23. TIAMAT: Karbankl

     "Bokce ti tvoje, al' prija - pojesti opet nešto normalno!" reče Tor Zvezdošetna, pa uzdahnu. Izlazila je iz malog letnjačkog restorana samo dva ulična nivoa iznad dokova. "Ni pomišljala nisam da ću se opet uželeti riblje čorbe, ali kad čovek tri godine jede ono što Šotvin kuva, omili mu se i morska kosa... Sudbo, imaš jednu stepenicu nadole."
     "Bilo je izvrsno." Sudba Rejvenglas Zimska je našla, vrhom štapa a zatim i stopalom, taj stepenik. Potom je uhvatila Tor pod ruku, i njih dve su pošle kroz uličicu u kojoj je sve vrvelo od prolaznika. Većinom su to bili ribari i lučki utovarni radnici u teškim odelima sumornih boja, ali se među njima zateklo i nekoliko zimačkih trgovaca, blistavo i šareno odevenih. Svi skupa su pipali i preturali robu, prehrambenu i drugu, koja tek što je stigla sa obalskih plantaža.
     Tor je vodila Sudbu kroz gužvu, veštinom rođenom iz duge prakse. Svako na koga su nailazili sklanjao se i sam, ako je primetio trolist okačen preko Sudbine tunike od izbledelog zelenoplavog materijala. Sudba se uporno držala svoje garderobe sačinjene od egzotične, uvozne odeće, sve starije; uglavnom je to bilo od satena ili pliša ili drugih materijala prijatnih na dodir. Govorila je da je baš briga kako izgledaju, jer ih ona ne vidi, i da je bitno - kao sa starim prijateljima - da se sa njima dobro oseća.
     "Pa ja sam mislila da voliš kako Šotvin kuva", reče Sudba, tonom blagog zaprepašćenja. "Zar nisi zato krenula u biznis zajedno s njim?"
     Tor slegnu ramenima. "Pa, mislim da sam se uortačila s njim zato što sam zaključila da je vrlo kreativan u krevetu." Nasmejala se. Šotvin Talasojahač je pripadao jednom od zimačkih klanova koji su se obogatili trgujući sa drugim planetama, verovatno i prodajući krv mera lovljenih duž obale njihove plantaže. Kao i svi ostali, Šotvin se borio i grabio da zadrži što više od prošlosti, u ispreturanom svetu koji je nastao posle Promene. Njen sopstveni nemir sudario se sa njegovim, kad su se sreli jednog dana u Sibilskom koledžu. Njega je zainteresovala njena prošlost - to što je glumila, za javnost, vlasnicu jednog tuđinskog 'pakla' za kockanje; nju je interesovalo njegovo znanje mnogobrojnih, činilo se bezbrojnih, varijanti na temu 'muškarac plus žena', koje je pokupio tokom svog življenja na dvoru Zimske Kraljice.
     I njegov drugi hobi ostavio je na nju jak utisak: imitiranje stilova kuvanja sa raznih drugih planeta, uz upotrebu, kao sirovine, isključivo tiamatske hrane. Zajedno su otvorili restoran za nostalgične zimce čiji prefinjeni ukus se sada mogao malo gde zadovoljiti. Šotvin je uložio pare, i kulinarsku umetnost; ona je uložila svoju poslovnu sposobnost - rukovodila je restoranom, sređivala sa poljoprivrednicima da uzgajaju razne egzotične trave i začine koje su mogli rekonstituisati. Čak je ubedila Sudbu da svojim sibilskim sposobnostima, u transferu, pribavlja nove podatke o mogućnostima za stvaranje pojedinih začina, zato što se Šotvinova 'doživotna' zaliha brzo trošila. Bio je to savršeni brak veština, ako ne i personaliteta.
