28. TIAMAT: Karbankl

     Luna je počinjala padati, silom transfera povučena, bespomoćno, vrtoglavo, spiralno nadole, iznenadno jer joj niko nije postavio nikakvo pitanje. Nju pozivaju... vode je nekom drugom, negde drugde. Slika sobe i lica ispred nje poče da bledi a stvarnost da se preokreće. Luna pade u bezvremeni tren, očekujući da sledećeg trenutka bude posmatrač zarobljen u tuđoj realnosti, da pogleda očima neke druge sibile neki drugi svet.
     Ali, ovog puta mrak se zadržao. Plovila je kroz njega, bezoblična, kao embrion. Čekala je, smireno jer je već mnogo puta bila ovde, u mestu koje sibili i sibile označavaju imenom Ništavilo ili Nigdina, "Mesto ničega"; stranci su je učili da je to, zapravo, beživotno srce samog sibilskog kompjutera... Ali još nikad nije bila pozvana ovako, bez ičijeg neposrednog pitanja.
     Njena zbunjenost poče kliziti u tamniju emociju, strah koji je jačao sa svakom bezmernom sekundom. I ranije je nju sibilski um dodirivao, tiho joj saopštavao svoju sopstvenu volju - podsticao je na akciju, da bi Luna ostvarivala ono što on hoće - ali nikad ovako. Ranije je to bio glas-vodič, talasavo je prolazio kroz njenu podsvest, ostavljao utiske o ispravnosti pojedinih puteva, ostavljao vizije, i prinude da se nešto čini koje su mogle doći i iz njenih sopstvenih misli; u nekim, lošijim trenucima pitala se nije li upravo ovo drugo jedina istina. Poziv nikad nije dobila ovde...
     (Luno...) Njeno ime doplovilo je pevajući kroz vakuum, najednom je obuhvati zlatni vetar i odnese još dalje, dalje od praznine. Prosvetlucala je kroz infinitni spektar osećaja koji su razgarali sve njene nepostojeće nervne završetke, u talasavu simfoniju svetlosti.
     (Luno...?) Vizija njenog imena je ispuni, promeni pred njenim vidom tamu još jednom, talas za talasom opalescirajuće muzike odjekivao je kroz stišavanje, stišavanje, stišavanje...
     (Ovamo...) Pokušala je da odreaguje na neki način, sa hitnošću zato što su se ovi osećaji gasili; vide kako njena sopstvena misao izaziva u neizrecivoj praznini napon iskazan kroz blistavilo slično vatrometu.
     (Luno...)
     Opet je dira senzorna pesma njenog imena, ovog puta kao nemoguće milovanje, kao ruka njenog dragog. Ispuni je čežnja nadstvarna i nadmoguća, a sa čežnjom i strava. (Ko...? Šta...? Šta hoćeš?)
     (Luno, ja sam, Bi-Zi Gundalinu...) Čudno, senovito oklevanje u tome, kao da glas pomišlja da je ona možda i zaboravila njegovo ime, zaboravila čak i da je ikada poznavala čoveka čije je bilo.
     (Bi-Zi...) Njena zapanjenost se prelivala u tminu i tajac poput blistavih talasa preko radijantne muzike njegovih reči. (Bi-Zi? Kako? Gde si... gde smo?) Bez shvatanja zašto ga ne vidi a može razgovarati slobodno.
     (U transferu. Posebne vrste.)
     (Jesi li u Nigdini?) Osećam te... Njega, i sebe uzdignutu, sebe u visinama, svetlosno uzvišenu, osećajno i shvatno... Shvatajući u trenu da godine nisu smanjile njenu potrebu da zna kakva mu je sudbina niti njenu uspomenu na sve ono što je žrtvovao radi ljubavi s njom. Memoriju o svemu što su delili, što beše njihovo, tako kratkotrajno, tako davno...
     (Nisam siguran gde smo... Osećam i ja ovo, ali je sasvim neopisivo. Luno, ja...) Mračnosvetao zvuk njegove nagle ćutnje poče zapljuskivati njenu svest.
     (Bi-Zi?) Doziva ga. (O, Bi-Zi, sanjala sam već jednom da mi govoriš ovako. Je li to bio san? Da li je ovo san?)
     (Nije) Odgovor tih, reč koja dira kao uzdah.
