39. KAREMOF: Imanje Gundalinuovih

     "Pandhara!" uzviknu Gundalinu, ulazeći krupnim koracima u veliko predsoblje. Odjeci njegovog glasa vratiše mu se iz mnogih delova kuće. Sako svoje uniforme okači o ramena servo-robota koji mu je otvorio vrata, a šlem natače na robotovu glavu bez lica, slušajući, sa širokim osmehom, žalostivno robotovo saopštenje da 'nije čiviluk'. "E pa ti nađi čiviluk!" reče on smejući se i protutnja pored robota, u sledeću sobu, izvikujući opet njeno ime.
     "Gundalinu-bhai je u vrtu za rezanje, ser..." zujkao je kućni robot iza njega.
     On kod trpezarije okrete desno, prođe kroz radnu i kroz 'sunčanu' sobu i izađe na južnu prizemnu terasu. Pandhara, koja se pela stepeništem iz vrta, sa punim naručjem cveća, stade; njeno lice se punilo zaprepašćenim oduševljenjem. "Bi-Zi!" Već si stigao! Nisam te očekivala do sutra."
     Stao je i on, videći njen izraz lica, iznenađen i zbunjen tom zračnom radošću. U potaji mu je i laknulo što to nije bio izraz pometenosti, što nije zatekao Pandharu sa nekim švalerom. "Nisam ni ja očekivao da ukebam taj šatl, ali, uspeo sam - u najposlednjijem trenutku." Pođe opet napred, osmehnut. "Pomisao na dve noći mirnog i neprekinutog sna, umesto jedne, bila je dovoljna da me navede da pojurim."
     Podigla je dlan da ga sudari sa njegovim dignutim dlanom, i u tom procesu ispustila deo cveća. Onda se sagnula, pažljivo pokupila, i opet ponela u naručju celu pregršt.
     "Ovo sam nabrala jer sam znala da dolaziš kući", reče ona, udišući miris cveća. "Znam koliko ga voliš."
     Njegov se osmeh proširio. On joj pridrža vrata dok je ulazila u kuću. Cveće je predala drugom robot-poslužitelju, koga je ispratila rečima "Znaš šta treba..." Stala je pred Gundalinua obučena u vrećasto svepokrivno radno odelo; pramenove tamne kose, koji su pobegli ispod marame, sad je zaglađivala unazad, prstima umrljanim od biljnih boja. "Đavoli ga nosili, Bi-Zi, ništa nije spremno! Sve sam uplanirala da bude kao što ti voliš, kad stigneš, ali sam danas ceo dan postavljala bio-skulpturu, nisam evo stigla ni da se operem."
     Uhvatio je jednu od njenih razmahanih šaka, preokrenuo je, proučio grubi dlan i raspored mrlja. "Volim prave ruke..." reče, i diže pogled ka njoj, da vidi da li se ona još seća njihovog prvog susreta.
     Njen pogled 'blanko' nerazumevanja rascveta se u naglo razumevanje, i ona mu, naginjući glavu na jednu stranu, uzvrati osmeh.
     "Nema veze. Uvek postoji sutra. Sve što ja noćas želim je normalan razgovor, i možda da odigramo jednu partiju čame." Pustio je njenu ruku i okrenuo se da razgleda sobu, zato šđto je osetio da počinje predugo da zuri u nju. "Šta ima novo? Sa ovom sobom si nešto uradila; svetlija je."
     "Zidovi su sad žuti, a ne sivi, tamo, i tamo... Kupila sam i neke nove male divane sa naslonom, i popravila onu sofu. Okačila sam nekoliko mojih statika..."
     "Dopada mi se."
     Gledala ga je ispitivački. "Stvarno? Veoma sam pazila; nisam ni takla ono što je vanvremensko." Pokretom je pokazala ka klesanim ukrasima na kaminu, koji je bio deo zgrade od početka. Gundalinu je znao da je taj kamin star najmanje jedan milenijum. "Jer to nikad ne bih dirala..."
     "Znam", reče on. "Video sam i sve ostalo što si ovde uradila. Imam unapred puno poverenje u tvoj kriterijum."
     "Ali, kuća je tvoja..."
     "Kuća je tvoja." Stavio joj je šaku na rame. "Ti u njoj živiš; ja sam samo posetilac. Bogovi znaju da ju je moj otac držao kao muzej; ne sećam se da je ikad dozvolio da se ijedna prokleta stvar promeni, ma gde u kući ili na imanju. A onda su je H. K. i S. B. satrli..." Usta mu se trznuše. "Učini da bude tvoja, Dhara. Ona jeste tvoja."
     Podbočila se šakama o kukove; njen osmeh se borio sa nečim što je izgledalo kao da joj je već 'dozlogrdilo'. "Bogovi! Moraš li uvek biti tako nesnosno plemenit i dobar?"
     Nasmejao se. "Misliš da sam takav? Pitaj moje programere i šefove posada, kad mi naprave kiks ili zadocnjenje... Pitaj Vanua, kad mi njegovo osoblje zakaže sastanak istovremeno na dva mesta, u Vrhovnoj komandi i sa polovinom Koordinacionog komiteta..."
     "Pa, ja samo znam da kad te vidim poželim da..."
     Njegov komunikator se poče oglašavati kratkim piskovima. On, spuštajući pogled, opsova, i pokri šakom taj izvor zvuka. U desetak koraka pređe sobu i naredi terminalu na stočiću ispod Pandharine nove slike da preuzme taj poziv.
     Materijalizovalo se Vanuovo lice, sa izrazom urgentnosti. "Vragovi te odneli, Vanu", odseče Gundalinu. "Stvar može da sačeka - rekao sam da ni za koga nisam tu. Bez izuzetaka!"
     Vanuova slika ujednačeno reče: "Imamo datum poletanja flote, komandante. Odobren je."
