40. TIAMAT: Karbankl

     Kraljica Luna Svetlohodna sedela je gledajući po krugu okupljenih sibila, preduzetnika i zemljoposednika. Na licu je čvrsto držala bezizraznu kraljičansku masku. Bila je primorana da se suočava sa ovim ljudima, ili sa drugima, sličnima, gotovo svakog dana, već osamnaest godina, i da sluša kakofoniju njihovih glasova dok nalaze svoja mesta i sedaju. Nekad je većina tih glasova bila puna poleta i novih ideja. Raspre su tada bile sitničarske i dosadne, a osećanje nade i progresa uvek ih je nadvladavalo.
     Raspre su postale bučnije a žalbe ogorčenije poslednjih godina, otkad je Luna okrenula leđa unapređenju nauke i tehnike i posvetila svoje vreme, i svoje resurse, merskim studijama. Nikome nije mogla reći celu istinu, pa je zato većina članova Saveta reagovala kao da je njihova Kraljica malčice šenula... toliko su uporni bili u tome, da je i ona sama ponekad, suočena na ovaj način sa njima, pomišljala da su možda u pravu.
     Bi-Zi... Sklopila je oči, nečujno izgovarajući to ime kao neku, i protiv svoje volje, molitvu. Priseti se kako joj je njegov glas govorio, juče ponovo; dozivao je u treperavo more svetla/zvuka/odsutnosti koje je već skoro četiri godine njihovo tajno sastajalište - ali, juče je bio njegov poslednji poziv, posle koga će on na Tiamat doći lično, sa Hegemonijom. Njihov krhki, izmičući spoj, s njegove strane ohrabrenja i umirivanja, s njene strane uspomene; to joj je dalo utehu i snagu da trpi ova sve gora birokratska natezanja, beskrajna oprobavanja njene odlučnosti i vere. Sad on stiže...
     A šta ona hoće... želi... čemu se nada... kad se ponovo sretnu...? Pustila je svoj um da pada ka unutra, da se kakofonija postepeno isključi iz njenog sluha; nastojala je da dočara sebi sliku njegovog lica, da zamisli kako se promenilo, na koje sve načine; pitala se da li će on nju čak i prepoznati, kad se opet sretnu. Tako kratko ga je poznavala, a tako davno. Nije bilo lako setiti se njegovog lica, posle tolikog vremena, iako - ili, možda, zato što - je bilo toliko neslično licima koja su je celog veka okruživala, i do njega i posle njega. Njegov glas, osmeh, blagost njegovog dodira... da li je sve to pripadalo stvarnom čoveku, ili samo snu i senci? Kad je njegov povratak bio nemoguć, pa i onda kad je bio udaljen godinama, uspomena na njega bila je utočište od njenih životnih tereta i razočarenja, a njene tajne fantazije o zapamćenoj strasti bile su olakšanje, izlaz. Ali sad, neposredno pre njegovog povratka u njenu realnost, odjednom je uvidela da više nikakvog skloništa nema...
     Stresla je glavom, zbacila sa sebe prezent sačinjen od svega onoga sa čim se ona mora suočiti i uhvatiti u koštac danas, bez obzira da li ima ili nema snage za to. Ukres se u fotelji okrete da je pogleda, očima upitnim i nestrpljivim. Prihvatila je da ga gleda u oči; poslednja vlakna slike jednog drugog čoveka iščilila su sa njegovog lica. Ali, gledajući sada Ukresa, doživela je još jedno, konačno, dezorijentišuće izmicanje percepcije: strano lice, kao da on njoj nije niko, kao da se ona jedva seća ko bi to mogao biti.
     Pogledala je ustranu, uviđajući sa žaljenjem da nije njena mašta onaj razlog zbog koga sagledava svog muža kao stranca a istovremeno traži u senima utehu. Tragedija u Jami bila je samo onaj udarac koji je konačno otvorio pukotine u nečemu što je, davno, bilo celo i perfektno, i njoj dragoceno kao život sam. Nije shvatala kako su dopustili da im se ovo desi... iako je godinama posmatrala taj proces. Čak nije ni znala kad je ovaj trenutak postao neizbežan - i da li je od samog početka bio neizbežan, od časa kad je čula kako je sibilski glas zove u daljine.
     Pogleda Tamisa, koji je sedeo na suprotnoj strani dvorane, pored Danakil Lua, svog, od nedavno, tasta; trokraki privesci ležali su na njihovim košuljama kao blistave oči, koje su joj uzvraćale pogled. Tragedija Tamisovog pozivanja nije samo raširila pukotine u njenom braku, nego je uradila nešto jednako bolno i u odnosima njenog sina sa ocem. Tu ništa nije pomoglo ni Tamisovo venčanje sa Merovi; naprotiv, posle njega Ukres kao da je postao udaljeniji i nepristupačniji nego ikad. Kad god je mislila da ga pita zašto je to tako, njegove oči su je odbile; oči njenog sina, takođe.
