17. ČETVRTA: Nakrajsveta

     "Dobre vesti, Rid. Dobili smo dozvole za ulazak." Gundalinu je te reči uputio tako da su letele ispred njega, dok je ulazio, krupnim koracima, u kancelariju koja je bila u sastavu Ridove privatne laboratorije.
     Kulervo diže glavu, kao da se trgao iz ranog popodnevnog dremeža. "Tako mu Milenijuma!" reče iz svoje fotelje, pridižući se u uspravniji sedeći položaj. Njegovo lice ispunilo se mešavinom olakšanja, zadovoljstva i iznenađenja.
     "Dabogda Milenijum došao", progunđa osmehnuti Gundalinu. Kulervo je, isto tako dobro kao i on, razumeo ironiju tih reči. Izgovarao ih je godinama, kao i svako drugi. Odnosile su se na dan kad će Hegemonija opet raspolagati zvezdanim pogonom - ali nikada nije pomišljao da će stvarno doživeti da taj dan vidi.
     Kulervo se široko osmehnu i zabaci glavu unazad. "Eto sad te prvi put čujem da kažeš išta pre 'zdravo'."
     Gundalinu se osmehnu i stade pokraj Kulerva. "Još jedna jedinstvena opservacija..." reče on. Njegov osmeh postade širi. Kao i obično, bio je i razonođen i zbunjen Kulervovim 'kosim' mentalnim procesima. "Zdravo. I dobardan. Nadam se da si dobro spavao noćas, Kulervo-eškrad."
     Kulervo se nasmeja i odgurnu se iz sedišta, ustajući. Pljesnu, čujno, dlanom o Gundalinuov uzdignuti dlan; ali sa Gundalinuove strane to je bio staloženi gest, a sa Ridove više nešto nalik na pljesak po leđima. "Nikad ja ne spavam dobro, ali, šta mari? Đavoli ga nosili..." progunđa on, "sve počinje da se uklapa. To i ti osećaš, zar ne?" Šaka mu se trznula, kao da je hteo opet da posegne ka Gundalinuu; ali to nije učinio. Gundalinu je osećao da Kulervo tim svojim nervirajuće-blistavim očima svlači njegove misli do gola: njegovu živu želju za uspehom, njegovu bolnu potrebu da nađe odgovor koji će mislima doneti slobodu.
     Ali onda je, najednom, Kulervo opet gledao kroz njega. Okrenuo se terminalu na radnom stolu i trodimanzionalnom info-modelu koji je lebdeo nad površinom stola kao halucinacija, portret informacijske banke podataka u samo jednom jedinom živom mikrokompjuteru - tehnovirusu. "Moja si", prošaputao je kao da u sobi nema nikog drugog, "i znaš da je tako."
     Još nekoliko reči je progovorio, nerazaznatljiva naređenja terminalu, i slika se suptilno promenila. Pre nego što je Gundalinu mogao početi da analizuje šta se to izmenilo, cela slika nestade i površina radnog stola ostade samo ravnina neprobojnog sivozelenog. "Ne", reče Kulervo okrećući se Gundalinuu kao da odgovara na neko neizgovoreno pitanje. "Nisam dremao."
     Gundalinu žmirnu, prisiljavajući svoj um da još jednom prihvati 'na poverenje' ono što je čuo; nije bilo lako pratiti Kulervov misaoni tok hitar poput mlazića žive. Bio je priviknut na sporo-gazeće, uskoumne, bukvalističke analize naučnika sa kojima je na ovom projektu radio pre nego što je Kulervo stigao. Bili su to najbolji umovi koje je Četvrta mogla dati... ali, svi stvarno superiorni intelektualci nastojali su da emigriraju na Karemof, ili su se jednostavno na Karemofu rađali.
     Nekada je B. Z. Gundalinu verovao, kao i većina Karemovskih teha, da Karemof daje građane nadmoćne u svim bitnim aspektima - moralno, intelektualno, društveno - u odnosu na građane ma koje druge planete. Tokom godina, bolno se naučio poniznosti, i bio je zahvalan za to. Iskustva na Četvrtoj, međutim, vratila su mu veru da je zaista onoliko vredan svoga praotačkog prezimena koliko su mu to instruktori u školi 'Rislen' uporno govorili: da je dobio najbolje obrazovanje koje se za novac moglo kupiti, i da je rođen sa veštinom da ga dobro upotrebi.
     Ali proveo je gotovo tri godine u klopci, među neinspirisanim i neinspirativnim pedantima, u birokratskom lavirintu opsesivnog motrenja na bezbednost, okružen militarističkom paranojom. Na čitavoj planeti bilo je samo nekoliko Karemovaca, i svi su bili u hegemonijskom sudstvu, nijedan nije bio istraživač. Čim je Gundalinu emitovao vesti o svom otkriću na Karemof, obećano mu je da će mu biti poslata potrebna pomoć da bi razrešio izluđujuću mikrokosmičku zagonetku zvezdopogona. Onda je čekao skoro tri godine, učeći se još jednom skromnosti, pokušavajući da razreši nešto prividno nerazrešivo, gotovo sam.
     Najzad je ta obećana pomoć stigla. Očekivao je desetak vrhunskih karemovskih naučnika; dvadesetak. Poslali su mu jednog čoveka, čak ne Karemovca. Čoveka totalno nepoznatog, a po izgledu jedva dovoljno starog da je završio škole. Kad se oporavio od šoka, Gundalinu je prihvatio da taj Rid Kuleva Kulervo mora biti izuzetno kvalifikovan, ako je on taj njihov odabranik. Mnogi značajni istraživači dali su svoje najbolje rezultate u ranim dvadesetim godinama svog života. Ali sve to ga je sasvim nedovoljno pripremilo za čeoni sudar sa brilijantnošću Rida Kulerva. Jer, Kulervovi uvidi u načine funkcionisanja pametne materije išli su do granice mističnog, a Gundalinu nikad nije verovao u tajanstvene sile. Izgledalo je da Kulervo na neki način 'iz sopstvene utrobe', a ne mozgom, razume kako tehnovirusi funkcionišu; podatke nije toliko analizovao, koliko napamet predlagao... a ipak, njegovi nedisciplinovani izleti mašte bili su skoro uvek, stravično, pogoci u metu.
