21. ČETVRTA: Vatreno jezero

     Gundalinu je stajao u srcu gradića zvanog Sanktuarijum - 'Sklonište', 'Pribežište' - na rubu litice iznad blistave reke, i gledao dole. Čak i sa ove visine, kretanje vode kao da je bilo po nečemu, na neki neodredljiv način, tuđinsko. Gledao je ukočeno u olupinu koja je ležala u dubinama kao pala zvezda i čekala. Srušeni zvezdoplov. Vrelina je, sa senzualnom željom, lizala njegovo oznojeno telo; glas Jezera bio je hor ludaka koji je vrištao u njegovoj glavi. Još jedan trenutak je stajao slušajući to, onda se okrenuo da pogleda Kulerva.
     Kulervo je stajao pored njega, obučen samo u šorc; njegove gole ruke bile su, do ramena, prekrivene deliričnim izobiljem boja i vibrantnih crteža. Na licu mu se videla 'strnjika' brade; bleda nezaštićena koža njegovih leđa već je gorela pod silinom sunca. Gundalinu je posmatrao kako jedna avet, duh, od crvenkaste izmaglice, nemarno plovi kroz Kulervovo vitko, mišićavo telo i luta dalje ka gradiću: energetski eho nekog ranijeg stanovnika Sanktuarijuma, neizbrisivo urezan u nasumičnu memoriju Jezera. Pade mu na um da ovaj Kulervo izgleda, za naučnika, iznenađujuće jak i fizički spreman.
     Opet otkloni pogled. Gradić iza njih bio je, za njegove avetima pohođene oči, prepun bestelesnih obličja. Bila su crveno pomaknuta u prošlost, ili plavo pomaknuta u budućnost, zato što ovo Jezero egzistira ne samo u 'sada-i-ovde' nego, koliko je njemu poznato, u vremenima svim. Pokazivalo mu je, čak, razdražujuće kratke prizore iz njegove sopstvene prošlosti i budućnosti. Znao je da ih ne vidi niko drugi. Nije ni čudo što je u jednom vremenu mislio da je sišao s uma... Zavideo je Kulervu na relativnom neznanju, iako Kulervo nije bio blaženo imun kao većina ljudi. Kulervo je na Jezero reagovao drugačije nego iko drugi koga je Gundalinu ikad posmatrao; a zbog čega je to tako, Gundalinu pojma nije imao.
     Ali kako bi on uopšte mogao da raspliće takva pitanja, kad je Jezero kao parazit u njegovoj glavi; ono izvlači hranu iz njega, svakog dana i noći i sekunda dok je on u domašaju njegove sile. Glas Jezera mrmlja kao more iza njegovih očiju, glasnije sada dok on stoji ovde i sprema se ovo da uradi. Emocije Jezera pretapaju se sa njegovim sopstvenim kao da se mešaju razne vrste krvi; zbog toga je sumoran i rasejan. Potrebna mu je sva njegova samodisciplina da bi zadržao makar i jednu misao u fokusu.
     Celog veka učili su ga da ne dolazi u obzir samokontrola manja od savršene. Jezero ga je naučilo besmislenosti tog nedostižnog ideala. Učinilo ga je boljim ljudskim bićem... ali sve se plaća. Mrzeo je svoju prisutnost ovde, priželjkivao da joj što pre dođe kraj. Obrisa sa lica znoj, koji nije bio samo zbog vrućine.
     Kulervo diže pogled ka plavom nebu koje je grubo blještalo. Ovde kao da nikad ne pada kiša; kao što u Forzgejtu, činilo se, uvek pada. Gundalinu pogleda ka njemu, i Kulervo opet obori pogled, zagleda se turobno u reku koja je čekala na njih duboko dole, i u stazu, uzanu, usečenu u liticu, koja je do nje vodila. Celo telo bilo mu je stegnuto kao pesnica; njegove uznemirujuće plave oči doticale su stazu, vodu, crvene kamene zidove, pa opet vodu, nemirom životinje uhvaćene u klopku.
