38. TIAMAT: Plantaža Klirvoterovih

     "Ne mogu da verujem", reče Luna, stojeći do kolena u vodi pored nagnutog korita napuštene brodice. "Ne - mo - gu." Njen um je odbijao da prihvati očiglednu istinu: da je njena baka mrtva, nepovratno kao kad se talas razbije o obalu mora. Pređe šakom po totemu izrezbarenom na pramcu; pipnu, na čelu tog stvorenja, treće oko urezano iznad dva obična, u letnjačkom stilu, ono koje su letnjaci oduvek zvali 'vremenskim' to jest okom koje navodno gleda kakve su vremenske prilike. Na krmi je bilo napisano ime njene bake - Selena; svakoj lađi davano je žensko ime, jer to voli Majka Thalasa... Ali, ovog puta Thalasa nije bila zadovoljna, a ime je ostalo na krmi kao neopozivo svedočanstvo koga je odnela naglim, elementskim razmahom svoje božanske ruke.
     Luna se okrete opet ka Ukresu, koji je stajao između nje i male grupe plantažnih radnika. Njih su do brodice doveli meri iz kolonije koja je imala utočište na obalama ove plantaže. Nije pronađen nikakav trag tela nastradalih.
     Meri su i sad plivucali blizu broda ili čučali na plaži nedaleko od ljudi. Ukres je pogledao Luni u oči, zatim odlutao pogledom preko mora, u susret sunčevom svetlu koje je od mora odsijavalo kao od milion komadića razlupanog ogledala. Žmirkao je zbog tog prejakog blistanja nepromenljive vodene površine. "Kad smo bili na venčanju Elko Tel je pomenuo da je bila neka oluja negde na obali", reče on.
     Luna u mislima opet ugleda venčanje: one vesele face, a u njenom srcu sreća... Pogleda radnike. "Je l' bila neka oluja, posle njihovog polaska?"
     Radnici su se zgledali, uz mrmljanje i sleganje ramenima. "Ne, Damo, nije bila", reče jedna žena. "Vreme je lepo već nekih pet-šest dana."
     Ona pogleda opet Ukresa. "Elko Tel je to rekao? Zašto bi on to učinio?"
     Ukres odmahnu glavom, a krajeve usana povi nadole. "Da bi napravio probleme", reče kiselo, sklanjajući pogled. "Da bi nekome pokvario lepe trenutke. On za to živi; k'o njegov otac."
     "Kao da je znao da će se nešto desiti."
     "Al' nije bilo oluje", reče Ukres.
     "Nije", reče ona nerazgovetno, i zaćuta. Osetila je sumnju kao naglo stakleno koplje koje probada njenu, zbog gubitka nastalu, otupelost. "Nije bilo oluje." Pogledala je opet mere, njihove duge vratove dignute iznad vode, njihove opsidijanske oči koje su netremice motrile njeno kretanje dok je, držaći se za rub lađice, gazila još dublje u vodu. Nije bilo nikakvih oštećenja na brodici, nikakvih tragova ma čega: kao da su Bora i njena baka naprosto iščezli. "Vi ste videli, zar ne?" reče ona. "E, još kad biste mogli i da mi kažete šta ste videli..."
     Ukres je oklevao. Zatim je izvukao flautu iz kese na opasaču i prineo je usnama. Zbunjeno ga pogledaše i radnici i Luna. Čim je začula čudni sled njegovih nota, shvatila je da imitira merski govor. Meri svi okrenuše glave na tu stranu da oslušnu; očito su i oni isto shvatili. Radnici su iznenađeno ali tiho progovorili između sebe. Čim je završio, meri su se pogledali i počeli izmenjivati cvrkutave sekvence zvuka.
     Sledećeg trenka nešto je, sa tupim zvukom, palo pred Ukresove noge. Luna nije stigla da vidi tačno iz kog pravca; ali, od mera, svakako.
     Ukres je, mršteći se od koncentracije, podigao taj predmet. Luna je već gacala kroz vodu, ka njemu. Bila je to monofilamentska mreža, zbijena u grudvu. Takvim mrežama su zimci u poslednje vreme, pomoću brodova-tegljača, lovili ribu. Rastresao je mrežu i dobacio je radnicima.
     "Da li je to palo sa Selene?" upita Luna, sa jasnim predosećanjem da nije.
     Zimci su dodavali taj komad mreže jedni drugima, prepipavali ga i potezali. "Ne, Damo", reče jedan čovek. "Bora Klirvoter ne bi dozvolio da ma i najmanje parče ovoga dospe na njegov prostor." Načini tužan izraz lica. "Stari je bio dosledan svojim pogledima na stvari, bogovi nek mu daju mir. On uvek kaže - uvek je govorio... da bi se pre obesio monofilamentom nego što bi tako nešto potegao na ribe."
     Luna se ironično ali potvrdno nasmeši. "Jest... to je baš u njegovom stilu..." Osmeh pade sa njenog lica. "Onda znači da je ovde bio neki drugi brod, čiju su posadu verovatno sačinjavali neki drugi zimci."
     Ukres je slegnuo ramenima. Priđe Luni i položi šaku na njenu mišicu. "Možda. A možda su meri samo našli ovo parče da negde pluta. Ja sam ih pitao gde su ljudi iz broda... ali, jedino More zna da li su oni to čuli."
     "A moglo bi ovo da znači i da ih je neko tom mrežom udavio", reče ona glasom koji je postao zgusnutiji. "Znaš da je Kirard Set Dalekoputov pokušavao da se dočepa imanja Klirvoterovih još pre bakicinog dolaska u grad. Imanja koje mu Bora, dok je bio živ, ne bi nikad prodao..."
     "Luno", reče on blago. "Nemaš dokaza. Znam šta misliš o Kirardu Setu. Moje mišljenje o njemu nije ništa bolje. Ali, ubistvo...?"
     Ona pogleda ka brodici. "Nisam imala čak ni priliku da se oprostim od nje. Čak nisam nikad rekla bakici koliko je..." Njen glas se slomi. Sleganjem ramena zbacila je njegovu šaku sa sebe. Osećala je da se njen bespomoćni jad stvrdnjava u bes, i da se događa jedno kristalisanje, fokusiranje; preko uspomene o licu njene bake nametala se slika Kirarda Seta Dalekoputova. "Ne, ne mogu da dokažem da je ovde iole kriv, osim što je priželjkivao da se tako nešto desi. Ali, već i iz tog jednog razloga, održaću moje obećanje Bori Klirvoteru, štitiću njegovu teritoriju dok sam živa." Okrete se i pođe plažom ka mestu gde je njena lađica čekala da ponese sve njih na sever, ka gradu.