     Gundalinu je osećao da i njegov um oživljava, osećao je da ga dodir sa Kulervom stimuliše gotovo neizdrživo. Svakodnevno potiskivan do krajnjih granica svoje percepcija, i dalje od njih, postizao je i sam zasenjujuće uvide. Bilo mu je jasno, takoreći od početka, da njegov um nikada neće biti više od mutne refleksije Kulervove zasenjujuće brilijantnosti; a ipak, istovremeno, uviđao je maltene sa zahvalnošću da ipak može da ponudi nešto što Kulervu nedostaje: pragmatičnost i disciplinu. Nije bio Kulervov robot-pomoćnik, čak ni ogledalo, nego stabilizator, temelj, žiža za Kulervovu divlju energiju. Video je, pokatkad, dokaz toga, u Kulervovom iznenadnom zahvalnom pogledu... i u rezultatima rada. Ovih poslednjih nekoliko meseci, provedenih u zajedničkom radu, razlikovali su se od svega drugog što je u životu iskusio - bila je to jedna vrsta ekstaze, čisto intelektualne, zahvaljujući kojoj se svakog jutra budio zadovoljan što je živ, i gladan Kulervovog prisustva.
     A ipak, tokom sveg ovog vremena, nije saznao takoreći ništa o ljudskom biću zvanom Rid Kuleva Kulervo, za razliku od naučnika istog imena. Kad je Kulervo stigao, Gundalinu je osećao da ga taj čovek privlači neočekivano jako. Ta reakcija ga je iznenađivala, sve dok nije porazmislio o njoj. Onda je shvatio da je njegov život počeo da liči na hermetički zaptiveni svet projekta 'Zvezdopogon'u kome provodi čitavo svoje vreme. Kulervo je čovek s kojim on može zaista da razgovara, kao sa sebi ravnim, posle tako dugog boravka u ovom mestu gde nema takoreći ništa zajedničko ni sa kim. Štaviše, Kulervo je unikat, um prepun blještavog vatrometa. Gundalinuova želja da se s tim čovekom sprijatelji išla je maltene do bola.
     Ali Kulervo je odbio sve njegove pokušaje sprijateljivanja, čak i personalnog razgovora. Gundalinu je konačno prihvatio ono što je očigledno, i odustao. Nikad nije imao sklonost da nameće intimiziranje neznancima; posle izvesnog vremena shvatio je da Ridova nevoljnost za susret na pola puta nije lična, nego na neki čudan način odbrambena. Posmatrajući Kulerva, njegove razne sumornosti i disfunkcije, Gundalinu je zaključio da taj čovek pati od nekih problema koje želi da zadrži za sebe.
     Svoje razočaranje potisnuo je u stranu, rekao je sebi da to nije važno, da njih dvojica mogu biti kolege iako nisu prijatelji. Dokle god je njihov odnos bio fokusiran strogo na istraživački posao, komunicirali su bez greške; već nekoliko nedelja rade u savršenoj harmoniji. Ali, posle toliko vremena, Kulervo je još enigma, šifra, bizarna hrpa protivrečnosti koja Gundalinua svakog dana podseća na uskost granice između genijalnosti i ludila.
     Stojeći ovde u Kulervovoj kancelariji Gundalinu se neočekivano živopisno, seti kako su njih dvojica postigli svoj prvi trijumf kao tim, pre četrnaest dana. Lebdeći u komori sa nultom gravitacijom, rame uz rame, isprobali su još jednu rekombinaciju svog ključa, enkoder koji će otključati molekularnu strukturu oštećenog tehnovirusa u majušnom uzorku koji je ležao negde u srcu neverovatno masivne, skupe, i složene instalacije ispod njih - da bi plazma postala podatna kontroli, ljudskoj volji, da bi se oslobodila ludila... Čekali su, kao i u nekim ranijim prilikama, jedan uz drugog ali svako usamljen za sebe, a suptilni prsti njihovih polja prodirali su u materiju i vršili analize nadasve delikatne. Čekali su na reči koje će ili promeniti istoriju - ili poslati njih dvojicu van, iz te komore, potučene, natrag do njihovih programa, procesora i projektora...
     Imamo potvrdu. Te reči su odjeknule kao eho znakova koji su sevnuli preko njegovog vidnog polja, unutar njegovog šlema. Monotonost izgovaranja te poruke presekao je Kulervov krik trijumfa; figura pored Gundalinua, polu-ljudska u zaštitnoj odeći, pridržana stabilizacionim poljima, počela je hitri, nemogući ples. "...smo ga ovog puta, Bi-Zi! Rasturili smo ga, jebo ga bog!" Reči postadoše razgovetnije: Kulervo se probio rukama kroz Gundalinuovo zaštitno polje i dočepao ga u nezgrapni zagrljaj. "Rek'o sam ti! Smej se, ti preterano civilizovani kučkin sine, dernjaj se - rasturili smo ga!"
