14. TIAMAT: Ngenetova plantaža

     Luna je stajala do kolena u blistavoj travi na brdu ispod plantažerove kuće, gledajući ka moru. Kušala je ukus svežeg daha proleća, osećala je kako povetarac provlači prohladne prste kroz njenu kosu i diže je poput krila. U jednom trenutku osetila se efemernom kao da je dete oblaka koje će sledećeg trenutka biti poneto da jaše na leđima vetra, na onaj način kako Tamis sada jaše na ramenima svog oca, dole, na plaži. Oduševljeni smeh i prodorno cičanje dopirali su do njenih ušiju; Ariel i Merovi su plesali oko njih dvojice, grabeći Ukresa za ruke a Tamisa za razmlatarane noge, moleći da se i njih dve isto tako voze. Osmehivala se, udišući duboko, utiskujući tu lepotu u svoj vid.
     Iza njih, more se krši o plažu, talas za talasom, opruženo ka severu i jugu do krajnjih granica njenog vidika: more teško, srebrnosivo, belokoso od pene, uznemireno masivnim priticanjem vode od topećih snegova. Ovde ono izgleda, i sad, hladno i neumoljivo; njegovi veći talasi, okeanski, gruvaju u strme zupčaste bregove koji marširaju dole, sve do vode, miljama, duž severne obale. Nekad su brda imala drugačije siluete, bila su pod glazurom snega, hvatala su i odbijala svetlost kao ogledala, a sad su kao polomljena sečiva noževa naspram bezbojnog neba sa mat-tonovima magle. Magla oko njih protiče u sve gušćim kovitlacima, tako da postaju samo dimna mrlja u zračnom vazduhu, san nadrealan i nedostižan...
     Opet je spustila pogled ka deci i njenom mužu: smeju se, trče, kovitlaju se preko plaže; i najednom svako pleše sa svojom senkom i oduševljeno viče, jer sunca su se najednom probila kroz maglu, donoseći pun dan, okružena prividnim oreolima u duginim bojama. Setila se svojih dana smeha na plaži - sa Ukresom; daleko odavde, davno; setila se sa nenadanom gorkom živopisnošću. Stoji nepomična, uhvaćena u teserakt, gleda njih, gleda kako se more rasvetljava i popunjava bojom iza njih. Ovaj sumorni severni okean nikad ne pokazuje ona bistra zelenila i plavetnila koja je ona viđala u morima Leta; mada je to, možda, samo zato što pamćenje učini da sva neba budu vedrija, i dugama prošarana, sve vode čistije, učini da sve boje jače zablistaju i zapanje čula, u onim savršenim osunčanim trenucima... Čak i ako ne postoji Dama Thalasa, Gospa čiji duh obasjava vode, ovo more svakim danom postaje sve toplije, a kopno sve zelenije. Preporod je. Svakim danom ovaj svet i njen narod čine po jedan korak prema boljem životu. Još jednom je duboku udahnula slobodni, nemirni vazduh, zadržala ga uživajući u ukusu soli i vlage i novih stvari koje rastu.
     "Luno", reče jedan glas blago, kao da govornik nije rad da narušava njenu usamljenost.
     Okrenula se, zahvalna za misao iza te uzdržanosti, i jednako zahvalna sudbini što Geja Džeruša Pala-Tion stoji iza nje. Na Džerušino prisustvo navikla se kao na svoju senku; biti bez nje značilo bi biti nepotpuna. "Gledaj ih", reče, pokazujući ka plaži. Džeruša je već gledala tamo; pratila je neozbiljno ponašanje onih dole, sa osmehnutom zavišću.
     "Drago mi je što si došla", reče Džeruša, osvrćući se da pogleda uzbrdo, prema kući. Trljala je podlaktice kao da joj je hladno, čak i na ovakvom danu.
     "A meni, što si ti pošla sa nama." Luna spusti šaku na Luninu mišicu ruke; bio je to nežan dodir kroz teške slojeve klijevske kože i džempera. Proučavala je lice druge žene kad se ova opet okrenula ka njoj; jasno se videlo da ova 'šefica pozornika' postaje druga žena - dozvoljava sebi da postane - pri svakom njihovom putovanju iz grada; lakša, smirenija žena. Džeruša izgledala kao da pripada ovim teritorijama, ovoj zemlji, obučena u grubu domorodačku odeću, tamne kose raspletene niz leđa ili upletene u kiku namotanu navrh glave kao kod ostrvljanki; isto tako i ona prestaje da bude Letnja Kraljica i postaje samo ljudsko biće, slobodna da neko vreme diše i razmišlja i prolazi kroz obrasce koji imaju značenje samo za nju. "Boravak na ovom mestu me, na neki način, isceljuje", reče ona, gledajući opet ka plaži, ka moru.
     Džeruša se okrete da gleda sa njom. "Da", reče. "I ja sam se svaki put osećala tako, kad sam bila Komandant policije." Uzdahnu, pogleda opet uz brdo. "Znala sam da Miroe muti nešto sa švercovanom robom. Ali najbolji momenti mog života, tokom više od pet godina, bili su uvek ovde, u posetama kod njega." Luna u tim rečima začu neočekivanu čežnju i gubitak iluzija.
     "A više ne...?" upita tiho.
     Džeruša je pogleda; odmahnu glavom, skloni pogled. Luna se već odavno pitala zašto Džeruša ovde ne provodi više vremena. Džerušin posao u gradu, sati provedeni u administriranju i konsultovanju, značili su zahteve bez kraja; odvlačili su je od ovog mesta, i od njenog muža, uzimali joj daleko previše vremena. Luna joj je često govorila da posveti više vremena sebi. Džeruša je uvek odbijala.
     Baci opet pogled ka Džerušinom licu, ka sve dubljim linijma na tom jakom profilu. Sada su bile ublažene osmehom dok je posmatrala dečicu. Život na svetu koji nije njen zavičajni, i četiri pretrpljena pobačaja - to se na Džerušu odrazilo. Luna je osećala stisnutost u svom srcu, i hladnoću u duši, kad god bi, gledajući jarcanje svoje dece, zamislila gubitak makar samo jednog. Opet pogleda Džerušu, i sad vide dubine tuge ispod površine tog osmeha; uvide iznenada, u potpunosti, sa strahom, koliko su Džerušini gubici oštetili i njen odnos sa njenim mužem.