     "Za Tiamat...?" dahnu Gundalinu.
     "Da, Komandante. Smatrao sam da ćeš hteti to da čuješ." Vanu se odvažio na obazrivi osmeh.
     Gundalinu je klimnuo glavom. "Da... hvala, N. R."
     "Upućujem pozdrave za Gundalinu-bhai. Želim ti dobru posetu, Bi-Zi." Vanu je prekinuo kontakt, i površina stola je postala neprovidna. Gundalinu je stajao još jedan trenutak, zagledan u tu sliku sa kaskadama zlatnih i senovitih zelenih boja i sa dalekom sumaglicom zelenog. Okrete se najzad, i nađe se licem u lice sa svojom ženom.
     "Odlaziš", reče ona. "Za Tiamat. Uskoro."
     "Da", reče on.
     Spustila je pogled, prekrstila ruke, obgrlila se oko prsa. "Ahhh... dobro." Opet je digla pogled, osmehnula mu se. "Čestitam, Bi-Zi... Znam šta ti ovo mora značiti, posle tolikih godina čekanja, posle svega što si učinio da bi se to moglo izvesti..."
     "Poželiš da šta?" reče on.
     "Šta?" ponovi ona.
     "Počela si neku rečenicu, da kad sam nepodnošljiv, poželiš da...?"
     "Da ti počupam te krpice", reče ona, bez ikakvog izraza na licu. "Da počupam svu odeću sa tebe i da se tucamo odmah ovde, na podu." Okrenula se na potpetici i izišla iz sobe.
     Stajao je nepomičan i buljio za njom, još dugo.

     Gundalinu je sedeo na toplom, solidnom zidu balkona na desnom krilu kuće i otpijao, iz čaše, neko piće koje kao da je bilo sasvim bezukusno. Zavirivao je u čašu i bacao poglede ka bokalu, na niskom stolu neravnih, nasumičnih ivica. Ploča stola bila je zapravo polirani komad čvorkamena. Gundalinu se doseti: pa, servou je rekao da mu donese vodu. Uzdahnu, i opet pogleda preko doline, sutonski plave; nemarna ruka vetra mrsila mu je kosu. Slušao je kričanje belokrilih sikha koje su kružile u visinama iznad njega. Zapadno krilo kuće bilo je najbliže rubu kamene uzvisine na kojoj je zgrada podignuta; odatle se njemu pružao neometen pogled, pa je u vedrom vremenu mogao mogao videti čak i okean. A danas, i juče, bilo je toliko vedro da je čak mogao da prebroji ostrva bliža obali.
     Bio je pozvao K. R. Aspundha na večeru, posle primitka Vanuove poruke. Aspundh će uskoro i stići, preko tog mora. Sada, posle te vesti, biće dvostruko dobro videti ga. Jer, to će verovatno biti poslednji susret njih dvojice... poslednji u životu. Takođe, i njegova poslednja prilika da kontaktira sa Lunom, pre nego što stigne na njen prag praćen mačem hegemonijske sile na tiamatskom nebu iznad njega.
     Čuo je nečije izlaženje iz kuće i okrenuo se, ne ustajući sa balkona. Dah mu stade: to je Pandhara prelazila preko balkona, obučena svečano, za večeru. Najednom, nije mogao oka skinuti s nje: činilo mu se kao da je nikada ranije nije video. Kosa, složeno stilizovana, sa češljevima od deljanog drveta i blistavim iglama; odežda labava i tečna, u stalnom pokretu oko nje dok hoda, pokriva je konzervativno od vrata do stopala, a ipak se svuda pripija za njeno telo, i otkriva svaki put, iz momenta u momenat, po nešto drugo... Konačno je sklonio pogled, trenutak pre nego što je stigla do njega... boreći se protiv osećanja uskraćenosti, i naglog seksualnog uzbuđenja, pitajući se da li mu ona ovo radi namerno. Onda se seti kakva je bila u noći kad su se upoznali: jednostavno, jedna prelepa žena sa umetničkom osećajnošću.
     Samo sam se šalila, rekla mu je juče uveče, kad se konačno vratila u sobu, čista, uredno obučena u odeždu i labave pantalone, savršeno staložena. Htela je samo da ga nasmeje, ali je to rekla u pogrešnom momentu, sad se baš oseća nezgodno zbog toga...
     Tad ju je uveravao da razume; ali mu je posle toga bio potreban još ceo sat da je vrati, da se ona od bolno učtive strankinje opet pretvori u hitroumnu, nasmejanu ženu čijem prodornom humoru i kameleonskim raspoloženjima se već nedeljama unapred radovao. Najzad mu je pokazala svoje najnovije, još nedovršeno delo; onda su odigrali ne jednu, nego dve partije čame.
     I tek posle svega toga, dok su sedeli pijući lith na balkonu zapadnog krila, ispričao joj je o Tiamatu. Nije to od njega zatražila, ali je on u njenim očima video potrebu da shvati, i razumeo da ne može otići od Pandhare a da ne pruži bar minimalno objašnjenje.
     Zato joj je pričao o jednom zaštićenom mladom tehnokrati koji je otputovao na Tiamat pun romanse i arogancije, sasvim siguran u pogledu svog mesta u svemiru i sasvim uveren u opravdanost takvog mesta. Pa je pričao: šta su Tiamat i tiamatski narod uradili tom tehu, kako su ga naučili da je njegova prava sudbina sačinjena od brutalnosti, bola i uzaludnosti. Bolje smrt nego sramota. To je bila njegova 'zakletva krvi' sa drugarima u školi, ali kad ju je polagao, nije ni za trenutak verovao da će zaista upasti u neki takav procep; da će, kao uhapšenik nomada-lopova, držan u kavezu kao zver, uhvatiti lepljivi poklopac konzerve i početi da seče vene na zglavkovima šaka, moleći se bogovima da umre...