     I Gundalinu se počeo smejati, jer je verovanje uspelo, najzad, da se probije do njega; pa je i povikao, nešto neartikulisano, od olakšanja. Onda se bacio za Kulervom, koji je krenuo u dubinu instalacije kao da hoće svojeručno da izvadi uzorak iz jezgra. "Rid...!" Podleteo je pod Rida, i sudario se s njim na takav način da ga je zaustavio. "Sačekaj servoe, zaboga. Doneće uzorak jednako brzo kao što bi ti mogao... Možeš biti prokleto briliantan, ali ona polja dole će ti svejedno ispržiti mozak kao jaje." Položio je šake na Kulervova ramena, zadržao ga na tom mestu; njihova stabilizaciona polja, sada stopljena u jedno, svetlucala su zlatasto oko njih, kao neki genetski poremećeni oreol.
     Kulervo je blenuo u njega, sa zaprepašćenjem koje je polako ustupalo mesto nečemu prepoznatljivijem ali jednako čudnovatom. "Ej, Ilmarinen..." promrmlja on.
     "Kakav Ilmarinen", reče Gundalinu i prodrma ga malo, nervirajući se. "To sam ja. Rid?"
     Rid Kulervo je žmirnuo u njega i zatresao glavom. "Znam," reče odsečno i zbaci dodir Gundalinuovih ruku sa sebe.
     "Zašto me zoveš 'Ilmarinen'?" upita Gundalinu tiho. Radoznalost je istisnula to pitanje iz njega iako je, razumom, znao da to ne treba reći.
     Kulervo slegnu ramenima. "Neki od mojih... drugara... govorili su da sam ja novi Vanamoinen. Onda si ti valjda Ilmarinen... Slaba šala." Njegovo zurenje se prelomi, i on pogleda na drugu stranu: valjkasti servo-mehanizam pojavio se iz dubine, donoseći u sebi miligram zvezdopogona sada poslušnog i stišanog.
     Gundalinu je posmatrao taj dolazak; od siline iščekivanja stao mu je dah. Kulervo je pored njega lebdeo bespokretno, onda laganom, gotovo namernom gracioznošću izveo 'kolut' u vazduhu...
     "Ananke!" odjeknu sada Kulervov glas, vraćajući Gundalinua u sadašnjost.
     "Da, doktore Kulervo." Iz vazduha se materijalizovao glas tog ondinijskog studenta, Ridovog asistenta.
     "Nađi mi Niburua. Reci mu da hoću da ga vidim. Dobili smo dozvolu za ulazak."
     "To je super stvar, doktore! Idem po njega..."
     Kulervo se okrete i suoči se sa Gundalinuom. "Kad možemo krenuti na Jezero vatre?"
     "Sutra", reče Gundalinu, i sam jedva verujući u istinitost tog odgovora. "Trebovao sam sve što nam je potrebno još pre nekoliko nedelja." Bili su usavršili viralni program koji je stabilizovao plazmu koja će poslužiti kao pogon do zvezda; izveli su i testove, uspešno. Očigledni sledeći korak bio je da se otputuje na samo Vatreno jezero, gde ogromno polusvesno more zvezdopogonskog materijala čeka da oni utaže njegovu potrebu, da od haosa naprave red... Gundalinu pogleda ka vratima, sećajući se kako je izgledao doticaj namučenog uma te materije, vrući dah ludila u hladnoći zimskog snega.
     "I vreme je, do vragova", progunđa Kulervo, ne znajući Gundalinuove misli. "Valjda ovde ima još neko ko želi da ovo uspe, osim nas dvojice!"
     Gundalinu baci pogled nazad ka njemu. "Ima mnogo onih koji su čeznuli za ovim trenutkom dugo kao i ja, veruj mi", reče on. Ali ne bolno kao ja... "Sa nekima od njih susreo si se u Forzgejtu, u mesnom odboru Kartografa." Pre nekoliko nedelja odveo je Kulerva na jedan posebni sastanak njegovog ovdašnjeg kabala. U to vreme već je znao da njihov naučni proboj neposredno predstoji. Kulervo se držao mirno, čudno tih, tokom tog sastanka; ali se po njegovim reakcijama moglo videti da se nalazi na nekom prilično visokom mestu u unutrašnjim krugovima te organizacije. "Na nesreću, svi oni koji imaju ikakvu viziju nalaze se i sad u Forzgejtu. A mi, mi smo ovde - u jednoj provinciji gde je birokratija sama sebi razlog postojanja. Najveći naučni uspeh u hiljadu godina postaje, za njih, samo greškica u programu. Očekuju nas ovog popodneva u prostoru za pregled odlazećih putnika, da konačno potvrde naš plan putovanja i predložene ciljeve."
     Rid načini jedan vulgaran zvuk. "Biseri pred svinje", promrmlja. Naglim pokretom isključi terminal i okrete se opet Gundalinuu. "Onda ajmo da to sredimo." Virnuo je kroz vrata u veću laboratorijsku prostoriju. "Gde je Niburu?" ipita oštro.
     Gundalinu pogleda pored njega i vide unutra Anankea koji je upravo dizao pogled sa ko-zna-čega što je proučavao. "Stiže, doktore", reče Ananke i klimnu glavom. "Čekaće vas na uobičajenom mestu, napolju."
     "Ideš i ti", reče Kulervo. "Moramo svi." Momčić ustade; izgledao je neodređeno iznenađen, ili možda kao da pomalo zazire od polaska. Za promenu, nije nosio svog kućnog ljubimca u platnenoj nosiljci na grudima. Gundalinu poče gledati po prostoriji i nađe da kvol mirno sedi u jednoj kutiji ispod stola. Zatrese glavom, zamišljajući kakvo zurenje je taj par morao privlačiti na Karemofu. Opet pogleda Kulerva.