     "Sad znam šta znači poslovica 'kuvanje traje, a poljupci ne'." Uzdahnula je. "I sad volim njegovo kuvanje, to vole svi. Kafana radi super. Priznaću mu ovo: poznaje više načina da se riba preradi tako da daje ukus i osećaj nečeg drugog, nego što sam verovala da je moguće. Ali, pre nego što sam se zaposlila u 'Persefoni', bila sam predugo dokerka, rekla bih; nisam ni znala da je ono što jedem pretežno 'tiamatska kuhinja'... Za mene je to bila prosto i jednostavno hrana, i sviđala mi se tako. Još i sad mi se tako najviše sviđa. A Šotvin, znaš šta kaže? Da sam se ja 'zaglibila u mentalitet niže klase'. Ej! Zaglibila! Kako ti se to dopada?... Tramvajska stanica." Povuče Sudbu da stane, dižući ruku prema tramvaju koji se polako dizao uz Ulicu, ka njima.
     Sudba se tiho zasmeja. "Ja ne bih htela da budem išta drugo." Tramvaj je stao, i njih dve su ušle.
     "Prokleto tačno." Tor je pomogla Sudbi da sedne, a onda i sama sela na jednu drvenu klupu sa koje su, s poštovanjem, ustali dvoje letnjaka. "Ali, šta mari, zahvaljujući toj kafani imam šta da radim sa svojim noćima, sad kad Šotvin to više nema. Mislim, nije baš da se nikad ne... znaš, i sad se dešava da nas zasvrbi, s vremena na vreme..."
     Sudba se osmehnu. "Mislim da otprilike shvatam."
     Tor skloni pogled sa magacina i uličnih tezgi Donjeg Grada, koji su već nestajali: počinjale su prodavnice Lavirinta. Ona opet pogleda ka Sudbi. "Sudbo... ne zameraš ako ti postavim jedno lično pitanje?"
     "Ne. Pitaj ma šta, slobodno."
     "Zašto se ti, ovaj, nikad... ni sa kim? Toliko godina te znam, i u tvom životu nikad nije bilo nikog ko bi ti bio nešto posebno, makar i za kratko vreme."
     "A. To. Pa, bila sam sibila dugo pre nego što sam upoznala tebe. Pošto su stranci naveli celokupno stanovništvo grada da veruje da su sibile zaražene ludakinje, nisam mogla nikom da kažem, jer bi me prognali - a ja sam se toga plašila; bila sam, i sa trakom za gledanje, napola slepa. Takođe sam se plašila da ću slučajno inficirati nekog, ako budemo toliko intimni... iako nikad nisam bila sigurna koliko u svim tim lažima ima istine."
     "Pa onda kako uopšte i postade sibić?" reče Tor. Sudba je provela decenije ispred njenog, i svačijeg nosa, u sred Karbankla - kao jedina sibila u gradu.
     Sudba uzdahnu, sklapajući šake na krilu, preko svoje satenske suknje. "Imala sam blizu dva'es dve godine. Bio je to prvi Festival posle onog na kome sam začeta, i pošto sam iz porodice maskera, radila sam i ja na maskama za taj Festival, još od detinjstva. Jednog dana u radnju mi je doš'o neko. Nije bio letnjak, ali je tvrdio da jeste, i da je upravo stigao u grad, radi Festivala... i da ga zanimaju moje maske, i kako ih pravim. Počeo je da navraća u radnju svakodnevno. Sedeo je, kao gost, ali i pomagao da sortiram perle. Pamtim kako sam počela sa radošću da iščekujem njegove dolaske, kako sam se osećala kao ptica u letu kad god bih čula njegov glas, i kad god bi me dodirnuo... Proveli smo ceo Festival zajedno. Kad je došla Noć-pod-maskama, ja sam bila njegova izabrana. U mraku nisam videla šta ima natetovirano. Pustila sam ga da vodi ljubav sa mnom... a on me zarazio."
     Tor se nehotice strese od zimačkog, duboko usađenog straha od kontaminacije sibilstvom. Nekako postiže da joj ruka, na Sudbinoj mišici, ostane mirna; nadala se da Sudba nije osetila ovu njenu reakciju.
     "Posle me je preklinjao da mu oprostim... tvrdio da se desilo slučajno. Ali nije govorio, niti se ponašao, kao pravi letnjak. Sad mislim da je bio nešto drugo - od negde drugde. Da je znao istinu o sibilskoj mreži, i da je njima bio potreban neko, neko u Karbanklu, da posluži kao stalni informativni terminal. Mislim da je tačno znao šta namerava da mi uradi..." Okrenula je glavu na drugu stranu, kao da vidi izraz na Torinom licu ili kao da nije sigurna šta će se pokazati na njenom.