     I - da nije umro. Štaviše, da su mu njegovi zarobitelji dali Lunu, još jednu ošamućenu i zarobljenu osobu izgruvanu sudbinom, bespomoćnu devojku iz Leta, ponetu jednim potezom Igre koju nije mogla razumeti... Tako je, bar, on tada verovao. Ilegalna povratnica u domovinu, cura koja tvrdi da je poslata nazad na Tiamat voljom sibilske mreže same, u cilju nekakve svete potrage. Mislio je: malo je šenula. Tek kasnije počeo je da shvata da je ona zapravo nešto mnogo više... kad je izborila slobodu za njih dvoje, i njegov nevoljni respekt, osvojila njegovo nevoljno srce... kad je počeo da laže i izdaje svoj narod da bi njoj pomogao da se dočepa Karbankla; postao njen ljubavnik; odveo je do čoveka koga je ona očajnički želela da spase, čoveka za koga je zapravo bila i udata; kad je postala Kraljica Leta, a on napustio Tiamat bez nje, ali i ne izdavši je. Napustio za sva vremena... tako je tad verovao.
     Tek posle tih događaja, upinjući se da iznova sagradi sebi život i karijeru, shvatio je u celosti ono što je o njoj ranije samo osećao: da je od početka govorila istinu. Zato je poverovao da je on sam samo besmisleni pion u Velikoj Igri čija pravila ne zna.
     "Eto, to me je oteralo u Nakrajsveta." Blagim pokretom dodirnu sibilski trokraki znak. "Odjednom nisam više bio pion. Počeo sam da menjam istoriju."
     Kad je zaćutao, njegova supruga je još dugo sedela u tišini, obgrlivši rukama kolena, zagledana u nebo. Najzad je spustila pogled ka njemu, i polako odmahnula glavom. "Vredan si svojih predaka." Uze ga za ruku, i prinese njegovu šaku svom čelu: gest divljenja.
     Naglim nestrpljenjem on povuče ruku k sebi, i reče: "Pa, nisam ti rekao sve."
     Uzvila je obrve. "Misliš li da su tvoji preci govorili svetu sve - svaki pojedini užasni delić istine?"
     On je pogleda.
     "'Istorija' je samo nečije mišljenje šta se stvarno desilo, Gundalinu-ken", reče ona tiho.
     Zurio je u nju, ali se, iza svojih očiju, sećao kako je bilo biti Ilmarinen, u početku: Ilmarinen, predak njegov, izdajnik u ime višeg interesa, pokretač Velike Igre... Uzdahnu. "Zbog čega je uvek najteže videti stvari koje su same po sebi očigledne?"
     Pandhara ga opet dotače, neodlučno; ali njena šaka kliznu niz njegovu ruku, pade, udalji se. "Zato što bismo, da nije toga, mogli početi da stvarno shvatamo život." Pogledala ga je u oči i odmah sklonila pogled kao da je to bolno. Ali reče, glasom suvim i hladnim: "A to se ne bi moglo dozvoliti, zar ne?"
     Posle toga, kao da se, iz nekog razloga, nije više imalo šta reći; zato je poželeo Pandhari laku noć i otišao u svoju sobu. Iako je legao znatno kasnije nego što je planirao, san mu je bio nemiran kao kod čoveka koga sutra čeka egzekucija.
     Sutra odoše u 'Serakandi centar' gde je Muzej nauka i umetnosti priredio izložbu njenih dela. On je došao u neupadljivoj civilnoj odeći, i niko ga nije pogledao dvaput. Pandhara je bila centar pažnje, a on je uživao u luksuzu da stoji neuznemiravan u senci nekog drugog. Gledao je interakciju sveta sa njom, posmatrao njenu gracioznost i inteligenciju, gledao kako Pandhara, od zadovoljstva, sva blista, i kako to privlači ljude.
     Posle ju je poveo u njegov omiljeni restoran; vlasnica im je donela bocu uvoznog 'lilandera', iz njene privatne zalihe. Još kasnije, diskutovali su o umetnosti i politici, u udobnoj tami čajdžinice u nekoj zabitoj uličici, sedeći u društvu sa petoro ili šestoro Pandharinih starih prijatelja. Sve su to bili kreativci, netehovi; sedeli su pušeći začinske štapiće i nisu nimalo pažnje obraćali na njen novi status 'visokorođene', a ni na njegov. Njemu su se obraćali sa "Sibile..." a on je znao da je to, od njih, dovoljna počast.
     Sad je sunce zalazilo - sunce poslednjeg dana koga će on u životu provesti na svom rodnom svetu; dok je slaba muzika doplovljavala kroz otvorena vrata, sedeo je i zurio gore, u venčanu ženu koju više nikad neće videti. Osećao se kao da Pandharu nikad ranije nije stvarno video. "Predivno izgledaš noćas", uspeo je da izgovori, ali ne lako, dok je dizala dlan u susret njegovom dlanu, za pozdrav. Prislonio je svoju šaku uz njenu, osetio toplinu od dodira dlanova, netremice gledao njeno lice: te njegove reči izmamile su još jedan osmeh. "Zahvalan sam ti za današnji dan." Najzad pogleda ka moru. "Nosiću ga sa sobom čitav život, kad otputujem."
     "I ja ću", reče ona, takođe okrećući pogled ka okeanu. "Bi-Zi... razmišljala sam noćas mnogo o stvarima koje si mi rekao. I o onima za koje si napomenuo da mi ih nisi rekao..."
     On je pogleda.
     "Neke od njih su, čini mi se, bile prisutne od početka, između tvojih reči. Ali..."
     "Ali ti osećaš potrebu da znaš i više."
     Klimnula je glavom.
