24. TIAMAT: Karbankl

     "O-o-ooo! O neee! Tvoja pobeda!" Ariel Svetlohodna pritisnu šaku preko usta, prigušujući svoje ekstatično kikotanje: posmatrala je kako safirni kamen zveči i peva kroz lavirint u skulpturi za igru, i ispada iz jednog od nasumičnih otvora, u krilo njenom bratu. "Sad ti moraš da daš veštačko disanje i masažu srca Elkou!" Pogleda po krugu svojih prijatelja, koji su se smejali i pokazivali prstom ka Elko Tel Grejmauntu, koji se istog trena bacio poleđuške na tepih, sa jezivim krikom, i počeo se sitno trzati. Onda ostade nepomičan, zurećih očiju, raširenih ruku; mladi zimci oko njega su se smejali podrugljivo i podgurkivali, pa i dobacivali određene zvuke u pravcu Tamisa.
     Ariel je videla da se njen brat zacrveneo. Pored njega je sedela Merovi, gledala ga i stezala ga za ruku. Iako je bila u nekom dalekom srodstvu sa Elko Telom, Merovi je uvek izgledala kao riba na suvom kad god ju je Tamis doveo na jednu od ovih zabava. Ariel je jedva čekala da vidi kako će mala reagovati kad crveni kamen, ili plavi, uleti njoj u krilo.
     "Pa ajde sad, Tamis", pozva Ariel; nije mogla odoleti iskušenju da ga i ona zafrkava. "Kapela Dobraventura umire. Gledao si veštačko-sa-masažom koje je dobila od Tor Zvezdošetne. Pokaži nam kako se to radi!"
     Odgurnuo se sa svog mesta i ustao, sa nekom čudnom grimasom na licu. Pošao je prekoračujući tela i noge, i stao uz Elkoa. Kleknuvši pored njega, zagledao se u široko otvorene, ukočene oči i iščekujući široki osmeh Elko Tela. Nekoliko trenutaka je oklevao; u njegovim sopstvenim očima videla se nevoljnost. Ariel se zapita čega se on to plaši - da li ga zaustavlja samo uspomena na pravi događaj. Zatim se nagnuo, primičući lice Elko Telovom.
     "Aaaa, ne, neeeee", razlegali su se glasovi kao da pevaju. "Ne tako!" - "Uradi stvarno!"
     Seo je, odmičući se od Elkoa, i pogledao ih preko ramena. "Tako je ona to!" reče iznervirano, znajući da to nije ono što oni misle. Najzad je prebacio jednu nogu preko Elko Tela i seo mu na stomak. Nagnuo se napred ka njegovom licu, a ta kretnja je potisnula njegove kukove nazad, pa je izgledalo da su tela njih dvojice spojena ljubavnički. Zvižduci i aplauzi dostigli su kreščendo oko njih kad je prislonio šake na levu i desnu stranu Elko Telovog lica, a usta na Elkova usta.
     Pokušao je da okonča stvar brzo, i digao je glavu; ali klicanje i smeh pretvorili su se odmah u povike protesta i podsmeha. Ariel ustade. "Silazi, ti, Tamis, ja ću ti pokazati kako se to radi!" Pođe oko okupljene gomile; stade videći da su ruke Elko Tela naglo uhvatile Tamisa u zamku čvrstog zagrljaja i privukle ga dole, za dubok, mokar poljubac. Videla je da je Tamisovo telo zadrhtalo. Međutim, na njeno iznenađenje, Tamis se nije odupirao onako ratoborno kao što je očekivala da će učiniti. Ona pogleda Merovi; i ta devojka je gledala dvojicu mladića, a lice joj je bilo zbunjeno i polunamršteno.
     "Ej! Tiredi! Gle'j ovo - mislim da je Elko Tel naš'o pravu ljubav."
     Ariel se trže i podiže pogled. Na širokom ulazu u sobu stajali su Kirard Set Dalekoputov i njegova žena Tiredi Grejmaunt, zagledani u njih. Elko Tel ispusti Tamisa, koji napola pade sa njega u očajničkom pokušaju da se što pre udalji. Ali, otac Elko Tela se samo nasmeja, odmahujući glavom, i siđe niz tri stepenika u sobu. Olakim pokretom oslobodio je spojne rubove svog svetlucavog večernjeg sakoa. "Ne prekidajte ništa zbog mene, deco. Znate da me oduševljava i zabavlja kad se iza mojih leđa igrate sa mojim kompletom za igrice. Siguran sam da je ovo sve bilo zapravo nevino..."
     "Samo smo vežbali veštačko disanje i masažu srca, ćale", reče Elko Tel. Prevrnuo se na bok i podupro donju vilicu rukom, uz nekakvo žmirkavo smeškanje koje je trebalo da imitira ležerni osmeh njegovog oca. "Kao u Radnji danas... ja sam bio žrtva."
     Kirard Set uzvi obrve. "Ti si bio Kapela Dobraventura? Ej, bogove ti... trebalo bi da kažem, sise ti Damine... to je perverzno. Tiradi, možeš li ovo zamisliti: naše dete se pretvara u licemernu religijsku fanatikinju?"
     Tiradi Grejmaunt je progunđala nešto što Ariel nije uhvatila, ali zazvučalo je kao da joj je dosadno i kao da se oseća neprijatno. Onda je Tiradi prošla pored svih njih, i nijednom ih nije pogledala. Prišla je uglastom ormarnu za koji je Ariel znala da se u njemu nalazi njihova, ne baš mala, zaliha alkoholnih pića. Elko Tel je pričao da njegovi roditelji imaju i zalihu, sve manju, egzotičnih droga preostalih iz epohe pre Promene, ali da čak ni on ne zna gde je. Tiradine kretnje nisu bile pouzdane, pa je Ariel pretpostavila da se već lepo 'nacvrcala'. Možda su se posvađali, i zbog toga se vratili ovako neočekivano rano.