     "Ostao je sa mnom neko vreme; naučio me je da vladam transferom, tek toliko da funkcionišem. Ne dovoljno da saznam celu istinu. Onda me je ostavio. Rekao je da mora da se vrati na letnjačke teritorije, da ga ne bi ovde, u gradu, otkrili. Ostavio me je tako samu, sa mojom strašnom tajnom i mojim maskama. Od tog dana stvorila sam jednu masku i za sebe, glumila sam da nisam inficirana. Ali ostao je strah od... telesnog dodira. Strah da ne postupim izdajnički prema nekom drugom, ili da me neko izda."
     Tor odmahnu glavom. "Skot jedan..." Stisnu pesnice, duboko udahnu, rastade se od uzaludnog besa. "Ali, zašto sad?" Pogleda opet Sudbu, osećajući duboko u prsima, i sad, bol. "Znaš istinu o sebi, a zimci više ne mrze sibile. Umeš da zaštitiš sebe... i svog ljubavnika. Mogla bi..."
     "Ne." Sudba odmahnu glavom. "Već toliko dugo živim sama; predugo. Sad volim svoj život bez ikog. Ne osećam se usamljeno, nisam tužna, dani su mi puni korisnog rada i dobrih prijateljstava." Osmehnula se ka Tor. "Zadovoljna sam da ostanem ovakva kakva jesam."
     Tor zamumla. "Možda ima nešto u tome. Ja ne mogu reći to isto o sebi..." Stigle su do sredine Lavirinta, i našle se blizu Sibilskog koledža. "Hoćeš da, ovaj, siđemo, da vidimo... Radnju?" upita, najednom žaleći što je njihovom prijatnom ručku tako brzo došao kraj. Ova Sudba je tačna u mnogo većoj meri nego što bi za nju samu bilo dobro.
     "Pa... može." Sudba je klimnula glavom, izgledajući kao da joj ta pomisao čini zadovoljstvo. "Odavno nisam bila tamo." Nije morala da pita koju radnju treba da vide; njih dve su samo o jednom mestu govorile na taj način. Bila je to jedna od ideja Džeruše Pala-Tion, način da nova tehnološka dostignuća postanu dostupnija: jedan blok bivših magacina je preuređen, i sad su tu bile izložbe, prikazi rada, i besplatni uzorci, na raspolaganju svakome ko je hteo da dođe i oproba nešto novo.
     Sišle su iz tramvaja na ulazu u Azurnu, uličicu u kojoj se nalazila ta 'Radnja'. Probijajući se kroz mnoštvo radoznalaca, prišle su širokoj, otvorenoj prednjoj strani te izložbe, gde je bilo mnogo novoproizvedene ili nedavno popravljene opreme.
     "Tor, da li je ona prodavačica voćnih sokova i sad s one strane ulice?" upita Sudba dižući glavu. "Mislim da osećam miris..."
     "Jeste. O'š ti donesem nešto?"
     "Jedna velika čaša soka od šipka bila bi baš divna. Odjednom umirem od žeđi."
     "Bila je preslana ona čorba", reče Tor dovodeći je do jednog stuba gde je Sudba mogla udobno da stoji i čeka. "Odmah se vraćam."
     Tor pređe preko uličice, primećujući sa zadovoljstvom da je gomila prolaznika sačinjena od razumne mešavine letnjaka i zimaca. Kad su se jednom pomirili sa idejom da će ova jedna Promena zaista značiti nešto, letnjaci su - naročito oni mlađi - polako počeli da prihvataju nove načine obavljanja raznih poslova. Čak ni letnjacima se nije zaista dopadalo da nastave ručno da mešaju vodu u pregradama sa morskom kosom, i pri tom da gaze na štulama kroz ledenu vodu, ako postoje prosti mehanizmi, vetrom pokretani, koji to mogu da rade umesto njih dajući im slobodu za odlazak u ribolov sa lakim, ultrajakim mrežama koje omogućuju ulov dvostruko veći od uobičajenog.