     "Jahhh...." Stisnuo je usne. "Pitaj me. Reći ću ti sve što mogu." Uvideo je: ono što će učiniti sa ostatkom svog života moglo bi itekako da utiče na nju, čak i sa pola galaksije udaljenosti.
     Njene šake su mirovale na kamenoj 'kapi' kojom je gornja ivica zida bila pokrivena; on vide da se prsti stežu. "Kad si me pitao da se udam za tebe, rekao si da nećeš... stvarno brak, nego samo na rečima. Je l' to bilo zbog te žene na Tiamatu, koja je postala monarh?... Još uvek je toliko voliš, posle tolikog vremena? Da li se zato vraćaš?"
     "Da", šapnu on, obarajući pogled.
     Naslonila se na taj zid, gledajući ga neprekidno, ali sad sa neodlučnim licem. "Veliš - ima muža?"
     "Da."
     "A ti si samo jednu noć imao sa njom?"
     "Spavao sam sa njom samo jednom. Ali nije samo to..."
     "Znam. Znam." Sklonila je pogled, digla glavu. "Ali je ti od tada nisi video. A prošlo je, pa, mora biti..."
     "Dvanaest godina. Ali, za nju - više od osamnaest." Opet je digao pogled. "Otkud znam da me ona još i sad hoće? Ne mogu znati pouzdano. Ali Vatreno jezero mi je dalo kratke prizore iz moje budućnosti... pokazalo mi je nju. Osim toga..." Udahnuo je duboko. "...razgovarao sam sa njom, posle mog odlaska sa Tiamata."
     Zagledala se sa nevericom u njega. "Kako? Niko ne može ni poruku da pošalje..."
     "Sibila je, sibil sam. Izvodljivo je... samo toliko ti mogu reći. A ne bi trebalo ni toliko da kažem." On spusti pogled. "Komunicirao sam sa njom nekoliko puta posle mog odlaska sa Tiamata. Ona zna šta će se desiti. Plaši se toga. Ima i zašto. Hegemonija od Tiamata traži samo jedno - vodu života. Letnjaci smatraju da je svetogrđe ubijati mere, a meri su i ovako izlovljeni do samog ruba izumiranja. U sibilskoj mreži čak ima dokaza da su meri razumne osobe..."
     "Šta?" reče ona sa nevericom. "Ali to znači..."
     "Genocid." Klimnuo je glavom. "Ako je to istina, mi već vekovima vršimo genocid."
     "Jesi li ikome rekao o tome?"
     Nasmejao se gorko. "Pokušavao sam. Niko u Centralnom koordinacionom komitetu ne želi da čuje. Pernat mi je vrlo jasno saopštio da bi svako dalje raspravljanje, ili javno protestovanje, moglo upropastiti moju karijeru... Ako Kraljica pruži otpor novom lovu, a pružiće, to će Hegiški poslužiti kao izgovor da ugazi Tiamatovce u blato, kao što već vekovima radi. Zato sam morao da postanem Predsednik vrhovnog suda Tiamata. Stekao sam neku polovičnu šansu da kontrolišem legalni sistem, da povučem crtu između vladavine i eksploatacije."
     "Jesi li tako siguran da će se to, bez tebe, desiti?"
     Klimnuo je glavom, stiskajući usne. "Svi znaci su tu. Sve što čujem. Niko u 'vrhuški' ne govori o braku, nego svi o silovanju. Političari hoće lak profit, panduri dobar izgovor da isprobaju svoje nove tehnologije naoružanja, a svi skupa hoće više vlasti. Jedino vremenska zakašnjenja sprečavala su ih da izgrade novo Carstvo, do sad. Izrabljivanje Tiamata će biti idealan prvi korak."
     "Ali, sa zvezdanim pogonom, Hegemonija će u svakom slučaju postati važna politička i ekonomska jedinica." Pandhara učini pokret svojom čašom za vino i pogleda ka nebu. "Čak i marginalni svet kao što je Tiamat postaće dragoceni resurs; nastanjivih planeta, jednostavno, nema toliko. Ako ne bismo mogli, pomoću zvezdanih mapa Stare Imperije, da pronađemo druge nastanjene svetove, bile bi nam potrebne generacije da nađemo makar i jedan jedini sa kojim nismo već u kontaktu."
     Klimnuo je glavom i nemirno ustao na noge. "To znam. Tu poentu ističem kad god mi se ukaže prilika, među 'onima gore'. Ali možda će proći još godine dok lideri Hegemonije dobro sagledaju širu sliku. Do tada će za mere biti prekasno, a možda i za ljudska bića na Tiamatu."
     "Luna zna da se vraćaš?"
     "Da."
     "Kakva su njena osećanja o tome?"
     "Mislim da... da se i ona plaši."
     "A ti?"
     Gledao ju je ćutke, nekoliko trenutaka; onda sklonio pogled ka kopnenim predelima koji su lagano tonuli u senke, i ka dalekom, svetlucavom okeanu. "Strah me je", progunđa on najzad, "da se u meni ne pojavi želja da od ovoga odustanem, Dhara. Toliko toga sam prevalio preko glave da bih dovde stigao, i, šta ako sad ne bih želeo da se vratim na Tiamat."
     Osetio je da mu ona blago prilazi s leđa, i da njene ruke klize oko njega i grle ga oko prsa, i drže; osetio je njenu toplinu na leđima, i blagi dodir njene kose na svom vratu; naslonila je glavu na njegovo rame. Nije ništa više rekla, niti učinila, samo ga je držala.