     Kulervo jedva da je progovorio tri reči od kad su pošli iz kampa, jutros. Nešto u vezi sa vodom očigledno aktivira tu njegovu paranoju, iako on to ne priznaje. Ipak, Gundalinu je bio svestan da, na izvesnom nivou, Kulervo uvek ovako pati, jedva održava svoj um na okupu, zato što nešto iznutra, nešto u njemu samome, pokušava da ga pojede živog. Zapitao se da li je u tom čoveku genijalnost ujedno i crv u utrobi... Na tu pomisao, glas Jezera kao da utihnu u njegovoj glavi.
     "Aj' svršimo s ovim", reče Kulervo. Glas mu je zvučao na neobičan način udaljeno; Gundalinu nije bio siguran da li je to neki efekat u glasu samom, ili u njegovom sluhu. Klimnu glavom i podiže svoj ruksak sa opremom. Nabaci ga na leđa, na način kako je Kulervo već nosio svoj, i poče silaziti strmom i uskom putanjom koju je neko uklesao u kanjonski zid, pre bogovi-bi-znali-koliko vremena. Stvar je urađena ljudskim rukama, ljudskom namerom; bar u to je bio siguran. Jer, gledao je crveno šiftovane aveti iz pamćenja kako rade taj posao. Pomno je pazio gde stupa nogama, zato što su njegove oči stalno pokušavale da odlutaju sa staze, da pođu ka svetloj srebrnoj tajni duboko dole, koju će on, najzad, istražiti.
     Stigli su do dna kanjona i stali na crvenu stenu obale. Gundalinu je gledao proticanje reke. Još jednom je jasno video šta je to toliko tuđinsko u načinu kretanja te vode: ona nije, kao normalne tečnosti, poštovala zakone gravitacije i atmosferskog pritiska. Proticala je nabiranjem, smicanjem, zmijskim talasanjem; površina joj nije bila ravna nego oblikovana prema stenovitom, neravnom dnu. Njegove uspomene, činilo se, tekle su i kotrljale se na isti način kao ova reka.
     "Bogove ti tvoje", progunđa Kulervo, "šta je ovo? Ova materija?"
     "Pa, voda", odgovori Gundalinu.
     "Voda ne ide ovako!" Kulervove šake se trgoše.
     Gundalinu je čučnuo i zavukao u vodu šake, sastavljene u 'zdelu'; podiže ih, dobijajući na taj način jednu prozirnu baricu koja ostade da leži poslušno u njegovim rukama. Namerno je popi. "Voda je. Ne znam zašto tako izgleda. Valjda zbog nekog dejstva energetskih polja. Ovde ti ništa nije pametno. Jednostavno moraš da prihvataš stvari."
     Kulervo nekloliko trenutaka ne odgovori. Obojica su gledali vodu. Najzad upita: "Je l' 'ladna?"
     Gundalinu ga kratko pogleda. "Nije. Zapravo je baš mlaka."
     Kulervo, sleganjem ramena, zbaci ruksak sa leđa. Položi ga na plažu, izvuče kiseonički šlem i podiže ga. "E, onda, ajde", reče kao da govori reci.
     "Ne moraš ti ovo", reče Gundalinu najednom, sećajući se šta mu je Kulervo ponudio kad su se spremali da obrade plazmu vakcinom. "Mogu da dovedem Niburua..."
     "Ne." Kulervo odmahnu glavom, mršteći se. "On nema... kvalifikacije za to. Moram ja... Moram ja." Spusti šlem sebi preko glave, isključujući dalju mogućnost razgovora sa Gundalinuom.
     Gundalinu je stajao i gledao kako Kulervo pričvršćuje i zaptiva masku; sad je ostao, u suštini, sam, da se pita da li Kulerva pokreće neka unutrašnja psihološka prinuda, ili samo neko pogrešno usmereno osećanje lične časti. A zar je to važno...? I on je te emocije proživeo u znatnoj meri. Brzo i sistematično proveri ispravnost svog šlema, naročito male, tvrde grudve na zadnjoj strani prozirnog mehura: pločica sa oksigenom i postrojenje za reciklažu nalazili su se tu. Skide košulju, namesti šlem na glavu, podesi ga da bude celom svojom ivicom čvrsto pripijen uz golu kožu. Bio je to osećaj kao da ga je neko obuhvatio ustima odozgo; neodređeno čulan, neodređeno nervirajući. Povuče dubok dah, i dobi vazduh. Pojaviše se i bledo ispisane informacije o radu šlema, koje zaploviše preko njegovog vidnog polja kao providne ribice, besmislene u ovom prostoru gde nijedno očitavanje ne može dugo da ostane istinito. "Čuješ me?" upita.