     Ariel pogleda opet ka Kirardu Setu, pa ka Elko Telu, pokušavajući da oceni da li je Elkov otac ipak, u suštini, ljut, ili ga ovo samo zabavlja; da li je sin stvarno tako nezabrinut time što je uhvaćen na delu, kao što se čini. Ta porodica ju je fascinirala. Toliko se razlikovala od njene, da joj je ponekad izgledala tuđinskija nego meri.
     Ali pažnja Kirarda Seta bila je usmerena na njegovu ženu. Prišao joj je dok je izvlačila iz ormana bocu lokalnog vina. Pokuša joj to oduzeti. Pogledala ga je, očima hladnim i bledim poput glečerskog leda, a on pusti da mu ruka padne i slegnu ramenima. Još jednom se udaljila od njega, ovog puta odlazeći ka vratima na drugom kraju sobe. Prolazeći pored jednog ogledala, stala je, i zavirila u njega kao da gleda u drugu dimenziju. Podigla je jednu bledu, mršavu šaku do lica, pritisnula obraz, povukla i zategla kožu toliko da je duboka linija pored njenih usta nestala. Sklonivši ruku, namrštila se, i otišla iz sobe bez ijednog pogleda nazad, kao da su svi drugi prestali da postoje.
     "Tvoja majka se večeras oseća starom", progunđa Kirard Set. Izvadi iz ormana drugu flašu i izvuče zapušač. Nateže iz flaše mnogo gutljaja, i vrati se preko sobe, do kruga prijatelja, sada ućutanih. Pruži flašu ka njima. Neki od očevidaca, očiju iskolačenih, počeše odmahivati glavama, ustajati sa mesta gde su do tada sedeli u raznim fazama nelagodnosti i zabune, počeše govoriti da moraju kući. Za njima, jedan po jedan, i ostali. Kirard nije preduzimao ništa da ih vrati; nije ni Elko. Poče ustajati i Merovi, a za njom Tamis.
     Ariel je ispružila ruku, stojeći i sad na mestu gde se zatekla kad su roditelji Elko Tela došli. Kirard joj dade bocu, sa odmeravajućim osmehom; pogledom je prošetao niz, i opet uz njeno telo, na takav način da je sva protrnula od nekog čudnog zadovoljstva - znajući da je on, po prvi put, ne gleda kao da ima pred sobom dete. Kirard je, izgledom, bio vrlo zgodan čovek, štaviše mladolik, iako je znala da je zapravo veoma star i da se to počinje pokazivati na njemu, kao i na njegovoj ženi. Popila je nešto vina iz flaše, pazeći da ne pretera jer bi je onda počelo peckati na takav način da bi se zakašljala. Vino je, u stilu koliko-toliko gracioznom, progutala, onda mu je vratila bocu.
     "Dobro izvedeno." Kirard Set se opet osmehnuo sa odobravanjem. "Ah. Divna si u tim bojama, Ariel. Kad te vidim da tako stojiš, vraćam se u stare dane... Pamtim čak i taj komplet odeće, kako je ona izgledala kad ga je nosila. Ličiš na nju, mnogo ličiš, znaš... svakim danom sve više. Čak više nego tvoja majka, jer u sebi imaš više Ariškinog duha."
     "Arienrodinog?" reče Ariel neodlučno. Pogleda dole, na svoju odeću. Među bezbrojnim odevnim predmetima u ormanima Kraljice Snega, našla je, još odavno, i takve koje je uspela prepraviti da joj dobro stoje. Njena majka nikad nije htela ni da pipne tu odeću, pa čak, koliko je Arieli bilo poznato, ni da je gleda. Kad je Ariel te stvari oblačila, majka se mrštila, videlo se da joj je to odvratno, ali nije zabranjivala. Ponekad je Ariel, izopačeno, priželjkivala da joj majka to zabrani, a ona ipak da nosi: radije da prkosi majčinom gnevu, nego da gleda njenu neobičnu, zbunjenu tugu. Sve njene zimačke prijateljice nosile su inoplanetnu odeću, dobijenu od starijih, sačuvanu od Pre... a Ariel se zaljubila u blješteću lepotu tih boja, predivnu finoću i egzotičnu raznovrsnost materijala. Priželjkivala je da ih nosi - i nalazila ih je, i nosila. Ali, zar tako obučena liči, bukvalno, na kraljicu? Ona se osmehnu, diže pogled.
     "Naravno", reče Kirard Set tiho. "I treba da ličiš, ona ti je bila baba."
     "Šta?" reče Ariel. "Ne, moja baba je bila letnjakinja. Umrla je, nikad je nisam videla..."
     Oči Kirarda Seta su se raširile. "Bogovi", promrmlja on, "ne znaš? Je l' moguće da zaista ne znaš?" On pogleda Tamisa, koji je ostao sasvim nepokretan, zagledan u njega sa jednakom radoznalošću. "Jeste ikad vid'li Arišku na slikama?"
     Ariel odmahnu glavom; Tamis takođe.
     "Bila je jedna u spavaćoj sobi na trećem spratu... umetnika slika."
     "Pamtim je. Viđala sam je kad sam bila mala. Al' to je bila slika moje mame", reče Ariel. "Njoj se nije sviđala, pa je rekla posluzi da to skloni nekud."
     Kirard Set se nasmeja. "Ne tvoje mame. Nego njene mame. Njene prave majke. Arienrodina slika je to bila... Zato joj se nije sviđala."
     "Nije tačno", reče Tamis mršteći se. "Naša majka je letnjakinja. Baka, isto."