     Kulervo se okrete maltene kao da je osetio pogled na sebi. Gundalinu obori pogled i okrete se ka vratima. Kulervo se vraćao, Ananke za njim. Izlazili su sva trojica zajedno kroz utišano saće istraživačkih pregrada i laboratorija, kroz simetrične zeleno obasjane nivoe službe obezbeđenja, kao plivači kad se uzdižu kroz vodu. Najzad stigoše u iznanadnu jaku svetlost i buku, vrućinu i vlagu i natrule mirise bilja Nakrajsveta: sve ih je to uvek čekalo, odmah pred vratima projekta 'Zvezdopogon'.
     Kedalion Niburu, Kulervov drugi pomoćnik, čekao ih je kao što je i obećao, ispred zgrade, usred buke i vreline. Ali, bio je udobno izolovan od tog okruženja, jer sedeo je za kontrolnim uređajima trifibijskog terenskog vozila koje je Kulervo trebovao iz magacina Projekta čim je saznao da se ovde na taj način ide na putovanja po okolini. Od tada je Niburu, pripremajući se, učio da upravlja trifibijom; Kulervo je insistirao da je taj Niburu sposoban da pilotira bilo čime, i da će samo njemu poveriti da ih vozi do odredišta. Gundalinu se s tim složio, znajući da nije sposoban da sam pilotira takvim terenskim vozilom, uzdajući se da Kulervo ne bi 'tek tako' poverio svoj život nekome. Imati pilota koga poznaješ, a ne nekog neznanca nasumice određenog od strane službe bezbednosti - pa, dobro, to redukuje bar jedan od činilaca nasumičnosti. Gundalinuova intuitivna ocena o Niburuu, posle prvog vizuelnog iznenađenja u susretu sa čovekom toliko nižeg rasta, bila je, da je to kompetentan i pouzdan čovek, u znatnoj meri stabilniji nego Rid Kuleva Kulervo. A stabilnost je Gundalinuu, kad je trebalo krenuti ka Jezeru vatre, bila milija nego išta drugo.
     Gundalinu se pope u vozilo, zahvalan što dobija takav zaklon iako je zapravo samo nekoliko metara pešačio kroz dnevnu omorinu. Kulervo i Ananke uđoše za njim i vrata se uz šištanje zatvoriše, tako da su sad bili zaptiveni unutar klimatski kontrolisane materice trifibije. Gundalinu otre znoj sa lica. Od njega se očekivalo da se tokom većine svojih budnih sati pojavljuje u uniformi, ali ona je bila skrojena da se nosi u klimatizovanim kancelarijama, a na na terenu, u ovakvim predelima... tema o kojoj će on morati da porazgovara sa vladajućim slojem Hegiške čim se vrati na Karemof. Baci pogled na Kulerva, koji je zauzeo mesto za kopilota, pored Niburua, crven u licu. Gundalinu ga još nikad nije video obučenog u ma šta drugo osim u tuniku sa dugim rukavima ili u košulju, iako ništa nije od Kulerva zahtevalo da se uvek oblači formalno. Gundalinu se rasejano zapita zašto se on ne štiti takozvanom 'blokadom sunca'.
     Niburu ih podiže veštinom koja je, činilo se, bila bez ikakvog napora; uzlete nad nervozni ples kopnenog saobraćaja, iako je put koji je trebalo da pređu bio kratak. Niburu kao da je dobro poznavao temperament svog poslodavca; Gundalinu je pretpostavljao da je to manje-više obavezno, kad radiš za Rida Kulerva.
     Zagledao se u ludi krpež starih i novih struktura dole. Podsećale su ga na trodimenzioni informacioni model, koji prikazuje da se ovaj grad širi nekontrolisano, kao neki poremećeni oblik života, virus koji se izmakao nadzoru, zvezdopogonska plazma sama... Prisilio je svoj um da odustane od te slike i da se fokusira na neposrednu činjenicu da grad eksplozivno raste, i da je tome u velikoj meri doprineo on. Kad je doputovao ovde da traži svoju nestalu braću, gradić je jedva postojao. Bio je jedini zakoniti put do Vatrenog jezera, ali tu su prolazili samo lovci na blago i drugi sumnjivi tipovi dovoljno zadrti i glupi da okušavaju sreću u divljini. Gradićem je upravljala firma 'Univerzal Procesing', multinacionalka u čijim rukama su bile koncesije za eksploataciju mineralnog blaga Nakrajsveta; varošica je bila više birokratski nadrealni košmar nego istinsko geografsko odredište na mapi stvarnog sveta. U to doba čak nije imala ni ime. Pošto su ljudi kompaniju zvali prosto 'kompanija', ovu naseobinu su zvali 'Naselje kompanije'.
     Onda je u Nakrajsveta došao on, Gundalinu, i izašao sa vestima koje i do danas šalju udarne talase kroz Hegemoniju. Promene su počele prvo ovde, u epicentru tog udara, na Četvrtoj. Gundalinu je sad gledao kako ispod njega promiče grad: sumorno jezgro zdepastih i teških kolonijalnih građevina nadmašeno sjajem predfabrikovanih mnogospratnih košnica koje je vlada Četvrte spustila ovde da bi poslužile za stanovanje mnogobrojnim pristiglim tehničarima, istraživačima i radnicima zaposlenim u projektu 'Zvezdopogon' i u raznim pomoćnim postrojenjima.
     Dole, gledano iz jazbina gradskih ulica, činilo se da je to naseobina sasvim transformisana, preporođena, poput budućnosti same. Ali ovako, iz vazduha, on je video i ono izvan gradske zone, video je gnjileću mahnitost džungle svud uokolo, opruženu do obzorja. Džungla se neprestano trudila da opet zaposedne ovaj teren, koji su tuđinska inteligentna bića prigrabila kao neka zaraza; džungla je i uzmicala, polako, nikad dobrovoljno... Haos protiv reda. Jedan mikrokosmos života, napretka, ljudske duše.