     Pogleda i Geju Džerušu Pala-Tion, koja je sedela levo od nje. Mesto do Džeruše bilo je, kao i uvek, prazno, u znak uspomene na čoveka koji je obema još i sad nedostajao - čoveka čije su odsustvo obe osećale tako često i tako duboko. Na Džerušinom licu Luna je videla cenu tog gubitka, usamljenost i sumnju - u Džeruši još žestoko prisutne. Džeruša nikad nije olako otkrivala svoja osećanja, jer život je provela među tuđinima, u početku onima na njenoj planeti, kasnije među Tiamatovcima. Luna je proučavala dubine tuge u njenim očima, priželjkujući da može nešto učiniti za tu ženu koja je bila njena neočekivana, a zatim toliko godina postojana, prijateljica... priželjkujući da i sebi može na neki način pomoći. U trenutku kad je Luna skupila snagu i konačno zaustila da izgovori neizbežne reči kojima će sastanak Saveta biti otvoren, Džeruša je digla pogled i osmehnula se, ali to je bila više grimasa.
     "Leto i Zimo", reče ona, glasom iznenađujuće ujednačenim. Sklopila je šake na stolu ispred sebe, u belo-zglavčanoj imitaciji kontrole, i čekala njihovu ćutnju i pažnju. "Primila sam putem transfera još jednu poruku. Pripreme za povratak stranaca na Tiamat završene su. Oni su spremni da upute ovamo, sa Karemofa, svoje brodove - i novu hegemonijsku vladu." Opet je čekala, a oko nje je poplava uzbuđenja, zadivljenosti i zgražanja nadolazila... i smanjivala se. Sačekala je prva sređena pitanja na koja se moglo nešto odgovoriti.
     "I, kroz kol'ko?" pitala je, u ime svih, Sjua Stormprins. Na njenom licu Luna je videla mešavinu emocija, tačnu refleksiju izraza lica svih ostalih u dvorani.
     "Kroz nekoliko nedelja", reče ona, osećajući kako se njeno sopstveno neverovanje kovitla i stvara joj vrtoglavicu, kao da su reči postale realnije time što ih su izgovorene glasno. "Mogu vam samo reći da će nova vlada biti pravednija prema nama, i da sve ono što smo učinili da bismo razvili svoje resurse nije bilo uzalud. Međutim, postoji pitanje mera..."
     Zaćutala je: lica koja su se na trenutak razvedrila olakšanjem i interesovanjem sad su pokazala nezadovoljstvo, ili se okrenula od nje, već zaneta u spekulacije o Povratku. Luna je, preusmeravajući snage Sibilskog koledža na merske studije, izazvala nezadovoljstvo i gubitak podrške, a sa druge strane joj Kapela Dobraventura i letnjački tradicionalisti nisu nimalo pomogli. Samo je naljutila i otuđila zimce, pa čak i letnjake koje je svojevremeno, sa toliko truda, pridobijala za svoje vizije novog Tiamata. Taj raniji posao obavljala je, godinama, dobro i predobro, gonjena istom onom unutrašnjom prinudom koja ju je sad navela na preusmeravanje vizija, i zato je sad zaokret bio mnogo teži.
     Ako bi budućnost značila smrt svih mera na Tiamatu, u zamenu za laku udobnost građanskog statusa u novoj hegemonijskoj imperiji, većina prisutnih u ovoj sali pristali bi na takvu žrtvu - neki sa osećanjem krivice, ali većina bez oklevanja. "Merski problem nije rešen", nastavi ona, podižući glas. "A važan je, i za vašu budućnost, i za budućnost cele Hegemonije!" Već je maltene vikala, da nadjača njihov žamor. "Ako Hegemonija uništi mere, ako mi dozvolimo da se to desi, na kraju ćemo izgubiti sve što smo mislili da smo stekli..."
     "Zašto?" upita Flen Redston ravno. "Zato što su inteligentna rasa? Onda nek se brane sami."
     "Inače, ako su tol'ko pametni", mrmljao je neko drugi, "što su dopuštali da ih stranci tako dugo ubijaju? Koliko pametni mogu biti?"
     "To su deca Thalasina!" doviknu Kapela Dobraventura. "Ako vi napustite njih, ona će napustiti vas..."
     "E, pa, nikad se nije tako dobro brinula o nama kao o strancima", odgovori Flen Redston.