     Ariel mu je mahnula rukom da zaćuti. Sela je na dugu, uzanu sofu, privukla stopala gore, na ivicu. "Je l' nešto izmišljaš?" upita, gledajući Kirarda Seta u oči u kojima ništa nije mogla da pročita. Njene oči su ga molile da kaže ne.
     "A, ne", reče on smeškajući se opet. Pomakao se, i seo pored nje na sofu. "Sasvim je istina, Ariel. Da li bi htela da čuješ celu, istinitu priču?"
     Žustro je klimnula glavom, pogledala ka svom bratu. Tamis je oklevao, bacio pogled ka vratima. Još je na sebi imao pola namrštaja, kao da se plaši da čuje ono što dolazi. Ipak, sede ponovo, prekrštajući noge, na tepih pored Elko Tela, koji je ležao opružen potrbuške i pridržavao donju vilicu dlanovima. Merovi, koja je do tad neupadljivo vukla Tamisa za ruku, odustade i sede pored njega. Njen uobičajeni izraz nelagodnosti postao je još dublji.
     Kirard Set se zavalio u kosi ugao sofe, popio još malo iz flaše. "Dakle, sve je to počelo još davno, mnogo pre nego što je iko od vas bio makar i tačkica svetlosti u očima vaših očeva..." Njegov osmeh se malo trznuo. "Arienrod je bila Snežna Kraljica neprekidno, od dana kad je Hegemonija došla na Tiamat, prilikom one ranije Promene. Tad je, inače, vladavina ranije kraljice, Letnje, iz klana Dobraventura, završena jednim jakim 'pljusss!'. Dakle, Ariška je, kažem, kraljevala skoro vek i po, i zato je dobro znala kako nas tuđini eksploatišu, kako manipulišu sa nama, kako sprečavaju da steknemo jednaka prava u okviru Hegiške. Znala je da će i nju bućnuti u more kad tuđini budu odlazili, i da će letnjaci tada sve nas da odvuku nazad u mrak i da nas tako drže jedan vek. Zato je odlučila da nešto preduzme u vezi s tim."
     Ariel je klimala glavom, maltene hipnotisana smirenim proticanjem reči. "Šta je uradila?"
     "Iskoristila je tehnologiju samih tuđina, i klonirala se. Nastale su savršene kopije nje, samo nje, tako da se nisu mogli umešati geni ma koga drugog, oslabiti njenu odlučnost... Proizvedeno je, zapravo, nekoliko klon-embriona. Ona je uredila da budu tajno usađeni u tela letnjakinja koje su došle na pretposlednji Festival. Vratile su se na svoja ostrva, pojma nemajući šta nose: mislile su da su to veselozačeta deca, nastala u susretima tokom Noći-pod-maskama, sa muškarcima koje nikad više neće videti. Od svih tih implantovanih klonova, samo jedan je bio perfektan, tvoja majka Luna Svetlohodna. Odgajili su je letnjaci, baš kao što je Ariška i htela, da bi Letnja Kraljica, kad stupi na vlast umesto Zimske, razumela običaje svog naroda. Ariška je bila voljna da umre - meni je mnogo puta rekla da joj se ne živi u ovom jadnom, polumrtvom svetu - ali pod uslovom da zna da će biti nanovo rođena u telu tvoje majke."
     Ariel je blenula otvorenih usta, nesposobna da imenuje osećanja u sebi, zato što neverici nije bilo dozvoljeno da se pojavi među njima. "Al' kako je mogla znati da će baš moja mama da postane Letnja Kraljica?"
     Slegnuo je ramenima. "Pa, ona je postala Kraljica. Kako bi tvoja majka mogla ne postati?"
     "Otkud ti to sve znaš?" reče Ariel. "Je l' znaju svi...?" Sem mene.
     "Ma naravno da ne znaju, dete moje. Većina letnjaka ne zna stvarno kako je Arienrod izgledala. Kapela Dobraventura ju je, dakako, videla iz bliza, neposredno pre Ariškine smrti; videla je njih dve zajedno. To je jedan od malih razloga za netrpeljivost između tvoje mame i nje... Većina zimaca i sad veruje da tvoja mama, jednostavno, jeste Arienrod - hoću da kažem bukvalno ona ista, telom ista - naime da je nekako uspela da prevari i smrt i strance, da je nastavila živeti i kraljevati. Ipak ima nekoliko ljudi - vrlo mali broj - koji znaju istinu. Ariška i ja bili smo stari prijatelji, ja sam bio... blisko upoznat sa svim njenim najličnijim stvarima." Uzvio je obrve, a Elko Tel se ironično zakikotao, ležeći na podu.
     "A naš tata... je l' to zna?" reče Tamis. Glas mu je zvučao čudno.
     Kirard Set se tiho nasmejao. Povuče još jedan mah iz flaše. "Dabome da zna, nego šta. Većina tih stvari se ne bi ni desila bez njega. On i vaša mama su u detinjstvu bili zaljubljeni jedno u drugo, znate. Kad je ona postala sibila, on je zaključio da ga je odbacila, pa je pobeg'o u Karbankl."
     "Kakve veze to ima sa Ariškom?" reče Tamis.
     Kirard Set odmahivanjem ruke pokaza da odbacuje Tamisovo nestrpljenje. "Kad je Arienrod saznala da je u grad stigao Ukres, naredila je da ga dovedu kod nje, misleći da bi mogao da posluži kao mamac, da dođe i vaša mama, da napusti Nizvetrinski arhipelag i doseli se u grad, kod nje... Poslala je poruku vašoj mami, tobož Ukresovu, gde on kao kaže da je u nevolji. Vaša majka je stvarno pošla za njim, zato što ga je, dakako, i tad veoma volela. Ali dogodila joj se nezgoda, usput su je neki tehno-krijumčari oteli i odveli je u svemir; a mogao bih i reći da je to bila sreća za nju, zavisi kako gledaš. Na drugim planetama spoznala je snagu sibilstva, za koju čak ni Ariška nije sanjala da je tolika. Ali tek posle pet godina uspela je da se vrati, a za to vreme Ariška je verovala da je vaša mama nestala zauvek."