     Platila je sok, došla nazad preko uličice i dodala ga Sudbi u ruku. Pošle su dalje, zalazeći u pojedine delove izložbe i izlazeći iz njih; Tor ih je opisivala najbolje što je umela; osim toga, vodila je šake starije žene do onih predmeta koje je Sudba želela da doživi lično.
     "E, pa, dobar ti dan, Sudbo Rejvenglas Zimska", reče neko iza njih.
     Okrenule su se obe, prepoznajući glas Kapele Dobraventure i nepogrešivo prepoznatljivu hladnoću u izgovoru reči 'zimska'. Istina o sibilama - da one nisu isključivo u nadležnosti letnjačke Boginje mora, Thalase - nije postala, koliko se moglo videti, predvodnici klana Dobraventura lakše podnošljiva, čak ni posle toliko godina.
     "Zdravo, Kapela Dobraventura", reče Sudba, tonom ironične pomirenosti sa nevoljom; ipak, bilo je to formalno oslovljavanje, kao maločas Kapelino, samo bez klanovskog prezimena.
     "Došla si da pokupiš nekoliko zgodnih spravica za tvoju kuću u gradu, Kapela?" reče Tor, uštinuta nezadovoljstvom što njeno prisustvo nije ničim potvrđeno.
     Odmah je dobila punu pažnju Kapele Dobraventure, i ne samo pažnju nego i neprijateljstvo. "Nisam, Zimska. Došla sam da vidim kakva nova izopačenja naše tradicije se uvlače krišom u naš svet u ime tobožnje 'Promene' i tobožnje 'volje Damine'."
     Tor uzvrati jednakim mrštenjem. "Ako tol'ko voliš tvoje letnjačke tradicije, što ne odeš da stanuješ na nekoj plantaži - ili u Donjem Gradu, sa ostalim letnjacima? Mnogo ti se nešto dopala ta tvoja kuća gore na vrh grada, do same Palate."
     Kapela Dobraventura se ukruti. "Stanujem tu gde stanujem zato što je tradicija da budem blizu Dame... za slučaj da joj ikad budem potrebna. A ona se opredelila da stanuje u palati Snežne Kraljice." Gorčina, i nešto nalik na žaljenje za propuštenim, bejahu primetni u njenom glasu.
     "To jest, hoćeš reći, da bi mogla da se mešaš u njen život", reče Tor kiselo. "Zašto se ne suočiš sa istinom - čak ni letnjaci ne žele da žive lošije nego što je neizbežno. Kad bi želeli, ne bi u ovolikom broju dolazili da razgledaju. To znaju čak i tvoje svete sibile i sibili, inače ne bi svi radili za Kraljicu."
     "Tor." Sudba pruži ruku, položi obuzdavajuću šaku na njenu mišicu ruke. Tim naglim pokretom obori sok od šipka ostavljen na izložbeni sto. Tor opsova: ružičastocrvena tečnost pljusnula je po njenim pantalonama.
     "One rade za Damu zato što ona govori u ime naše Boginje, čija je Izabrana... i zato što govori kao sibila", reče Kapela Dobraventura. "Dužne su pružati usluge Dami, ma kakvo mišljenje imale o načinu kako ih ona koristi."
     "Pa, ti veruj u to, ako hoćeš." Tor se okrete od nje, brišući odeću, zatim ode, koristeći tu nezgodu kao izgovor da da potraži sunđer ili bolje društvo.
     Prošla je između izložbenih stolova i gondola, ka glavnom ulazu; znala je da će tamo naći ili Danakil Lua ili Klaveli. Neko od njih dvoje uvek je bio tamo. Nadzirali su funkcionisanje Radnje, a ujedno, svojim prisustvom, ospokojavali letnjake. Davali su odgovore i na tehnička, i na lična pitanja, svakome ko ih je nešto pitao, ispoljavajući strpljenje koje je nju zaprepašćivalo. Ali, pretpostavljala je, zato oni i jesu 'sibići', a ona nije.
     Vide sad Danakil Lua, koji je stajao odmah unutar ulaza. Kraj njega je stajao njegov rođak Bora Klirvoter.