     Ni Džeruša ni Miroe nisu svoje emocije poveravali drugima lako - ni bol, pa čak ni radost. Ali, jedini način da dvoje ljudi prožive čitav život zajedno jeste taj, da dele te stvari između sebe - ma kako one bolne, tajne, ili čudne bile. Što više svako od njih krije, porodica se utoliko više pretvara u usamljene strance koji žive paralelnim životima, svako slep za ma kakve potrebe osim sopstvenih...
     Nije shvatila da se pokrenula, da je pošla na suprotnu stranu od mora i od prizora muža i dece, sada već daleko odmaklih niz plažu, sve dok je Džeruša nije dodirnula po ramenu. Počela je da žmirka iznenađeno: pa, ona sad zuri ka kopnu, ka planinama... ka udaljenim očnjacima planinskih vrhova koji su još pokriveni snegom i ovijeni pramenjem lagano-plovećih oblaka. Pred njenim pogledom, oblaci kao da počeše da poprimaju oblik lica i šaka jedne žene, kose koja vijori oblačnobela naspram plavog okeana neba - onda ugleda i zvezde. Kao da izleću iz tih ruku, rasipaju se i proleću kroz kosu; dešavalo se u retkim, savršeno bistrim danima, da čovek ovde ugleda i nekolicinu zvezda, dovoljno blistavih da budu vidljive čak i na dnevnom nebu. Gledala je kako vizija u oblacima rasejava zvezde... i sećala se kako je videla, davno, druge zvezde, padalice, u drugoj viziji, iznad dalekih smežnih polja jedne daleke noći: brodove Hegemonije koji su pristizali dovodeći Skupštinu u završnu posetu Tiamatu, na poslednji Festival Zime. Sećala se da je pored nje tada bio Bi-Zi Gundalinu...
     "Luno?" Džerušin glas je povuče; oseti da je ruke druge žene čvrsto hvataju i zadržavaju uspravno, jer bile ju je zahvatila neočekivana vrtoglavica.
     "Jesi videla?" šapnu ona, očiju i sad uprtih ka planinama, ka nebu. "Dama..."
     "Šta?" Džeruša je žmirkala nastojeći da prati njen pogled. Ali formacije oblaka su tekle dalje, prolazeći kroz neke svoje mutacije, šaka razbacanih zvezda bila je već skrivena, i Džeruša ne vide ništa.
     "Ništa", promrmlja ona. "Oblaci... bili su divni. Navedoše me da pomislim na... druga neba." Izbegla je pogled Džeruše, koja se počela okretati opet ka njoj. Onda se iznenada opet zagledala Džeruši pravo u lice. "Džeruša - čula sam se sa Bi-Zijem."
     "Šta?" ponovi Geja Džeruša, sada više sa nevericom nego sa nerazumevanjem. "Sa Gundalinuom?" Taj je svjevremeno bio jedan od njenih inspektora; iz ljubavi je postao odmetnik, a ona je to posmatrala - usprotivio se zakonima Hegemonije i prekršio ih da bi pomogao Luni. Ali Džeruša mu je dopustila da se provuče, rastrzana podeljenim lojalnostima, njegovim ali i svojim... "To je nemoguće", promrmlja; a njene oči su molile Kraljicu da dokaže da nije nemoguće. "Kako?"
     "Pomoću sibilskog transfera. Postao je sibil..." Objasnila je, opisujući Džeruši sve što je zapamtila od onoga što je videla i čula.
     "Zašto je išao u Nakrajsveta?" upita Džeruša odmahujući glavom. "Zbog nekog policijskog slučaja? Raspoređen je na Četvrtu..."
     "To mi nije rekao."
     "Kad je to bilo?"
     "Pre nekoliko meseci."
     "I ti nisi rekla nikome?"
     "Nisam." Odmahnula je glavom, uklonila sa lica blede pramenove kose. "Nisam mogla." Okrenula se da opet pogleda ka plaži, gde su Ukres i deca zaokrenuli i pošli polako nazad. "Nisam mogla da kažem njemu..."
     "A-ha", reče Džeruša tiho.
     Luna je gledala kako se Ukres zaustavlja na pesku, maše gore ka njoj; crvena boja njegove kose buktala je na suncu. Digla je ruku za uzvrat, ali ne bez teškog pritiska u prsima. Ne mogu da prestanem da mislim o tome. Dala sam mu sve što sam mogla, Džeruša, sve što mi je bilo dato da mu dam..." Ali već nije videla lice svog muža, nego jednog stranca, kao one noći kad se našla u njegovom naručju... "Ali ne znam da li je to bilo dovoljno. Čak ne znam ni da li je uspeo da se spase. Od tad svakog dana, baš svakog, razmišljam o njemu." Oseti da joj se lice zacrvenelo. Isto tako, iz noći u noć uznemirava je sećanje na poslednje reči njegove, kvari joj san, baš kad joj je san tako očajnički potreban...
     "Znači, ništa više nisi čula?"
     "Ništa." Odmahnula je glavom. "Ne znam kako da doprem do njega... niti kako me je našao. To je nešto što, po pretpostavci, nije izvodljivo."
     "Znam", reče Džeruša bacajući polunamršteni pogled ka svojim stopalima. "Do vragova. Rado bih imala neki odgovor." Uzdahnu. "Ali, radujem se što si mi rekla." Opet se susrete sa Luninim pogledom, i setno se nasmeši. "Ako će iko preživeti, on će. Dala si mu dar opstanka, pre nego što je otišao sa Tiamata."
     Luna skloni pogled, nesigurno.