     "Čujem... a ti mene?" odvrati Kulervo monotono.
     "Da. Kad se spustimo do olupine, prebacivaćeš me u sibilski transfer, pa ćemo razgledati."
     "Pravićemo - kartu", reče Kulervo.
     Gundalinu ga pogleda i nasmeja se, pretežno od iznenađenja pred činjenicom da je Kulervo namerno pokušao da se našali. "A-ha, dvojica stranaca, bogami daleko od svog doma", reče tiho, zureći u zmijanje vode, svestan da Jezero glođe nešto u njegovom mozgu, diše i gunđa u njegovoj glavi. Pođe napred, zagazi u vodotok koji je bio mlak, ali ipak dovoljno svež da rashladi njegovu oznojenu kožu; istovremeno dovoljno topao da opusti njegove mišiće učvorene od napetosti. Učini mu se da oseća i neke iskrice u njenom dodiru na svojoj koži, ali nije bio siguran da li je to zbog nekog energetskog delovanja spolja ili samo zbog njegovih suviše aktivnih nerava. Obazre se da bi se uverio da li Kulervo ide za njim, i vide da Kulervo ulazi u reku krutim, nesigurnim pokretima.
     Gundalinu je usporio tek kad mu je voda stigla do prsa; oseti toplu masirajuću snagu vodene struje, ali bez ikakvog nagoveštaja da bi ga mogla povući, oboriti s nogu. Kretanje vode bilo je nasumično, kao i sve drugo na ovom mestu. On, sasvim nepotrebno, duboko udahnu, i pođe pod površinu. Snažnim zamasima nogu otisnu se u bistre, tople dubine, sad se pouzdajući, bez proveravanja, da će Kulervo ići za njim. Pogleda dole i vide da crveno kameno dno pada; pogledom zađe još dublje, još mnogo dublje, kroz kristalnu jasnoću reke. Nije mogao oceniti na kojoj dubini olupina leži. Videlo se da ima neodređeno cvetni, organski oblik, perfektno vidljiv među dubokozelenim vijuganjima vodenog bilja koje je svojom čipkom prekrilo rečno dno.
     Kao san... To je bila njegova misao, kad je prvi put video olupinu; isto osećanje imao je pri svakom povratku, pa i sada. Činilo mu se da je uklet, sudbinom osuđen da se vraća u ovaj svet snova, ponovo i ponovo, sve dok Jezero ne uništi njega ili dok ne uspeju da daju jedno drugome slobodu.
     Stade, u sred jednog zamaha, da se osvrne, da pogleda iza i iznad sebe. Vide da Kulervo stiže odozgo, sa oreolom filtrovane svetlosti, kao odaziv na izgovorenu molitvu. Oseti da voda počinje da ga vraća gore, pa nastavi da pliva, da se odbacuje zamasima nogu, prema izvoru reke.
     Sad se olupina, u svojoj ogromnosti, širila ispod njega, reflektujući svetlost nagore, njemu u oči; pojedini delovi svemirskog broda bili su očuvani besprekorno, kao da je brod dospeo pod vodu pre samo dve-tri nedelje, a ne pre više milenijuma. Bio je siguran da nisu izgledali tako novi kad ih je prvi put video; siguran da je Jezero, pre nego što bi on mogao rešiti zagonetku koju ono postavlja o sopstvenome identitetu, poslalo talas kroz vreme i učinilo brod, na neki način, ponovo mladim. Setio se agonije i ekstaze radosti Jezera u sebi, u trenutku kad je, najzad, prepoznao da taj izlomljeni oblik na dnu jeste zvezdani brod... Odjednom uvide da mu je um sada, pri ovom spuštanju u dubine, bistriji i slobodniji nego u ma kom trenutku od dolaska na Jezero, kao da mu ono oslobađa prostor za normalno dejstvovanje.