     "Moja majka bila izvan Tiamata? Sa piratima...?" reče Ariel tiho, zaprepašćena tajnim životima koje su njeni roditelji vodili kad su bili jedva nešto stariji nego ona danas. Ona se retko kad u životu uopšte i zapitala kako su oni živeli pre njenog rođenja. Zamišljala je da su uvek izgledali kao u njenim najstarijim uspomenama: stari, umorni, opsednuti poslom a ne jedno drugim. Sad, dočarati sebi sliku njene mame kao mlade, strastvene, spremne da se upusti u bilo kakvu opasnost radi njenog tate... i zamisliti da nije bila dete svoje mame, nego Arienrodino. Ariel je žmirkala, vrtela glavom, osećala je uzbuđenje, vrtoglavicu, neuhvatljivi izazov... strah.
     "A tata?" reče opet Tamis. "Je l' i on mislio da je mama mrtva?"
     "Da, bojim se da jeste", reče Kirard Set; tužno saosećanje u njegovom glasu nije se pojavilo u njegovim očima. "Arienrod se postarala da on to misli. Bio je takoreći neutešan..."
     Ariel se namrštila. Nije bila sigurna šta Kirard kazuje, ali je znala da tu između reči postoji još nešto, što njoj izmiče.
     Elko Tel se nasmeja. "Al' ga je Ariška utešila, i pet godina zadržala tako, zar ne, tata...?"
     Ariel vide da se Tamis i Merovi okreću i zure u Elkoa; postade joj jasno da i ona isto tako zuri u njega, sa naglim razumevanjem. Opet pogleda Kirarda. "Hoćeš reći... da su moj otac i Snežna Kraljica... bili ljubavnici?"
     Osmeh Kirarda Seta se proširivao, nošen nekim osećanjem za koje je maltene poverovala da je odobravanje: video je da je razumela. "Da, da, Ariel, to se desilo... neizbežno. I da obe postanu kraljice - i da se obe zaljube u istog čoveka. Arienrod se u njega zaljubila isto kao tvoja mama. Bio je tih pet godina njen najomiljeniji muškarac. Davala mu je sve što je hteo... čak i vodicu života."
     "Tata... pio vodu života?" prošaputa Ariel. "Ali ja sam mislila... ja sam mislila... da je letnjak." Sad se prisetila kako je pogled na mere uvek nekako smetao njenom ocu, i zapitala se, najednom, da li je ovo razlog. "I da je sa mamom imao doživotni zavet."
     "Mislio je, međutim, da nje nema više", reče Kirard Set sležući ramenima. "Ariška je bila tu, a toliko je ličila na Lunu... Osim toga, Ariška je jako dobro umela da osvaja ono što je htela da bude njeno; kao i vaša mama. Ma, hajte, deco", nastavi on sklanjajući pogled od izraza na njenom licu, i gledajući sad Tamisa, "svakako možete da razumete, i da mu oprostite, obzirom na te okolnosti. Čak i u Letu, brak - to jest, zavet - samo u malom broju slučajeva traje čitav život. Svako ima pravo da bira. Mnogi letnjaci se nikad i ne zavetuju jednoj osobi; vole raznovrsnost. Zimci, takođe. Ariška je volela veliku raznovrsnost, a vaš ćale je naučio da deli njen ukus. Njegova su nepca, čak, postala vrlo prefinjena, za letnjaka. Morate razumeti, bilo je vrlo teško ne upoznati se intimno, ne samo sa Ariškom, nego i sa drugim njenim najomiljenijim, kada si jedan od njih. Između svih nas bila je vrlo velika bliskost - Ariška je to podsticala. Ali naravno da je Luna uvek bila njegova prva ljubav, a on njena. Možda bi ostali jedno drugome jedini, da su okolnosti bile drukčije."
     Ariel duboko udahnu. Shvatajući da su joj usta otvorena, zatvori ih. Poče se truditi da sakrije priglupu, zablenutu nevericu od Kirarda Seta, koga je do maločas tako gledala, i od Elko Tela, koji joj se počeo smejati. "Šta se desilo kad se mama vratila... i saznala?" Glas joj je bio na ivici nečujnosti; priželjkivala je, maltene, da nije postavila ni prvo pitanje, da nije čula ništa, ništa od ovoga svega, nikad. Maltene. "Šta su rekli?"
     "To znaju samo ona i vaš otac, i možda Arienrod." Potegao je još iz flaše, koju je zatim pružio opet njoj. Ariel prihvati, i nateže vino gutljajem do gušenja dugim. Vrelo peckanje vina niz grlo bolno je prijalo. "Ali, naravno, vaša majka nije bila stvarno u poziciji da izriče neke presude o vašem ocu. I ona je tek bila saznala da je Ariška njena prava majka... njena tačna dvojnica. Kako bi mogla osuđivati Ukresa što se zaljubio u nju, još jednom, pošto ju je prvi put izgubio... Osim toga, kažu da je ovde u gradu postojao neki Karemovac, inspektor policije, koji se odmetnuo od zakona samo da bi pomogao vašoj Luni. Čovek mora da se zapita šta je bilo između njega i nje, kakvu je to moć imala nad njim, kako je postigla da se jedan tuđin okrene protiv sopstvenog naroda. Zar ne...?"
     Ariel i protiv svoje volje klimnu glavom, i ugrize se za usnu. Obori pogled, nesposobna da pogleda ikome u oči.
