25. ONDINI: Tuo Ne'el
"Gazda, crno." Kedalion Niburu je to dobacio preko ramena, ne osvrćući se. Nije mogao da skloni pogled sa ekrana ispred njega. Tu se video nepogrešivo prepoznatljivi 'dijamant' iza njihove trifibije - višeugaoni raspored letilica koje su ih gonile. Bar šest letilica; još se nisu mogle i golim okom videti, ali sustizale su ih rapidno.
"Ko je to?" Rid se sručio u sedište pored njega, pogledao zakrvavljenim očima preko pejzaža koji je bio živa smrt. Već nekoliko sati, ispod njih je promicao Tuo Ne'el, prosvetljavajući se ka vidljivom zato što su oni iz sekunda u sekund leteli sve više u dan. Kedalion nije očekivao da će mu ikada biti drago da opet vidi ovaj prizor; ipak, osećao se, do malopređašnjeg pogleda na ekran, kao da se vraća kući. Njihov let trajao je već skoro dvanaest sati bez prekida, pravo sa jednog slabo poznatog kosmodromskog polja na četvrt obima planete odavde; a već tad su bili premoreni i uhvaćeni vremenskom razlikom. Međutim Rid je naredio da se odmah kreće dalje, Rid nije objasnio zbog čega, Rid je naprosto želeo da produže tako, tajno, sa lažnim kodovima, bez iole odmora...
A sad Rid psuje: Kedalion Niburu mi je pokazao ekrane, pustio ga da se sam uveri koja nevolja stiže. "Čiji su ovi?" Rid je krenuo šakom preko kontrolne ploče, postavljajući pitanja, dobijajući nove potvrde; kao da se nadao da bi nekako mogao naći bolji odgovor.
Ali pitanje je bilo nemoguće. "Ne znam", reče Kedalion, "samo znam da nisu Humbabin komitet za dobrodošlicu. Ne odazivaju se ni na jedan kod, i ne govore ništa. Pokuš'o sam preko svih uobičajenih frekvencija."
"Sranje. Sranje!" Rid lupi po tabli, a neki instrument zableja u znak protesta. "Nismo dali da se naš dolazak primeti. Kako bi plavci mogli ukapirati...? Nemoguće je da su to plavci. Pa, oni bi nas samo zakucali odozgo." Namrštio se, protrljao lice. "Kol'ko ima do Humbabe?"
"Oko deset minuta."
"Mož' stignemo prvi?"
"Ne bi' rek'o."
"Je l' mu šaljemo signal da smo u frci?"
Kedalion diže pogled; da bi se suočio sa Ridovim izrazom lica, bio mu je potreban određeni napor volje, a njegovo sopstveno lice davalo mu je osećaj kao da je paralizovano. "Da, al' niko ne odgovara, gazda. Kao da nema nikog kod kuće."
"To je ludilo", odseče Rid, hvatajući komunikator. Zagura malu daljinsku slušalicu u uvo, uputi još jednom isti poziv, čak i ne gledajući dole. Rezultat je bio isti: ništa. Baš ništa. Mrtva tišina. Na ploči se njegova šaka pretvori u pesnicu. Kedalion je osećao da se njegove sopstvene šake počinju znojiti.
"Misliš da nam prave radio-smetnje?" reče Rid kuckajući po slikama na ekranu.
"Ne. Očitali bismo taj njihov snop."
"Rendera ti..." Rid se povuče za uvo. Očima je pretraživao horizont, tražeći znak približavanja gonilaca ili neki znak spasenja. "Daj mi uvećanu daljinsku sliku citadele čim budeš mogao."
"Gazda..." Kedalion zaćuta, sećajući se misterioznog sastanka u koji je greškom uleteo pre njihovog odlaska sa Četvrte; Rid mu je tada rekao da to zaboravi. "Postoji li iko drugi ko bi nam mogao pomoći?"
Rid ga pogleda oštro. Onda se zavali u sedište. Činilo se da ozbiljno razmišlja o tom pitanju. "Ne dovoljno blizu. Ne oni u koje imam poverenja. Ne sa ovim što nosimo. Pokušaj opet tvrđavu."
Kedalion opet pokuša. Bez rezultata.
"Opet ove što nas jure."
On posla poziv celom širinom otvorenih talasnih dužina. Nikakvog odgovora. "Misliš da hoće naš tovar?" Baci pogled u zadnji deo trifibije, gde je Ananke ležao mlitavo na jednom sedištu i čvrsto spavao. Ispod tog sedišta sakrili su teški neobeleženi kontejner, zaključan; a u njemu - ključ za univerzum.
"Kladio bih se na to", reče Rid klimajući glavom. "Ali zašto? Jedini koji bi mogli znati da sam ovde, i šta nosimo, takođe znaju da to donosimo njima." Otrese kosu iz očiju; jedan muskul u njegovom obrazu se grčio.
"Pa, ja mislio da nas je Humbaba poslao da..."
"Nije." Rid ga najednom pogleda sa hladnim gađenjem. "Nije nas Humbaba poslao. Humbaba je golo govno; nema pojma... Bogovi, ne dopada mi se ovo, nimalo... A, citadelu mi daj uvećanu." Pokazivao je prstom pravo napred.
Kedalion tamo nije video ništa. Pitajući se da li Rid zaista vidi nešto, pojača uveličanje na prednjoj kameri. Delić onoga što su golim okom videli kroz svoj vetrobran, zapravo kroz prednji deo providne kupole trifibije, pojavi se sada dole, na ekranu, naglo uveličan: daleka, vita kula Humbabine tvrđave, uzdignuta poput svetionika iz sivog okeana neprobojnog trnjaka. Začu kako Rid usisava dugi, šuštavi dah olakšanja, i ispušta ga: citadela, još netaknuta... "Onda što ne odgovaraju?" progunđa on. "Osim ako im neko nije odsek'o ceo energetski sistem... onda ne bi imali ni zaštitu, nikakvu." Na instrument-tabli njegovi zglavci bili su beli. "Zovi ih opet!" reče. Kedalion podesi da se pozivni kod ponavlja automatski.
Tek što je dotakao poslednju tipku za tu komandu, provala plamena se diže sa jednog mesta, na slici na ekranu. Odatle se izvuče lopta bele svetlosti i poče se širiti i dizati, ispunjavajući uvećanu sliku, prelivajući se i u nebo koje su golim očima videli. Ostadoše zaslepljeni i pored zaštite koju je kupola davala protiv takvih stvari.
Kedalion opsova, žmureći. Rid je kriknuo, više očajanjem nego bolom, dok je šakama munjevito pokrivao lice.
Eksplozija. Vid mu se vraćao, i on vide da bela svetlost popušta... sad su se posledice mogle videti. Tamo gde se na sumornoj ravnici do maločas nalazila blistava, neprobojna kula, ostala je unakažena olupina, klinasta ruševina koja se žari trešnja-crvenom bojom, osuta kratkotrajnim zvezdanim tačkama sekundarnih eksplozija.
"Šta - šta...?" zastenjao je Ananke, klimatavo se pridižući sa zadnjeg sedišta. "Š'a 'e bilo? Svetoga ti Kalavrija!" Zaćutao je, držeći se rukama za naslone njihovih stolica, zureći otvorenih usta u ono ispred njih. Crni pokrov dima počeo se omotavati oko ruševine, zato što je trnova šuma svuda uokolo buknula kao pogrebna lomača. Kedalion je video eksplozije sada i u toj šumi, jer su jedinjenja slična nafti, kojih je bilo u izobilju u kori i lišću, buktala i širila požar koji će opustošiti trnovito drveće i grmlje hiljadama hektara u svim pravcima. Pored njega Rid je zurio, nepomičan, lica bez ikakvog izraza, kao da je njegov um otišao na neku sasvim drugu stranu. Okretao je prsten na svom palcu. Kedalion skloni pogled od praznine u tim očima.
U njih grunu udarni talas od te eksplozije. Trifibija se propinjala, cimala; Anankea je bacila nazad, tako da je žestoko pao na stražnjicu. Kedalion je ručno, ali i glasom, reintegrisao njihove stabilizatore; to je radio sa očajničkom efikasnošću. Diže pogled, osvrte se: jedan od njihovih progonilaca stigao je već dako blizu da je bio golim okom vidljiv, i lako je održavao istu brzinu kao i oni, iako je Kedalion forsirao trifibiju do krajnjih mogućih granica brzine... utrkujući se sa sudbinom u jurnjavi ka cilju koji više nije imao nikakvog smisla. On sad potraži pogledom, na instrument-tabli, detaljnije podatke o progoniteljima. Svaki od njih bio je leteći arsenal.
"Rid Kulervo!" prasnuo je glas iz komunikatora, pa i kroz Kedalionove slušalice na glavi, tako da se trgao.
Rid je odskočio kao od udarca. Kedalion vide da se u njegovo lice vraća izraz. "Ovde sam", reče Rid, glasom uravnjenim od jedva kontrolisanog gneva. "Ko je ovo uradio, kukavice jedne govnojeduće?"
"Preuzimamo kontrolu nad tvojim vozilom", reče taj glas, kao da ga nije čuo. "Reci tvom pilotu da uključi sekvencu za prepuštanje."
Kedalion baci pogled na Rida. Rid je ćutao.
"Naoružani smo. Uključite sekvencu za prepuštanje kontrole nama, ili pucamo."
"Primljeno. Aktiviram tu sekvencu", reče Kedalion, videći da Rid ni sad ne odgovara. Možda Rid misli da je ovaj dan jednako dobar za umiranje kao i ma koji drugi... Rid obično misli baš to. Ali Kedalion Niburu želi bar da sazna, ako ništa drugo, ko želi da ga ubije, pre nego što stigne direktni pogodak.
Ridov izraz lica bio je kao oštrica nekog sečiva; ipak, on nije učinio ništa da spreči Kedaliona, koji predade kontrolu nad trifibijom njihovim progoniocima. Onda Kedalion diže ruke sa table, i rezignirano slegnu ramenima. Sad je samo gledao podatke, koji su se menjali: brzina, pravac... Ananke je opet bio na nogama. Virio je preko Kedalionovog ramena i ćutao ojađeno. Nadletali su trnove šume, ali razbijena citadela i razbesneli požar padali su u daljinu i ostajali iza njih, kao prošlost.
Više nije bilo razgovora preko radija, sa njihovim pratiocima. Leteli su dalje, u bespomoćnoj tišini. Ananke nije više pitao šta se dešava. Kedalion zaključi da je Ananke ili sve sam shvatio, ili ne želi da zna. Ananke je uskoro seo na zadnje sedište. Gladio je kvola i ukočeno gledao prizor iza trifibije, sve dok tamo više nikakvog prizora nije bilo.