     "Ej, đavo da me nosi, momče, ne verujem oooooočima svojim!" trubio je Klirvoter kao kli-mužjak u danima parenja, kao obično. Tor priđe bliže, pitajući se na šta se sad žali matoro čantralo. Klirvoter je položio šake na Danakilova pleća; odmahivao je glavom. "Stojiš us-prav-no! To je čudo..."
     Danakil Lu takođe odmahnu glavom, smeškajući se na svoj uobičajeni suzdržani način. "Nije, ujko, nego hirurgija. Napokon sam otišao na tu operaciju."
     "Bogovi", reče Klirvoter. "I ost'o si živ? Sigurno su te rasporili k'o ribu..."
     "Nisu", reče Danakil Lu, blagonaklono zgranut. "Zato sam tako dugo čekao da oni nabave... Ujko, do vragova, zašto ne slušaš kad ti objašnjavam takve stvari." Podiže pleća, pokretom koji bi za njega bio, pre samo tri meseca, neizvodljiv; pokretom koji kaže da očigledno nema smisla objašnjavati dalje. "Pogledaj oko sebe." Mahnu rukom ka nagomilanim uzorcima robe i ka radionicama iza njih. Tor vide kako Danakilova ćerka Merovi, koja je sa Tamisom Svetlohodnim slagala neke kutije, ostavlja taj teret i prilazi da stane između njih dvojice. "Vidiš, ujka-Boro", reče ona. "Govorila sam ti da će tako biti."
     Klirvoter pogleda ka njoj, pa ka Danakil Luu. Njegova proseda brada radila je kao da je počeo da žvaće neko tvrdo meso. "Dobro, svih mu bogova, meni izgleda kao mirakul, Dani... Prosto, drago mi je što opet možeš da me pogledaš u oči." On baci pogled ka Merovi. "Priznaću ti čak i to da je neko, ovog puta, uspeo da promeni stvari na način koji i meni nešto znači."
     Danakil Lu se osmehnuo i klimnuo glavom, zagrlio jednom rukom svoju kćer, i držao je pritegnutu iz sebe jedan trenutak, dok nije iskliznula i odmakla se. "To su jedine promene na svetu", reče on tiho.
     "Gde je bakica Selen? Je l' došla s tobom?" upita Merovi. "Ako hoće da vidi Tamisa i Ariel, treba ovde da dođe!" Bacila je pogled na Tamisa, koji je stajao, čekao i smeškao joj se, čvrsto držeći u rukama jednu kutiju, napola zaboravljenu. Njeno lice je sinulo, postalo divno pod njegovim pogledom, kad je videla izraz njegovog.
     "Eh, znaš ti tu ženu, radi ona šta joj se hoće." Klirvoter je iskrivio lice; njegovi brkovi pri tome su se nakostrešili. "Kaže, ne može da gleda tako mnogo promene na jednom mestu. Nisam mog'o da je ubedim da dođe. Nek provodi vreme sa Lunom, ako joj to bude moguće; mada nije baš često moguće..."
     "Nego, šta postižu one tvoje mešalice na pogon vetra, u tvojim pregradama za morsku kosu, ujko?" reče Danakil Lu, upadljivo menjajući temu.
     "Dobro rade, dobro..." Klirvoter diže glavu, začkilji očima prema unutrašnjosti izložbe. "Znaš, Džekard Houmsted mi je naprič'o nešto o nekoj novoj skalameriji koja bi mogla opet da pokrene i moje pumpe. Nisam mu poverov'o, al' kad sam već tu, što da ne pogledam... samo da bi' mog'o da mu kažem da greši."
     Danakil Lu ga povede, pored jedne nasmejane grupe zimačke omladine. Tor vide da je u sredini Ariel Svetlohodna; oko te devojke je plovila nepogrešivo prepoznatljiva magla od kose bele kao mleko. Bila je, kao obično, u centru pažnje, i vrhunski samopouzdana u toj ulozi, ne samo zato što je prestolonaslednica sadašnje Letnje Kraljice. U ovom momentu dopuštala je da se Elko Tel Grejmaunt obavija oko nje kao hobotnica, a glavu je zabacila melodramatično glumeći 'zanos'.