     "Ali nisi me pitala šta je bilo kad su se tvoja mama i Ariška konačno susrele. To je najbolji deo."
     Ariel opet diže pogled ka njemu. "Šta je bilo?" reče vrlo tiho.
     "Ariška je za vreme Luninog odsustva spremila nove planove; odlučila je da, ipak, treba da ostane živa, ona lično. Plan je bio da izazove epidemiju koja će poubijati sve letnjake koji su došli u Karbankl na poslednji Festival. To, da bi bacila čitav svet u haos, pa da stranci pobegnu, a ona da zadrži vlast." Ariel načini grimasu, ali se Kirard Set samo osmehnu i nastavi. "Više joj nije bila potrebna tvoja mama... ali ju je, naravno, ipak htela. Kako je moglo drukčije biti? Predložila je Luni da vladaju zajedno, da im sve bude zajedničko... čak i Ukres."
     "I moja mama je rekla ne", promrmlja Ariel.
     "Očigledno." Kirard klimnu glavom. "Onda je Arienrod naredila da Lunu bace u Jamu." Ariel, protiv svoje volje, bučno udahnu vazduh. "Tad je tvoja mama izvela svoje prvo 'čudo'. Zaustavila je vetrove u Dvorani vetra. Bio sam prisutan, svojim očima sam to gled'o, al' do dana današnjeg ne znam kako je to uspela. Valjda ni vama nije rekla... Nije, dabome... U svakom slučaju, odmetnuti plavac je tad ušao u dvoranu i spasao Lunu od rulje. Ostatak je, kao što kažu, istorija. Vaša keva je osvojila masku Letnje Kraljice. Arienrod je bačena u more, po planu. Vaši roditelji su se opet sastavili, vas dvoje ste se rodili... i sve ostalo vam je poznato." Podiže šake, uz elegantno sleganje ramenima koje je govorilo da je to rasplet, denouement.
     "Šta je... sa tim žacom?" upita, ustežući se, Tamis.
     "To samo bogovi znaju." Kirard Set Dalekoputov odmahnu glavom. "Mislim da je otputovao sa ostalim strancima. O tome bi vam nešto mogla kazati Geja Džeruša Pala-Tion; on je mor'o da bude njen oficir... Međutim, ne bih obraćao nikakvu pažnju na govorkanja."
     "Na kakva govorkanja?" reče Tamis.
     "Bahhh... zapetljana, eto kakva..." Kirard Set odmahnu rukom kao da odbacuje celu tu temu. "Više gotovo i da nema ljudi koji ponavljaju te gluposti i prljavštine. Ipak, neki ljudi su ukazivali na činjenicu da, hm... da je Ukres uzimao vodu života u vreme kad ste vi začeti, dakle tokom poslednjeg Festivala - a od nje se, dakako, ostaje privremeno neplodan."
     Oboje su zurili u njega, zgromljeni, a tišina se produžavala kao da joj kraja nema.
     On se, napokon, blago nasmeja. "Bogova mu, to su samo dokona ogovaranja. Pa, uostalom, voda života se sve teže nabavljala, pred kraj Ariškine vladavine. Ona je počela da nam smanjuje snabdevanje, dobijali smo ponekad samo po jednu dozu nedeljno, umesto svakodnevno, čak i stari prijatelji njeni kao ja i Tiredi. Tako nam se i desilo da budemo blagosloveni sa našim jedinim sinom, a to je ovaj ovde." Pokretom pokaza Elko Tela. "Taj momak je došao kao totalno iznenađenje, bio je - nenadan... ali ne nedobrodošao, nemojte me pogrešno razumeti... ipak, slučajno. Sasvim je razumno pretpostaviti da se i vašem tati neočekivano, u jednom trenutku, vratila plodnost."
     Ariel otupelo klimnu glavom. Kirard Set uzvi obrve, i ponudi joj flašu još jednom. Ovog puta ona odrečno odmahnu glavom, pa ustade sa sofe. "Moram da idem."
     "I mi", reče Tamis, ustajući sa poda. Držao je Merovinu šaku, bolno čvrsto. Elko Tel se prevrnuo na leđa, ruku prekrštenih na grudima; dok su prolazili pored njega, zurio je gore u njih, ukočenim, bledim, nečitljivim pogledom.
     "Bezbedno do kuće, deco", doviknu Kirard Set za njima, a Arieli se učini da je čula i njegov smeh dok je prilazila ulaznim vratima zgrade. Namrštila se, u zamračenom hodniku, ispred Tamisa i Merovi, gde je niko nije mogao videti.
     Izišli su, sve troje zajedno, i zaustavili se zajedno na ulici kad su se vrata kuće Dalekoputova zatvorila, sa konačnošću, iza njih.
     "Šta misliš, zašto nam je ovo rek'o?" reče Ariel, glasom koji je zazvučao utanjenije i žalosnije nego što je želela.
     "Pa zato što si ti tražila da govori", reče Tamis, glasom otežalim od optužbe.
     "Jest, ali on je bio taj koji je nabacivao kako ja ličim na Arišku!" odseče Ariel. "I da mi je to prava baba!"
     "I meni", reče Tamis razdražljivo. "Sviđalo se to meni ili ne."
     "Moj otac..." umeša se Merovi, glasom koji je bio jedva nešto malo više od upornog šapata, "kaže da bi Kirard Set odsekao samom sebi uvo, kad bi znao da će zbog toga neko drugi da pati više nego on." Ariel se zagleda u nju, pa opet skloni pogled. "Ideš li kući? O'š sa mnom sada?" upita svog brata, gledajući uzbrdo, ka Palati; nastojeći da to ne zvuči kao zahtev, da ne prizna da odjednom ne želi da se tamo vrati, ovako, sama.