Kedalion pokuša da što-šta pita svoju instrument-tablu, svoj kompjuter. Ali, više ništa nije bilo pod njegovom kontrolom. Da je hteo da podesi vreme na časovniku, ne bi čak ni to mogao. Bubnjao je prstima nestrpljivo po panelu, onda zabio šaku u džep. Prste je stegao oko loptice od kukuruzovine. Izvukao ju je, počeo je kotrljati iz ruke u ruku; prijalo mu je to kretanje, otrcana dobro-poznatost loptice.
"Je l' mož' odrediš kud idemo?" zapita Rid Kuleva-Kulervo.
Kedalion diže pogled, odmahnu glavom. "Ništa iz računara. A i ne izgleda da letimo pravolinijski. Rid..."
"Začepi", reče Rid. "Začepi, Niburu."
Kedalion zamuknu.
Posle nekih dva sata letenja, poče nazirati drugu kulu, koja se dizala kao klin, kao sjajna igla, u suncu kasnog jutra. Želeo je da pita čija je to citadela, ali se uzdržao. Rid, ako je znao, nije se potrudio da tu informaciju podeli sa njima. Jedan ulazni otvor se rascvetao u zidu citadele dok su mu se primicali. Kedalion oseti kako se oko njihovog vozila sklapa nevidljiva šaka zraka za ateriranje, i kako ih usisava nepogrešivo, neizbežno, u svoja čekajuća usta.
Čekala je i straža, dok su se, sa trzajem od koga im se stomak prevrnuo, smeštali na dok. Kedalion vide kako stražari podozrivo zaviruju kroz providnu kupolu trifibije. Vrata se, bez njegove volje, uz laki puckavi zvuk otvoriše: poziv.
"Aj' da nas ljudi ne čekaju..." reče Rid. Glas mu je bio pun polomljenog stakla. Ustao je, počeo razgibati prste kao čovek koji je do maločas imao grč; Kedalionu je laknulo kad je video da Rid ne čini nikakav pokret prema oružju koje je na sebi imao.
"A šta sa..." reče Kedalion i malo trznu glavom ka zadnjem delu kabine, gde im je kontejner sa zvezdopogonskom plazmom bio sakriven.
Rid odrečno odmahnu glavom, uz gest pusti to; zatim iskorači napolje.
Kedalion, nevoljno, pođe za njim, osvrćući se da pogleda Anankea. Ovaj je gledao u kvola, pa oko sebe, kao da pokušava da zaključi da li će njegov mezimac biti sigurniji sa njim ili bez njega. "Ponesi ga", reče Kedalion blago. "Sami bogonje znaju da l' ćemo ikad više videti ovo..." Pokretom ruke pokaza letilicu.
Ananke, stisnutih usana, klimnu glavom i pođe kroz vrata, napolje.
Stražari su se sjatili oko njih. Pretraživali su ih ručno i detektorima, grubom delotvornošću. Sa Rida su već poskidali obilje raznog oružja. Kedalion primeti slobodno njihanje Ridovog priveska sa solijusom - onog koji je Ridu uvek bio oko vrata; takve iste priveske Kedalion je video, jednom prilikom, kod nekoliko nepoznatih ljudi na jednom bizarnom sastanku u zadnjoj uličici. Treperavo, hipnotičko svetlo solijusa izgledalo je čudnovato neskladno na Ridovom bezobličnom, sivom letačkom svepokrivnom odelu. Ovog puta, za promenu, Rid nije ništa učinio da sakrije taj privesak, štaviše nosio ga je prkosno, maltene izazivački. Stražari su gledali Rida kao da imaju posla sa divljom životinjom, kao da je njegova reputacija stigla ovamo pre njega. Kedalion primeti, sa iznenađenjem a zatim sa opreznim olakšanjem, da nikome ne stavljaju na ruke mehanizme za sputavanje.
U prostor sletišta ušao je neko, i zaputio se ka njima. Kretao se sa bezobzirnim samopouzdanjem koje je govorilo da ima izvesnu vlast. Stražari su dizali poglede ka njemu i sklanjali mu se s puta. Bili su uobičajena mešavina ovdašnjih i stranaca, a na sebi su imali istu pragmatičnu mešavinu odeće koju je Kedalion uvek viđao na ulicama Humbabinog 'glavnog grada'. Ni ovaj koji je dolazio ka njima sada, nije bio ništa formalnije obučen. Ni po čemu se nije moglo zaključiti za koga oni rade; niti je išta, osim tog manira hodanja i prilaženja, govorilo Kedalionu da je taj čovek nekakva vlast. Ali bio je visok oko dva metra, sa masivnim mišićima. Tamna kovrdžava kosa, tamne kose oči... Kedalion zaključi da je verovatno Novosklonac.
Taj stade ispred njih i poče odmeravati Rida pogledom; osmeh je podvrnuo jedan, od opekotine deformisan ugao njegovih usana. "Dakle, Rid Kulervo. Drago mi je što si uspeo." Pruži mu ruku.
Rid je uzvratio tako što je otro dlanove o pantalone. Oči su mu se caklile. "Nisi Gazda", reče. "I nije ti drago što me vidiš." Kedalion nije mogao da zaključi da li Rid poznaje ovog čoveka ili ne.
"Ja čuo da si pametan", reče veliki Novosklonac, sa istim kiselim osmehom. Njegova šaka pade. "Jebano brilijantan, zapravo. To je valjda razlog što Gazda hoće da razgovara s tobom o jednom poslu."
Rid se nasmeja kratko, bučno, podrugljivo. "'Oće radi za mene?"
Odrečno okretanje glave. "Čuo je da si ostao bez zaštitnika. Opasno je, neko k'o ti a nema zaštitnika."
"Je l' možda on tu imao neke veze?" reče Rid.
"A-ha. Možda." Novosklončev osmeh se zlobno raširio. "Dugo si bio van ove planete, Kulervo. Opasno je i to. Stvari se menjaju."
Kedalion oseti, više nego vide, da Ridovo disanje postaje brzo i plitko. "Čiji je ovo kartel? Gde sam?" upita. Kedalionu je bilo jasno da je Rida mnogo koštalo dok je sebe naterao da to pita.
Izraz lica krupnog čoveka postade ružniji. "Videćeš", reče. "Dopašće ti se ovde, Kulervo."
"Važi", reče Rid promuklo i tiho. "Gazda 'oće me vidi, gde je...?"
"Za mnom." Novosklonac se okrenuo i pošao istom putanjom kojom je došao; njegove čizme počeše odjekivati po jednoj metalnoj stazi pruženoj kroz vazduh. Njih trojica pođoše za njim, a šestorica stražara za njima, kao senke. Kedalion se odupro želji da se osvrne, da pogleda trifibiju u kojoj je tovar neprocenjive vrednosti još ležao skriven ispod zadnjeg sedišta, kao jučerašnji ručak bačen u kofu; želji da vidi otvoreni prostor i slobodu, još jednom, možda poslednji put u životu.
Novosklonac ih je poveo na luksuznu turneju: dole, duboko i daleko kroz utrobu grada, takvim putevima i načinima da oni sigurno ne bi mogli sami da se vrate. Kad su iskoračili iz poslednje vrtoglave vožnje liftom, našli su se u nekom velikom prostoru, sa mnogo slobodnog vazduha, što je Kedaliona iznenadilo. Kroz prozore na jednom zidu videlo se pravo pravcijato dnevno svetlo... ili je to možda bio hologram; Kedalion nije mogao biti siguran. Ako su zaista bili prozori, to bi značilo da je ova dvorana negde visoko, mada je on bio siguran da ih je put vodio postojano nadole.
"Gazda..." reče čovek pokazujući rukom preko velikog prostranstva uglačanog parketa, ka jednim hermetički zatvorenim vratima. Ispod možda-prozora bila je baštica, čulo se curenje vode. U tom istom delu dvorane, blizu prozora, bili su stolovi i duge klupe, neskladno normalni, kao da je ovo čekaonica neke uspešne trgovačke kooperative. "Izvoli, Kulervo."
Rid je duboko udahnuo, pošao preko dvorane ka neobeleženim vratima. Kedalion pođe za njim, Ananke u stopu za Kedalionom. Na pola puta do vrata, Novosklonac se bez napora ubacio između Rida i njih dvojice, prinuđujući ih da stanu. "Sedite..." reče, gledajući dole, prema Kedalionu.
Kedalion je ostao tu, ali je gledao ka Ridu. Rid se okrenuo, i tad je Kedalionu bilo drago što ono, što je u tim očima video, nije upereno na njega.
Rid diže pogled ka Novoskloncu, spusti ga ka njima dvojici. "Čekajte ovde", reče glasom hladno arogantnim, kao da Novosklonac nije ništa rekao. "Ovo ne bi trebalo da traje dugo."
Kedalion je klimnuo glavom, polazeći ka klupama 'čekaonice', pokušavajući da se drži jednako samopouzdano kao Rid i znajući da mu to ne uspeva. Znao je da je Rid sada i nervozan, i čak uplašen, ali da gori ubilačkom napetošću zbog koje će mu se svako iole razuman odmah skloniti s puta. Neka je Rid Kulervo i ludak - Kedalionu je, bar sad, drago što radi za njega. Možda će se oni čak i izvući živi iz ovoga. Maltene je osetio sažaljenje prema onome koji čeka iza tih vrata, čeka i smišlja kako da saopšti Ridu ponudu koju ovaj neće moći odbiti. Uspeo je manje-više dostojanstveno da sedne na jednu sofu, pa i da odgovori ohrabrujućim osmehom na neizgovoreno pitanje u Anankeovom pogledu. Ananke zatim pogleda kroz obruč koji su stražari napravili oko njih, ka Ridu. Videli su kako vrata postaju providna, i kako Rid prolazi kroz njih i nestaje. Onda su čekali.
Rid je kroz ta vrata stupio u jednu kutiju sasvim bezličnu, bez ikakvih oznaka, crta ili sadržaja. Bezbednosna vrata su se re-materijalizovala iza njega, ostavljajući ga hermetički zatvorenog pre nego što je imao vremena da shvati da nikakvih drugih otvora ovde nema. Okrenuo se munjevito, naleteo šakama na vrata, i dobio blagi električni šok praćen varnicama. Tren kasnije vrata su bila zid, jednako solidan i bezličan kao tri ostala zida, pod i plafon.
Klopka. Rid se okrete, pretražujući prostoriju pogledom. Kocka. Perfektna; sasvim bezlična. Stisnuvši zube, suzbio je svoju iznenadnu želju da krikne, da se baci na zidove kao panikom zahvaćena životinja. Onaj deo njegovog mozga koji kao da je uvek bio pod kontrolom nekog drugog zadrža ga u punoj nepomičnosti, govoreći mu da ovde radi osvetljenje, što znači da verovatno postoje i svi drugi uslovi za život, pa i svež vazduh. Nekako je ušao, valjda će nekako i izići. Ovo bi čak mogao biti i lift, mada on ne uspeva da detektuje nikakvo kretanje. Ovi ne žele da ga ubiju, bar ne zasad, verovatno uopšte ne. Samo nastoje da ga malo omekšaju.