     "Bio je to dobar čovek, jedan od mojih najboljih. Ali bio je krut. Zbog ponosa, krt, lomljiv. Ono što mu se desilo kad su ga nomadi oteli ubilo bi ga, da mu ti nisi pokazala nešto jače u njemu samom. Ja sam mu vratila karijeru. Ali, ti si mu vratila život. Načinila si ljudsko biće od njega." Njen osmeh se proširi. "Bogovi, trebalo je da čuješ kako taj čovek govori o tebi. Nisam mogla verovati svojim ušima."
     Luna se okrete, zausti da nešto kaže.
     "Luno!" Ukres se stvorio pored nje, neočekivano, privukao ju je blizu sebi i poljubio. Osetila je njegove ruke kako je okružuju, toplinu i jaku rashlađenost njegove kože, jaki miris sunca i znoja. Digla je pogled ka njegovim očima, zelenim poput nove trave, ka njegovoj crvenoj kosi koja se njihala na vetru kao plamen; ka tom zgodnom, smirenom licu koje joj je bilo dobro znano koliko i njeno sopstveno. Pribila se uz njega, u solidnu realnost njegovog zagrljaja, videći kako Džeruša, gledajući njih dvoje zajedno, dobija zamišljeno neangažovan izraz lica. Luna pogleda prostranstvo pučine, puštajući da joj ono toliko ispuni oči da naposletku nije ništa drugo videla; pokuša da zamisli da nikad nisu pošli sa svog arhipelaga, da nije bilo izgubljenog vremena, ni rastavljanja, nikakvih gorkih tajni između njih.
     "Mama! Mama!" Priskočili su im blizanci, i mala Merovi - ne baš ni tako mala, podseti se Luna, spuštajući pogled ka devojčinom lepom, pegavom licu i kosi koju je vetar razbacivao. Pa, niko od ovih nije više tako mali. Blizanci je, gurajući se ko će prvi u zagrljaj, već udaraju glavama u prsa. Obuhvatila ih je rukama, usidrena njihovom toplinom i nepitajućom ljubavlju... otresala je sa sebe ono nesaznatljivo, nemoguće, minulo - ono što više nije opcija.
     "Mama, vidi, naš'o sam karbankl!" Tamis podiže u vazduh jedan od blistavih, krvavo crvenih kamenova kakve je more ponekad nanosilo na tiamatske obale: karbankl, poznat i kao mrkocrveni granat ili alem, poludragi kamen za koga su zimci tvrdili da je dobio ime po gradu, ili grad po njemu. "A vidi naše školjke!"
     "Ja sam našla jednu kao što je tatina, on će mi napraviti sviralu!" Ariel je mahala ispred Luninog lica vitkom, jako izduženom spiralom blede biserne boje.
     "Ne, ej! To je moje!" povika Tamis. "To će biti moja frulica! Ja sam je naš'o!"
     "Obećao sam Arieli", bunio se Ukres, sa malenim prizvukom ogorčenja. "Ti sačekaj."
     "Pa ako je on naš'o, njegova je", reče Luna razdvajajući male ruke koje su se borile. "Ti ćeš naći drugu, Ariel, pa će biti tvoja. Moraćeš da sačekaš."
     "Neću!" Ariel poče mahati glavom žestoko. "Oću moju sad!"
     "Daću ti da sviraš na mojoj", progunđa Ukres, podižući vrh njene donje vilice. "Možeš upotrebljavati moju."
     Zapiljila se gore u njega, sa osmehom koji je izgrevao kao sunce, a Tamisov osmeh naglo popusti i nestade. Luna ga pipnu po ramenu, da mu odvrati pažnju i uteši ga. "Da vidim šta ste još našli."
     "Evo, za tebe..."
     Nasmejala se i izvela očekivane uzvike divljenja - ooooo! - prihvatajući šake i školjke, sa zadovoljstvom koje je, najednom, bilo od srca; odbila je da sluša glas prošlosti koji je i sad izgovarao njeno ime, dozivao je, negde unutar vesele buke sadašnjosti.
     "Vidi, vidi, šta tu sve nema!"
     Luna pogleda preko ramena, čujući glas svoje babe veselo pušten da isprednjači uzbrdo, od zaliva. Bakica Klirvoter i Bora Klirvoter dolazili su polako, ali odlučno ka društvu okupljenom na kosini brda; Miroe je stupao uz njih kao njihov domaćin i vodič. Ona vide njihovu lađicu, čije opušteno jedro je lepetalo na vetru, dole kod gata; začudi se činjenici da nije primetila njihov dolazak, iako ga je Miroe, očito, primetio, čak odozgo, iz kuće, dakle sa mesta znatno udaljenijeg. Deca su, kao naglo jato, napustila Lunu i pojurila da pozdrave dodatnom veselom galamom to troje pridošlica.
     Luna se smeškala gledajući ih, na trenutak zamišljajući da gleda sebe i Ukresa. Vide u očima svoje babe refleksiju zadovoljstva te dece; a u Bori Klirvoteru, koji je stajao pored bakice, vide svog dedu, onog koga se više nije mogla jasno setiti, a koji je umro od groznice kad je ona imala samo tri godine. Još ju je zapanjivao prizor bakice sa licem devojački veselim, duhovno onoliko udaljene od iscrpljene starice koja je svojevremeno došla u Karbankl koliko je ta, tadašnja bakica bila udaljena od Lunine uspomene o njoj. Kapela Dobraventura je učinila obema uslugu kakvu ni zamišljati nisu mogle, onog dana kad je dovela Luninu baku u grad; Luna se u sebi nadala da će ta činjenica doneti starešini Dobraventura razočarenje jednako bolu koji je tada zadala ona njima.
     Bilo joj je teško poverovati da je tek uz pomoć jedne zimkinje vatra života nanovo zaplamsala snažno u bakici. Ali, tokom godina Luna je našla da mnogi provincijski zimci imaju više bliskosti sa letnjacima nego sa stanovnicima Karbankla.