     Ali Tamis je odmahnuo glavom, pri čemu su se njegove kovrdže boje mahagonija pomakle po vratu. "Hoću da budem siguran da je Merovi stigla kući bezbedno." Pogleda preko ramena, niz uličicu, kao da je obližnja Ulica Karbankla, još i sad prometna, sa svojim večitim veštačkim danom, najednom postala prazna i senkama pohođena. Onda vrati pogled ka Ariel. "Možeš s nama..."
     Namrštila se, zabacila glavu. "Ne, hvala. Ne bih da smetam..." To je rekla zlovoljno, iako u glasu svog brata nije čula ništa osim nezgrapne zabrinutosti. Okrenula im je leđa i otišla do Ulice i uz nju. Osvrnula se tek kad je stigla do alabasterno belog dvorišta ispred Palate.
     Bezbedno kući... U pamćenju joj je odjekivao taj Kirardov pozdrav na rastanku, ali i Kirardov smeh. Zaustavila se. Stojeći tu, na mestu gde je Ulici početak - ili kraj? - gledala je prema ulazu u Palatu. Kroz tu kapiju prošlo je toliko istorije njenog sveta; tu se ulazilo u dom Snežne Kraljice, dugo pre nego što je Ariel rođena.
     Zamislila je kako njena majka po prvi put prolazi kroz tu kapiju, u potrazi za njenim ocem, i dopada Snežnoj Kraljici u naručje. Arienrodin dom. Njen um pokuša da zamisli njenog oca u Arienrodinom zagrljaju, u Arienrodinom krevetu... da zamisli kako njih dvoje rade jedno drugome stvari koje ona jedva razume... stvari koje ne može ni da zamisli. Zašto je njena mama odlučila da stanuje baš ovde, posle Arienrodine smrti?
     Odjednom oseti da joj se više ne stanuje tu. Odjednom požele da ima neko drugo mesto u koje bi mogla otići, da ne mora kroz ovu kapiju, nikad više. Ali ako bi pošla ma gde drugde, morala bi se suočiti sa pitanjima, morala bi objašnjavati, a to ne može da podnese: čak ni samu pomisao. Spusti pogled ka sjaktavim crvenozlatnim i plavozelenim bojama svoje meke košulje i pantalona. To je nekad pripadalo Arienrodi... njenoj babi, njenoj drugoj majci. U sebi imaš više Ariškinog duha, rekao je Kirard Set. Ona diže glavu, ispravi leđa.
     Pređe dvorište, priđe dverima. Dvojica policajaca-patroldžija koji su tu uvek bili na dužnosti osmehnuli su se i pustili je da prođe, a njeno lice je ostalo pasivno i nereagujuće.
     Produžila je u Dvoranu vetra; stala na pola puta preko mosta koji je bio razapet preko dubokog, zeleno-svetlucajućeg vertikalnog servisnog tunela. Pokušali su da je survaju u Jamu... a ona je zaustavila vetar. Pogleda preko ivice, oprezna ali neuplašena, u zelene dubine koje su mirisale na more; pogleda i ploče za preusmeravanje vazdušnog strujanja, od kojih su neke bile i visoko iznad nje. Valjda ni vama nije rekla... Ariel se osvrte ka stazi kojom je prošla. Odmetnuti plavac je tad ušao u dvoranu i spasao Lunu od rulje... Čovek mora da se zapita šta je bilo između njega i nje... Požurila je, lica uštinutog sumnjom.
     Kroz palatu je prošla ne primećujući pozdrave posluge; popela se širokim, povijenim stepeništem na gornje spratove, pretraživala odjekujuće dvorane, najzad našla svog oca, u njegovoj radnoj sobi. Nekoliko trenutaka je stajala i gledala ga kako radi, opružen po segmentovanoj sofi. Nešto je tiho zujkao - neku staru narodnu pesmu, uvide ona; istovremeno je pravio beleške na kompjuterskoj ploči za beleženje.
     "Ćale?" reče ona tiho, sa vrata.
     Ukres diže pogled, trgnut, i šumno uvuče dah. Gledao ju je dugo, sa izrazom koji nikad ranije nije videla na njegovom licu.
     "Ćale?" reče ona opet, pokolebana.
     "Ariel", promrmlja on, "šta... radiš ovde?" Malo je odmahnuo glavom, kao da se oslobađa nečega, i podigao se u sedeći položaj na kauču.
     Slegnula je ramenima, gledajući u pod. Najednom ne znajući šta bi kazala.
     "Je l' ti dobro?" Nagnuo se napred, zabrinuta lica, ostavljajući ploču na stranu.
     Još jednom je slegnula ramenima, a onda je ušla u sobu. Sela je pored njega na sofu, a spletene šake je stavila među kolena.
     "Šta je", upita on i blago je dotače po ramenu.
     Osetila je da joj se oči najednom pune suzama, i počela se boriti da ih suzbije. "Tata..." Najzad diže pogled ka njemu. "Da li je mama zaista Arienr... Arienrodin klon?"
     Ukrutio se; njegova šaka pade s njenog ramena, i to je bio odgovor, njoj sasvim dovoljan. Ipak, on je udahnuo duboko, i klimnuo glavom. "Jeste."
     "Zašto mi nikad nije rekla?" Te reči su grunule iz nje silovitije nego što je nameravala. "Zašto me je lagala, zašto je glumila da ima drugu majku, i babu, i..."
     "Nije lagala", reče Ukres, tiho ali uporno. "Sve što ti je ikad rekla, istina je. Jedino ti nikad nije rekla sve, celu istinu." Uzdahnu, a njegove oči postadoše daleke. "Nije je znala ni sama, tokom tolikih godina. Posle, dok si bila mala, nije mogla da ti objašnjava. Ipak, nije trebalo da se dogodi da čuješ od nekog drugog." On vrhovima prstiju blago podiže vrh njene vilice. "Šta još ti je potrebno da znaš, Arić? Reći ću ti sve što mogu."