     "Pogrešno je stajati po strani i dozvoliti da meri budu pobijeni, ma šta ti verovao", reče Klaveli Bluston oštro. Ipak, pogleda i ka Luni. "Ali, Damo, šta mi možemo učiniti da to zaustavimo? Sama si rekla da protiv Hegemonije pobediti ne možemo."
     "Tako je. Zato moramo naći neki drugi odgovor." Luna ustade i nasloni se na kružnu gornju ploču stola.
     "Dobro, ti stalno govoriš da je to pitanje veće od svih nas, da od njega zavisi budućnost", reče Sjua Stormprins. "Šta to znači? Radi se samo o tragediji za mere - a oni izgleda da su ravnodušni prema njoj. Na koji način će biti izmenjena budućnost Tiamata ili Hegiške ako oni poubijaju sve mere? Nekoliko najbogatijih stranaca neće imati mogućnost da žive duže od nas ostalih; eto. Meni to baš ne zvuči kao tragedija."
     "Nije u tome stvar." Luna odmahnu glavom i oseti klizanje teške pletenice svoje kose po leđima haljine. "Meri su deo nečeg daleko značajnijeg. Ja znam... ja znam da..." Osećala je na licu grčeve frustracije, grlo joj se zatvorilo, ostala je paralisana nad rečima koje nisu mogle nikad biti izgovorene. "Znam... ono što znam", dovrši ona, oborenog pogleda, nesigurnog glasa, potučena. Opet sede, trpeći na sebi premnogo pogleda punih morbidne radoznalosti i sumnje - takav je bio čak i Džerušin, a i pogled njenog muža.
     Grčevito je stisnula jednu šaku drugom, na površini stola. Studiozno je, zatim, gledala kakvu sliku te dve ruke daju, u uzajamnom zahvatu. Osećala se izolovanom, na način kako nikad nije verovala da je moguće biti izolovan: okružena ljudima, i to onima koje poznaje, u koje ima poverenja, čak ih i voli - a ipak, oni ne mogu da joj pomognu...
     "Možda bi trebalo da svi razmislimo ovako", reče Džeruša najednom. "Hegiška funkcioniše pomoću trgovine. Oni daju čoveku ono što želi, ali ne džabe. Davaće nama, ali će tražiti vodu života za uzvrat. A šta će ovaj svet moći da im ponudi, kad mera ne bude? Razmislite o tome."
     Ton gunđanja oko stola sad se promenio, postao je promišljeniji, ali je ostao svađalački.
     Luna je digla pogled, i na trenutak zahvalno pogledala Džerušu, svesna, ipak, rastuće buke i nemira. Zatim je kapitulirala i oglasila da su na redu opšta pitanja u vezi sa povratkom, i onda provela - činilo se - večnost odgovarajući na njih i trudeći se da joj pažnja ne odluta. Njen pogled u jednom trenutku se zadržao na licu Kirarda Seta Dalekoputova, a onda je osetila da joj se lice skamenilo: slike njene bake i Bore Klirvotera pomutile su Kirardovo lice i pretvorile ga u masku stvora koji nije ljudsko biće. Neljudski...
     On je digao pogled kao da je osetio dodir njenog pogleda. Na njegovom licu se pokazala blaga radoznalost, kad je sagledao izraz njenog lica; ali onda se u njegove oči uvuče nešto nalik na prepoznavanje, i on se osmehnu. Osetila je da se u njoj širi hladnoća, jer, bilo je jasno da se Kirard osmehuje u znak pozdrava, zato što prepoznaje izraz lica jedne druge osobe, druge Kraljice... one koja je vladala u Zimi.
     "Daamo", reče on, razvlačeći tu reč na neprijatan, malo podrugljiv način, kao i većina bivših zimačkih plemića. Tako su govorili čak i oni iz njihovih redova koji su se njoj dopadali, naročito kad je trebalo izgovoriti tu njenu letnjačku titulu. Nagnuo se napred, a u njegovim očima se upalila žestina. A-ha, evo, sad će, pomisli ona. Napeta kao struna, čekala je njegove reči. "Mišljenja sam da smo rekli sve što se imalo reći o povratku stranaca. Rado bih pomenuo i neke lokalne teme, ako smem... Konkretno, želeo bih da obnovim moju ponudu da otkupim plantažu Klirvoterovih, sad kad je... potrebno vreme prošlo, od tragičnog udesa u kome nastradaše njih dvoje, koji su bili rod i tebi i meni..." Stišao je glas i oborio pogled, da stvori privid žaljenja i gubitka. Ona je sedela ćuteći, ali njenim licem se širio riktus. "Pošto nijedan rođak nije uložio nasledbeni zahtev..."