     Polako, neodlučno, digao je šake i njima preklopio njene. "Mogao bih da ostanem ovde, da ovako stojim, da gledam ove prostore do kraja mog života", prošaputao je, "i da budem srećan..." Pomislio je da bi se mogao kandidovati za Svetski parlament, i biti izabran: raditi na preusmeravanju sudbine ovog sveta, koji je njegov svet, a ne otići na drugu planetu, gde će ga narod zbog njegovog delovanja na kraju najverovatnije mrzeti i osuđivati. "Imam baš ovde, baš sada, sve o čemu sam uvek sanjao - pa i više. Osećam se kao čovek koji je ovde poštovan, cenjen..." Okrenuo se unutar kruga njenih ruku i stao licem u lice s njom. "Čak i... voljen?"
     Njene ruke su se samo stegle oko njega; zagrlio je i on nju.
     "Sathra, bhai, vaš gost ulazi..."
     Gundalinu se trže kao krivac, čujući te reči nadzornika imanja, koji je stupio na balkon, kratko se naklonio, video da gazda grli svoju ženu, i brže-bolje se povukao. Gundalinu duboko udahnu, shvatajući da ima puno pravo da nju grli, bez obzira što će ih neko tako zateći; ali i primećujući da se njih dvoje, iz nekog razloga, više uopšte ne dodiruju.
     Saosećanje u njenim očima, dok ga je uzimala za ruku i polazila da pozdrave K. R. Aspundha, bilo je, u jednom trenutku, dok nije opet sklonila pogled, bolnije čak i od tuge koja je ispod toga ležala.
     Aspund pogleda njih oboje malo čudno, kad su ga pozdravili kao dvoje ožalošćenih; ali započe prijatnu, bezazlenu konverzaciju. Tako su čekali večeru; Gundalinu malo-po-malo oseti da tenzija nestaje iz vazduha, napušta njegovo telo. Svi su pili lith, i to mnogo, a negde oko sredine glavnog jela Pandhara je počela da priča bajate viceve, koji su Aspundhu, neočekivano, bili zabavni. Gundalinu je, tiho zapanjen, gledao Aspundhovo smejanje, suviše ophrvan teškim mislima da bi njemu samome bilo zabavno išta osim samog prizora starčevog očiglednog veselja.
     "Divno, P. H. N..." govorio je Aspundh, hvatajući vazduh. "Osim toga, moji komplimenti tvom kuvaru, draga moja." Uzdigao je čašu ka njoj i zatim gutljajem litha sprao poslednji ostatak jako začinjene, nepoznate čorbe. "Najbolje jelo koje sam jeo u poslednjih nekoliko godina."
     "Hvala", reče ona, i pritisnu šaku na usta, kikoćući se kao da ju je ovo podsetilo na još jednu šalu. "Da l' je tebi prijalo, Bi-Zi?"
     Klimnuo je; imao je osećaj da je njegova pažnja malo 'izišla iz žiže'. Nije bio, takoreći, ni svestan da je nešto jeo, a ipak njegova zdela bila je već skoro prazna. "Izvrsno. A šta je ovo?" Pojede još jednu punu kašiku.
     "Griša", reče ona, sva blistajući. "Po receptu moje majke."
     "Griša...?" Progutao je grčevito, i zakašljao se. "Hoćeš li reći da jedemo pacovsko meso?"
     "Bi-Zi! Kako se usuđuješ da tako nešto kažeš." Pogledala ga je sa nevericom. "Ne jedemo meso pacova. Nemoj biti tako prokleti snob." Ali se opet poče kikotati; nije to mogla da zaustavi. "Ti u životu nisi probao grišu?"
     "Moj ćale ju je pravio sve vreme", reče Aspundh. "Obožavao sam je."
     Gundalinu je blenuo u njega. "Ali griša je... ovaj..." Setio se, trenutak prekasno, da je otac K. R. Aspundha bio ne-tehnokrat.
     "Suviša 'narodska'?" Pandhara je pružila ruku preko širokog stola da ga potapše po šaci, kao da pritiče u pomoć da ga spase. "Dabome da jeste. 'Narodska' samo znači da je svi jedu."
     On opet pogleda svoju činiju, odmahujući glavom. "Meni je govorila... dadilja, kad sam bio mali... da neklasifikovani jedu grišu od pacovtine i trulog povrća."
     "Pa, ljudim moraju da se snađu sa onim što imaju", reče ona blago.
     Digao je i spustio pogled, sećajući se Tiamata, Nakrajsveta takođe, i hrane kudikamo čudnije, koju je u životu već jeo, i koju će uskoro opet jesti... Uze još jednu kašiku čorbe, pa još jednu, pod njihovim pomnim pogledima, i polako razvuče usta u osmeh. "Ili rastemo, ili umiremo, zar ne? Ovo je stvarno vrlo dobro, znaš."
     Posle večere posedali su u duboke jastuke u utonuloj 'sobi za meditaciju'. Jedan servo im je ostavio lebdeći poslužavnik sa slatkišima. Pandhara je pripalila začinski štapić, udahnula, izdahnula; mirisni dim se počeo dizati u raskošnim kolutovima iznad njene glave. Gundalinu do ovog dana nije nikad video Pandharu da puši ove štapiće. Toliko ima stvari koje on o njoj ne zna; niti će ikad saznati...
     "Te su ti vrlo nezdrave, znaš", prekori je Aspundh blago.
     Ona pogleda Gundalinua, a on vide da se u tom pogledu nalazi nešto više od običnog pitanja i manje od jada. "Noćas ni za šta ne marim, Kej-Ar."
     Aspundh je gledao njihova lica. Ništa više nije o tome rekao. Onda se okrete Gundalinuu. "Znači, čas je konačno došao. Put za Tiamat je ponovo otvoren. A ti se vraćaš kao Vrhovni sudija. Sve se ostvarilo kako si predvideo pre nekoliko godina."
     Malo je nedostajalo pa da Gundalinu klimne glavom; ali njegov vrat se odupro lažljivom pokretu. "Ne", reče on blago. "Ne baš kako sam planirao, K. R."