     Doprli su najzad do slupanog zvezdoplova, baš kad je Gundalinu počeo da stiče osećaj da lebde i u vremenu a ne samo u tečnosti. Pružio je šaku i doživeo električni talas trijumfa stiskajući je oko glatke prohladnosti metala; sad je bio usidren, tako da ga voda nije mogla vući svojim izviranjem iz nekih nezamislivih dubina koje kao da su svugde oko njega. Začu kako Kulervo sa olakšanjem odiše, nalazeći isto takvo uporište na metalu.
     "Dakle ipak stvarno postoji", reče Kulervo nejako.
     Gundalinu klimnu glavom i razvuče usta u širok osmeh. "Postavi mi ono pitanje. Input..." Čvršće se uhvati za metal, osećajući da počinje njegov dugi pad koji će se završiti u totalnom mraku ili u umu neke nepoznate osobe, nezamislivo daleke; Kulervo je već postavio pitanje i bacio ga u transfer...
     On je na mestu koje izmiče svakom mogućem opisu... Plovi, bez gravitacije, kroz noćno crni vakuum vasione, okružen brilijantnim sevovima svetlosti; oni mu i zasenjuju vid, prividno ništavilo oko njega već je narušeno energetskim poljima i udarima. Gigantske strukture skeletnog izgleda raspoređene su kroz prostore oko njega, do krajnjih domašaja njegovog vida. Po njima vrve oblaci svetlucave prašine, u čijem kretanju kao da postoji svrhovitost. Neki rat? Neki tuđinski oblik života? Njegov um se bori da se reintegriše bez padanja u paniku, da razložno objasni ono što vidi; doseća se da, ako ovo telo u kome je sad ostane odjednom bez svoga uma, može nastati velika opasnost i po to telo, i po njega samog.
     Nešto ga hvata za ruke. Trgao bi se iznenađeno, ali ne može, ne vlada tim pozajmljenim telom. Neki oblici su doplovili u njegovo vidno polje - ljudi; ljudska lica. Govore mu nešto, zvuči umirujuće iako on ne razume taj jezik. Čuje ih, iako se ne primećuje da imaju na sebi ma kakve skafandre. Kao ni on... Primetio je da jedna šaka, koja ga vuče, ne dodiruje njegovu mišicu baš sasvim. Odvukli su ga pod neku ogromnu rešetku, u prostor za koji se on nada da je bezbedno sklonište; drže ga tu. Silno daleko iznad njegove glave - ispod njega, u dubini? - vidi, krajičkom oka, lučnu oblinu: osvetljeni deo neke planete.
     Brodogradilište. Najednom se raznorodne viđene stvari sklapaju u prepoznatljivi sistem: orbitalno brodogradilište, ali tehnički daleko naprednije od sadašnjih karemovskih. Ovde se proizvode svemirski brodovi u oblicima koje on nikad nije video. To su im brodovi brži od svetlosti. Oni sa stelarnim pogonom. U jednom trenutku se zapita da li su ga poslali nazad kroz vreme, u Staru Imperiju; sećao se šta mu se dogodilo prilikom svečanog primanja u Kartografe. Ali, ne - on je zarobljenik u jednom pozajmljenom telu, nije glumac u pozorišnoj predstavi; ovo je normalan sibilski transfer. Sigurno se našao u nekom udaljenom delu bivše Imperije, gde i sad raspolažu zvezdopogonom i umeju da prave takve lađe. U njegovom upražnjenom telu sad je neki inženjer, koji hteo-ne-hteo objašnjava Kulervu kako funkcioniše pogonska jedinica, koja tamo, siguran je, čeka; objašnjava kako je izvući, popraviti; pozajmljuje za ta objašnjenja čak i njegovo, Gundalinuovo, funkcionisanje mozga, jezik, glas.
