja, ili pristati da ga dovezu do njegovih vrata i sačekaju dok donese karticu da plati za vožnju.
     Čamac ovlašno bupnu o stubiće gata, vešto priveden. Čamdžija održa stabilnost dok je Gundalinu ustajao na noge.
     "Ne znam kako da ti zahvalim..." poče Gundalinu, ali čamdžija odmahnu glavom.
     "Ne treba, gospodin. Al' primi zato savet besplatan, od čovek koj' zna ovaj svet: pazi ko ti to uradio. Napune ti pamet sa premnogo njihov san, pa ne moš' misliš bistro više. To što ti prodaju nije sve istina i nije sve bezopasan. Paz' se dobro u ti krugovi." Ispruži ruku i sačeka da Gundalinu načini svoj nesigurni korak na čvrsto tlo.
     "Da", promrmlja Gundalinu neodlučno. "Da, paziću se..." Prihvati pruženu ruku; oseti nepogrešivo prepoznatljivi, iako skriveni obrazac u rasporedu čamdžijinih prstiju koji su rukovanje ovlaš prihvatili. Uzvrati jednako, i oseti toplo pojačanje stiska čamdžijine ruke. Već sledećeg trena bio je na gatu.
     "Blagoslov, gospodin", reče čamdžija. "Povlastica koju nema svaki dan. Voziti slavna osoba kao ti..." Odgurnu se od gata.
     "Čekaj...!" Gundalinu diže pogled, pokretom pokaza čamdžiji da se vrati. Onaj samo diže ruku u znak pozdrava, i čamac otplovi u izmaglicu.
     Gundalinu je ostao da gleda ćutke za njim, sve dok se čamac nije izgubio iz vida.