Naslonio se na zid, opipao zveckavi nakit okačen o njegovo uvo, i prinudio sebe da se opusti, za slučaj da na njega motre - a verovatno motre. Treba da bude zahvalan: daju mu vreme za razmišljanje. On ni sad nema pojma u čijoj je vlasti. Samo su mu rekli da je 'ostao bez zaštitnika', a to se odnosilo na Humbabu. Govorili su kao da će on ubuduće biti zaposlen ovde: najprostije preuzimanje preživelih, promena poslodavca ali ne karijere. Čak ga nisu pitali ni o zvezdopogonu. Možda ne znaju...
Sem što su roknuli Humbabinu kulu pred njegovim očima, savršeno sinhronizovano sa njegovim dolaskom. Što znači da su imali sposobnost da joj neposredno pre toga isključe sve sisteme za samoodržanje, pa čak i za komunikaciju, i da je ostave u potpunoj nesposobnosti za odbranu. Osim toga znali su tačno kad on stiže, kako, i s koje strane. Sve to izvikuje jednu reč: moć. Više moći, i vlasti, nego što bi se moglo očekivati da ima ma koji pojedinačni kartel upetljan u borbu sa Humbabom. Samo postojanje te više, veće vlasti, i moći, stvaralo je uslove da toliki karteli na ovoj planeti koegzistiraju sve dosad, i da taj sistem uspešno funkcioniše. Događali su se okršaji između mafija, otmice, zasede. Ali kad neko razduva celu jednu citadelu, znači da se pojavilo nešto krupnije... znači da je neko pokušao da prevari Bratstvo.
Ali on je član Bratstva... Dodirnu privesak sa soliusom, koji je od Mundilfere dobio. Znao je njegov značaj, znao je zašto mu je Mundilfera govorila da ga nosi uvek. Mundilfera... Ne dozvoljava sebi da misli šta bi uradio da je i ona bila u tvrđavi kad je došlo do eksplozije, da je uhvaćena u onu veliku zaslepljujuću loptu svetlosti, spaljena... Bogovi, čovek može poludeti pokušavajući da se u ovome snađe! Poludeti ovde, unutra... A, neće on raditi za onoga ko mu ovo radi... nego će ubiti tog kučkinog sina, golim rukama. Znojio se; da li ovde postaje zaista toplije, a vazduh gušći, teži, teži za disanje, kao da si ispod vode... "Ajde, jebem li te..." progunđa on, počinjući da se trza. Prinudi sebe da prestane; da suzdrži ludačku energiju koja u njemu peva. Uštedi je. Uštedi je, prokletniče...
Svetla se ugasiše. Ne! Malo je nedostajalo da krikne tu reč, ali još-razumni deo njegovog uma, onaj koji ga je sve do sad držao u mirovanju, steže šaku oko njegovog grla, natera ga da stoji savršeno nepomičan, u totalnom crnilu, dignute glave, ruku puštenih nadole. Čekaj. Čekaj... Postade svestan svog disanja, načina kako mu kuca srce, hučanja krvi u ušima. Sva njegova čula počeše da lude, preterano reagujući na odsustvo stimulusa. Da li on stvarno čuje disanje dve osobe? Bogove ti, kakav je ovo miris u vazduhu - nije ustajalost vazduha, nije njegov sopstveni znoj, smrdi na truljenje nečega... Počinju mu se priviđati stvari, evo, on stvarno veruje da vidi nešto nalik na skoro sasvim utrnule komadiće žara, ispred sebe, na zidu. On ispruži ruku ka njima, posrnu napred: nije naišao rukom ni na šta, zid više nije bio tu.
Pipajući na sve strane, otkrio je da nijedan od zidova više nije tu; sobica u kojoj je bio zarobljen nestala je. Sad se najednom našao izgubljen u mnogo većoj prostoriji, u bezobličnom crnilu nalik na međuzvezdani prostor. Ali, ono žarenje bilo je stvarno. Sad je postalo taman toliko jako da on u njega poveruje, ostajući ipak tako slabo da mu nije davalo nikakve konkretne podatke.
Pošao je u tom pravcu, jer nije imao bolji orijentir... tri koraka, pa se spotakao o nešto. Pao je koliko je dug, na tvrdu, glatku površinu koja je davala osećaj kao da je od keramičkih pločica. Podigao se na šake i kolena. Ovaj pad potresao je ne samo njegovo telo, nego i ostatke njegovog samopouzdanja. Pod nogama mu je ostalo nešto - to o šta se sapleo. Posegao je na tu stranu, pipao na slepo, našao. Tkanina. Velika gomila, nepravilnog oblika, zgužvana, kao da je neko izritao tepih u stranu... Kao da je neko na tom mestu ostavio leš. Taj miris. Bogovi, šta je ovo... sranje...
Trgao je ruku ka sebi, brže-bolje se podigao na noge, pre nego što bi ma kojim delom tela stigao da otkrije suviše o toj hrpi. Onda se skamenio, siguran da je čuo slabi smeh. "Ko je to...?" Glas mu je drhtao, a to je nepoznatom smejaču odalo do koje mere njegov plan uspeva. "Upali svetla, proklet bio. Razgovaraj sa mnom!" Odjeci ovih reči vratiše mu se; čuo je samo njih, izobličene površinama ćije oblike nije mogao ni zamisliti.
"Više volim tamu", reče glas, glas koji je zvučao kao da se govornikovo grlo kida na komadiće koji izleću, prskaju napolje, na Rida. "Ona mnogo više otkriva... Svako je nag, u mraku."
Rid prestade čak i disati. Zurio je u mrak ispred sebe, zurio je svakim nervnim završetkom u svome telu. "Ti...?" šapnu on. Upinjao se da razazna neki ljudski oblik, i, gle, neku siluetu je sad video naspram svetla, jedva. Ali bolje gledanje mu nije bilo stvarno potrebno, a već je znao i da neće biti moguće. Oseti da mu se utroba pretvara u želatin. Izvor. Tako je Thanin Jaakola nazivao sebe. Eto u čiju citadelu su ga zarobljenog doveli. Jaakolin kartel bio je jedan od najjačih, njihova mreža za proizvodnju i prodaju droge imala je uporišta na svim svetovima Hegemonije. Ali Jaakola nije bio samo narko-gangster velikog formata. Bio je i član Bratstva. Čak ni Rid nije imao nikakva određena saznanja o mogućem prostiranju, ili dubini dosezanja, Jaakoline stvarne moći.
Rid se opet zapiljio u mrak, žmirkajući i protiv volje. Govorkalo se da je Jaakoli mrak potreban zbog nekog fizičkog nedostatka: kao, njegove oči ne podnose svetlost, ili, unakažen je od neke bolesti. Rid u takve stvari nijednog trenutka nije poverovao, uvek je smatrao da su to laži, maske, da bi Izvor mogao da bude ko god on hoće da bude, a da to niko ne zna. Međutim, sada, izgubljen ovde u pomrčini, imajući ispred sebe samo tu pogurenu spodobu u crnom... najednom nije bio tako siguran. Šta je ono mirisalo - da li ono nepoznato na podu, ili mu se samo pričinilo, ili... Prekini! Čak i ne razmišljaj o tome.
"Priđi bliže, Rid. Ima jedno sedište, ovde pored mene. Nema potrebe da stojiš." Izazov: Jaakola je osećao njegov strah, čikao ga da priđe bliže ako sme.
Gnev i stara antipatija podstakli su ga da pođe napred. Ovog puta išao je sa bolnom opreznošću, oprobavao prostor ispred sebe pri svakom koraku; plašio se da će naići na još jednu zamku, leš, razjapljenu provaliju. Naiđe na neočekivani stepenik nagore, savlada ga bez pada; najednom je pred njim bila ocrtana fotelja, ili je bar izgledalo kao fotelja. Pipkajući, našao je put oko nje, ali pre nego što je seo prvo je ispitao sedište i naslon, temeljito, šakama.
"Sigurno si iscrpljen posle tog dugog, napornog putovanja", reče Jaakolin raspadajući glas. "Čestitam." Jedan trenutak se Rid zaista pitao da li Jaakola ima na umu putovanje sa planete Četvrte na ovu, ili 'putovanje' do ovog sedišta. "Vidim da si sasvim uspešno uradio posao za Bratstvo."
"Ti vidiš?" reče Rid. Birao je reči pomno, kao maločas put preko dvorane.
"Uzeli smo kontejner sa zvezdopogonskom plazmom koji je bio sakriven u tvojoj trifibiji. Brilijantan udar, na takav način je ukrasti iz ruku Karemovaca - štaviše, doneo si nam i zvezdopogonsku jedinicu! Ime 'Majstor' uskoro će biti legenda među agentima Haosa. Možda zaslužuješ da te nazivaju novim Vanamoinenom... A plazmu si nosio kući, tvojoj voljenoj Mundilferi, a?"
Rid oseti da se mržnja, sadržana u tim rečima, steže oko njegovog grla. "Zar to iz nekog razloga ne bi trebalo?" Koncentrišući se na svoj belo užareni gnev, postigao je, nekako, da ga glas ovog puta ne izda. "Znaš da sam član od ugleda - nisam pokušavao da sakrijem ništa ni od koga, osim od plavaca. Mundilferi sam javio da odmah sazove sastanak. Zašto sam, jebi ga, sad ovde samo s tobom? I zašto ne bih poželeo da odem kući?"
"Možda zato što te kuće više nema...?" Senka se, naspram tame, pomakla ljigavo.
Ridovi prsti se zariše u rukonaslone fotelje. Ona plamena lopta još jednom se uzdigla, u njegovom pamćenju, i spalila citadelu pred njegovim očima. Odjednom ispusti rukonaslone, jer se sav naježio zbog nečega u konzistentnosti same fotelje. "Jebo te", reče. "Ako je Mundilfera bila..."
"Ona nije bila prisutna kad smo razbili tu citadelu", reče upropašćeni glas tiho, blago. "U to budi siguran."
Rid utonu nazad, u gušeću mekoću fotelje. Njegovi mišići, do maločas kruti, donekle su se opustili. "Pa onda zašto?"
"Hoćemo li reći: da bismo istakli jednu poentu? Izbacujemo posrednike iz posla. Demonstriramo koliko je meni silno stalo da uključim tebe u redove mojih ličnih saradnika. Prikazujemo i tebi, i svim sitnim operatorima koji su se tamo pozavlačili po trnju, šta je prava moć... i, najzad, dajemo spoljašnjem svetu obrazloženje zašto ja preuzimam tebe, biohemičara koji je tragično ostao bez pokrovitelja. Zašto ćeš od sad raditi za mene."