     On, sa svoje strane, ne može ništa da čini, osim da čeka, ovde, na drugom kraju. Poče se boriti, u beskorisnoj uskraćenosti, protiv nereagujućeg mesa koje ga drži kao kavez; zarobilo ga je, on ne može da postavi ni jedno jedino od nebrojenih pitanja kojih mu je puna glava; ne uspeva da pogleda ni na koju drugu stranu, a toliko ima da se vidi. Ali, šta mari. Uskoro, u sadašnjosti, ovo ću stvarno biti ja, brodogradilište će biti karemovsko, brodovi će biti Hegiškini, i biće spremni da preskoče beskrajne dosege noći i pojave se opet kod ma koje planete, gde god žele... kod Tiamata. Kod Lune. Trudio se da ureže u svoje pamćenje sve što može, celu ovu viziju budućnosti, sve što mu je dato da vidi...
     Onda ga vrtoglavica opet poče usisavati nadole, a crnina svemira postade prava crnina, mrkli mrak...
     S druge strane neko pliva, diže se u svetlost... "Kraj analize!" Začuo je eho tih svojih reči. Izgovorene su glasno. Odzvanjaju i sad u njegovoj glavi. Odmahuje glavom: pa, oko njega se rasklapa i rascvetava njegova sopstvena sadašnjost, prezent njegov, a on je slobodan da blene koliko god mu je volja po pećini barokne svetlosti i senke, koja se odnekud stvorila i obuhvatila ga poput poderanih krila, dok je boravio izvan svog tela.
     Rid Kulervo se materijalizovao ispred njega, i pokušao da stabilizuje njegovo plovljenje. Kulervovi prsti su ovlaš dotakli mehanizam zaptivanja na njegovom šlemu; Gundalinu ga refleksno odgurnu. Kulervo uzmače, opuštajući ruke u vodi kraj svojih bokova.
     Jedan pogled na Ridovo lice dade Gundalinuu potreban odgovor pre nego što je stigao da postavi pitanje: Da. Da, pogonski blok je tu, dostupan, može se osposobiti... Da, posao je pri kraju; da, oni konačno mogu da odjure sa ovog prokletog mesta... Ali, još nešto postoji u Kulervovom izrazu lica, ona vrsta zaprepašćenja na domak strahopoštovanja koju je već mnogo puta video u očima drugih, ali nikad dosad u Kulervovim. I nešto blisko sumnji. "...sve. Dobro je, idemo da dovedemo Niburua i da obavimo posao..." Kulervo se okrete od njega, naglo, a Gundalinu tek tad postade svestan da mu je Kulervo nešto govorio. Saopštavao mu je rečima nešto što je Gundalinu ionako sasvim dobro znao. "Idemo odavde..."
     Gundalinu se još jednom obazre, sad stvarno u nedoumici. Bilo mu je jasno da su svakako negde duboko u srcu olupine. Odjednom oseti bolnu želju da svojim očima istraži taj brod, zbog čiste radosti sagledavanja, dodirivanja, saznavanja... Ali oseti i to da je Ridu Kulervu očajnički potrebno da ode odavde, zato klimnu glavom. "Na koju stranu?" reče. "Kako smo dospeli ovamo?" Čudnovato prelomljena svetlost, zidovi od posrnulog, povijenog metala obojenog refleksijama i senkama, počeše savijati njegovo vidno polje u čvorove, dok je tragao za izlazom.
     Kulervovo lice se vidno steglo. "Ti si nas doveo. Mislio sam..." Zaćuta, uviđajući da ih je doveo neko drugi, da Gundalinu pojma nema kako su stigli do ove prostorije. "Ovvv-vaj, ušli smo... s one strane... valjda." Otisnuo se nogama, gore, kroz jedan svod, kroz luminoznu tečnu atmosferu. Gundalinu je zaplivao za njim, gledao kako Kulervo nestaje kroz jedan otvor koji neodređeno podseća na vrata, ali se gotovo istog trenutka ponovo pojavljuje. "Ne valja. Pogrešno." Gundalinu je video curak znoja kako puzi niz Ridov obraz, ispod kacige. "A bio sam siguran... ali se valjda promenilo svetlo, ili već nešto. Mora biti onamo..."