     "E-hej, đavo da me nosi!" reče Bora Klirvoter zureći sa nestrpljenjem dobričine preko glava dece. "Vidim da si napravio još nekoliko 'cvetova na vetar' na ovoj tvojoj šašavoj plantaži, Miroe Ngenet." Izmahnuo je rukom ka vetrenjačama na vrhu brda iza njih. "Sramota, zaista, kad čovek pomisli da je nekad bila per-fekt-na..."
     "Nju je pokretao teški ljudski rad, i jedna skupocena uvozna pogonska jedinica, nekad, Klirvoteru, kao i tvoju plantažu, i ti to znaš", zabrundao je Miroe. Usne su mu se povijale uglovima nagore, ispod debelih žbunastih brkova. "Postižemo dvostruku proizvodnju uz prepolovljene troškove, uz pomoć ovih vetrenjača i generatora i destilerije, a moji radnici su zato oslobođeni da se uče novim zanatima u fabrici..."
     "Hmmm-blm. Zvuči kao gomila sveže bal..."
     "Boro!" preseče ga bakica. "Pazi kako se izražavaš pred decom."
     "Dobro, srce moje", progunđa on, naglo izduvan. Nije se više bunio. "Al' đavo da me odnese ako 'oću išta više da čujem o kojekakvim novim fabrikama, novim zanatima i gradovima, novoj galami, novom smradežu, i o onom bednom popišanku Kirardu Setu... Opet me spopao, misli da mu prodam plantažu da zida na njoj. Kad se sastavljao njegov genetski kod, izgleda da se mnogo nesrećno istumbao. Pravo prolaza još mogu da mu trpim, dok mi dobro plaća..." Pogleda Lunu, a ona se nasmeši. "Al' ne očekuj da ti se za to zahvaljujem. Rekao bih da će da bude vruć dan u paklu pre nego što on dotakne makar i jedan dalji santimetar moje zemlje nekakvim 'progresom'. To samo preko mene mrtvog! Je l' tako, ljubavi?" Bakica klimnu glavom; njeno lice bilo je ogledalo njegove odlučnosti. Jednom rukom ju je obgrlio, a onda se tiho nasmejao kad ga je pljesnula po šaci zbog tako 'slobodnog' ponašanja.
     "Ponašaj se kako tvojim godinama dolikuje! Vidi ti njega! Matori klijevski bik!" reče ona, sa osmehnutim očima; uspevala je, nekako, da klizi sve dublje u njegov zagrljaj odgurujući ga neprestano. Dobila je još zagrljaja i primila još školjki iz šest malih šaka.
     "A, to jesam, znaš da to jesam", huktao je on u njeno uvo. Zatim se zakikotao kao devojka. "Gde ti je onaj moj nećak, i gde je tvoja majka?" reče spuštajući pogled ka Merovi koja se njihala napred-nazad i vukla ga za ruku.
     "Nisu mogli da dođu", reče ona, ostajući bez osmeha zato što se setila toga.
     "Zašto nisu?" Digao je pogled, brižan. "Je l' ga tol'ko muče leđa?"
     Luna stisnu usta i klimnu glavom. Nevolje Danakil Lua sa leđima toliko su se pogoršale, da više nije mogao da hoda uspravno. Put obalom, čak i motornim brodićem, bio je previše dug i naporan; zato su njih dvoje ostali u gradu.
     "Ali bližimo se trenutku kad ću moći da mu pomognem", reče Miroe. "Finoća rada u našem alatničarstvu druge generacije stalno se poboljšava. Uskoro ćemo moći da proizvedemo hiruršku opremu koju moram imati; a kad je budem imao, postoji jedna korektivna operacija, relativno jednostavna..."
     Bora frknu zgađeno. "Lažne nade! Zašto mu davati lažne nade? Ne možemo samo za jedan vek da napravimo nešto za šta je strancima trebalo mnogo vekova! Treba da pustimo da stvari idu kako idu, i da se pomirimo s tim." Mahnuo je rukom i okrenuo se na drugu stranu, pokazujući da je sa svima njima 'završio'. Džeruša se, pored Lune, ukruti; a Luna se seti njenog neuspeha da rodi ijedno dete, i činjenice da nova tehnologija nije došla na vreme da promeni to.
     "Ma nemoj!" povika Merovi uvređeno. "Mom tati će od toga biti bolje!"
     "Naravno da hoće!" odreza Miroe, čije dobro raspoloženje je nestalo kao dim.
     "Ako bude volja Damina", završi bakica, tapšući Merovi po glavi, sa strogom odlučnošću.
     Luna skloni pogled od njih, protrlja podlaktice unutar labavih rukava svog džempera. Ukres pored nje prevrte očima i zabi pesnice u džepove platnenih pantalona. "Boginjo! Ovaj je gori od letnjaka", promrmlja, tako tiho da ga je samo ona čula.
     "Mama! Ajde s nama da nađemo još školjki!" Ariel je vukla Lunu za ruku, gledajući netremice gore ka njoj, sa blistavom oduševljenošću.
     Luna ju je zagrlila, osmehujući se. "Ug, ja... hm..."
     "Luno, treba da razgovaram sa tobom o našim najnovijim studijama o merskim pesmama. Ponestaje mi inspiracije, treba mi input." Miroe ju je uhvatio očima, i naginjanjem glave pokazao prema kući, u kojoj su već proveli pola dana diskutujući o novim načinima da se letnjaci podstaknu da prihvataju novu tehnologiju koja im maltene iz dana u dan menja život.
     "Ajde, mama." Tamis ju je povukao za drugu ruku.
     Luna je osećala da joj se usne stežu, videla srebrnu dužinu plaže koja čeka, osećala je kako je vuče potreba njene dece, ali i Miroeva potreba. "Pa ne mogu baš sad..."
     "Mama! Obećala si..."
     Luna se namrštila, uhvaćena u mengele uskraćenosti koje su se stezale.
     "Pola jutra se igrate sa mnom", reče Ukres. "Možete sad malo i sami da potrčite po plaži. Napravite grad na pesku, kao Karbankl..."
     "Ali mama je obećala..."