"Ludilo", reče Rid. Ništa od ovog što je dosad čuo nije bilo ni najmanje razumno, čak je postajalo sve nerazumnije. Najednom se zapita da li je ovaj Jaakola zaista umno poremećen, ili se samo igra s njim. "Znaš da je Humbaba meni bio siguran krov, tu sam rukovodio mojim laboratorijama. Imali smo sporazum - ja sam ga dobro snabdevao, a on mi nije postavljao nikakva pitanja o mom pravom poslu. Nije bio čak ni član Kartografa..."
"On je bio Mundilferin horor-mezimac." Jaakola se ironično nasmejao. "Obojica znamo ko mu je omogućio sve uspehe... ko je bio pravi Gazda u Humbabinoj tvrđavi. Ali sad Bratstvo ima plazmu za preskakanje između zvezda, i naš brzo sazreli mladi Majstor treba da dobije mogućnosti za rad, takve koje će odgovarati njegovom zadatku, a to je razvoj nove tehnologije. Ima li boljeg mesta od ovog? Izvor i Majstor, u savršenoj simbiozi. Sa mnom ne moraš da glumataš nikakvu lojalnost... Ja egzistiram u obe ravni, kao i ti. Imam veze, tehno-bazu, izvore - sve što će ti biti potrebno... Možeš mi se obraćati sa 'Gospodaru'. Tako me ovde svi zovu."
"Poljubiš me u dupe", reče Rid. "Nećeš ti meni govoriti šta da radim. Ne vidim ovde nikakav sastanak Kartografa, ne vidim kvorum za glasanje. Samo smo ti i ja, Jaakola, dva ravnopravna glasa."
"Nema potrebe da se saziva sastanak visokog odbora. Ovu stvar je Bratstvo rešilo pre tvog povratka."
"O čemu ti govoriš?" odseče Rid. "Mundilfera ne bi nikad..."
"Dugo te nije bilo, Rid. Stvari se menjaju - savezništva, sreća u poslovima, ravnoteže snaga. A tvoj glas u poslovima Bratstva nije ravnopravan. Niti je ikad bio. Nisi bio Humbabino vlasništvo... nego Mundilferino."
Rid odmahnu glavom. Osećao se kao izbačen u iznenadni vakuum. "Laž."
"Da li ti stvarno veruješ da si ikada funkcionisao na istim nivoima kao ja? Ili čak kao Mundilfera? Da li te je stvarno puštala da u to veruješ? Tačno je da si primljen u unutrašnje krugove; čak si podignut na deseti nivo, na Mundilferino insistiranje. Ali ti pojma nemaš koliko još nivoa postoji - niti imaš iole pojma šta se dešava tamo, visoko, visoko iznad tebe. Humbaba je bio Mundilferina alatka, ona ga je upotrebljavala dobro, baš kao i tebe."
"Jebi se."
Pokušao je da ustane iz fotelje, i nije uspeo. Pokušao je ponovo, bacio je svu svoju snagu protiv nevidljivih spona koje su ga sapele; osećao je da će mu se mišići pokidati od napora, ali, uzalud. Pade opet nazad. Sputavanje prestade u istom trenu kad i njegov otpor.
"Oduvek si bio njen najomiljeniji alat, Rid", nastavi Jaakola, kao da nije ništa primetio. "Njen drugi kućni ljubimac: onaj pametni, zgodni... Rid, Rid, ona te je napravila, ona te je skrpila od ukradenih delova. Ne postoji Rid Kulervo. Svojevremeno je postojao. Sad ga nema. Ti nisi čovek, ti si slučaj brisanja sadržine mozga. Ti si samo biološka posuda u koju su sipani komadići žara od jednog davnog ognja. Ali čak i ta vrelina je neizdrživa, pa zato ostatak tvog uma izgara..."
"Skote, crk'o dabogda..." Rid se opet počeo trzati napred, zaletati u zid bola samome sebi nanetog; nije mogao da dograbi Jaakolu, nije čak mogao ni da prisloni šake na svoje uši. Koliko god se borio, svaki put su se nevidljive stege isto toliko pojačavale.
"Ne veruješ mi?" reče taj glas povređeno, kao da je psihološki 'ranjen'. "Pričaj mi o sebi... Šta si voleo da radiš, kao dete? Kakva ti je bila porodica? Gde si iš'o u školu? Pa, čuj, kad si stigao kod Humbabe imao si znanje koje izvanredni majstor biohemije ne bi mogao da prikupi ni za ceo životni vek... a bilo ti je tek sedamnaest, tek si napunio sedamnaest. Kako to? Kako si to postigao? Zar sebi nikad ne postaviš to pitanje?"
"Znam ko sam!" reče Rid promuklo.
"Onda odgovori na ta pitanja." Jaakola je čekao. Tišina se otegla. Ridov um odzvanjao je od šapata i krikova, zalutalih komadića jedne slagalice koju je neko, davno, ispreturao a onda bacio u smeće. "Ne možeš, a?" Tihi smeh: grgoljenje vode niz cev slivnika.
"Mundilfero!" kriknu Rid, dozivajući nju da premosti jamu užasa bez dna koja se najednom otvorila pod njim. "Hoću Mundilferu ovde!"
"Jasno da hoćeš", reče Izvor tiho, "da te mazi i tuca dok ne zaboraviš, da ti priča da to sve nema veze, da pokuša da te održi pri zdravom razumu dok ne posvršavaš naša posla. Nju voliš više nego svoju dušu, a? Pa i treba... jer ona ti je oduzela dušu."
"Ona me voli..."
"Daaa..." reče Jaakola. "Verujem da te je volela. Ali, bila je žensko - slaba, sa nesavršenstvima, i pored onolike brilijantnosti. Budalasta greška, zaljubiti se u svoju žrtvu... neizbežna greška... fatalna. Nije pristala da te preda meni, čak ni da bi spasla sebe."
Rid oseti da mu je srce stalo. "Ne. Rekao si da nije bila u citadeli..."
"Nije bila." Bezoblična masa Izvorovog tela se pomakla. "Rekao sam da nije bila tamo... ali nisam reako da je još živa."
"Ne verujem ti." Rid je te reči progurao između beskrvnih usana. Znoj je puzio niz njegov vrat, ali on ga nije mogao obrisati.
"Stvari su se promenile dok si bio odsutan... kao što ti rekoh. Sila se pomakla... u moje ruke. Sudbina je izručila Mundilferu u moje ruke. Samim tim, i tebe. Čekah dugo, na nju, na tebe. Umirala je vrlo dugo... lično sam se pobrinuo da bude tako."
"Ne verujem ti", prošaputa Rid žmureći. "Nije istina. Mundilfera će doći po mene, neće ti dopustiti da me ovde držiš..."
"Hoćeš Mundilferu? Više nego svoju dušu? Više nego život sam?"
"Da. Da..." reče Rid, hvatajući se za uzaludnu nadu kao davljenik; ne mareći šta Jaakola traži za uzvrat, spreman da mu da bilo šta, sve što zatraži, samo da bi Jaakola ono neizdržljivo učinio neistinitim. "Šta god hoćeš. Šta god..."
"Pa evo ti je..." prošaputa izvor. "Ovo što je ostalo od nje."
Rid oseti da mu je nešto upalo u krilo; nešto vrlo maleno. Pogleda dole, slep u tami, nemoćan čak i da pokrene ruke da to dodirne. Poče ceptati bespomoćno.
Tanki zrak blistave bele svetlosti probio se kao koplje iz tame ispred njega, pogodio tačno u prepone njegovih pantalona, obasjao ono što je tamo ležalo. Rid je počeo da žmirka, zasenjen tolikom jačinom svetlosti; onda je prinudio sebe da pogleda, vrtoglav, sa mučninom u stomaku.
Ljudski palac. Na njemu pokorica od sasušene krvi, tamna skoro jednako kao sasušena koža. Oko tog besmislenog patrljka mesa i kosti, još i sad, prsten, od masivnog srebra, sa dva ugrađena soliusa. Onaj prsten koji je on dao Mundilferi pre nego što je krenuo na put; venčani prsten, bračni.
Rid je počeo sa kricima, sirovim, iz dna duše, kricima agonije i gubitka, koji su trajali i trajali, sve dok, naposletku, nije ostao sasvim bez glasa kojim bi urlao. Tad se usamljeni zrak svetla ugasio.
Kad u crnoj tišini nije ostalo ništa osim zvuka njegovog ridanja, Izvorov smeh je počeo.
A kad je i tome došao kraj, Izvor reče: "Odavno ja čekah ovo, Rid. Da te čujem da se dereš tako. Arogantna, šepureća vrećo đubreta, ti sebe nazivaš Majstorom. Nosiš u mozgu jednu genijalnost iz davnih vekova, a zamišljaš da je tvoja. Ponašaš se kao da si nama ravan - veruješ da jesi, a nisi bio ništa više od kreature u njenoj vlasti. Eh, da je mogla i ona da sluša ovu tvoju dreku... i, kamo sreće da si ti bio tu da gledaš kako je rasturam na komadiće."
Rid zastenja. Bezumni, životinjski zvuk jada; iz tame dođe eho.
Izvor načini tihi zvuk zadovoljstva. "Znao sam da ne postoji ništa što bih tvom telu mogao učiniti, i što bi te do ove mere povredilo, a da ipak ostaneš živ. A ostaćeš živ, Rid. Sad si mo-je stvorenje... Imam velike planove za našu simbiozu. Ti odgajaš zvezdopogonski virus, ja kontrolišem njegovo širenje; nastojim da Karemovcima napravim najveće moguće probleme, a Bratstvu da omogućim sticanje najvećeg mogućeg uticaja. A kad dođe pravi čas, ti ćeš se vratiti sa nama na Tiamat, i daćeš nam vodu života..."
"Pre ću umreti", prošaputa Rid suvog grla i očiju. "Ubiću se."
"Nećeš... mislim da nećeš", progunđa Jaakola. "Takođe nećeš pretrpeti ni nervni slom, niti poludeti. A je l' znaš zašto? Zato što ti već sad jedan deo tvog uma govori da, ako nastaviš život, postoji mogućnost da nađeš neki način da mi se osvetiš." Opet se tiho nasmeja, kao da vidi svaku misao u glavi svog zatvorenika. "Živećeš ti dugo, i pokušavaćeš to, Rid. Ajde, razvedri se. Obezbediću ti udobnost. Imaćeš sve što ti treba, najbolju opremu, najbolje istraživače koji se za pare mogu dobiti, obilje kredita da ih trošiš kako ti je volja - dokle god daješ rezultate. Postoji samo jedna stvar koju si dobijao od nje, a nećeš dobijati od mene... osim, naravno, ako stvarno želiš da deliš postelju sa mnom."
Ridova glava se trže nagore, dok su preko njega prelazili prsti Izvorovog vulgarnog cerekanja. Pljunu: jedini oblik prkosa koji mu je preostao.