     Aspundh nije ništa govorio; čekao je.
     Poslužavnik sa slatkišima doplovio je kroz vazduh do Gundalinua; on uze jedan mali, jako ukrašeni kolač. Zadrža ga na dlanu, proučavajući ga; zatim ga vrati i odgurnu poslužavnik. "Verovatno ćete misliti da sam lud, ali... ne znam da li radim kako valja i treba." Pokri oči šakom, zato što u ovom trenutku više nije mogao podnositi da ih gleda. "Najednom sam pun sumnji: zašto idem, šta tamo uopšte mogu postići... ima li sve to ikakvog smisla. Već godinama živim sa tom opsesijom; sad se najednom pitam zašto. Zar samo zbog toga što toliko dugo nisam imao za šta drugo da prionem? Od kad se vratih na Karemof..." Opet ih pogleda. "Bogovi neka mi pomognu..." prošaputa on, "ne odlazi mi se."
     Aspundh se namrštio, ali u njegovim očima bilo je saosećanje a ne prekor; zatim pogleda Pandharu. "Koliko si o ovome diskutovao sa Pandharom?"
     "Dovoljno", reče Gundalinu, gledajući se sa Pandharom oči u oči.
     "I kakva su tvoja osećanja o onome što ti je rekao, Pandhara?"
     Ona se vrpoljila među jastucima. "Ja hoću da on bude srećan..." Trgla je glavaom, maltene ljutito. "Želim da ostane..." Opet je pogledala Gundalinua, pogledom koji njemu donese bol. "Bio si takav usamljenik, Bi-Zi... Toliko si godina radio na tom snu, a tek sad sam razumela neki delić razloga... mislila sam: nećeš naći mir, ne možeš ga naći, dok ne ostvariš tu želju."
     Gundalinu je sklopio oči i opet pritisnuo lice šakom. "Sve neka bude prokleto! Kad sam preživeo Nakrajsveta, znao sam da ću moći da se suočim sa svim onim što bi moglo da se ispreči između mene i posla koji moram obaviti..." Ruke mu padoše, ostadoše nepomične u krilu. "Sa svim, samo ne sa ovim." Ne sa srećom.
     "Onda moramo javiti Luni da će kroz koji mesec flota stići... ali da sa njom nećeš doći ti", reče Aspundh.
     Gundalinu diže glavu, crveneći u licu. "Luna mi je rekla... posle njenog povratka na Tiamat... da je i ona mogla ostati na Karemofu i biti srećna. Ali, osetila je nešto, što ju je prinudilo da se vrati. Sibilski um joj se na neki način obratio, stavio joj do znanja šta mora učiniti. Ja ništa slično nisam osetio. Ako bih samo mogao biti siguran bar upola koliko ona, da činim pravu stvar..."
     "Možda nisi čuo 'glasove' zato što ti nisu bili potrebni. Pokretan svojim sopstvenim željama i verovanjem u pravdu, stigao si ovako daleko, svojom snagom", reče Aspundh. "Možda ona nikad nije bila toliko sigurna kao ti - niti kao što ti misliš da je bila. Da li si video ili čuo išta, u svojim kontaktima sa Vrhovnom komandom policije ili sa Centralnim koordinativnim komitetom, što bi te navelo na zaključak da su tvoja mišljenja o njima neopravdana?"
     Gundalinuove oči su potamnele. "Nisam."
     "A da li se još osećaš u nekoj meri odgovornim za ono što će se desiti sa Tiamatom...?"
     "A šta je sa Lunom Svetlohodnom?"
     Gundalinu pogleda ka Pandhari, bespomoćno, znajući da ona u njegovim očima može pročitati ono što mu njegov bol i spetljanost ne daju da kaže.
     "Jesi li razmišljao", upita Aspundh, kao da se usteže, "šta se može dogoditi Letnjoj Kraljici kad se Hegemonija vrati na Tiamat?"
     Gundalinuu se oko srca steže hladna pesnica. "Bogovi... ne! Oni ne bi mogli da narede da ona bude prineta na žrtvu! Nije još vreme... Tamo je epoha Leta tek počela. Bilo bi to potpuno kršenje rituala Promene."
     "Pa, ovaj povratak Hegemonije je već totalno kršenje tog obrasca, na Tiamatu. Ne kažem da će oni to uraditi. Nije mi poznato da hoće. Ali, ako tako odluče, šta onda?"
     Gundalinu je klonuo u nepostojanu potporu prohladnih jastuka sa kadifenim površinama. Hegemonija, vraćajući se, neće očekivati da na vlasti zatekne osobu kao što je Luna Svetlohodna. Ako im se ona usprotivi... Glavnina stare zimačke strukture vlasti još je u životu, i biće više nego voljna da udavi Leto u moru. On opet pogleda Pandharu; grlo ga je bolelo od želje da je gleda. Shvati da je od početka znao da ne može ostati, niti ikad biti slobodan od od svojih uspomena i od istine.
     "Bi-Zi", reče ona, glasom sada jačim, pouzdanijim. "Dok si mi pričao sve što nisam znala o tvojoj prošlosti, sve što si pretrpeo i savladao... i kako si zbog Tiamata postao sve što sada jesi... osećala sam se kao da je duh tog sveta, i tvojih predaka, dodirnuo moju dušu kroz tebe. I još, da sve što osećaš da moraš učiniti, jeste ispravno, i da ćeš sve to postići. To sam videla u tvojim očima, tren pre nego što si me zagrlio. Vidim to i sad... ti si samo duh. Nisi stvarno ovde, a nećeš nikad ni biti, dokle god te na Tiamatu čekaju odgovori na sve ono što jesi. Vrati se Luni... i neka bogovi budu na tvojoj strani." Pružila je ruku, ali je samo dodirnula njegove prste svojima.