     "Deco, idete sad sa nama", reče bakica, pristupajući napred da ih otkači od Luninih ruku. "Niste se šetali ni sa nama, a vaša majka ima poslove koji se moraju uraditi", bez obzira šta ja mislim o tome, govorile su njene oči, "kao i njena majka pre nje, pa i ja u moje vreme. Ali sad imam vremena da šetam bosa po pesku! Idemo, Boro..." Jednim trzajem glave obezbedila je njegovu podršku. On je poveo Merovi za ruku, a baka je povukla Tamisa i Ariel, upola nevoljne, niz brdo. "Mama...!" dobacio je Tamis glasom žalbe, još jednom, poslednji put.
     "Niko ne meša vodu u pregradama! Tvoja žetva morske trave ima da istrune, Miroe Ngenet!" Bora je mahnuo rukom prema pustim poljima. "Kad pomrete svi od gladi onda šta će vam sva ta tehnika?"
     "Ja sam to automatizovao", uzvrati Miroe sličnim dovikivanjem. "Mehanizmi za komešanje vode, a pokreće ih vetar. Brigaj se ti za tvoju žetvu!"
     "Šta kažeš, automati?" doviknu Bora, ali Miroe se već okretao odatle, izmahujući rukom zgađeno.
     "Na jug idite, oko zaliva!" povika Džeruša. "Prekjuče je bila oluja. Biće divnih školjki duž zaliva. Moguće je da čak nađete maglene ahate!"
     "Da l' ćemo videti mere?"
     "Ne tako kratko vreme posle oluje..." Luna im je mahnula rukom; bio je to gest za 'doviđenja', ali sa pola srca i pola volje. Okrenula se da ih ne gleda, oči su je odjednom zapeckale. "U redu, Miroe", reče ona nekazanom izvinjenju u njegovim očima, "da popričamo o merima."
     Ukres uđe u korak uz nju, čim su pošli uz brdo prema kući. Miroe ga pogleda. "Ne verujem da je to tvoja oblast ekspertnosti, Svetlohodni."
     Ukres se malo namršti. "Studirao sam pesmu mera, i mislim da sam možda našao ključ za..."
     "Džeruša, zašto ga ne odvedeš do fabrike?" reče Miroe pokazujući rukom ka suprotnoj strani zaliva.
     "Fabriku sam video. Hoću da razgovaram o merima."
     Miroe se naglo okrete da se suoči s njim. "Posle onog što si im učinio, nemaš prava."
     Ukres stade kao ukopan, i Luna vide pustoš u njegovim očima, pustoš od koje one ostadoše prazne kao smrt. Pogleda i Miroea, koji je zurio pogledom crnim i tvrdim poput kremena, i ne reče ništa, ne učini ništa, dok je prošlost disala na njih hladnim dahom Zime. Nastavi za Miroeom uzbrdo, gledajući oblacima natovarene, daleke planinske vrhunce. Ukres ne pođe za njima.

     Ukres ih je gledao dok nisu izmakli iz domašaja njegovog glasa. Geja Džeruša je još stajala uz njega; pitao se zašto nije sasvim sam. Najzad je duboko udahnuo i okrenuo se ka njoj. "Zašto ne učiniš da bude jednoglasno?" reče on.
     "Zato što ne verujem da si to zaslužio", odgovori ona, uzvraćajući na njegovo gledanje u oči jednakom merom.
     "Zašto nisam?" Opet je sklonio pogled, osetio da ga nešto iznutra gricka poput mnoštva crva. "Klao sam mere za Arišku, da bi ona mogla da prodaje vodicu života, a i nas dvoje da ostajemo mladi. Radi toga smo vršili genocid. Znaš šta sam radio; videla si šta sam radio; isto tako, video je i on. U pravu je. Kriv sam."
     Gledala ga je nekoliko dugih trenutaka ćutke. "Nisi ti..." reče najzad. "To je bila Arienrod. Ti si bio samo dečak. Nisi mogao da se usprotiviš ravnopravno ženi kao što je bila ona. Ona je sto pedeset godina uvežbavala kanibalizam duše. Malo je falilo da satre sve nas."
     Njegove ruke se stegoše. "Priznaj mi malo veće sposobnosti. Znao sam šta radim. To si verovala kad si me, kao zapovednica policije, onoliko mrzela."
     "Mrzela sam Starbaka, Kraljičinog koljača, baš kao i Kraljicu. Nisam poznavala Ukresa Svetlohodnog, a ni Lunu Svetlohodnu, u to vreme. Mislila sam da ih poznajem, ali varala sam se." Odmahnula je glavom. "Bila sam plavanka, i verovala sam da umem dobro da ocenim karakter čoveka... pa, to verujem i sad. Luna mi je pričala da nikad ranije nisi bio ono što si za Arienrod bio, i da po njenom mišljenju nikad više nećeš biti takav. Verovala sam u nju zato što nosi trolist. O tebi nisam bila tako sigurna. Međutim, bila je u pravu. Znam te, evo, već blizu deset godina. Ti si dobar čovek."
     Pogledao je za Luninim leđima koja su se udaljavala, osmotrio Miroevo visoko, plećato obličje koje se nadnosilo nad nju, pored koga je izgledala sitna i lomna. Onda opet pogleda Džerušu, odjednom - po prvi put u njegovom pamćenju - neuplašen da joj pogleda u oči. "Hvala", reče konačno, tiho.
     Klimnula je glavom. "Nema na čemu."
     Pogledao je opet ka Miroevim odlazećim leđima. "Ali on se za deset godina nije predomislio."
     "Između ostalog, i to sam saznala", reče ona. "Nije lako dopreti do tog čoveka."
     Ukres je čuo gorko razočarenje u tim rečima, i poželeo, najednom, da posegne rukama ka njoj. To nije učinio, zato što je neki deo neopipljivog oklopa njenog muža lebdeo i oko nje. "Kako da ga navedem da me bar čuje? Postoji li način?"