Izvor načini mokri zvuk poljupca, i opet se nasmeja. "Znam ja, štaviše, i jednu stvar koja je tebi bila potrebnija čak i od nje. I još bolje: tu stvar imam ovde, ona te čeka. Mislim da je nazivaš 'vodom smrti'...?"
Rid je zurio, a njegove goruće oči punile su se tamom. Nešto što nije bilo - jer ne bi smelo biti - olakšanje... zače se u njegovim prsima.
"Da, da, Rid... znam sve o tebi sad. Sve tvoje najintimnije tajne. Ti si jedan mizerni, samouništavajući ludak. Konačno si pronašao način da sebi uradiš nešto što će uterati stravu čak i tebi. Ne zameram te što si uplašen, testirao sam vodu smrti na jednome od mojih ljudi. Rezultati su bili zaista neizrecivi, za onoga koji tako nešto samo gleda. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo onome koji je to trpeo. Neizlečivo je, a? Jesi majstorčina..." Iz tog glasa curila je kiselina. "Iskovao si lance za samoga sebe, a sad si ih dodao u moje šake. Dobijaćeš vodicu smrti, Rid, dokle god si kooperativan; dobijaćeš je na vreme. Zapravo..." Izvor je zaćutao, a Rid je osetio njegov opsmeh, osmeh koji je kao nož polako rasecao njegovo grlo, "očekujem da će ti uskoro biti potreban sledeći fiks. To je pravi razlog što si baš toliko žurio da se vratiš Humbabi, a? Pošao si na put sa slabom zalihom; loše planiranje; već si bio blizu očajanja. Čak ni Mundilfera te nije držala toliko čvrsto... U svojoj novoj laboratoriji naći ćeš dozu, dovoljnu da se održiš. Ona te čeka. Biće ti dozvoljeno da proizvodiš dodatne količine, pod uslovom da radiš svoj posao."
Rid ne reče ništa. Proguta tvrdu grudvu gađenja u svom grlu i duboko udahnu, toliko mnogo vazduha da su ga pluća zabolela.
"Imaš li pitanja o svom novom životu?"
Rid ne reče ništa.
"Neki poslednji zahtev?"
"Idi u pakao", reče Rid, glasom koji se lomio.
"Šta, pa ti ne znaš?" prozbori Izvor nežno. "Već sam tamo, moj kućni ljubimče. A i ti si." Tamnocrveno žarenje koje nije otkrivalo ništa, ništa gore od laži, ispade najednom, potpuno, iz Ridovog vidljivog spektra. Mrak oko njega bio je opet potpun, kao na početku.
Kedalion Niburu je uzdahnuo i pomakao se na klupi, bacajući pogled na svoj časovnik. Nije bilo udobno kao što je očekivao. Zapita se da li je ovo neka namerna perverznost. Ili njega hvata nervoza. 'Ovo ne bi trebalo da traje dugo', rekao je Rid kad je polazio. Rekao je pogrešno.
Ananke je bukvalno ponovo zaspao, sklupčan, sa kvolom na stomaku. Kedalion mu je zavideo na tom umoru. Bio je i on dovoljno umoran da zaspi ma gde... osim u sred neprijateljske citadele, opkoljen stražom. Činjenica da mu niko nije - zasad - učinio ništa nažao, ispunjavala ga je olakšanjem, ali ne i pouzdanjem. Curenje vode slušao je kao žalopojku: curenje i kapanje negde u baštici ispod ovih prozora koji su možda pravi, a možda i lažni; druge zvuke, daleke, među kojima je bilo i čudnovatih, ali i dobro poznatih, a koji su doplovljavali niz hodnike i probijali se u prostore oko njega.
Vrata koja su bila progutala Rida sad su se opet, najednom, dematerijalizovala, i neko je prošao kroz njih. Stražari su počeli pomnije da paze; Kedalion se uspravio i netremice zagledao.
U prvi mah njegove oči su odbile da poveruju da je ta osoba, koju gledaju, zaista Rid Kulervo. Čovek koji je izišao imao je na sebi Ridovo lice; ali to lice bilo je pepeljastosive boje, i oči sa crvenim rubovima, oči koje nisu registrovale ništa. Kretao se kao neznanac, sakato, slomljeno.
"Rid...?" reče Kedalion, ne skidajući pogled sa Rida, ali drmajući Anankea da ga probudi. Ananke se u trzaju uspravi, prenut, a Rid stade i pogleda ih. U njegovim očima nije se pokazivalo ništa osim svojevrsne odsutne neverice. Kedalion nije bio sasvim siguran da ih Rid prepoznaje. Jedna pesnica bila je čvrsto stisnuta, kao da u njoj nešto drži, ali Kedalion nije mogao videti šta. Nikad do ovog trenutka nije mogao poverovati da je Rid odista tako mlad: lišen svoje manijačke arogancije, Rid je izgledao samo kao momčić, uplašen, ali i strašan u svojoj ranjivosti. Kedalionu pripade muka u želucu, na pomisao - ko je uspeo, ili šta je uspelo, da redukuje čoveka poput Rida na ovo, za tako kratko vreme.
Novosklonac koji ih je doveo ovamo pređe preko dvorane i stade pred Rida, isceren toliko da su mu se videli zubi; procenjivao je očiglednu štetu. "Daj ruku", reče. Naređenje, ne zahtev. Rid posluša. Jedna Novosklončeva šaka sklopila se oko Ridovog zglavka i otvorila Ridovu šaku kao cvet. Druga pritisnu nešto u Ridov dlan, i Kedalion vide iznenadni bljesak svetlosti. Drhtaj prođe Ridovim telom, ali druge reakcije nije bilo. "Dobrodošao u posadu, Kulervo", reče Novosklonac, i dalje se cereći hladnom satisfakcijom. Okrete leđa Ridu i pođe ka mestu gde su Kedalion i Ananke sedeli i čekali. Stigao je do njih u istom momentu kad i miris izgorelog mesa. Pružio je ruku.
Kedalion diže ruku ćutke, stisnutih zuba; znao je šta dolazi sledeće. Većina Humbabinih podanika bila je žigosana, ali Rid ne; a Rid nikad nije obeležavao svoje ljude kao vlasništvo. Kedalion je netremice gledao u Rida, koji je stajao i zurio u svoj žigosani dlan. Reče sebi: ovo usvojenje od strane protivnika najbolje je što im se moglo desiti, ako se imaju u vidu alternative. To je sebi ponavljao sve dok se metalni žig nije spustio na njegovu nezaštićenu kožu. Belo užareni bol sevnu kroz njegovu šaku i pojuri uz nerve ruke. On kriknu, mada se maločas zakleo da neće; pokuša da otrgne i oslobodi šaku, ali Novosklonac ju je držao zahvatom neizbežnim poput mengela, sve dok nije završio posao.
Pustio ju je, a Kedalion ju je privukao sebi, psujući prigušeno, vrtoglav od bola. Prinudi sebe da pogleda žigosano mesto. Na njegovoj koži bilo je užarenim metalom nacrtano jedno oko, koje mu je sad uzvraćalo zurenjem. On opsova još jednom, prepoznajući tu oznaku. Najzad je saznao čiji su zatvorenici; a na kakvom je glasu Izvor, znao je odavno. Skloni pogled sa modre opekotine, pogleda Rida, zatim Novosklonca koji je stigao do Anankea.
Ananke je digao šaku, držao je mirno u vazduhu. Novosklonac mu otvori dlan, a na to Ananke steže drugu šaku u pesnicu, zažmuri i ugrize se za usnu. Žig pođe dole na dlan. Kedalion iskrivi lice videći sev svetlosti, Anankeovo stresanje, mlazić blistavog crvenila koji je potekao iz usne, niz vilicu. Novosklonac pusti Anankea. Zdravom rukom Kedalion ispetlja maramicu iz džepa i pruži je ćutke Anankeu, koji je pritisnu na usta, skrivajući krivi osmeh očajničkog ponosa.
Novosklonac ih je gledao nezainteresovano. Zakoračio je unazad i trznuo glavom ka liftu. "Aj. Da vam pokažem smeštaj." Kedalion je oklevao, pogledao Rida; najednom se više plašio šta bi se moglo desiti Ridu, nego njemu i Anankeu, ako bi bili razdvojeni. Ali Novosklonac priđe Ridu i pokuša da ga dohvati za mišicu ruke, kao da, po njegovom mišljenju, Rid nije u stanju da samostalno posluša naređenje. "Ajde Rid."
Rid je oživeo čim se Novosklončeva ruka spustila na njega; dohvatio je tog čoveka za šačni zglob, žigosanom rukom, i oslobodio se zahvata. Novosklonac se ukočio; ali gnev je nestao iz njegovog lica, čim je pogledao u Ridove netremične oči i shvatio da se u njima ne vidi ni najmanji bol.
"Drži se podalje od mene", prošaputa Rid, i Kedalion na trenutak vide u Ridovom izrazu nešto prepoznatljivo; nešto smrtnonosno.
Novosklonac uzmače i slegnu ramenima. "Ne'a problema", promumla, i pođe ka liftu.
Krenuli su novim lavirintskim putovanjem kroz košnicu Jaakoline citadele. Ovog puta Novosklonac se u nekoj meri potrudio da im pokaže šta vide. Kedalion je nastojao da ignoriše pulsiranje bola u svojoj ruci i da se koncentriše na prizore, da stekne neki osećaj o onome što će od sad, hteo ili ne, morati da naziva svojim domom. Ali pažnja mu se na trenutke opet vraćala ka Ridovom licu, ka odsutnosti na njemu, i svaki put mu je stomak nanovo uzdrhtao.
Najzad su stigli do svog odredišta, duboko u srcu laboratorijskog kompleksa. Taj kompleks zauzimao je petnaest spratova, čitav južni kvadrant citadele, po rečima Novosklonca - koji im je najzad kazao svoje ime, Ter-Fo - a u laboratoriji je radilo blizu hiljadu ljudi. Po Kedalionovoj proceni, to je značilo približno desetostruko veći broj zaposlenih nego što je kod Humbabe ranije bilo. Ter-Fo ih je poveo gore, kroz opšte stambene zone, ukazao im na prodavnice i restorane, ali nisu se zaustavljali sve dok nisu stigli do jednog stana koji kao da je zauzimao čitav jedan zaseban sprat u kompleksu.
Vodio ih je kroz te sobe, ukazivao na stvari sa neinteresovanjem koje je Kedalion smatrao izuzetnim, imajući u vidu krajnji luksuz oko njih. Pretpostavio je, pomalo zavidljivo, da je ovo novi smeštaj za Rida, samog. Pokuša još jednom da uklopi, na neki način, ovu relativnu blagost postupanja prema njima sa onim što je Ridu rađeno, šta god to bilo, tokom ona tri sata, koliko je bio odsutan. Sam Rid je posmatrao svoju okolinu sa sumornom ravnodušnošću.