     Gundalinu ga uhvati za mišicu ruke i zadrža. "Čekaj. Daj mi minut vremena..." U oštećenim zidovima su postojale rupe, neke malene kao od igle, a neke velike kao pesnica; kroz njih je dopirala svetlost, odnekud, a to je značilo da su oni verovatno blizu brodskog spoljašnjeg korita. Međutim, nije se moglo izići na tu stranu. Gundalinu poče pretraživati taj klaustrofobični prostor, nastojeći da se pribere u dovoljnoj meri da bi mogao preko ovoga što stvarno vidi superponirati šematski plan staroimperijalnih brodova koji mu je ostao u sećanju. Pokušavao je da oceni na koje mesto u skeletu broda su zapravo zalutali. Utroba staroimperijalnog teretnjaka nema mnogo sličnosti sa unutrašnjošću hegemonijskog broda. Svi brodovi sagrađeni posle pada Carevine bili su mali, zbijeni, i svi su imali oblik diska jako spljoštenog, tojest oblik metalnog novčića, zato što su samo sa tim oblikom mogli preživeti prolazak kroz različite Crne kapije. Čitava flota takvih brodova bila je potrebna za prevoz one količine robe koja može stati u samo jedan ovakav teretnjak. Ovaj brod, kao ni ma koji drugi starocarski, nije bio predviđen za prolaženje kroz crne jame - niti, po svoj prilici, za spuštanje na ma koji svet. Bio je ogroman, razvučen, sklopljen od uglastih delova sa magacinima, klimatizovanim prostorima, pogonskim jedinicama... "Gde je pogonski blok?"
     Kulervo pokaza dole, ka neprepoznatljivoj nabujaloj gomili opreme ispod njih i desno od njih. Čim je ta identifikacija legla na svoje mesto i zabravila se, Gundalinu poče da prepoznaje neprovidne površine koje su nekad bile informacioni displeji, živi, prošarani jezicima mrtvih svetova... poče primećivati ulaze za mehaničare, i pojedine odvaljene komade opreme. Pogleda levo, vide jedan otvor tačno na mestu gde mu je bilo potrebno da ga vidi. "Onamo." Pokaza gestom, onda se otisnu na tu stranu i zapliva ka izlazu.
     Kulervo je išao za njim; tako blizu njega da su postali praktično jedna persona. Na svakih dva-tri metra pređenog puta Rid Kulervo ga je i fizički dodirivao. Krivudali su kroz pomicanje tečnih tunela, kroz ogromne tame i kroz šarene zamršaje nečeg što je, u jedno davno doba, bilo uzrok nastajanja Vatrenog jezera.
     "Još kol'ko ima da se ide?" Ridov nestrpljivi glas i Ridova šaka povukoše ga nazad, baš kad se provlačio pored jednog delimično zgužvanog zida.
     Gundalinu žmirnu: koplje čiste, morski zelene svetlosti udarilo ga je u oko. "Stigli smo." Pokaza prstom ka velikom procepu u brodskom koritu, koji je čekao pravo ispred njih.
     Kulervo se progura pored njegovih kukova, samo glavom i rukama, kao da ne može da sačeka da prođu zajedno, očajnički žudan da vidi svetlost. I nasmeja se, ili je bar nekako slično smehu zazvučalo. "Gundalinu..."
     Gundalinu pogleda dole i nazad. Ridova šaka ga je stegla oko mišice, čvrsto poput mengela. On se skameni videći sevanje metala u Ridovoj drugoj ruci, koja se dizala...
     Ali se Kulervo trgao iznenada, grčevito, pustio ga, poleteo šakama ka sopstvenom grlu, ka prozirnom zidu sopstvenog šlema. Gundalinu vide tananu maglicu krvi koja je šikljala iz posekotine na Ridovom ramenu: jer, tu je Rid naleteo na jedan iskrivljeni komad metala, posekao se gadno i još odvojio kacigu od kože. Ridovo lice, vide Gundalinu, sad je bilo u panici, davilo se u mehurićima, jer je voda nadirala kroz provaljenu zaptivku a vazduh bežao.