     Sklopio je oči za trenutak, da ne gleda, da spreči rezonance koje je taj prizor pokretao u njegovom pamćenju. Sutra ide na Vatreno jezero sa znanjem koje će, ako bogovi daju, početi da vraća Jezero nazad, iz srca ludila, kao što je on uspeo, jedva, da vrati svoju braću... kao što je još mnogo ranije, u onom prvom slučaju, uspeo da vrati sebe zdravom razumu i civilizaciji. Pomakao se u sedištu, videći sa olakšanjem da se već spuštaju, da već padaju ka iluziji da će progres i red preovladati.
     Doduše, moralna opravdanost nije baš na strani progresa i reda, razmišljao je umorno, dok ih je Niburu prizemljivao na predviđenu tačku u bezbednosnoj zoni centra za odlaske ka Vatrenom jezeru. Oko sebe je sad video samo ružnoću i banalnost: te stvari su se oko njih uzdigle, opkolile ih sasvim, čim su njih četvorica izišli iz lebdilice i stupili na keramikom popločano sletno polje. Gledajući dole, on vide pokraj svoje čizme mesnati izraštaj neke bezimene gljive koja je curila kroz naprslinu u loše urađenom keramičkom polju: haos procuruje kroz pore civilizacije. Ovde ništa nije izgrađeno da traje. Zastrašuje, rekla mu je jednom prilikom sibila Han, kako nesigurno plutamo na površini života.
     Povuče nadole, po navici, donji rub 'bluze' svoje uniforme, videći da jedan uniformisani gardista ide ka njima preko sletnog polja, načičkan svakojakim oružjem. To naoružanje na njemu bilo je više simbol nego pretnja; samo je podsećalo, na način lako shvatljiv prosečnom ljudskom umu, da drugo naoružanje, mnogo prefinjenije i dejstvenije, brani perimetar grada, zaprečavajući nepozvanima put ka Vatrenom jezeru.
     I u doba kad je kompanija sama kontrolisala pristup do Jezera, nezvanim gostima je dolazak bio itekako težak. Sad je bio praktično nemoguć - Gundalinu je u to bio siguran. Kad je javnost doznala za otkriće, moćna Svetska Enklava Četvrte prisilno je nacionalizovala kompaniju, uz podršku hegemonijske policije. 'Univerzal Procesing' je bila, do tada, jedna od vodećih ekonomskih sila na toj planeti; nacionalizacija od strane planetarne vlade bila bi, pod ma kojim drugim okolnostima, nezamisliva. Bez pune podrške Hegemonije, verovatno bi bila i neizvodljiva. Ali ta kompanija bila je vlasnik Nakrajsveta i celog Vatrenog jezera. Gundalinu je tamo našao nešto nemoguće, pa su zato izvesne nezamislive stvari najednom postale neizbežne...
     Dok im se gardist približavao, Gundalinu uvide koliko je to krupan čovek, ne samo visok nego i masivan. Nastupao je ka njima nezadrživo kao lavina kad se otisne sa planine. Nešto u tom širokom, bronzanom licu kao da mu je bilo poznato, i Gundalinu se zapita da li su se njihove staze u nekoj ranijoj prilici ukrstile. Ništa u turobnom izrazu - ili odsustvu izraza - lica tog čove nije sugerisalo nikakva druga osećanja osim jedne uopštene netrpeljivosti prema svim strancima, a da su njih četvorica stranci bilo je sasvim jasno. Tip je bio u militarnoj uniformi Enklave, ali, Gundalinu je u to bio siguran, ranije je nosio uniformu kompanije, kao i većina zaposlenih ovde. Promenio im se samo gazda, ništa drugo - osim što je sad totalitarna birokratija koja već sto godina upravlja životima gotovo svih ljudi na ovom kontinentu dobila još bolje alate za sprovođenje diktature, uz smanjenje straha da će se vlada umešati i ublažiti birokratske ekscese; jer sad su oni, birokrati - vlada.
     Gundalinu je gledao kako stražar diže, mrzovoljno, žuljevitu ruku i salutira. Uzvratio je salutiranjem, ali je svoju jednaku mrzovolju zadržao za sebe. Talasi vreline dizali su se, odbijeni, sa nemilosrdnog, staklastog pločnika ispod njegovih nogu. Setio se da je jednom prilikom gledao šake slične ovima kako slamaju, onako uzgred, sve prste jednoga drugara koji je mislio da ode u potragu za blagom, u jednom noćnom lokalu zvanom 'Kod Ku'ara'.
     "Komandant Gundalinu", reče Gundalinu, odsečnije nego što je bilo potrebno, "Treba da idem kod agenta Ahrona."
     "A ovi?" reče stražar tonom hotimice uvredljivim. Njegove crne, gusto nadsvođene oči skrenule su samo na tren ka preostaloj trojici.
     Gundalinu je osetio da se Kulervo pored njega mršti. "I oni", reče blago. Pođe jedan korak napred, prisiljavajući stražara da učini korak unazad; stražar se okrete i pođe, bez ijedne reči više. Kulervo dobaci jedan poprečan pogled Gundalinuu, kratkotrajan, odmeravajući; ali ne reče ništa. Stražar ih je već vodio ka administrativnom kompleksu, u kome je čekao agent Ahron.
     Unutra ih utovariše u jedan obezbeđeni tramvaj, i povezoše kao ljudski prtljag kroz bezličnu repetitivnost kompleksa, do njihovog odredišta. Razdaljina je bila mala, ali je Gundalinu ipak bio zadovoljan što se voze, što ne moraju da idu pešice, pod stražom, kao kriminalci. Ananke je sedeo do njega, zureći u promicanje identičnih ulaznih vrata kao da tu postoji neko otkrovenje. Gundalinu pogleda Kulerva, koji je sedeo mršteći se i vukući se za uvo, tačnije vukući kristalima natovarenu minđušu koja je bila jedna od upadljivijih manifestacija njegovog nepredvidljivog ličnog stila.