"Kroz ova vrata imaš pristup u svoju ličnu laboratoriju, Kulervo..." pokaza Ter-Fo. "Neko će te sutra povesti da razgledaš ceo kompleks. Gospodaru je mnogo stalo da počneš sa radom."
Rid se okrete da pogleda ta vrata, pokazujući, po prvi put, stvarno interesovanje za nešto. Vrata su bila zabravljena; Kedalion je video dobro poznati potmuli crvenkasti sjaj karemovske stasis-brave. "Otvori", reče Rid.
Ter-Fo odmahnu glavom. "Ne mogu."
Rid se okrete ka njemu. "Poništi jebanu blokadu..."
"To može samo Gospodar", reče Ter-Fo. "Ja ne mogu. Ti ne možeš. On će otvoriti kad zaključi da mu je volja da dobiješ ono što ima unutra... To više ne zavisi od tebe, nimalo. Razumeš me, Kulervo?"
Rid ga je gledao besno; zatim se taj nagli bes preobratio u pepeo, kao da je Ter-Fo rekao i nešto više nego što je Kedalion čuo. Ter-Fo se osmehnuo; njegova deformisana usna pretvorila je osmeh u podsmeh. Rid okrete leđa svima njima, i pođe u sledeću sobu.
Ter-Fo se okrete Kedalionu i Anankeu. Kedalion zadrža dah, pitajući se u kakvu li je paklenu rupu rešen da ih baci; siguran da ne zavređuju onoliko obzira koliko neko kao Rid. "Vas dvojica ostajete ovde sa njim, dok ne smislimo šta ćemo s vama."
Kedalion klimnu glavom, bez reči, sa iznenađenjem i olakšanjem.
"Prepuštam vama dvojici da ga malo pazite, dok se ne ustali ovde. Sad je malo izvan faze." Ono keženje opet razvuče Novosklončeve usne.
Kedalion baci pogled ka vratima susedne sobe, pomišljajući: ovaj ima talenat za ublaženo iskazivanje činjenica.
"Potrudite se da ne uradi ništa sebi." Ter-Fo se suočio sa Kedalionovim upitnim zurenjem. "Šta god se desi njemu, desilo se vama. Obojici." Nagnuo je glavu ka Anankeu. "Je l' sam jasan?"
"Perfektno", reče Kedalion tiho. Bio je iznenada bolno svestan pulsirajuće opekotine na dlanu.
Ter-Fo je izišao, ostavljajući ih same. Ananke je spustio kvola na pod, jednom rukom, i pošao u kupatilo. Kvol je njušnuo po dubokom zelenom tepihu, zaključio da nije jestiv, i počeo da luta po podu. Zavukao se brže-bolje pod jedan sto, videći Rida koji se ćutke vratio u tu sobu.
Ridov pogled je pošao pravo do zaključanih laboratorijskih vrata. Zaptivke su se još crvenele. Prošao je pogledom kao grabuljom po celoj sobi, uverio se da su napokon sami. Seo je na sofu pokrivenu tkaninom sa blistavim obrascima plamene boje. Izgledao je kao izbeglica. Ništa ne govoreći, piljio je u vrata, a jednu pesnicu i sad stezao oko nečega.
Ananke se vratio u sobu, noseći u zdravoj ruci konzervu pod pritiskom, namenjenu za štrcanje, u kojoj je bilo sredstvo za zarašćivanje kože. "Našao sam ovo, Kedalione..." reče i dobaci mu.
Kedalion je uhvati, nespretno, odmahnu glavom gledajući je. "Jesi već namaz'o?"
"A-ha."
"Speri to. Inače ti neće ostati ožiljak. Cela stvar je u tome što oni hoće da si žigosan. Znači, ako ne želiš da ti ono ponovo urade..."
Ananke dobi izgled kao da mu je muka u stomaku, ali odmahnu glavom. Pođe opet prema kupatilu. "Al' dobar si bio", reče Kedalion. Ananke se osvrte, sa nejakim osmehom. Kedalion pođe za njim. Pišao je, dok je Ananke sa mnogo pipkanja skidao sa šake zavoj, gledajući na drugu stranu. Kedalion je pogledao šta ima u ormariću sa lekovima; bilo je mnogo toga. Pitao se, morbidno, da li je neko iz razloga predostrožnosti tako nakrcao ormarić, za slučaj da Rid pokuša nešto drastično. Potisnu tu misao iz svog uma, izvadi iz ormarića jednu tubu melema. "Evo", reče. "Od ovog će ti proći bol."
Ananke je razmazao izvesnu količinu melema po dlanu; lice mu se malčice trzalo. Vratio je tubu Kedalionu, a ovaj ju je odneo u drugu sobu, gde je Rid još sedeo zureći u ta vrata. Kedalion se namesti tačno ispred Ridovog pogleda, namaza melem po svom dlanu, odahnu: bol se ugasio kao ugušena vatra. Onda je pristupio Ridu i ponudio mu, sasvim ispruženom rukom, tubu. "Gazda...?"
Rid je digao pogled ka njemu, onda pogledao svoj dlan, opekotinu i plikove. Stisnuo je pesnicu namerno zabijajući prste u opekotinu. "Ne", prošaputao je.
Kedalion proguta i odmače se od njega. "Hajde", reče Anankeu. "Da jedemo." Otišao je u kuhinju, gde su mogli biti dovoljno izdvojeni da razgovaraju nasamo, ali ipak i dovoljno blizu da nadgledaju Rida. Ananke je seo na kuhinjski radni sto, navirujući kroz vrata, a Kedalion je pregledao spiskove raspoloživih 'sistema hrane' i otipkao narudžbinu.
"Šta se dogodilo, Kedalione?" reče Ananke nakon izvesnog vremena. "Bogovi, nikad ga nisam video takvog. Šta misliš, šta su mu uradili?" Dodirnuo je svoju ugrizenu usnu i trznuo se.
Kedalion odmahnu glavom. "Ne znam", progunđa, osećajući kako mu se u stomaku opet vezuju čvorovi straha. "I mislim da ne želim da znam. Ali, Ter-Fo je u pravu... moramo na njega da motrimo k'o mačke."
"Njemu je potrebno i više od toga", reče Ananke gledajući ga u oči.
Kedalion klimnu glavom; između njegovih obrva smestiše se bore. "Znam, znam", reče tiho. "Samo, do vragova, ne znam šta učiniti." Iskrivio je lice u grimasu, ispunjen osećanjem bespomoćnosti zbog toga što je upravo priznao istinu... priznao da tako silno želi da pomogne ljudskoj senci zgurenoj na sofi u susednoj sobi. Prizor Ridove patnje i ranjivosti dirnuo ga je na način kako Ridova bešnjenja i durenja nikad nisu. Obuzelo ga je osećanje odgovornosti, a to je mrzeo. Ipak, shvatio je, odjednom, da ne mrzi tog čoveka. Protrlja svoje bolne oči, priseti se, još jednom, koliko je zapravo umoran, kako je davno bilo kad je poslednji put spavao. Okrete se: poslužavnici sa hranom pojavili su se na polici iznad njega.
Ananke pogura poslužavnike po 'šanku' a onda pomože Kedalionu da se popne na visoku okruglu stolicu, nalik na barsku. Zazvižda kvolu da dođe; ovaj dotrča u kuhinju i oduševljeno pozdravi Anankea, takođe zvižducima ali na svoj način, kad Ananke stavi ispred njega tanjir sa voćem i povrćem. Ananke je čučnuo pored tanjira; gladio je leđa kvola, koji je navalio da žvaće i mumla zadovoljno. Kedalion vide da na Anankeovom licu izgreva osmeh.
"Je l' taj stvor muško il' žensko?" upita Kedalion, pitajući se zašto sebi nije još odavno postavio to pitanje.
Ananke je ustao. Slegnuo je ramenima, strpao u usta loptu od ribljeg mesa i progutao je celu. Niko od njih nije ništa jeo već skoro čitav jedan dan. "Mislim da je žensko. Sa kvolima je teško biti siguran. Kod njih razlike nisu toliko velike." Poče žurno ispijati hladni kaf.
"Baš mi je drago što se ne može isto reći za ljude", progunđa Kedalion, pomišljajući sa gorkoslatkom čežnjom koliko je već vremena prošlo od kad je imao priliku da stvarno uživa u toj razlici; pitajući se da li će u ovim novim uslovima to uopšte moći, i kad. Ananke se kratko zagledao u njega, prekrstio ruke na grudima, preko svog pilotskog svepokrivnog odela, i pogledao u stranu. "Dobro", reče Kedalion uzvijajući obrve, "pretpostavljam da oni znaju u čemu je razlika."
Dokrajčio je hranu i popio čašu gorkog, dvostruko jakog ondinijskog čaja nadajući se da će mu to pomoći da ostane budan. "Trebalo bi da spavamo na smenu. Da u svako doba jedan motri na njega." Pokretom je pokazao ka Ridu.
Ananke klimnu glavom. "Ja dežuram prvi."
"Siguran si...?" upita Kedalion. "Možeš ostat' budan?"
"A-ha." Ananke je slegnuo ramenima, spustio pogled ka svom dlanu. "Čini mi se da neko vreme neću želeti da zaspim, znaš...?" Njegov glas se pretopi u tišinu. Gledao je Rida, koji je sedeo sam. Ananke, stisnutih usana, dohvati treći poslužavnik sa hranom.
"Važi", reče Kedalion. "Onda, budiš me kroz četiri sata. Pa i ranije, ako se umoriš." Pronađe put do jedne od spavaćih soba, dovuče se na krevet, i prepusti se. Popijeni čaj mu nije zasmetao nimalo.
Kad se probudio, imao je utisak da je spavao samo minut-dva. Na njegovom ramenu bila je Anankeova ruka, i drmala ga uporno. Pogledao je na sat i video da je minulo više od šest sati; digao se u sedeći položaj, zevajući. "Hvala", prozbori, trljajući lice. "Kako je njemu?"
Ananke baci pogled ka vratima, napetog lica. "Ne znam", reče. "Mislim da nešto nije u redu s njim, Kedalione - hoću reći, zaista nije u redu. Izgleda bolestan." On bespomoćno raširi ruke.
Kedalion je skliznuo sa kreveta i protresao glavom kao da hoće da je razbistri. "Videću šta mogu učiniti. Idi ti odspavaj malo, ako možeš. Pozvaću te ako mi budeš potreban." Ananke klimnu glavom. Kvola je nosio pod jednom rukom. Zagleda se, sa pomešanim osećanjima, u krevet. Kedalion iziđe.
Rid je i sad bio na toj sofi, ali je ležao, kolena privučenih i ruku skrštenih preko grudi. Poslužavnik sa hranom ležao je na stočiću pored njega, netaknut. Podigao je glavu i mutno pogledao, kad je Kedalion ušao u sobu; onda opet, bez komentara, pogledao vrata za pristup laboratoriji. Zaptivke su se i sad crvenele.