     "Jesi li bio Arienrodin ljubavnik?" Hitnula je to pitanje na njega, žurno, da je ne izneveri hrabrost.
     Njegovo lice se malo trglo; prisilio je sebe da i dalje gleda njoj u oči. "Jesam", šapnu. Njegove šake su se nečujno zgrčile na srebrnastoj kožnoj površini kauča. Ariel je zurila u te pobelele čukljeve; osećala je da njene šake stežu jedna drugu kao dve zveri spletene u borbi na život i smrt.
     "I pio si vodu života sa njom."
     "Jesam." Jedva čujno.
     "Je l' si zato... uvek nesrećan kad vidiš mere?"
     Klimnuo je glavom, ali i skrenuo pogledom, kao da u očima ima još nešto i ne želi da ona to primeti. "Ko ti je sve to pričao..." Grubim glasom.
     "Elkov ćale."
     "Kirard Set?" On opet diže glavu; njegove sivozelene oči najednom su bile blistave kao smaragdi, i jednako tvrde. "Šta... šta je još rekao?"
     "Da..." Ariel zamalo da prestane, jer videla je goli bol u licu svog oca. "Da je mama volela još jednog čoveka. Stranca. I da možda... da možda ti i nisi stvarno naš tata."
     Zagrlio ju je i privukao njenu glavu čvrsto na svoje grudi, i držao tako, da više ne bi mogla da vidi izraz njegovog lica, a ni on njenog. Osetila je da kroz njega prolazi drhtaj gneva. Ali ovog puta nije joj odgovorio.

     Tamis je stao u tihoj uličici, ispred Merovine kuće-u-gradu. Bacao je poglede prema kraju uličice, gde je, iza protiv-olujnih zidina, čekala noć puna tinjajućeg žara, noć koja nikad neće moći da uđe unutra. Merovi je pogledala za njegovim pogledom, onda opet ka njegovom licu, neodlučno. "O'š uđeš da.. razgovaramo?" On nije progovorio više od dve reči tokom celog njihovog pešačenja do ulaza u ovu kuću.
     Poljubio ju je iznenada, umesto da joj odgovori, i privukao je sebi, uporno ali blago. Ona mu je uzvratila poljubac, sada nimalo neodlučna; grejala ga je svojom toplinom. Ljubili su se oni i ranije, eksperimentalno. Ali nikad ranije nije se osetio kao sada; njena bliskost nekako se uplela u varljivi zamršaj njegovih emocija - taj osećaj njenih usta na njegovim voljnim ali i neodlučnim usnama, osećaj njenog tela pritisnutog uz njegovo, uspomena na znalačka, preterano znalačka usta i telo Elkoa; slike njegovog oca i majke - oboje goli, ali svako sa nekom drugom, nepoznatom osobom. Oduvek je zamišljao da ovo, kako je između njega i Merovi, ova ljubav takoreći otkad on zna za sebe, da je tako bilo i kod njih dvoje, ali sad nije siguran, uopšte nije siguran...
     Prekinuo je svoj poljubac, pustio, maltene grubo, Merovi, i prigurao je leđima uz zid, u senci jednog balkona iznad njih. Žmirnula je; na momenat je izgledalo da se trgla, zatim da joj je maltene laknulo. "Laku noć, Tamis..." prošaputala je, pipajući iza leđa rukom da nađe kvaku ulaznih vrata. Otvorila je vrata i ušla. Tamis je nekoliko dugih trenutaka stajao, zureći u zatvorena vrata. Onda se okrenuo i pošao uličicom, pritiskajući prste preko usta.
     Sve do kuće je pešačio, zato što mu je bilo potrebno vreme da sabere misli; takođe, i da isprazni, kroz hodanje, emocije koje su ga ispunile kao mračna vrelina, kao otrov. Jednom je pokušao da pita oca o ovim žestokim novim osećanjima čije je buđenje u sebi osećao: otkud zabuna, zašto ga jednako uzbuđuje prizor devojačkih kao i momačkih tela. Pokušao je da govori o svojim seksualnim osećanjima otvoreno i časno, ali otac mu je samo održao pridiku o onome što se na letnjačkim ostrvima smatra prihvatljivim; a Tamis je znao da su to definicije nemoguće krute, jer imao je prilike da gleda šta rade njegovi gradski prijatelji. Kad je pokušao da pita da li bi moglo postojati i nešto više, otac se naljutio i prekinuo razgovor.
     Posle toga on je dugo, sumorno razmišljao, siguran da ne uspeva da razume nešto što je njegovim roditeljima oduvek bilo samo po sebi očigledno. Govorio je sebi da nemarni seks sa bilo kim, koji je sve više viđao kod svojih poznanika zimaca, samo odražava prazninu njihovog uma i besciljnost njihove razmažene egzistencije.
     To i sad veruje, u srcu. Međutim, noćas mu je Kirard Set rekao da je pogrešno sve u šta je dosad verovao...
     Stiže, napokon, do Palate, i produži pravo u očevu radnu sobu. Zaviri kroz vrata sobe i vide da je otac unutra, sam; da sedi oslonjen o sto, sa licem zarivenim u šake - sedi nepomičan kao stena. Nekoliko dugih trenutaka gledao je oca, onda se okrenuo i otišao hodnikom.
     Nađe majku sa Džerušom Pala-Tion. Nešto su zajednički radile; kad je on ušao i pokolebano zastao na vratima, zajedno su digle pogled ka njemu. "Tamis..." reče ona, sa iznenađenjem jasno vidljivim na licu. Vide kako ona pogledava ka časovniku, pa opet ka njemu, i kako Džerušin uporni pogled ocenjuje njegov izraz lica.