     Premeštala se s noge na nogu, očiju zamišljenih. "To je odlučan čovek; ubeđen i preko mere da je uvek on u pravu, i neće ga biti lako razuveriti... Ali, respektuje odlučnost kod drugih ljudi." Ona ga opet pogleda. "Ako hoćeš da mu saopštiš svoje ideje o merima, idi i učini to. Ne dozvoli mu da te ućutka. Ostani čvrsto pri svome." Spori osmeh poče na njenom licu. "Isplati se pokušati. Tako sam ga ja naterala da prizna da me voli."
     Ukres se nasmeja; klimnu glavom, a njegov osmeh poče opet bledeti. "Važi. Tako ću." Baci pogled prema kući. "Ideš li i ti?"
     Odrečno je mahnula glavom, pogledala ka plaži gde se mala grupa mladih i starih okupila oko praiskonskog posla iskopavanja svakojakih čuda iz peska. "Ja ne. To je tvoja bitka, ja bih samo smetala." Poče protezati ruke. "Za promenu, jednom ću i ja na plažu." Osvrte se da ga još jednom pogleda. "Srećno", reče mu, i ode dugim koracima niz kosinu zatalasane slanotrave.
     Ukres ju je gledao još koji trenutak, dok nije shvatio da nije stvarno zavidljiv, a onda se poče penjati uz brdo. Kraci desetak vetrenjača oblikovani u stilu 'elise za vetar' vrteli su se gotovo nečujno iznad njega, razasuti iznad zemlje kao nadrealno cveće, pretvarajući nemirnu energiju vetra u energiju koju će ljudi moći da koriste, da bi se voda neprekidno kretala u zasadima gajene morske kose, da bi bilo elektriciteta za svetlost i pogon u sve široj grupi proizvodnih postrojenja koju je Ngenet doziđivao na suprotnoj strani svoje male luke. Oko te 'fabričke zone' nicalo je selo, u kome su se nastanjivali, sa porodicama, zimci radnici; kuće zidane u starom stilu i starim metodima, da bi se obeležio život u novom stilu.
     Stigao je do kuće vlasnika plantaže, koja je ležala na kresti brda kao džinovska mogila; bila je to solidna tvorevina, vekovima stara, od kamena i drveta. Podsetila ga je na kuće njegove mladosti, i na činjenicu da dva naroda ovog sveta, zimci i letnjaci, imaju zajedničko kulturno i duhovno nasleđe baš zato što su im i problemi opstanka isti. Zapita se zašto to tako lako zaboravljaju. Perverznost je svih ljudskih bića, da svoju ljudskost zaborave tako lako, a svoje gorke uspomene čuvaju i neguju tako dugo...
     Ušao je kroz teška vrata sa gvozdenim šarkama, i zatekao Miroea i Lunu kako sede oko niskog stola po kome su bili rašireni mnogi rukom pisani dokumenti; oko njih je bila nelagodna mešavina svakojakih vrednih predmeta vantiamatskog porekla i zdepastog, tupog tiamatskog nameštaja, koja je davala ovoj kući jedinstveni personalitet.
     Digli su poglede ka njemu, Luna sa iznenađenjem a Ngenet sa nečim bližim gnevu. "Šta hoćeš?" zapita on.
     "Da saslušaš moje ideje, Ngenet." Ukres stade uspravnije, i podboči se rukama o kukove. "Žmuri ako moraš, ako ti je muka da me gledaš. Ali čuj šta imam da kažem."
     Ngenet se ukoči, bacajući pogled ka Luni. Ali Lunin pogled bio je uperen Ukresu u oči, sa mešavinom ponosa i hitnosti, i govorio mu je da je ovaj postupak prava stvar. To pojača njegovu odlučnost.
     Seo je pored njih kao da ga je neko pozvao, tako da su sad bili troje - Damina sreća, reče on sebi sa uštinućem ironije. Ngenet je još jedan trenutak proučavao Lunino lice, onda otklonio pogled sa, činilo se, rezignacijom. Samo za trenutak opet pogleda Ukresa i zažmuri, namerno. "U redu", reče, "slušam."
     Ukres duboko udahnu, nalazeći da je neočekivano postao centar pažnje. Skloni pogled, zagleda se u vatru koja je gorela u kamenom ognjištu iza Ngenetovih leđa. "Još dok sam bio dečak na ostrvima, imao sam običaj da sviram u flautu..." Dotače kesu za opasačem, u kojoj je nosio svoju sviralu od školjke. "Znam sve stare pesme koje su svi pevali... ali izvođene na svirali zvučale su drukčije. Podsećale su me na pesme mera, po načinu kako su konstruisane, po tembru, po intervalima između nota i tonskih klizanja. Tad nisam znao terminologiju niti razumeo odnose..." Osmehnuo se licu Lune, koja ga je posmatrala; uspomeni na to drugo vreme, njihovom izgubljenom svetu. "Ali moje uši su znale. Onda sam došao u grad, i..." i Arienrod me je našla "i dobio pristup tehnološkim podacima koje su nam stranci davali, pa sam počeo sa učim matematiku muzike. Naučio sam da ono što sam smatrao samo instinktom, divnom bukom, zapravo predstavlja matricu, mrežu međuodnosa, u kojoj svaka nota ima svoju rezonantnu talasnu dužinu, precizno postavljenu u odnosu na sve druge..."
     "Pa?" reče Ngenet nestrpljivo.
     "Pa, nastavio sam da studiram relacije između merskih i naših pesama, čak i note u tonskim kutijama koje smo nosili radi prelaženja mostića u Dvorani vetra. One su, zapravo, bile iznenađujuće slične." Vide da se Luna iznenađeno uspravlja. Pogledala ga je čudno. Nije uspevao da pogodi šta joj je sad na umu. Prinudi sebe da otkloni pogled, da ništa ne pita, da kaže šta ima dok to još može.