     Niburu je sedeo pored Kulerva; njegove kratke noge virile su sa sedišta kao dečje. Gundalinu pomisli da je Nibururu verovatno milije nego čak i njemu što ne moraju peške, jer je Niburu uvek morao da trčkara da bi održao korak sa ostalima, u telu koje je uvek upadalo u nezgode zbog konvencija drugih. Jednog dana se usudio da pomene ovu temu Niburuu, kad ga je video kako se popeo na stolicu da bi mogao da radi sa jednostavnim nizom podataka Koje mu je Kulervo prepustio da potvrdi. Niburu je tada samo slegnuo ramenima, činilo se pomiren sa nevoljom, i progunđao da su u njegovom brodu sve proporcije podešene prama njemu, i ni prema kome drugom.
     Gundalinu krišom još jednom pogleda Niburua i Anankea. Oni su gledali promicanje zidova okrečenih u razne boje, sedeći u malo verovatnoj simetriji poze. Zapita se da li je Rid Kulervo izabrao sebi ovakvo osoblje jednostavno radi šok-vrednosti. Naslućivao je da je to moguće. Ali ipak, bio je uveren da ih je zaposlio ne zbog tog njihovog izgleda, nego uprkos njemu.
     Tramvaj ih je ispljunuo neposredno u jedna ulazna vrata koja su više ličila na vazdušnu predkomoru za zaštitu od vakuuma. Bezbednost nije bila baš toliko stegnuta čak ni u samom Projektu.
     Začu kako iza njega Kulervo mrmlja Niburuu: "Kad neko pretera... Šta li ovi seronje misle, od čega su se na ovaj način odbranili?"
     Gundalinu okrete glavu i pogleda ih. Usne je malo izvio. "Od spontanosti", reče. Kulervo uzvrati nečim nerazumljivim. U tom trenutku drugi, unutarnji štit u ulaznim vratima dematerijalizovao se pred njima.
     Jedna zdepasto građena sredovečna žena sa zlatastom kožom i kosom boje gvožđa digla je pogled ka njima preko golog prostranstva sobe. Gundalinu prepoznade da je ona agent Ahron, osoba koja mu je dala dozvole za kretanje i za određeni program rada tokom nekoliko ranijih njegovih dolazaka na Vatreno. Na sebi je imala jednu varijantu iste uniforme koju su videli na praktično svakome ko se dosad pojavio pred njima, i izraz lica Gundalinuu jako dobro poznat: budna pažnja, bez i najmanje zainteresovanosti za ono što gledaš. Sa njom su bila trojica ljudi; znao je zašto su tu, i nije bilo potrebno da mu iko to objašnjava. "Komandante Gundalinu", reče Ahronka, uspevajući da u izgovor njegovog imena unese neki upitni ton, kao da nije sto posto sigurna da ga se seća.
     "Da", reče on, "vraćam se da pokušam još jednom. I to, nadam se, poslednji put, zahvaljujući ovom mom kolegi." Pokretom je pokazao Kulerva, koji je kruto stajao uz njega i pogledom odmeravao tu prostoriju i ljude u njoj.
     Ona ne reče ništa. I dalje ga je gledala bez ikakvog interesovanja, a ta trojica su stajali iza nje ćuteći, kao poslemisli.
     "Verujemo da smo našli način da ovladamo zvezdopogonom. Siguran sam da nije potrebno da ti govorim šta će to značiti..."
     "Da, komandante, izvršila sam razmatranje tvoje dokumentacije. Takođe tvojih dozvola i lista zaliha", reče ona, bacajući pogled na radni sto/terminal ispred sebe, koji je imao boju prašine. "Čini se da je ovde, po prvi put, sve u redu. Ne vidim nikakvog razloga zašto ne bi mogao da kreneš po planu."
     Shvatio je, sa malo razdraženosti, da se reči 'po prvi put' odnose na ono što je on doneo a ne na reakcije Službe bezbednosti. "Vrlo mi je drago da to čujem", reče on, sa mučnom učtivošću. Oseti da se pokraj njega Kulervo počinje opuštati, beskonačno malo.
     "Koliko očekuješ da će tvoja ekspedicija potrajati?"
     "To je teško reći. Ako testovi budu uspešni..."
     "Potreban mi je precizan odgovor o dužini boravka." Kucnula je nestrpljivo po displeju.
     "Da, svakako. Sedam dana." Zapravo je trebalo da već na samom početku utvrde da li Ridov program restrukturisanja uspeva ili ne uspeva. Imajući u vidu i vreme potrebno da se oprema namesti za rad, i nenormalno ponašanje samog vremena, hronosa, u okolini Vatrenog jezera, period od sedam dana trebalo bi da im bude više nego dovoljan, i da im ostavi znatnu rezervu.
     "Samo toliko? Shvataš da ćete morati da se vratite u roku od tedan dana, bez obzira da li je vaš posao dovršen ili ne..."
     "Dobro, onda dva tedna", reče on, ispoljavajući samo malo nestrpljenja. "Neka bude dva tedna."
     "U redu, Međutim, ako se dogodi da dovršite proučavanja za manje od četrnaest dana, obavezni ste da nam javite da se vraćate pre roka."
     "Svakako, svakako."
     "Dakle, zamolila bih da uneseš svoj lični bezbednosni kod ovde, kao svedočanstvo da si potvrdio i garantovao da su uneti podaci, koliko je tebi poznato, istiniti."