     (Onda zašto nisi ovako i ranije... od onda... ako vladaš transferom? Želela sam...) Zaćutala je, svetlost njene izgrevajuće žudnje grejala ju je kao što sunce u zoru progrejava more.
     (Jesi...?) njegov šapat. I opet senka njegovog ćutanja sve duža i duža preko voda njenih misli. (Nisam mogao), odgovara on najzad. (Nisam mogao, jer nisam bio siguran... da bi ti to htela; da ima smisla mučiti sebe, mučiti tebe, a nije se znalo sigurno da će doći budućnost u kojoj ćemo biti opet zajedno.)
     Ona apsorbuje svetlozračnost reči i u dvostrukom sagledavanju ponire kroz njih ka dubljem značenju. (Kažeš li... da hoće?)
     (Da.)
     (Kako...?) Oseća da se nešto u njoj pali, izgara je izvrsnim bolom sačinjenim od straha i zadivljenosti jednako, i od želje i zaziranja jednako. (Nije izvodljivo. Ne može se...)
     (Sad je moguće. Postaće realnost, vrlo skoro. Luno, posle onog našeg dodira u transferu, kad sam bio na Vatrenom jezeru, otkrio sam da je ono od zvezdopogonske plazme. Doneo sam je Hegemoniji. Evo me na Karemofu. A Karemovci - grade flotu za trenutno prebacivanje do zvezda.)
     Divni bol u njoj najednom preokrenut u strah-mraz, tvrd kao glečerski led. (Hegemonija se vraća na Tiamat?)
     (Da.) Jedna reč, jedna, ali sjurila se iz blistanja kao mač, pravo nadole.
     (Uskoro...?) Jedva smognuvši sile da to pita.
     (Oni će doći najranije što mogu. Ja sam nadzornik celog projekta izgradnje. Kroz tri ili četiri godine, po mojoj proceni, ponovno uspostavljanje saobraćaja sa Tiamatom biće moguće.)
     (I ti si... doveo do toga? Zašto...?) postavlja pitanje dok se neverica metamorfozira. (Zašto mi ovo govoriš? Da me uplašiš? Više ne veruješ da Tiamat ima prava na ikakvu budućnost?)
     (Ne! Nego zato što... do vragova, ne znam kako to da...) Stroboskopiranje glasa u tami. (Luno, kad bih samo mogao da ti vidim lice! Sećaš se šta sam ti rekao kad si me pozvala transferom na Vatrenom? Šta... sam osećao kad sam mislio da te više nikad neću videti?)
     (Da.)
     (To se nije promenilo... i ne menja se ovim sada. Kad sam shvatio istinu o Vatrenom jezeru, znao sam da ona neće moći da ostane skrivena. Znao sam da zvezani pogon mora biti predat Hegemoniji, u ime budućnosti. I znao sam... da će mi to biti šansa da te opet vidim. Ali mi je isto tako bilo jasno kakve će to posledice imati po Tiamat. I pošto će krivica biti moja, moraću i da nadoknadim, a to će biti moguće samo na jedan način. Vraćam se i ja, sa Hegiškom, ali kao čovek u vlasti, ako mogu to da udesim - da stanem između tvog naroda i mog, da obezbedim da vas ne uništimo. Nisam znao... ne mogu znati... da li ćeš uopšte hteti da me vidiš, posle tolikog vremena...)
     (Pa...) počela je ali ne znajući šta da kaže; reči kao da su je ponele vrtložno uvis i ostavile je bez središta i utočišta.
     (U redu je, ne moraš odgovoriti.) Kao da pokušava da ubedi sebe: ponavlja: (U redu je... Ne dolazim da ti se namećem. Verujem u ono što činiš za svoj svet, i nameravam to da očuvam. Ali ako hoćemo Tiamatu da pomognemo, moraćemo raditi zajednički. Zato te upozoravam sada - ne da bih te zastrašio, nego da ti dam vremena da se pripremiš. Iz istog razloga se nisam javio ranije... nisam bio apsolutno siguran da će stvar uspeti, da će se sve realizovati po mojim predviđanjima.)
     (Sad si apsolutno siguran...?)
     (Znam da Hegemonija hoće da ponovo dohvati i Tiamat; oni žele vodu života. Još nisam siguran koliko visoko mogu da se ispentram pre nego što se to desi. Ali izgledi su mi dobri. Nadam se da ću doći kao vaš novi Vrhovni sudija, to jest predsednik Vrhovnog suda.)