     Tor, neoduševljena, pogleda na drugu stranu, gde je Arielin brat Tamis pomagao Merovi u poslu. Merovi je glavninu svog vremena provodila ovde, zato što su njeni roditelji to očekivali; Tamis, zbog nje. Ariel, međutim, i njeni prijatelji bili su ovde samo zato što je to bila najpodsticajnija tačka u njihovom ograničenom svetu, ne samo za njih nego i za druge klince koji su dolazili da gledaju, i koji su sačinjavali maltene polovinu publike u Radnji. Tor se osmehnu. "Merovi..." pozva. Merovi diže pogled. "Treba mi nešto da pobrišem prosut sok."
     Merovi nestade ka zadnjem delu izložbe. Tamis, klimnuvši glavom prema Tor, nastavi s radom. On je bio onaj tihi, misaoni blizanac, ni nalik svojoj sestri. Činilo se da je mnogo srećniji ovde sa Merovi, koja je bila ćutljivija čak i od njega, nego u okruženju, poput Ariel sada, ma kakve grupe svojih drugara.
     Tamis opet diže pogled, začuvši nečiji smeh, a Arielin glas mu dobaci nešto, nerazumljivo ali vulgarno. Namrštio se, ali samo dok su išli ka njemu i pored njega. Elko Tel se još osvrnuo i domahnuo mu poljubac. "Prenesi ovo Merovi!" doviknu i prevrte očima. Zatim to društvo iziđe na uličicu, ali Tamis pođe za njima. Tor shvati da on gleda Elko Tela, a ne svoju sestru; izraz na Tamisovom licu nije bio gnev, niti išta što je ona ikad očekivala da će kod njega videti.
     Opet otkloni pogled, potiskujući radoznalost iz svoje svesti. Merovi se vratila sa punim rukama čistih krpa.
     "Gde je?" reče Merovi gledajući u šumu izložene opreme.
     Tor uze krpe od nje. "Ja ću." Ponese ih natrag do mesta gde je Sudba čekala, pričajući još sa Kapelom Dobraventurom. Tor iskrivi lice, obuzeta nejasnim osećanjem krivice što je ostavila Sudbu tako dugo u klopci. Prosuti sok se raširio, upadljivo crven, po podu. Ona uzdahnu, pomišljajući da je trebalo da zatraži i kofu.
     Zausti da dovikne nešto Sudbi, da joj na taj način javi da je spas blizu. U tom trenutku Kapela dohvati jednu električnu bušilicu koja je ležala u bari soka, na stolu. Kapela je, zgađenog lica, živo mahala rukama i nešto objašnjavala. "...evo još jedne stvari koja nikome nije pot..." Pođe prstom ka prekidaču.
     "Ej - nemoj!" viknu Tor.
     Kapela se na to okrenula, mršteći se, ali pokret njene ruke nije se zaustavio.
     Tor se bacila napred, da odvuče Sudbu u stranu. Pale su jedna preko druge, načinivši na podu spetljanu gomilu; a starešina Dobraverntura već je pritisnula prekidač bušilice.
     Vrisak Kapele Dobraventure bio je visok i prodoran. Struja iz bušilice prošla je kroz njeno telo i našla uzemljenje kroz baricu soka na podu. Bušilica izlete iz njenih ruku zahvaćenih grčevima, a ona se stropošta na pod.
     "Tor!" jeknu Sudba, sa koje se Tor već skotrljala u stranu. "Šta je, šta je bilo..."