     Klimnuo je glavom i dotakao daljinac na svom opasaču, aktivirajući time nečujni prenos šifrovanih brojki u dokument koji je na to čekao. Trenutak posle toga začu prodorni piskutavi ton koji je pokazao da je bezbednosna banka podataka prihvatila njegovu verifikaciju.
     "Ovi će vam biti posada", reče Ahronka, pokretom indicirajući trojicu koji su iza nje stajali kao stene. Time je po prvi put pokazala da je svesna da u kancelariji ima još nekog.
     Gundalinu klimnu glavom i zakorači napred, a ta trojica vladinih vojnika mrzovoljno oživeše. Međutim, Kulervova šaka sklopi se oko njegove mišice i povuče ga nazad.
     "Šta je ovo?" prošaputa Rid Kulervo, iznenada ljut. "Nije bilo reči da će s nama ići još neko!"
     Gundalinu ga pogleda, iznenađen tom žestinom. "Nema problema", reče tiho, trudeći se da pronađe prave reči koje bi smirile Kulerva. "Takva je vladina politika. Uvek daju jednog pilota i dvojicu pešadinaca, radi bezbednosti."
     "Pilota mi već imamo", reče Kulervo odsečno, klimajući glavom ka Niburuu. "I pomoćnika koliko je potrebno. Ovo je rizičan projekat. Ne želimo da nam se totalno nepoznati ljudi upetljavaju u posao. Sam si rekao: što više ljudi je sa nama, utoliko opasnije Jezero postaje."
     "Takvi su propisi", reče agentkinja ravno.
     Gundalinu je posmatrao kako izrazi lica Ahronke i trojice soldata otvrdnjavaju. Ako se sad Kulervo razbesni, oni mogu jako brzo izgubiti dozvolu koju je on tako mukotrpno sredio. "Agente Ahron", reče on, uz oštar upozoravajući pogled Kulervu. "Doktor Kulervo je u pravu kad ističe da bi veća grupa bila potencijalno opasna, s obzirom na nestabilnu prirodu Jezera. Kao što znate, tamo smo izgubili nekoliko ekipa u poslednje dve godine. Ovog puta već imamo kompletan tim..."
     "Takvi su propisi", ponovi ona. Prekrstila je ruke na grudima. "Pilot sa dozvolom, i dvojica pešadinaca radi bezbednosti."
     "Koje sranje", progunđa Kulervo. Sad ga Niburu povuče za rukav i nešto mu prošaputa. "Obezbeđuju nas od čega?" nastavi Kulervo. "Od nas samih?"
     Gundalinu se okrete i pogleda ga, i reče tiho ali brzo: "To se ovde tako radi. Meni to nije problem." Položi šaku na Kulervovu mišicu, natera ga da se pogledaju u oči i da tako ostanu. "U čemu se sastoji tvoj problem...?"
     Kulervo mu se ukoči ispod šake. "Nego, da ti kažem šta će tvoj problem biti", nastavi Gundalinu šapatom, ne dajući mu vremena da odgovori. "Ako nastaviš da pritiskaš ove ljude, Ridu Kulervu će biti trajno zabranjeno da ide do Vatrenog jezera; druga mogućnost, cela ova ekspedicija će ostati kao nasukani klabah, a tada, ne znam da li će i tvoji bogovi i moji..." on upadljivo dotače trolist koji mu je visio na prsima, "biti u stanju da je ponovo porinu u vodu. Uspešan zvezdani pogon u ovom trenutku ništa ne znači ovim ljudima ispred nas. A meni znači sve. Koliko znači tebi?"
     Kulervo je zurio u njega, i Gundalinu vide da se divlja svetlost u tim očima gasi. Kulervo ne reče više ništa, samo se naglim pokretom oslobodi Gundalinuove smirujuće ruke.
     Gundalinu se okrete da se opet suoči sa agenticom Ahron, i da ovlaš pogleda trojicu vojnika. Poznavao je, sa poslednjeg putovanja na Jezero, jednoga od njih, onoga kome su namenili da bude pilot. Bio je to kaplar po imenu Ngong, sposoban čovek, ali nimalo oduševljen izgledima da bude poslat na Jezero vatre - jer na takav zadatak niko normalan ne bi rado pošao. "Agente Ahron", reče on. "Dozvoli da predložim sledeće. Da mi upotrebimo našeg pilota, koji takođe ima dozvolu, i koji je jedan od asistenata dr Kulerva, ali da povedemo preostalu dvojicu. Na taj način, naša ekipa biće malo manja, čime će i opasnost od Jezera biti nešto redukovana; ali imaćemo, i dalje, adekvatno obezbeđenje. Ne pretpostavljam da će kaplar Ngong biti razočaran što će dobiti neku drugu dužnost. Je l'tako, kaplare?"
     Ngong krišom, malo nervozno, pogleda narednika koji je stajao pored njega, pa odgovori. "Neću, gospodine!"
     "Najzad, ja sam policijski komandant."
     Ahron ga je nekoliko dugih trenutaka sumnjičavo odmeravala, kao da pokušava da dokona kakvu to podmuklu kombinaciju on sprema protiv nje. "To ne stoji u propisima..."
     "Poznato mi je, agente Ahron, da ti imaš na umu samo našu bezbednost, i uspeh projekta na kome svi mi radimo zajednički, već toliko dugo..." Udahnuo je duboko. "Od svih agenata sa kojima sam imao prilike da sarađujem, ti si najvrednija i dužnosti najodanija - kvaliteti koje visoko cenim." Bogova ti tvojih, pomisli on, ovo nabacuj punim lopatama, skote jedan licemerni. Gadio mu se ukus sopstvenih reči. "Nakrajsveta je strahovito nepouzdano okruženje. Znam da bi ti manje nego iko želela da mi dovodimo u opasnost svoje živote, ili uspeh projekta, nepotrebno..."