     Ćutala je, ispunjena blistavom bukom, ispunjena budućnošću koju su njegove reči naslikale unutar njihove spektralne svetlosne tamnice.
     (Luno?) Opet njegov poziv, blag kao kiša, zato što nije odgovorila. (Jesi li još Kraljica? Jesi li Kraljica bila, sve ovo vreme? Da li si postigla ono što si htela - da tvom narodu pokažeš istinu, i da počneš obnovu?)
     (Jesam...) prozborila je, ali uviđanje se već dizalo u njoj, talas za talasom, u zaslepljujućoj poplavi. Sve što je dosad učinila da bi stvorila novu, nezavisnu tehnološku osnovicu na Tiamatu biće uzaludno. Verovala je da Tiamat ima na raspolaganju sto godina da dostigne takav nivo razvoja na kome će moći da odbrani sebe, i mere, od Hegemonije. Već su odmakli toliko... ali ni približno dovoljno. Čak i da je znala od početka, vremena naprosto nije bilo dovoljno. Zadatak je bio neostvarljiv. Uzaludnost već od starta. Hegemonci dolaze. Pobiće, u svojoj slepoj grabežljivosti, sve mere. (Ali zašto...?) reče ona, pitajući sam sibilski um, ono nevidljivo Drugo čija prisutnost mora biti svud oko njih dvoje. (Zašto sam počela ovo, ako se znalo da neće biti dovoljno vremena da završim...?)
     (Ostaćeš Kraljica. A ja ću biti predsednik Vrhovnog suda.) Odgovorio joj je ipak Gundalinu, rečima kao da padaju zvezde. (Imaj vere u ono što si već postigla, i u mene. Sad prihvatam ono što si oduvek mislila: postoji neki razlog za sve ovo, i za ovakav tok naših života. To ne znači da ćemo pobediti. Ali znači da imamo šansu... Luno, kad sam polazio sa Tiamata, osećao sam se kao moljac koji je uleteo u plamen. Od tada sam prešao duge puteve, čudnije nego što sam i sanjao da postoje, zahvaljujući onome što smo ti i ja imali zajedničko...)
     (Da) pomisli ona. U njenoj duši se razdanilo beskrajno prostranstvo vedrih nebesa. (Imali smo. Ja ništa ne bih imala, nikakvu prošlost, tokom svih ovih godina, da nije bilo tebe... Ništa se neće ni postići, ako ne bude tebe.)
     (Još si... sa Ukresom?)
     (Da) reče ona, i nastade mrak ćutanja. (Bi-Zi, postoji jedna stvar koju ne znaš) nastavila je, silom šireći svetlost, (o Tiamatu, o merima. Nešto važnije od mene i od tebe, važnije nego što si ikad zamišljao. Meri su razumne osobe.)
     (Šta?) reče on. (O, ne... kako je to moguće?)
     (Hegemonija zna - na nekom nivou sigurno zna; jer sibile znaju. Hegemonija već vekovima ubija pripadnike jedne inteligentne rase.)
     (Ali, to je neshvatljivo...) protestovao je. (Meri su eksperiment zaostao iz Stare Imperije; oni su samo životinje. Ne bi valjda Hegiška svesno...)
     (Raspitaj se, tamo, pa će ti biti jasno.)
     (Pa, dobro, zašto? Zašto stvoriti inteligentna bića i onda ih napustiti, ostaviti ih na jednom izgubljenom svetu kao što je Tiamat? Šta bi se time dobilo?)
     (Nešto najvažnije što se zamisliti može, Bi-Zi, ali to će biti izgubljeno, uništeno, ako se Hegemoniji dozvoli da nastavi pokolj mera. Jer... meri...) Poče primećivati da se luminozna svetlomuzika već rasipa, da se talasi mlitavog zvuka razilaze u statički šum, u proletanje treptavo-hitrih geometrijskih obrazaca izgubljene slike. (Bi-Zi...)
     (Gubim te... prekida se...)
     (Bi-Zi... meri, pitaj... Bi-Zi...) Ali samo mrak joj bejaše odgovor, padala je opet kroz provodnike noći...

     Povratak u poznatu stvarnost: šakama stiska hladnu ivicu mermernog radnog stola, zaslepljena kao insekt veštačkim svetlom iz lampe na njemu. Vid joj se polako raščišćava. Najzad je sagledala zabrinuto lice svoga muža koji je, preko prenatrpanog stola, zurio u nju.