     "Kapela." Tor pođe četvoronoške napred, zaustavi se kod nepomičnog tela letnjakinje. Sivoplave oči Kapele Dobraventure bile su širom otvorene, i zurile su gore, u nju, netrepćućom optužbom; lice prazno, a usne zahvaćene plavilom koje se brzo pojačavalo. Tor opsova bogove. Pokušavala je da napipa puls, ili da nađe neki znak disanja; nije našla ništa. Ugurala je prste u Kapelina usta, povukla njen mlitavi jezik napred, i podigla joj glavu da bi prolaz za vazduh bio otvoren. Duboko udahnuvši vazduh, prislonila je svoja usta na Kapelina, i počela da broji; zatim se digla u sedeći položaj, naslonila se jako na Kapelina prsa, i počela da pritiska, pritiska, u predelu srca. Još jedan dah u pluća, zatim novi pritisci na srce, i još jedan dah. Nejasno je bila svesna da se iza nje nalazi Sudba, i da je zove: "Tor? Tor?" Bila je svesna i da se gomila sveta okuplja, i da im Danakil Lu ne dozvoljava da priđu sasvim. Još jedan dah, još nekoliko otkucaja srca, ponavljala je to i ponavljala, ali odaziva nije bilo, prazne oči i sad su zurile u nju, neopraštajuće. "Ajde!" šapnu ona. Još jedan dah, još pritisaka na srce. Prodrmala je nereagujuće telo Kapele Dobraventure, naslonila se na njeno srce ponovo, ponovo, uterala vazduh još jednom, silom, kroz otvorene usne. "Ajde, droco jedna matora i zadrta, nije te valjda tako lako ubiti! Aj' pokvari mi dan!"
     Ugura još jedan dah u Kapelina pluća. Drhtaj prođe kroz telo ispod nje; telo koje iznenada uvuče svoj sopstveni, uzdrhtali dah. Kapci na očima zatreptaše. Neko se vratio unutra, neko je opet bio iza tih zurećih očiju, neko ko je digao ka njoj pogled zgranutosti, zatim naglog besa.
     Kapela Dobraventura udahnu još jednom, šumno i bolno. "Šta... šta radiš ti? Beži od mene!" Diže ruke i poče mlatarati njima.
     Tor je sela na pod, odmičući se od nje. Oko predvodnice Dobraventura našle su se sada druge ruke: Danakil Lu, neki od njenih rođaka.
     "Ja sam dodirnula... to", reče Kapela, kojoj su podigli glavu. Pogledom je upirala u Tor; Kapeline oči, sada bistrije, punile su se užasom.
     "Ona te je spasla", reče jedan letnjak. "Ta zimkinja te spasla. Bila si prestala disati." Čovek koji je to rekao okrete se ka Tor. "Mislim da je bila mrtva. Kako si to izvela?"
     Ona slegnu ramenima. "To je ono spasilačko. Naučila sam još davno. Stranci su dokere učili tome. Za slučaj da se nekome desi takav udes..." Vide da se letnjaci zgledaju sa iznenadnim spekulacijama. Ona pogleda opet Kapelu Dobraventuru, ne vide nikakvu zahvalnost u očima te žene. "Al' to ne uspeva svaki put."
     Kapela Dobraventura se namršti, odgovarajući na njen pogled jednakim zurenjem.
     "Šta misliš, da l' bi... neko... mog'o to da nam pokaže?" promrmlja drugi letnjak, izbegavajući pogled Kapelinih očiju.
     "Zamalo da me ubije jedno od tih zimačkih 'poboljšanja'", odseče Kapela, pokazujući rukom ka bušilici na podu.
     "Zamalo da te ubije tvoje neznanje", reče Tor ravno. "Sa bušilicom je bilo sve u redu. Al' ti si je uključila mokru. Kad bi imala iole ikakvog pojma o elektricitetu, ne bi to uradila ni slučajno. Onda ne bi dugovala svoj život jednoj zimkinji."
     Kapela se oslobodi od ruku koje su je držale, i sede sopstvenom snagom. "Zahvalna sam ti, za to", reče, sa naporom jasno vidljivim. "Ne bi bilo pošteno da ti se uskrati ona zahvalnost koju si zaslužila. Ali ako bismo upotrebljavali one alate koje smo oduvek sami pravili, i ako bismo se držali običaja koji su oduvek bili naše spasenje, nešto ovako se ne bi nikad moralo dogoditi. Onda ne bi bilo potrebno ni da me spasava tvoja navodna 'inostrana obuka'." Ona odvrati pogled od Tor. Sledećeg trenutka Kapelin ledeni pogled odskakao je, kao da se odbija, od mnogobrojnih lica njene rodbine.
     Tor se osvrte da pogleda grupu letnjaka. Videla je njihovu krivicu i nelagodnost. "Viđala sam da veštačko disanje i masaža srca uspevaju i kod davljenika."
     Tada letnjaci opet pogledaše ka njoj. Svi, do jednog.