     Džeruša je iskapila vrč onog što je do tada pila, ma šta to bilo, i digla se na noge. "Nisam znala da je ovoliko kasno. Možemo ovo pokušati ponovo, sutra. Možda će mi nešto doći u snovima..." Osmehnula se, umorno i ironično.
     Njegova majka je klimnula i opet pogledala njega. Tamis je video ispod njenih očiju tamne podočnjake umora, na njenoj bledoj koži kontrastne poput modrica. Džeruša prođe pored njega, još osmehnuta, i pogleda ga i reče: "Laku noć". Ali, bilo mu je jasno da ona tako naglo odlazi zato da bi njemu dala privatnost da kaže ono što hoće.
     "Tamis...?" reče opet Luna, na čijem licu se pojavljivala zabrinutost. Ona mu pruži ruke.
     Prešao je preko sobe i prihvatio ih, osetio kako njeni topli prsti stiskaju njegove. Njen dodir, nekako i sad jednako smirujući kao što je bio njen poljubac na njegovom čelu kad je bio dete... Sede na ivicu stola pored nje, dobro pazeći da ne sruši nijednu od gomila stvari na stolu.
     "Šta si radio noćas?" upita ga ona, blagim glasom; ali njemu se učini da vidi svetlac sumnje u njenim očima. On nju već godinama nije nijednom uznemirio na poslu.
     Slegnuo je ramenima. "Bili smo kod Elko Tela posle zatvaranja Radnje..."
     "Da l' si video šta se desilo Kapeli Dobraventuri danas?" upita Luna, napola radoznalo, a napola kao da se pita šta to njega muči.
     Tamis klimnu glavom. "Elko Tel je rekao da se ta stvar nije mogla desiti pravednije odabranoj žrtvi." Osmehnuo se, malčice kao krivac; video refleksiju toga u osmehu njegove majke, koji je takođe bio malčice krivački.
     "Nikad neću čuti kraj toga. Ali, Dami hvala, Tor ju je izvukla, inače nikad ne bih čula kraj toga." Odmahnula je glavom i protrljala oči.
     "A, hoću da naučim kako se to radi", reče on. "Mislim, to što je Tor uradila. Svi su smatrali da je bilo kao magija." Osmeh njegove majke se proširio; klimnula je glavom.
     Odgurnuo se i sišao sa stola. Osećao je da njegova odlučnost popušta. "Samo sam hteo da kažem laku noć..." Govoreći to, gledao je u stranu, nemoćan da se suoči s njom.
     "Ništa drugo?" Glas njegove majke uhvatio ga je kao ispružena ruka i naterao ga da se okrene nazad.
     Pogledao ju je, videći je u svome umu udvojeno: njegova majka... Snežna Kraljica. "Pa, bili smo kod Elko Tela, i..." I ispričao joj je, sve, čak i ono o žaci van-Tiamatovcu; samo dok je to govorio, nije mogao sebe naterati da joj gleda u oči, zato što se plašio onog što bi u njima mogao naći. Slušala je, napeto kao da drži u rukama neko živo biće koje hoće da pobegne; nije ga prekidala maltene nijednom. Video je kad je pobelela od gneva, ali je znao, po njenoj ruci na svojoj i po hladnoj distanci u njenim očima, da njen bes nije uperen na njega. "Šta misliš, zašto ti je Kirard Set ispričao sve to?" reče ona najposle, napetim glasom.
     Tamis skloni pogled, slegnu ramenima. "Ne znam... Merovi je rekla da bi on i svoje sopstveno uvo odsekao, kad bi time mogao da naudi nekom drugom."
     "Mmmm-da", reče Luna tiho. "Mislim da bi. On je to učinio da bi povredio vas dvoje, i sve nas. Ne mogu ti tačno reći zašto..." ali nešto u njenom glasu javilo mu je da bi mogla, kad bi htela. "Ali mogu ti reći ovo: izbegavaj takve ljude. Nije bitno zbog čega rade to što rade, bitno je samo da ti znaš da će oni to pokušavati."
     Pomakla je šaku sa njegove šake; spustila pogled na obe, gledala kako leže na stolu jedna do druge. Onda drugom svojom šakom dotače tu na stolu - maltene upitno. "Znam da sam Ariškin klon, Tamise. Klonka. Ali, nisam Ariška... Rodila me je žena koja se zvala Lelark Svetlohodna Letnja. Ukres - tvoj otac", reče naglašavajući te dve reči, "i ja, odrasli smo zajedno, na ostrvu Neit, u Nizvetrinskom ostrvlju. Našu porodicu sačinjavale su samo baka i mama. Neka sam i bila klonirana od Arienrod... ali nije me Arienrod gajila, hranila, šila odeću za mene niti me učila šta je dobro a šta zlo. Nije me Arienrod volela... A to je ono što nekog čini tvojom majkom, ili tvojim ocem. Porodica je - to." Diže pogled ka njemu, žmirkajući previše. A što se tiče onog ostalog... zato je bila Promena, prilikom poslednjeg Festivala. Svi smo bacili sve svoje grehe u more, a ono ih je odnelo, opralo nas je. Opraštanje je - to."
     Klimnuo je glavom, spustio pogled.
     "Šta misliš, da li ćeš moći da mi oprostiš?" upita ona tiho. "I tvom tati?"
     Digao je glavu, sad i on trepćući; ali nije odgovorio. Zagrlio ju je, i osetio je da je u bezbednosti, i da je pouzdan, u tom kratkom trenu dok ga je držala, a onda je rekao "Laku noć" i to ovog puta stvarno.