     "Luno...?" reče Ukres tiho. "Je li ti dobro?"
     Luna je klimnula glavom, klonula napred, oslonila glavu na šake. "Jeste."
     "Transfer, a?" upita on, tonom kao da je to najnormalnija stvar, iako njegov izraz lica to nije sasvim potvrđivao.
     Klimnula je glavom, dižući opet glavu. Snaga joj se vraćala. Vreme provedeno u tom bezimenom 'drugom prostoru' iscrplo ju je više nego običan sibilski transfer; pitala se da li je veza prekinuta zato što su njihova tela - ili njihove sposobnosti održanja zdravog razuma - dovedena do nekog limita izdržljivosti. "Koliko dugo sam bila... takva?"
     "Možda pet minuta."
     Oseti kratki ubod neverice. "Samo tako malo? Jesam li nešto govorila?"
     Izgledao je iznenađeno. "Nisi. Bilo je kao trans. Nisi se ni pomakla, za sve to vreme." Preko njegovog lica prođe nešto što je sugerisalo da se on, dok je čekao, nije osećao naročito ugodno.
     Luna je nekoliko trenutaka sedela ćutke. Sve što joj se dogodilo, sve što je osetila, izronilo je sada u njen svesni um. "Javio se Bi-Zi Gundalinu, Ukrese", prošaputa ona.
     "Ko?" upita on, ne razumevajući. Onda se njegovo lice promeni. "A, on." Glasom čudno ravnim. "Što...?"
     "Rekao mi je da je Hegiška pronašla izvor zvezdopogonske plazme." Reči su kao kamenje padale između njih. Ona ustade, odjednom previše nemirna da bi ostala u fotelji.
     "Šta?" Ukres se bukvalno nasmejao, obuzet nevericom do te mere kompletnom. "Nemoguće. Ne postoji ni jedan izvor zvezdopogonske plazme ni na hiljadu svetlosnih godina od..."
     "Kaže da je Vatreno jezero od nje."
     "Vatreno jezero? Čuo sam za njega. Pa, šta, ono je..." Odmahnu glavom, diže pogled opet ka njoj. "Je l' to baš istina?"
     Luna klimnu glavom, prekrsti ruke preko stomaka. "Hegiška već pravi zvezdane brodove. Za instant-prebacivanje."
     Trgao se kao da ga je neko udario. "Da bi mogli da se vrate kod nas."
     "Tako je."
     "Kroz koliko vremena?"
     Pustila je da njene ruke padnu. "Po njemu, samo tri-četiri godine."
     "Tri-četiri?" Njegovo lice punilo se ošamućenom nevericom, onom istom koja je maločas istrgla jezgro i iz njene egzistencije. Njegove oči nastavile su da zure pravo u nju, ali neko vreme kao da nisu registrovale ništa. "A ja mislio da smo bezbedni." Skloni pogled.
     Mislio da smo bezbedni. Luna spusti pogled ka svojim šakama, primeti da su stisnute, pobelelih zglavaka, na stvarima razbacanim po površini radnog stola.
     "Sve to si saznala transferom? Od samog Gundalinua?" Gledao ju je napola namršteno.
     "Da." Sela je opet, sklonila zalutali uvojak kose sa očiju. "Nikad još nisam nešto tako doživela. Kao da sam uvučena u Nigdinu, u intelekt samog tog računara. Ipak, na neki način je i Gundalinu bio tamo, ne fizički, nego...kao duh. Razgovarali smo normalno..."
     "Sigurna si da je to bio on?" Još polu-namršteno.
     On, a ne sibilski um. "Mreža mi se nikad nije obratila na taj način... Nije mi se obratila nijednom još od dana kad me je postavila da budem Kraljica."
     Čula je kako se u njen glas uvlači nešto blisko očajanju. Diže pogled ka njegovom mračnom iznenađenju. "Sigurna sam da je bio on." Onda mu ispriča sve, redom, gledajući ga; videći da on isto tako posmatra nju. "...i da namerava da se vrati sa njima. Kao novi predsednik Vrhovnog suda."
     Ukres je zurio u nju, celim telom najednom krut. "Zašto?"
     Luna obori pogled. "Želi da nam pomogne. Smatra sebe odgovornim za ono što je uradio Tiamatu omogućavajući povratak Hegemonije."
     "Zašto?" upita Ukres ponovo, grubo.