Kedalion je pogledao prema udaljenom zidu sobe: providna keram-legura, od poda do plafona, kroz koju se videlo ničim prekinuto prostranstvo plavog neba. Jedna bašta, i mali vodopad, sakrivali su od pogleda iznutra prostor trnovih šuma, njegovo gorko beskrajno sivilo. Na drugoj strani iste ove sobe bio je balkon, zaštićen providnim oklopom, odakle se otvarao spektakularni vidik niz okomiti ventilacioni tunel laboratorijske sekcije; zidovi tunela bili su prekriveni zelenilom, a na dnu je bio napravljen park takođe pun zelenila. Jedan deo preostalog zida zapremali su tridi-ekran, interaktivna oprema, knjige i trake. Kedalion se zapita zašto Rid, pored tolikih stvari pogodnih da zaokupe njegova čula, zuri baš u jedna zaključana vrata. Bio je siguran samo u jedno: da Rid to ne čini iz želje da se vrati na posao.
Rid opsova, tako tiho da ga je Kedalion jedva čuo. Okrećući se, vide da jedan slabi grč prolazi kroz Ridovo telo, vide i stisak njegovih vilica. Ridovo belo lice presijavalo se od znoja, iako u sobi nije bilo toplo. Kedalion pređe preko sobe i stade uz njega. Rid ga je ignorisao.
"Rid..." reče on. "Kaži mi šta da radim."
Ridove izmučene, avetima pohiođene oči usmeriše se neočekivano na njega. "Da me ostaviš na miru", reče Rid kroz stisnute zube.
Kedalion klimnu glavom, nemo, trudeći se da natera sebe da posluša i da se udalji. Pruži neodlučnu šaku i dotače Ridovo rame.
Ovaj se trže i jauknu kao od udarca. Kedalion hitro povuče ruku k sebi i odmače se. Rid je već bio na nogama. Kedalion se povlačio i dalje preko sobe, a Rid je samo stajao, klateći se. Zatim se teturavo zaleteo pored Kedaliona, u hodnik. Kedalion je, potom, čuo zvuk tekuće vode i - činilo mu se, ali nije bio siguran - zvuk povraćanja. Iako je znao da treba da pođe za Ridom, da pazi na njega, ostao je na istom mestu, napola uplašen posledica ako ostane, ali ipak više uplašen onog što bi se moglo desiti ako pođe.
Posle dugog vremena vratio se Rid. Oči su mu bile crvene, natečene, nos mu je curio. Ipak, Kedalion poče ponovo disati. Rid se spustio na kauč, kretnjama kao da ga boli svaka ćelija u telu, i zagledao u zaključana vrata. Kedalion ode do polica sa knjigama.
Proučavao ih je očima koje su odbijale da pročitaju bilo koji naslov; nasumice je izvukao jednu i sa njom seo, podižući i noge u fotelju. Otklopio je knjigu i našao beskonačne stranice naređanih sandijevskih slova, hijeroglifskog izgleda. Njemu su bila totalno nerazumljiva, kao i sve ostalo u poslednje vreme.
Iznanađeno diže pogled: negde u sobi začuo se zvon, samo jedan. Rid je, na to, kriknuo prigušeno, promuklo; klimatavo ustao sa sofe, prišao laboratorijskim vratima. Po celom obimu vrata, zaptivna polja bila su zelena. Pljesnuo je šakom po ploči za odobravanje ulaska, opsovao zbog bola koji je pri tome osetio; a vrata su se otvorila i propustila ga unutra, u susednu prostoriju.
Kedalion, shvatajući šta bi Rid mogao naći, i učiniti, u dobro opremljenoj laboratoriji, iskoči iz fotelje i pođe za njim.
Rid je već bio pred najbližim terminalom, očajnički postavljajući pitanja, glasom, ali na nekom nerazumljivom jeziku ili kodu. Šakama je prizivao slike na ekrane, kao da to čini u snu ili čistim instinktom. Na čitavoj seriji stasis-pregrada, brave se počeše otvarati; zaštitna polja su se gasila. Rid je zatim pošao duž laboratorije, izbezumljeno zavirujući u sve te oslobođene pregrade, nesvestan Kedalionovog prisustva. Nasmejao se jedanput, maltene histerično, izvlaćeći bocu ne veću od njegove šake. Prstima druge šake, kao kandžama, otrgao je poklopac i podigao bocu ka ustima.
Kedalion je, videći to, prigušeno opsovao i bacio se napred, povukao Ridovu ruku dole. Neka teška tečnost, po boji nalik na nedavno iskovano gvožđe, prosu se po njegovoj šaci. Rid se okrete, brže od Kedalionovih misli, dohvati ga, i tresnu ga kolenom u slepoočnicu, tako da Kedalion odlete preko laboratorijskog poda i zabi se u podnožje jednog radnog stola, sačinjeno od mnogobrojnih fioka. Kedalion ostade da leži tu gde je pao; u ustima je osećao ukus krvi, a u glavi video sve zvezde. Astrogacioni implanti u njegovom potiljku borili su se za reintegraciju. Paralizovan bolom, gledao je kako Rid ispija ostatak srebrnosive tečnosti.
Praznu bočicu Rid je odbacio rukom koja se tresla. Kedalion sklopi oči: Rid je odjednom pogledao ka njemu i krenuo da mu priđe. Oseti kako ga Ridove šake hvataju za prsa pilotske svepokrivne odeće, trzaju gore i napred kroz crvenu izmaglicu, drmusaju. "Pogledaj me, kopilane!" Kedalion otvori oči, pravo u Ridovo mržnjom ispunjeno zurenje. "Ako još jednom, ikad, pokušaš to da mi uradiš, ubiću te, majkojebaču. Slomiću tvoj jebani vrat." Dohvatio je Kedaliona za donju vilicu, trgao je oštro na jednu stranu. "Čuješ me? Ubiću te!" Ispustio ga je, i Kedalion pade nazad na metalne fioke.
Rid mu je već okrenuo leđa, najednom nesiguran na nogama. Oteturao se preko otvorenog prostora laboratorije, do pregrada. Uhvatio se oberučke za ivicu jednog radnog stola, klonuo na njega, pa na kolena; ali se i dalje držao, kao da mu život od toga zavisi. Mrmorio je neke reči, na jeziku koji je zvučao kao Sandi.
Kedalion je ostao na podu, ošamućen i još previše ophrvan bolovima da bi ustao. Rida je gledao nerazumevajućim očima. Ako pokušaš to da mi uradiš... Koliko puta može čovek da se otruje i da umre? Osim ako ono maločas nije bio otrov. Ne otrov, nego nešto očajnički potrebno... U jednom trenu mučnog uvida, Kedalion shvati značenje svega što je danas video, i još ponečeg drugog.
Rid se osovio na noge, udahnuo duboko, drhtavo, počeo da gleda oko sebe kao da mu nije jasno kako se ovde našao. Spustio je pogled u svoje dlanove: jedan sa urezanom opekotinom, drugi prazan. Praznu šaku je otvorio i zatvorio, opsovao tiho. Spustio se na kolena, počeo da prepipava pod, tražeći nešto. Tiho je uzviknuo našavši taj predmet, podigao ga, poljubio. Onda je seo na pod. Pognute glave, prigrlio je taj maleni predmet i počeo se njihati napred i nazad, kao da oplakuje nešto; njegovo telo potresali su jaki, neodoljivi grčevi.
Kedalion, zureći, shvati da Rid plače. Posmatrao je to, sasvim zaboravljen; a Rid je oplakivao neki nerazumljivi gubitak. Najzad se Rid još jednom digao na noge. Nesigurnim koracima prošao je pored Kedaliona, idući ka vratancima kanala kroz koji se otpadni materijal baca u peć za spaljivanje. Tu je stao, otvorio šaku, i samo stajao i gledao u nju, dok su mu suze tekle niz lice.
Kedalion se okrenuo, pokrenut prinudom, jačom od njegove volje, ali i saosećanjem. Pridigao se taman toliko da vidi šta leži na Ridovom dlanu. Ono što je video, u njegovim očima nije imalo nikakvog smisla: neka tamna grudvica, koju je nemoguće identifikovati; nešto kao komadić polomljenog štapa, a oko toga krug sjajnog metala. Prsten. Kedalion vide i sev svetlosti, eteričnu brilijantnost solijusa. Prsten... i prst, sa neke tamnopute ljudske ruke. Kedalion kliznu nazad i dole, gušeći se od gađenja. Video je sličan prsten ranije; štaviše viđao ga je svakodnevno, već skoro godinu dana. Rid ga je nosio na palcu. Nosi ga i sad; a ovaj drugi... Mundilfera.
Okrenuo se da opet gleda, mrzeći sebe ali nemoćan da se tom porivu odupre. Rid je nežno skinuo prsten sa odsečenog ljudskog palca, rukama koje su toliko drhtale da je to jedva uspeo. Poljubio je, još jednom, mrtvi komadić svoje žene, i bacio ga niz kanal, u zrak za spaljivanje. U jednom bljesku, palac je nestao: prestao da postoji.
Rid je digao ruku i dohvatio privesak sa solijusom koji mu je visio oko vrata. Otkinuo ga je. Privesak pade u njegov žigosani dlan; Rid ga osmotri, sa istom onom golom mržnjom koju je imao u očima kad je Kedalion prosuo deo njegove droge.
U grozničavoj izmaglici uspomena, Kedalin vide kako je taj isti privezak izgledao kad je ležao u prašini, treperav pod suncem, u jednoj zadnjoj uličici u gradu Razumi; a kako su izgledali jednaki privesci oko grla jedne grupe nepoznatih ljudi u čijim očima je bila smrt... a kako na Mundilferinom grlu. Mundilfera, muški obučena, bez velova, gleda, a Rid sklanja sa njega taj pogled smrti pun...
Ridova šaka se sklopila oko priveska, načinila pesnicu koja se, u trzajima gneva ili bola, lučno bližila kanalu incineratora... i stala, ne otvorivši se. I povukla se. Polako, nespretno, Rid je opet navukao privesak na lančić, pa i njen prsten posle toga. Zveknuli su majušno, srebrno, pri susretu. Stavio je lanac oko vrata i vezao čvor na njemu. Oči su mu sada bile suve.
Podigao je glavu, i pogledom našao Kedaliona, svedoka još nemog. Vratio se k njemu; koraci su mu bili postojaniji, ali oči kao pustinja. Kedalion pokuša da privuče noge pod sebe, ali uzalud. Rid se sagnuo do njega i dotakao mu lice; izgledao je šokirano. Kedalion vide svežu krv, svoju sopstvenu, na vrhovima Ridovih prstiju koji su se odmicali. Rid je zurio u tu krv, maltene kao da ne veruje, zatim obrisao šaku o svoje svepokrivno odelo. Okrenuo se od Kedaliona Niburua, spustio se na kolena, zatim je sav klonuo napred: naprslo staklo njegove samokontrole najzad se raspalo, pod pritiskom Kedalionovog netremičnog pogleda. Rid pokri glavu, ne samo šakama nego celim rukama. "Bogovi, bogovi... ne... ne..." Pustoš čoveka nad kojim je izvršeno neizrecivo, apsolutno nasilje: između tih njegovih reči, crnina ogromna poput vakuuma između zvezda.