     "U čemu je suština?" reče Ngenet oštro. "Nemoj me zamajavati." Njegovo lice, ionako izbrazdano od dejstva vremenskih prilika, sad se još namračilo linijama mrštenja; njegove tamne, nadsvođene oči bile su još nemilosrdne i hladne kao vetar. Ngenet je bio poslednji pripadnik jedne porodice stranaca koja se u dalekom arhipalagu pridružila Tiamatovcima i prihvatila njihovo državljanstvo; opsesivno je voleo ovaj svet i sve njegove delove. Trudio se da na svojoj plantaži zaštiti mere od kraljičanskog lova. Ali Arienrod je poslala svog Starbaka baš na njegovu obalu, pri kraju Zime, radi još jedne, poslednje, ilegalne 'žetve'. Tog gorkog dana njihove razasute sudbine dovedene su do međusobnog sudara, na tom jezivom komadu plaže, jednim stiskom pesnice Snežne Kraljice. Niko od njih se tada nije izvukao bez ožiljaka.
     Ukres pogleda Lunu, vide u njenim očima odraz svog naglog bola. Prelivajuće boje u tim očima bile su kao uspomene, treperave refleksije na površini vode. On proguta tvrdi čvor svog neočekivanog jada. "Ovaj... suština... suština je da po mom utisku nedostaju pojedini segmenti merske pesme. Neki delovi su tu, uklapaju se u određene obrasce koji imaju dovoljno smisla da budu delovi neke veće celine. Ali postoje i praznine..." On je pre nekoliko godina počeo da razgovara sa Lunom o Ngenetovom radu, u početku verovatno zbog nečeg nalik na mazohističku krivicu. Ali iz njegove potrebe da okaje grehe rodilo se jedno čistije, izdignutije interesovanje za mersku pesmu, nova radoznalost u pogledu njihove muzike i muzike uopšte.
     Proučavao je zabeležene podatke sve dok nije bio siguran da pesme koje meri pevaju predstavljaju nešto sasvim odvojeno od jednostavnog tonalnog jezika kojim se služe za međusobnu komunikaciju. Trake su bile pune kompleksnih, gotovo neodgonetljivih nizova tuđinskih zvukova, koji su ponekad trajali satima. Ali to su bile pesme u pravom smislu reči; svaka merska kolonija imala je svoju posebnu, distinktnu i nepromenljivu pesmu koje se pridržavala, ne prihvatajući od drugih kolonija drugačije pesme. Ali unutar svake kolonije bilo je više proširenih porodičnih grupa, i svaka je izvodila tu istu pesmu sa izvesnim nijansama, koje su odrasli prenosili svom malobrojnom potomstvu tokom dugog vremena - mnogo generacija po ljudskom računanju vremena. Uklopljene u jedno, te podvarijante su davale nešto veće, jedan obrazac koji je Ukres tek poslednjih nekoliko nedelja počeo da sluti.
     "Proučavao sam tvoje snimke, crtao sam karte tih melodija, i meni se čini da su meri zbog... pokolja, koji ih je desetkovao iznova i iznova, možda zaboravili pojedine pasaže te muzike, ali i smisao celine. I kad stranci odu, meri se razmnožavaju sporo; treba im najmanje sto godina da dostignu raniju brojnost. Ne bi bilo iznenađujuće ako su pojedini delovi njihove pesme izgubljeni zauvek. Ali, ako bismo mogli nekako rekonstruisati ono što nedostaje, mogli bismo možda i razumeti mere, i možda im vratiti neki deo onog što su izgubili."
     Ngenet se polako nagnuo napred. Ukres odjednom shvati da su oči tog starijeg čoveka otvorene, širom, i uprte u njega... da čekaju njegov pogled. "To ima smisla", reče Ngenet polako, kao da mu to priznanje zadaje bol.
     Ukres se ugrize za jezik, pa se osmehnu. Pogleda ka Luninom licu, ka očaranosti i poštovanju i, najednom, neospornoj ljubavi koju tamo vide. Njen osmeh se raširi.
     Ngenet se nasloni na teški, masivni sto. Šake je isprepleo; zglavci na njegovim prstima bili su kao čvorovi u drvetu. "Pogledaj ovo što ovde imamo. I ispričaj mi ponešto o tvojim metodima - kako si došao na ovu ideju? Imaš li podatke sa sobom?"
     "Mogu ih dobaviti." Ukres ustade, jedva uspevajući da poveruje da je čuo takve reči od Ngeneta, da je njegov govor saslušan, posle toliko godina življenja pod Ngenetovim neizrečenim bojkotom. Ukresovo usamljeničko istraživanje trajalo je, činilo mu se, večnost; tragao je za ključem koji bi mu dao pristup u taj zajednički rad Lune i Ngeneta - i nadu, makar i malenu, da jednog dana neće videti mržnju i gađenje, sažaljenje ili bol, u očima svih koji znaju istinu... pa ni u svojim sopstvenim... niti u očima svoje žene.
     Oklevao je, onda začuo lavež pasa i uzbuđene glasove dece koja su se približavala kući.
     Ustade i Ngenet, na čijem licu se opet videlo nezadovoljstvo zbog smetnje; ali ovog puta njegov pogled je otišao ka prozorima, ka onome što je pretilo da ih prekine u poslu.
     "Mama! Mama!" Kroz ulazna vrata nahrupila je Ariel, zajapurena, bez daha, i jedva uspela da zakoči - ne bez klizanja petama po podu - na vreme da izbegne naletanje na sto ispod prozora. "Ćale!" dodala je, više kao da dopunjava, videći da u toj dekoncentrisanoj grupici stoji i njen otac. "Mi našli mere!"
     Blago iznenađenje ispuni Ngenetovo lice, na trenutak zamenjujući nezadovoljstvo zbog prekida posla.
     "Ako ste videli, mere, to je dobar znak, Ari", reče Luna, ustajući, "ali, mi..."
     "Na rivi! Na rivi!" povika Ariel. U kuću su ulazili još neki. Ukres se okrete videći da ulazi Džeruša, čije su teške čizme trupkale po drvenom podu, i da u rukama nosi nešto teško, veličine deteta. Sav se preseče, onda uvide da preostalo dvoje dece idu uz nju. "Mrtve!" nastavi Ariel. "Ali, vidi, našli smo bebu..." Strelovito je pohitala nazad do Džeruše, nadnela se zaštitnički nad to zamotano stvorenje koje je Džeruša držala u visini njenog lica, zagledala se jako raširenim očima u njega i počela ga gladiti blagim pokretima.