     On, međutim, sklopi šaku preko njene; a njena je pri tome davala osećaj da je materijalnija, stvarnija, od njegove. Opet pogleda starca. Luna. On mora jednu stvar učiniti ovoga trenutka. Jedan završni transfer, jedna poslednja poruka, da joj javi...
     Aspund je klimnuo glavom, shvativši; ustao polako, kruto.
     B. Z. Gundalinu ustade s njim. "Dhara, povešću Kej-Ara do njegovih prostorija..."
     Pustila ga je, ostala na mestu, već sviknuta na ovaj arkanski ritual njenog muža i ovog gosta: prihvatila je ranije Gundalinuovo objašnjenje da njih dvojica moraju o nekim stvarima da diskutuju nasamo. "Hvala ti što si došao, Kej-Ar", reče ona.
     Aspundh još jednom klimnu glavom. "Drago mi je što sam mogao biti ovde." Oboje pogledaše Gundalinua.
     Oklevao je. "Da li ćeš me čekati ovde, Dhara? Ja... treba o nečemu da prodiskutujem sa tobom."
     Klimnula je glavom. Iznenađenje je potisnulo setu iz njenog pogleda, na trenutak, dok je gledala kako njih dvojica izlaze iz sobe.

     "Bi-Zi..." reče Aspundh smeštajući se udobno u fotelju dok je Gundalinu zatvarao vrata kroz koja su upravo prošli.
     Gundalinu baci pogled nazad na njega, ne znajući sigurno šta se nalazi u starčevom glasu a šta u njegovom sopstvenom izrazu lica. Pređe sobu i sede u istu takvu fotelju. "Da", reče, "spreman sam."
     "Za transferovanje? Ili za povratak na Tiamat?"
     "Za oba", reče Gundalinu obarajući pogled.
     "Onda da ti kažem nešto zbog čega će ti bol ovih promena biti manji."
     Gundalinu ga pogleda radoznalo, ali bez reči.
     "Postoje izvesni dokazi", promrmlja Aspundh, gledajući ga u oči, "da je situacija u kojoj se sad nalaziš nameštena hotimice, da bi ti zapao baš u takve sumnje u kojima si sada."
     Gundalinu je zurio u njega. "Šta ti to govoriš? Zar kažeš da Pandhara..."
     "Ne... tvoja žena je savršeno nevina u ovome. Ali čini se da su izvesne frakcije prvo obezbedile da se dogodi susret između vas dvoje, i da potom bude takvih susreta još; sa ciljem da se ti najzad nađeš u ovom sadašnjem položaju - u prevelikoj udobnosti, sreći... čak i zaljubljen", reče Aspundh blago. "Da bi posumnjao u sebe i u svoja opredeljenja. Ima ljudi koji bi radije da se ti nikad ne vratiš na Tiamat."
     "Na Bratstvo misliš?" reče Gundalinu. Smrt njegove braće vratila mu se u sećanje, užasavajuće živopisno.
     Aspundh klimnu glavom. "Jest. Ali ne samo na Bratstvo... Ti si sada centar tolike moći, da stvari ne mogu biti tako jednostavne. Imaš položaj koji te, možda, štiti od direktnih ataka, ali si zato magnet ka kome se usmeravaju kompasne igle svakovrsnih izdaja."
     "'Postavljaj prava pitanja'...", reče Gundalinu, "...' i nemaj poverenja ni u koga."
     "Egzaktno tako." Aspundhov osmeh bio je pun tuge. "Pa ni u samog sebe."

     Pandhara je još sedela na mestu gde ju je ostavio, kad se vratio u meditacijsku odaju... savršeno nepomična, oko nje svetla prigušena, njene oči sklopljene; meditirala je na osnovu jedne adhani-pesme, na način kako joj je on to pokazao. Tu veštinu je usvojila vrlo brzo. Pre nekog vremena mu je rekla da joj adhani pomaže da se koncentriše u svom poslu, i to ga je veoma obradovalo.
     Otvorila je oči čim je čula da se on vraća u tu udubljenu prostoriju; pogledala je sa iščekivanjem gore, ka njemu, a šake sklopila u krilu.
     Spustio se brzo pred nju, sedajući prekrštenih nogu. Bio je iscrpljen od neprirodnih napora transfera. Na neko vreme je sklonio pogled od njenih očiju, zato što pojma nije imao kako da počne. Konačno ipak sebe natera da je pogleda. "Dhara... jednom si mi rekla da nasledstvo moje familije želiš između ostalog i zbog svoje dece. Naime, da želiš decu...?"
     Njene oči su se malo raširile, zatim je pognula glavu. "Da."
     "Pa... bogova mu..." prošaputa on stežući šake u pesnice. Diže pogled ka obrascima na staklenoj obloj kupoli koja je u ovoj prostoriji služila umesto plafona: konture dijamanta u dijamantu... beskraj plavog u plavom. "Ne znam kako da objasnim ovo, a da ne... Kad odem tamo kuda ću otići, i kad počnem da radim ono što tamo moram... znaš da se neću vraćati. I... bogovi znaju, ako stvari odu dovoljno daleko, mogu nastati nevolje... nevolje takvog obima, usredsređene na mene, da bi pojedine reperkusije mogle dopreti i ovamo, do tebe i ovog imanja. A ja ne želim da se ikad više desi ono što ti se već jednom desilo." Gledala ga je tamnim očima, ništa ne govoreći. "O tome sam poprilično razmišljao u protekla dva dana..." Navaljivao je da sve kaže dok ga još drži hrabrost. "Kako da obezbedim tvoju poziciju, kako da zaštitim imanje od svakog mogućeg pokušaja konfiskacije... Dhara, da li bi razmislila o mogućnosti da rodiš moje dete?" Ove poslednje reči bile su jedva čujne.
     "Pa..." Ona diže šaku do grudi.