Kedalion se nagnuo napred, potresen; njegove ruke želele su da pođu napred, da se pruže ka Ridu, ali on se tome odupre, i samo ih steže u pesnice. "Rid..." šapnu. Ali, zaćuta, ne znajući kako da dosegne čoveka koga je oduvek bilo nemoguće dosegnuti, pa i dotaći... čoveka koji je kao živa, sjajan a smrtonosan. Ne znajući kako da uhvati čoveka koji je oduvek hodao po iskrzanom konopcu zdravog razuma, razapetom iznad jame zaborava - sad kad je konopac presečen, i kad on pada... "Rid." Kedalion je opet izgovorio to ime, jedinu reč koja mu je dolazila na um a koja nije zvučala ili beznadežno neadekvatno, ili nepristojno. Tom jedinom, dokazivao je ovom čoveku, koji se na podu kraj njega skupio u fetalni položaj, da još egzistira neko po imenu Rid Kuleva Kulervo, da nije sasvim sam u šakama svojih neprijatelja. Ponovio je tu reč i po treći put, neodlučno.
Rid je podigao glavu, najzad, oklevajući, spuštajući ruke sa nje. Zagledao se u Kedaliona očima iza kojih su se nastavljale noćne more. Ali jedna šaka je pošla, polako i neodlučno, Kedalionovoj ususret.
Kedalion ju je uhvatio, zadržao; zatim prihvatio neočekivanu težinu, jer se mlađi i krupniji čovek neočekivano zanjihao i sručio uz njega, hvatajući se slepo, kao dete. "Rid", reče Kedalion opet, a onda, konačno: "Šta se desilo?"
Rid se odgurnuo od njega, naslonio se leđima na fioke radnog stola, preneo svoju težinu na njih kao da je u malopređašnjem naporu posezanja istrošio svu svoju snagu. "Jaakola..." reče. Na trenutak, svetlost koherentnosti poče da se gubi iz njegovih očiju. Pritisnuo je šaku na usta, držao je neko vreme, pustio je da ponovo padne. "Mundilfera. On ju je ubio, mrtva je... mučio ju je do smrti." Okrenuo je lice na drugu stranu, prema kanalu aparata za spaljivanje otpada. Kedalion stisnu usne. Rid je sad pogledao u njega; grlo mu je radilo. "I rek'o je... rek'o je... da ja ne znam ko sam. Šta sam. Ja sam samo meso. Ona me je upotrebila, izbrisala mi mozak, ubacila um nekog drugog čoveka u mene... Nije mi jasno!" Stisnuo je pesnice; njegovim licem pošli su grčevi. Kedalion je čekao; posle nekog vremena, Ridovo disanje postade pravilnije, a oči se opet otvoriše.
"Ko?" reče Kedalion tiho.
"Mundilfera! Rekao je da me je volela..." Ridov glas se slomi. "Ali da sam samo meso."
Kedalion odmahnu glavom. "Pa, lagao je. Da bi te najedio..."
"Nije!" Reč - jauk. "Da li je tvoj život razumno uređen?"
Kedalion se nasmeja. "Sada svakako nije, gazda..." Požalio je zbog tih reči odmah; Ridove oči potamnele su od košmara.
"Mislim, da li se tvoje životne uspomene uklapaju međusobno!" ispljunu Rid, drhteći. "Prokletniče."
Kedalion mu pruži šaku, preko koje se Ridova šaka steže čvrsto kao da se radi o životu i smrti. "Da", reče Kedalion postojano. "Razumno je uređen. Uklapaju se."
"Moje ne", prošaputa Rid. "K'o da mi je neko bacio ručnu bombu u mozak. Ruševine... fragmenti... ne uklapaju se, nikako i nikako. Neke od njih su total-nemoguće. Radim u kosmosu, u vakuumu, bez ikakvog skafandra... Preskačem sa planete na planetu, a sve neki svetovi koji ne postoje; i to pravim zvezdanim brodovima, a ne onim našim novčić-brodovima. Tucam se sa nekim nepoznatim osobama..." Njegova šaka posegnu gore, dodirnu svežanj kristala koji mu je bio okačen o jedno uvo. "Nekada, davno, imao sam jedno ovo... i omogućavalo mi je... samo pomislim, i već sam stupio u razgovor sa nekim na drugoj planeti; ostvarim interfejs kao navigator; pristupim jednoj informacionoj mreži prema kojoj je sibilska mreža samo... samo..." Povukao je svežnjić, strgnuo ga sa uveta. "Večito pokušavam da pronađem jedan takav kristal, kakav sam onda imao... sve mislim, ako bih ga nekako pronašao, pozvao bih one, one... koji bi došli, izvukli me iz ovog zatvora od mesa, u kome su samo razvaline... Ali nikad ne uspe, zato što takav kristal još ne postoji, ili ne postoji više..." Digao je šake, zagledao se u njih kao da pripadaju nekoj nepoznatoj osobi. "Ilmarinen...!"
Kedalion se ugrize za jezik, ne reče ništa.
"Stvarno je tako!" Rid je razumeo izraz Kedalionovog lica, i šakom dočepao Kedaliona za prsa odeće, prodrmao ga, odgurnuo. "Nisam lud, nisam! Ja sam jebani genije; inače kako bih mogao znati sve ovo što znam? Pa, nikad školovanje nisam završio! Ko sam stvarno? Šta sam? Pokušavao sam... da pitam nju. Ali nisam uspevao da zapamtim pitanja. Ludeo sam od straha... a ona, zaboravi, zaboravi, samo mi je to govorila. Stavi usta preko mojih, ruke na mene, ovako... o, bogovi..." Njegove šake su pošle niz njegovu svepokrivnu odeću, onda se stisnule. Glava mu klonu napred. "I stvarno sam svaki put zaboravio... zato što sam bio samo meso."
"Rid", reče Kedalion blago. "Čovek si. Ona je volela tebe."
Rid otvori oči, diže pogled, pun razuma - gotovo sasvim zdravog.
"Volela je tebe", ponovi Kedalion.
"Ali je mrtva", reče Rid zgusnuto.
Kedalion klimnu glavom, obarajući pogled.
Rid pogleda, na svom žigosanom dlanu, oko koje mu je uzvraćalo zurenjem. "Verovatno nas sluša sada, taj..." Prekide, i pljunu, kao da ne može naći reči dovoljno ružne, dovoljno natovarene mržnjom i bolom. "Gledao me kako vičem, krvarim. Trzam lance..." Prošao je nesigurnim prstima kroz kosu mokru od znoja, pogledao ka onoj pregradi u kojoj je našao drogu. "Kazao je... kazao mi je da se neću ubiti. Ni pošiziti. Samo ću nastaviti, držaću sve delove na okupu, radiću sve što on hoće... zato što ću računati da, ako dovoljno dugo poživim, možda mogu naći način da mu se osvetim... ali, misli on, to mi neće poći za rukom." Rid podiže glavu. "Desiće se to!" povika on. "Ti si moje meso, ti trulo govno." Sklopio je šaku oko prstena i medalje koji su mu visili nad srcem. Glas mu se stišao do šapata. "Još nisi mrtvo meso, ali bićeš. Kunem se." Sad je iz Ridovih očiju opet gledao onaj čovek koga je Kedalion poznavao: gladan, ubilački nastrojen, savršeno racionalan.
"Šta on od tebe traži?" reče Kedalion. "Pogon za trenutno preskakanje između zvezda?"
Ridova usta su se iskrivila. "A-haaa... to za početak. Plazmu je on već uzeo, a verovatno i tvoju trifibiju zajedno sa zvezdopogonskom jedinicom unutra. Hoće da odgajam veće količine plazme, da bi ih on mogao prodavati. Govnarski posao. Nije to moj veliki zadatak... Al' kaže, kad bude pravi trenutak idemo na Tiamat..."
"Na Tiamat?" reče Kedalion prazno. Sustiže ga shvatanje. "A, voda života."
Rid klimnu glavom. "Tiamat", šapnu. "Voda života..." Pogled mu se gasio, um odlazio negde drugde.... kao da nije mogao ostati ovde, kompulsivno privučen izazovu da ostvari nemoguće.
"A je l' možeš...?" upita Kedalion.
Rid žmirnu ka njemu. Oči su mu se ispunile panikom, koja kao da je bežala nekud, i bolom: još jednom se setio gde je. Zadrža dah, pa ga ispusti dugim neravnim uzdahom. "Videćemo", reče, sležući ramenima. Podigao je ruku, i Kedalionovo izudarano lice dotakao nežno, kao što je već ranije bivalo. "Povredio sam te mnogo?"
Kedalion je razmislio o tome. "Bilo je i gore."
Rid je ustao. Sad se kretao, opet, elegantno. Ponudio je Kedalionu ruku da mu pomogne da ustane. "Niburu", mu, izbegavajući da ga pogleda u oči. "Sad znaš. Ne zajebavaj se nikad više sa mnom na taj način. Te ubijem,ej."
Kedalion polako klimnu glavom. "Koja droga?" upita.
"Ne pitaj", reče Rid. "Nema svrhe." Protrlja lice. "Hoću da spavam. Biće puno posla, sutra." Glas mu postade ogorčen. "Moram još mnoge odgovore da pronađem, pre nego što crknem..." Pođoše nazad, ka otvorenim vratima.
Kad su prešli prag, Rid je naglo stao, uhvatio Kedaliona za šačni zglob, okrenuo mu dlan nagore. Pogleda mu u 'oko' na dlanu, pa u oči. "Uvek si mrzeo ovaj posao", promrmlja. "Što me ne ostavi, pre nekoliko godina, kad si imao priliku?"
"Pa, ti mi ne bi dozvolio", reče Kedalion, naglašeno gledajući u Ridovu šaku koja ga je držala.
Rid se nasmejao i pustio ga. "Mogao si ti da napustiš posao", promrmlja. "Nikad te nisam obeležio kao moje vlasništvo, na ovaj način. Jer, da si me dovoljno mrzeo, pobeg'o bi i žigosan." Izgledao je radoznao. "Imao si dovoljno razloga da me mrziš, imajući u vidu šta sam ti sve učinio. Zašto nisi otiš'o?"
Kedalion se dodirnuo po dlanu, trznuo licem. Vlasništvo. "Ne znam, gazda." Opet je digao pogled, u Ridovu mračnu radoznalost. "Možda zato što, i pored toga što si me onoliko silno psovao a ponekad i udario, nijednom nisi izrekao ništa uvredljivo o mojoj visini."
|