     Ukres je ostao na mestu gde se našao, iznenada sasvim lišen snage, kao da je to u Džerušinim rukama neko od njegove dece; ali Luna i Ngenet prođoše pored njega. Gledao je kako prilaze Džeruši; njihov malopređašnji razgovor sasvim su zaboravili, a i njega isto tako. Ngenet reče deci da se sklone, i deca poslušno odstupiše, impresionirana njegovom iznenadnom pažnjom.
     "Još živo...?" reče on, i sam nađe odgovor prelazeći iskusnim šakama preko mladunčeta mera i zagledajući to malo, nereagujuće lice. Ngenet mu otvori jedno oko, a merić malo zacvile; od tog slabašnog končića zvuka Ukres se sav ohladi iznutra. Pogleda na drugu stranu; njegove šake se prisetiše mekane kadifene teksture njihovog gustog krzna; želeo je da krene napred, da stane uz ostale, ali bio je nemoćan da to učini, nemoćan i neprimećen i neželjen...
     "Našli smo i jednu odraslu ženku", reče Džeruša, "ali bila je već mrtva."
     "Šta ju je ubilo?" upita Ngenet. Ukres pogleda ka njima, vide da Luna posmatra njegovo lice, i opet brzo otkloni pogled.
     "Ne znam." Džeruša odmahnu glavom. "Nisam primetila ništa nenormalno. Oluja, možda..." Meri nisu imali prirodne neprijatelje, izuzev svojih tvoraca.
     Ukres otpusti dah. Džeruša ga pogleda kao da je osetila njegovu reakciju; tek tad on uvide da je očekivao da čuje kako ga Džeruša proziva po imenu i okrivljuje.
     Ngenet slegnu ramenima, dižući pogled ka Bori Klirvoteru i baki koji su ulazili u kuću. "Ili paraziti, ili loša hrana... ali kolonija se obično brine o svom članu koji je u nevolji. Naći samo dvoje, ovako same, to je prokleto retko. Takođe, naći mladunče, u ovo doba u Velikoj godini..." Pružio je ruke da preuzme mladunče iz Džerušinih ruku, ali ona se usprotivi, njišući se polako, maltene nesvesno, s noge na nogu, kao majka kad ljulja svoju bebu. Ngenetov izraz lica se promeni, i on opusti ruke. "Možda ih je oluja rastavila od ostalih. Ili, može biti..." Odmahnuo je glavom. "Ne razumem ovo. Ali mladunče će umreti od gladi pre nego što padne noć - da i ne govorimo koliko bi nam vremena trebalo da nađamo tu koloniju - ako ne počnemo odmah da ga hranimo." Pođe ka jednim bočnim vratima iz sobe, već dozivajući nekoga u kuhinji.
     "Da li bi kolonija prihvatila siroče?" upita Luna, pomno gledajući klonulu glavicu oslonjenu na Džerušino rame.
     "Pa, nikad ranije nisam naišao na sasvim usamljenog mera", reče Ngenet. "Saznaćemo." Meri silom odvojeni od svoga roda umirali su uvek, bez izuzetka, ali on to sad ne reče. Zastade, tek toliko da saopšti uputstva iznenađenoj kuvarici koja se pojavila na vratima i da je pošalje u potragu za nečim što bi mladi mer mogao jesti.
     "Šta ako meri ne žele da im se njihova beba vrati, ujka Miroe?" reče Tamis, očiju tamnih od brige, gledajući merića. "Da li će on da ostane sasvim sam? Ko će da ga pazi?"
     Ngenet pogleda dečka, sa osmehom koji je razlamao ljušturu njegove preokupacije. Ngenet je celog života proučavao mere, ali je i sad znao malo šta konkretno o njihovom društvu, o načinu kako su uspostavljali, ili ne uspostavljali, odnose; o njihovim običajima u odgajanju mladunaca. "U tom slučaju čuvaćemo bebu ovde. Ali, o tome se možemo brinuti kasnije. Prvo da nam ona bude jaka i zdrava."
     "'Oće beba da ozdravi?" upita Merovi, gurajući se neodlučno napred iako ju je baka blagim pritiskom zadržavala.
     "Učinićemo najbolje što možemo da joj pomognemo", reče Ngenet blago. To nije bio stvarno odgovor na Merovino pitanje. Ukres vide sumnju u njegovim očima i spoznade ispod nje tamni tok zabrinutosti. Ngenet opet poče pipati malog mera, koji se nije micao. Oduvek se on borio za merski opstanak, sa upornošću koja bi mu donela deportaciju da mu nije donela ljubav i popustljivost zapovednice hegemonijske policije.
     "Miroe", reče Luna maltene neodlučno, ne skidajući pogled sa merića. "Ako ovu malu možeš da spaseš i odgajiš... to bi mogao biti put da uspostavimo vezu sa ostalima. Možda bismo na taj način lakše doznali..."
     Ngenet prenese pogled sa Luninog lica na Džerušu koja je njihala merića u naručju. "Setio sam se ja toga mnogo pre tebe", reče, sa neočekivanim osmehom. "Idemo..." Klimanjem glave pokaza ka jednim vratima. Ostali pođoše za njim.
     Ukres ih je ispratio pogledom, i sad stojeći na istom mestu kao ukopan, nesposoban da krene za njima. Ariel se vrati sama, gledajući ga radoznalo. "Ajde, ćale!" Pređe preko sobe i stade uz njega."
     On je zagrli i zadrža uz sebe jedan trenutak.
     Izmigoljila se i povukla ga za šaku. "Dođi, tata, da pomogneš merčetu..."
     "Ne mogu, Ariel", prošaputa on, tako tiho da je i sam jedva čuo. "Ne umem ja to." Oslobodi ruku iz njenog stiska i zaputi se ka vratima kuće. Iziđe bez ijedne dalje reči, i zalupi vrata za sobom.