     Spustio je pogled i žurno nastavio. "Ostaviću potrebnu količinu sperme pre odlaska. Srediću sve, tako da će stvar moći da se obavi kad tebi bude zgodno, sasvim lako... Sa naslednikom, detetom koje genetski pripada i meni i tebi, neće moći da se postavi pitanje kome pripada imanje Gundalinuovih... a ja bih znao... znao bih da sam mojim precima doneo čast na jedini način koji u mom srcu sada još nešto znači."
     Ćutala je nekoliko trenutaka. "Vidim da si o ovome razmislio veoma pažljivo, sa puno obzira, kao i uvek." Sačekala je da on ponovo podigne pogled, i on to najzad učini. "Biće mi velika radost da rodim tvoje dete, Bi-Zi... Ne mogu zamisliti ništa divnije."
     On se poče osmehivati, sa olakšanjem, otpuštanjem.
     "Pod jednim uslovom. Da li ćeš mi, za uzvrat, dati jednu stvar?"
     Iznenađenje se uskomeša u njemu. "Sve što želiš, a što ti ja mogu dati."
     Zagledala se duboko i postojano u njegove oči. "Daj mi ovu noć, Bi-Zi. Daj mi dete tvojim telom."
     Piljio je u nju, osećajući da se ponovo zacrveneo i da mu srce hita. "Ja... pa, da l' si u... ovaj..."
     "Srediću sve." Prošaputala je te iste reči, koje je od njega već mnogo puta čula. "Ne dolazi u obzir nikakav drugi način. Dete je ljudsko biće: stvoriti dete, to nije tako jednostavno kao mešanje jajeta sa spermom u nekoj epruveti. Ti ćeš ovom detetu dati život - ali ga možda nikad više nećeš videti, dok si živ. A to se ne može: nije fer. Neka naše dete počne život kao događanje ljubavi... pa kad budem pričala našem sinu, ili našoj kćeri, o tome, da budem u mogućnosti da kažem istinu. Budi mi muž..." Nagnula se prema njemu; njeno napeto telo ocrtavalo se jasno ispod fluidne tkanine. Položila je šaku na njega. Njemu se dogodi erekcija, tako naglo da ga je žestoko zabolelo. "Samo noćas."
     Osećao je da se njegovo shvatanje istinitosti onoga što je kazala već davi u talasima potrebe; nalet vreline nadizao se kroz bolnu prazninu u njemu, nadizao se iz prepona. "Da..." šapnuo je. Pronašao je njena usta, koja su ga čekala, meka, vlažna i topla; počeo je da pije njene poljupce kao čovek koji umire od žeđi. Šakama kliznu dole, po njenom telu, opipavajući njenu toplinu, ženskost, osećajući pritisak sisa na njegove grudi kad je ovio ruke oko njenih leđa i počeo da joj raskopčava haljinu.
     Smicao joj je haljinu niz telo, otkrivao ramena, izvrsnu oblinu leđa, sisa. Njeni spretni prsti već su oslobodili njegovu jaknu i tuniku i pantalone - i zavukli se dole, u pantalone, i počeli da rade stvari od kojih se svaki njegov nervni završetak pretvorio u zvezdu novu. Mumlao je od ekstaze i muke, padao sa litice samokontrole, u provaliju. Nije se mogao zadržati, gurnuo ju je na leđa, na pod, zabio se u nju, svršio kao očajnik, čuo njen nejaki krik protesta i svoj bučni povik olakšanja.
     Onda je ležao preko nje, a srce mu je gruvalo; vrtoglav, ponižen, tek posle dužeg vremena pronađe snage da se odgurne sa nje. Sad njihova tela više nisu bila spojena, štaviše nisu se uopšte ni dodirivala. "E, bogove mu..." zamumla on. "Bašššš mi je žao... Već toliko davno nisam..."
     Posegla je ka njemu, privukla ga opet na sebe. Pogladila ga je po kosi, dodirnula mu usne prstima ali tako da je to bilo kao poljubac. "Ćuti, znam - trebalo je da imam na umu..."
     "Da te nisam povredio?" šapnu on, i seti se svoje braće. Sklopi oči, obuzet mučninom. "O, Dhara, sigurno misliš da sam neki..."
     "Nema problema... ćuti..." Uvukla ga je u svoj zagrljaj, protrljala mu leđa, pritegla ga uz sebe. "Imamo celu noć."
     Udisao je miris nje, apsorbovao osećaj njene kože na svojoj. Onda je uzdigao glavu, pronašao njene usne, počeo opet da je ljubi, duboko, sa zadržavanjem, kao da noć znači večnost. Upotrebljavao je i usta, i šake, pritisak celog svog umornog i zadovoljnog tela o njeno, da joj sad učini na radost, sve što treba, kao što je i hteo, da joj omogući ono oslobađanje od napetosti koje je maločas, njegovom krivicom, izostalo... Na kraju je, po njenim uzdasima i uzvicima i po načinu kako se privijala uz njega, znao da je i ona, konačno, našla svoju radost.
     Držao ju je neko vreme, dok se njeno disanje nije usporilo, uhvatilo isti ritam sa njegovim. Onda su njene šake, pune znanja i veštine, počele opet da rade svoj posao, da ga miluju, da ga vode čulnom veštinom kakvu nije spoznao nikad ranije, a kad je počeo da reaguje, da ga istražuju još voljnije... Ali, ovog puta nije postojala hitnja; zadovoljstvo njihovih intimnosti je trajalo i trajalo, ponekad se dizalo do zanosnog vrhunca, zatim je padalo u tople dremljive doline, i, najposle, u san.
     Izgrejalo je sunce, luča novog dana ozarila je dva usnula tela, muža i ženu, spletene u iluziji da su jedno; i, u njihovim zasebnim snovima, dva zasebna mira.