     "To ti nije tačno, Kirard Set", reče ona i vide kako se, sad, njegovo lice zaleđuje, uhvaćeno na pola puta ka izrazu samozadovoljnog iščekivanja.
     "Kako to misliš?" upita on, u savršenoj tišini koja se najednom spustila na dvoranu.
     "Odlučila sam da ja lično preuzmem nasledbeno pravo, jer sam najbliža živa rođaka."
     Buljio je u nju. "Šta?" reče. "Bogovi..." Oči su mu se smračile. "Letnjakinja si. Nisi nikakav rod ni Bori, ni meni!"
     "Bio je zavetovan sa mojom babom." Koja je poginula zajedno s njim. Možda zato što si ti to hteo? A? Stisnula je usne, zadržala te reči - optužbe koje ne bi mogla dokazati, reči o gubitku i sumnji koja je i sad gorela u njoj poput rasplamsalog ugljevlja.
     "'Zavetovan'?" reče on, glasom gustim od besa i podsmeha. "To ne znači ništa. To nije zakoniti brak; nigde nije registrovan..."
     "U Letu se usmeni zavet prihvata kao zakonita veza", reče Luna smireno. "A ti si sad u Letu. Njihovu zajedničku imovinu ja mogu preuzeti, da bude moja, ako bude takva moja volja."
     "Šta će tebi parče obale, na kome ništa nije izgrađeno, na tri dana putovanja od grada?" prasnu on, gledajući je besno.
     "O tome ću odluku doneti kad bude nastupio pravi trenutak."
     "Onda zašto ne prodati meni, bokce mu božije? Bila si baš zadovoljna načinom kako sam razvijao druge moje teritorije. Znaš da godinama želim to parče zemlje, ali... moj pokojni rođak... nije hteo da proda."
     "Tebi neću prodati zato što sam mu se jednom prilikom zaklela da neću dozvoliti da ti prisvojiš to imanje."
     Njegova neverica promeni fokus. On odmahnu glavom. "Fiiiino", reče on prigušeno, jedva kontrolišući glas. "Da pretpostavim da si ostala pri tom obećanju da bi tvoja staramajka bila zadovoljna. Ali ona je sad mrtva, do vraga. Mrtvi su oboje..."
     "A ja sam čula da ljudi pričaju da si ti glasno rekao, i to ne jednom, da želiš da taj tvoj rođak nestane, da bi ti dobio njegove teritorije." Suočila se sa naglim sevanjem noževa u njegovom netremičnom pogledu. Ali, videla je samo prevrnuti brodić kako pluta u jednoj pustoj uvali pod vedrim nebom, po mirnom moru; i nigde ni traga od dvoje ljudi koji su tom lađicom krenuli za Karbankl, bez ikakvih izveštaja o olujama; dvoje ljudi koji su, zajedno, imali više od sto godina iskustva sa morem.
     "Optužuješ li ti mene da sam izazvao njihovu smrt?" reče on uvređeno. "Bili su stari. Možda je njegovo srce stalo. Možda je ona pala preko ograde..."
     "Nemam nijedan dokaz da je njihova pogibija bila išta osim nesrećnog slučaja", odgovori ona, čujući ravni nedostatak verovanja u svome glasu. Kad je vest dospela u grad, Tor Zvezdošetna je došla u Palatu, uznemirena ali ne mogući da ćuti, i ispričala šta je čula da ljudi pričaju u njenom restoranu... takođe, da je videla Kirarda Seta na pijaci, gde ga nikada ranije nije videla, kako drži novac pod nosevima izvesnih zimaca rđave reputacije, ne dugo pre Tamisovog venčanja. Luna je zatražila od Džeruše da pokrene istragu; ali, nisu nađena tela, niti ikakvi dokazi jači od 'priča se...'. "Ali vi zimci imate poslovicu: 'Danas reč sutra delo'."
     Frknuo je zgađeno.
     "Ne optužujem te ni za kakav zločin. Ali tvoja zla volja prema tvojoj i mojoj rodbini dovoljna je da me opredeli da nikad ne dobiješ tu zemlju."
     "Ogovaranja i laži..." Digao se na noge, zureći besno. "Dovoljno je zlo i to što moramo trpet' napola ludi religijski fanatizam o merima! Ali sada ovo - ovo je previše." Mahnuo je rukom ka njoj, kao da može Lunu ukloniti jednim mađioničarskim okretom šake. "Hegemonisti neće tako videti stvari, kad stignu ovamo. A ti, ako ne počneš da gledaš svet na Ariškin način, ne očekuj da ćeš ga dugo gledati, posle njihovog dolaska." Okrete se i ode iz dvorane.