     Kulervo poče mlatarati, ne bi li se nekako probio pored Gundalinua, i odgurnuo ga, i još zaustavio bežanje vazduha iz kacige, sve u isto vreme. Svojim izbezumljenim trzajima postigao je to, da mu je kaciga sasvim odletela sa glave i otišla, tumbajući se, niz kapriciozne vodene struje, dole u mračno srce olupine. Rid se baci da pođe za šlemom, u sigurnu smrt.
     Gundalinu ga uhvati oko pojasa i povuče nazad ka svetlosti, ka otvoru, ka opstanku. Kulervo se divlje bacakao; ali voda je usporavala njegove kretnje, a Gundalinu mu je zašao za leđa, stegao ga širokim zahvatom jedne ruke oko vrata, i povukao ga, kao ribu koja se praćaka na udici, van, kroz procep, u otvoreni prostor.
     Plivao je i plivao uvis, kroz sve blistavije rečne dubine, a istovremeno je osećao da Kulervove kretnje malaksavaju. Činilo mu se da već celu večnost ovako pliva kroz zelenu svetlost koja mu ispunjava glavu kao muzika, halucinacija, san. Pluća su ga bolela; uvide da već neko vreme zadržava dah i broji svoje otkucaje srca. Usisa puna pluća vazduha, samo napola verujući da to uspeva. Rid se, u njegovom čvrstom zahvatu, prestao boriti. Ali negde gore, iznad njega, u tom tunelu svetlosti koja postaje sve sjajnija, nalazi se otvoreni vazduh...
     Glavom probi kroz površinu vode; svud oko njega, zidovi kanjona, iste boje kao krv koja juri iza njegovih očiju. Otpliva do obale, vukući za sobom Ridovo telo koje se nimalo nije opiralo. Izvuče Rida na plažu i pade na kolena, zatim svuče kacigu sa glave.
     Pored njega Rid uvuče drhtav dah, a njegove stroge plave oči se otvoriše, zureći sa nevericom. Gundalinu sede malo dalje. Kulervo se mučio da se prevali na stranu; kašljao je, povraćao vodu na topli crveni kamen. Zatim se opet sručio na tlo, legao na leđa; njegove oči sad su bile prazne kao dva ogledala u kojima se vidi nebo.
     "Rid..." reče Gundalinu i probno ga dotače po ramenu.
     Kulervo je pogledao ka tom zvuku i otvorio usta, ali nijedna reč ne izađe. Pridigao se na laktove, pogledao niz celu dužinu svog tela, do stopala koja su i sad bila delimično u vodi. "Pokušao da me udavi", promumla on.
     "Ko?" upita Gundalinu praznim tonom.
     "Ubiću ga, skota jednog!" Kulervove šake stegle su se u pesnice. Digao se u sedeći položaj.
     GUndalinu mu položi šaku na rame, zadržavajući ga. "O'ladi malo. Izgubio si kacigu. Zakačila ti se na neki deo olupine." Pokaza mu posekotinu iz koje je, na Kulervovom ramenu, još curio tanak sloj krvi.
     Kulervo protrlja oči, opet diže pogled. "Spas'o si mi život", reče nejasno.
     "Ma, ništa..."
     "Ne govori tako!" reče Rid Kulervo besno. "Znam da je moj život sranje, i baš me briga ako crknem sutra - ali ne na ovaj način. Sanjao sam takvo umiranje..." Njegove oči se smračiše. "Dugujem ti."
     "Ma ništa to nije što ne bi i ti učinio za mene", dovrši Gundalinu.
     Kulervo ga je gledao još nekoliko trenutaka, skamenjen, a onda oborio pogled. Ustade nesigurno. Poče se udaljavati obalom, u pravcu uklesane stazice za penjanje. Išao je klateći se, spoticao se, oslanjao se jednom rukom na stenu; ali se nije osvrtao niti je čekao da mu se pomogne.
     Gundalinu je ustao i pošao za njim, slušajući u sebi glas Jezera koji je odjekivao kao ludakov smeh.