     Ona diže glavu. "Rekao je... rekao je da me još i sad voli."
     Ukres usisa mali dah i ne postavi pitanje koje je Luna videla da se u njegovim očima pojavilo.
     Ona na njega i ne odgovori. Pogleda na drugu stranu, preko sobe; vide svoje lice kako joj uzvraća pogled iz ogledala na zidu. Vide tamo drugu ženu, u svojim uspomenama - sa licem devojčice. Nije bila sigurna čak ni da li se to seća sebe, ili Arienrod... "Treba nam njegova pomoć", reče. "Tiamatu je potrebna. Znaš šta to znači. Hegemonija će želeti da kontroliše Tiamat neprekidno. A mi nećemo biti u stanju da ih zaustavimo."
     "Znam", reče on napregnutim glasom. "Voda života... oni će je hteti. Uzimaće je, ako budu mogli." Steže vilice. "Ne vidim kako bi to čak i Gundalinu mogao sprečiti."
     "Rekla sam mu istinu o merima. Da su inteligentni." Splela je šake na stolu, prst po prst, i stegla ih. "Ne znam da li mi je poverovao... Ali informacija je na raspolaganju svakome ko želi da je vidi, u sibilskoj mreži. Ako on uspe da navede Hegemoniju da to prizna..."
     "Ne može", reče Ukres ljutito. "Tako mi Daminih očiju, Luno - oni ne žele da znaju!" Njegov glas je otvrdnuo. "Oni koji hoće vodu života ne mare ni za šta osim za ono što ona može učiniti za njih. Što bi marili, imaju vlast. Boli njih ćoše što će neko da pati, ako ne pate oni. A meri nisu čak ni ljudska bića. Razgovaramo o ljudima koji imaju vlast u Hegiški. Oni slušati neće."
     Luna ustade, zagledana, preko sobe, u svoj odraz. "Slušaće, ovog puta." Dotače trolist okačen preko njene lanene košulje. "Zato što postoje još neke stvari. Ne radi se samo o moralnom aspektu kseno-genocida, nego takođe i o dalekovidom sopstvenom interesu." Okrenula mu se, nagnula napred. "Zato što su meri ključ. Oni moraju prežiteti, inače... innn..." Nešto se dešavalo iza njenih očiju, nešto nalik na mlataranje ogromnih crnih krila. Njene misli se ispreturaše u haos, reči stadoše u grlu.
     "Oni su... onnn..." Odgurnula se unazad, od stola, i sručila u fotelju.
     "Luno...?" Ukres je pružao ruke ka njoj.
     "Nnnne mogu..." Sva se stresla: nešto u njoj upravo se sudarilo sa neprobojnim zidom. "Ne mogu čak... ni da ti kažem. Neću moći... nikad nikom da ispričam." Odmahnula je glavom. Misli su joj se razbistravale, crna krila polako sklapala, zato što se ona predavala sibilskom umu, kapitulirala pred diktatom sibilske volje, kojom je i sad bila kontrolisana. Da je Karbankl ona čioda za obeležavanje, zabodena u mapu. Da ovde leži sam sibilski kompjuter - tajno srce i skriveni um sibilske mreže. Ne sme se dozvoliti da iko ikad sazna za to skrovište, jer bi ono tada bilo izloženo napadu, izgubilo bi svoj razlog postojanja u istom trenu kad i svoju tajnovitost. Stvoreno je da bi služilo ljudima, ali u te ljude se ne može imati poverenja. Zato ni Luni ne može biti dozvoljeno da saopšti da je skrovište ispod Karbankla; niti da kaže zašto postoje meri; tajna se mora sačuvati, pa i po cenu da sve propadne.
     Sibilski um je odabrao nju da bude izvršiteljka njegove volje... ali sad je otkrila da sibilski um nema ni u nju potpuno poverenje. Neće joj biti dopušteno da svoju tajnu podeli ni sa kim, bez obzira koliko to bilo značajno, možda i presudno za spasavanje mera i cele mreže. Ona ih mora spasti, nekako, ali ne dozvoliti da neprijatelj sazna onu jedinu, presudnu činjenicu koja bi ga mogla privoleti na kompromis. Ona protivniku neće nikad moći da saopšti razlog.
     Okrenula je leđa Ukresovoj konfuziji i zvuku svog imena izgovorenog zabrinuto i urgentno još jednom; otišla je ćutke iz sobe.