     "Dobro", reče ona odjednom. Ispljunula je tu odluku kao grudvu sluzi iz grla. "Možeš upotrebiti vašeg pilota, komandante Gundalinu. Ali, da je na tvom mestu bio iko drugi..." Ona pogleda Kulerva. "...ne bih to dozvolila. Dakako, narednika Hundeta i borca Sarona vodiš sa sobom."
     "Hvala", reče Gundalinu, sa iskrenošću koju je osetio iz dubine duše. Usudi se pogledati Kulerva. "Nadam se da vam je taj nivo rizika prihvatljiviji, doktore?" Kulervo je suženim očima gledao tu dvojicu vojnika. Gundalinu ih takođe pogleda. Nikad ranije nije video ta dva čoveka. Narednik je bio niskog rasta i mršav kao korbač, ali sav od mišića, sa uzanim, zlim licem i neprobojnim očima. Gundalinuu je bio od prvog pogleda antipatičan. Redov je bio jedva nešto više od dečaka, verovatno regrutovan iz civilstva; u ovom času činilo se da mu perspektiva odlaska na Jezero vatre prija koliko i da bude uštrojen. Gundalinu uzdahnu.
     Kulervo pogleda ustranu i dole, ka Niburuu. "Mislim da ću s tim nekako izići na kraj", progunđa. Niburu je izgledao kao da mu nije mnogo laknulo, već naprotiv, kao da mu je nelagodno; Ananke je lutao pogledom od jednog do drugog kao da ta dvojica razgovaraju nekim jezikom njemu nepoznatim. Kulervo opet diže pogled ka Gundalinuu. "Hvala ti, Gundalinu-eškrad", reče sa neočekivanim osmehom.
     Nešto je zalepršalo i palo u Gundalinuovom želucu, kao da je on nekakav sitni glodar koga je mačka uzela u razmatranje. Otresao je sa sebe to osećanje, pomalo se i ljuteći na sebe. Nije ovo bio prvi put da Kulervove nepredvidljive reakcije pokrenu alarm u njegovom mozgu. Predugo je bio policajac; sad čita govor tela drugih ljudi gotovo nagonski. Kulervov govor tela puno je kazivao, i to sve neke nepoželjne stvari. Kulervova sklonost da plane i, u trenucima nepažnje, da se izražava i ponaša nedolično, odgovarali su pre nekom mladom uličnom siledžiji usijane glave nego uglednom naučniku. Ali bio je, neosporno, izvanredan istraživač.
     Gundalinu klimnu glavom, skloni pogled. Podseti se da je odrastao uz karemovske istraživače, muškarce i žene koji su bili prijatelji i kolege njegovog oca - naučnici čije prefinjeno ponašanje je odražavalo njihov položaj na vrhu jednog visoko strukturisanog, klasističkog društva. Kulervo nije Karemovac. Gundalinu o njegovoj biografiji nije saznao ništa više od toga: možda se Kulervo stidi da govori o svojoj prošlosti? To ne bi bilo nerazumno, kod čoveka čiji um je toliko superioran da mu je omogućio uzlet iz ko-zna-kakvog življenja pravo u jedno elitističko gnezdo. Ali niko se, nikad, ne rastaje od svoje prošlosti sasvim; to niko ne zna bolje od njega, Gundalinua.
     Opet pogleda agenticu i vojnike pored nje. "Polazimo iz dvorišta, sutra u prvoj četvrtini. Pretpostavljam da ćete čekati kad budem stizao. Koliko mi je poznato, sve što nam treba već je doneto tamo?"
     "Sve je u redu, komandante", reče agent Ahron. Vojnici salutiraše nabrzinu, u odgovor na njegovo salutiranje, i on pođe ka vratima. Kulervo i ostali pođoše za njim, bez ijedne reči. Nije više ništa govorio, a ni oni, sve dok nisu bili opet bezbedno u lebdilici, u letu nad gradom.
     "Bilo je impresivno", reče Kulervo najposle. "Vešt si manipulator, Gundalinu-eškrad."
     Gundalinu diže pogled, mršteći se: razdraženost i gađenje izrastali su sada iz njegovog odavno ukorenjenog gađenja prema samom sebi. Ali, na svoje iznenađenje, ne vide nikakvo ruganje u Kulervovom licu, niti ma kakvu drugu emociju koju bi on mogao imenovati osim možda radoznalosti. "Ne bih želeo da me potomci obožavaju zbog te osobine." Opet otkloni pogled, sada kroz prozor.
     "Trebalo bi", reče Kulervo. "Treba time da se ponosiš. To znači da imaš stvarni talenat za čitanje rđave situacije. Znao si tačno do koje mere možeš da pritiskaš njih... i mene. Ja, očigledno, u toj veštini nisam dobar. Izvini. Birokrati me nerviraju... Nakrajsveta me nervira." Načinio je grimasu, slegnuo ramenima. "Iskreno rečeno, nisam mislio da si toliko perceptivan. Tu osobinu Karemovci ne cene mnogo."
     Gundalinu opipa trolist na svojim prsima, ne reče ništa.
     "To je bio kompliment", reče Kulervo najzad.
     "Hvala", promrmlja Gundalinu, automatski. Spusti pogled ka svojim šakama, ka unutrašnjim stranama svojih zglavkova, glatkoj smeđoj koži koja je u jedno ranije vreme bila prošarana modrim tragovima njegovog pokušaja samoubistva. Krajevi njegovih usana poviše se nadole. "Valjda sam i stekao neke zasluge, u ovih poslednjih nekoliko godina." Bacio je pogled ka džungli, razmišljajući o onome iza vidika, iza onih dalekih planina... O onome što leži iza vremeprostora i čeka njega.