41. TIAMAT: Zvezdani brod Ilmarinen, na orbiti

     "Komandante Gundalinu..."
     "Kapetane." Gundalinu je uzvratio na polu-iznenađeno salutiranje C. A. Tabaranea, kapetana broda Ilmarinen, i pet-šest oficira koji su stajali sa njim na komandnom mostu zvezdoplova. Zurili su u njega dok je prolazio prostorijom, ali on je gledao samo ekrane i displeje. "Tiamat..." prošaputao je, više sebi nego onima koji su ga mogli čuti.
     "Jeste, ser", reče Tabarane, sustižući ga i stajući uz njega. Osmotrio je ekrane sa opravdanim ponosom, i, podozrevao je Gundalinu, znatnim olakšanjem. "Eto ga. Čestitam, komandante."
     Gundalinu se osmehnuo na kratko. Blistavo plavo loptasto nebesko telo, vodom prekriveno, ispunilo je njegovo vidno polje. "Hvala", reče on, i to je bila i molitva zahvalnica upućena nevidljivim bogovima, sakrivena u jednoj običnoj učtivoj reči. Imajući na umu gde je i kako je ovde dospeo, on okrete glavu da pogleda Tabaranea i podiže dlan. "Čestitke i tebi, kapetane. I svima u ovoj lađi."
     Tabaraneov osmeh se proširio. Pljesnuli su dlan o dlan. Pogleda i on ka prizoru Tiamata na nebu. "Neverovatno", reče on. "A ti, kako se držiš, komandante?"
     Gundalinu je slegnuo ramenima. "Podnošljivo. Još ponegde ponešto boli, i još ima mučnine." Tabarane klimnu glavom, sa izrazom lica koji je govorio da mu je sasvim jasno kako se Gundalinu oseća; a Gundalinu zapazi da i Tabaraneova faca izgleda poprilično izmučeno. Distanca do Tiamata bila je tolika da su morali načiniti šest preskoka kroz hiper-prostor, sa zastojima u realnom prostoru, da bi dospeli do cilja. Te etape nisu bile potrebne zbog neke limitacije u zvezdopogonu, niti u samom brodu Ilmarinen koji je sagrađen tačno po specifikacijama Stare carevine - onoliko tačno koliko se, uz najveći ljudski napor, moglo u ovoj epohi postići. Ograničavajući, problematični faktor bila su tela putnika i članova posade.
     Takozvani trenutni hiperprostorni preskok kroz galaksiju nije bio stvarno trenutan, već je imao određeno, kratko trajanje, takozvano tranzitno vreme; već prvi, kratki, eksperimentalni skokovi u lađama-sestrama Ilmarinen i Vanamoinen pokazali su da vreme provedeno 'između' deluje veoma neprijatno na ljudsko telo i ljudski duh. Postojao je određeni rok, posle koga bi nastali ozbiljni fizički i mentalni problemi. Daljim postavljanjem pitanja sibilskoj mreži Gundalinu je saznao da su staroimperijalci primenjivali, za bezbedno pokrivanje velikih razdaljina, skokove u nizovima; sa svojom istraživačkom ekipom razradio je, za zvezdopogonske blokove, programe koji su omogućavali automatsko zaustavljanje na pogodnim mestima u interstelarnom prostoru, da bi se ljudi mogli oporaviti.
     Svaki takav skok u svome putovanju su zapravo proveli bez svesti, pod dejstvom jakih uspavljujućih sredstava; brod je bio pripremljen da tako izvede svoj interdimenzijski 'skok na slepo' da sve funkcioniše uspešno i bez ljudske kontrole. Međutim, kad su se probudili, njihova tela su vrlo živo pamtila ono što su njihovi umovi zapamtili samo kao neodređene i mutne zle snove. Onda su sedeli u nekartiranom međuzvezdanom prostoru dovoljno dugo da se oporave, pa otpočinjali novu etapu tranzita, novi skok u neznano, nikad sasvim sigurni da će do svog odredišta uopšte stići.
     "Ovo putovanje je bilo lekcija iz skromnosti, za izvesne ljude, bojim se", reče Gundalinu ironično. "Samo, ne bih rekao da će mi iko za nju zahvaljivati." Bacio je pogled ka vratima kroz koja je maločas prošao; niko drugi nije, zasada, došao za njim. On se zapravo forsirao, gonjen željom da bude prvi - to mu je bilo jasno; upinjao se da što pre zbaci sa sebe posledice delovanja uspavljujućih sredstava, a u tome mu je pomagao adrenalin njegove potrebe da sazna, da vidi ovaj prizor... želja i potreba da vidi Tiamat a da mu ne dodijava gomila drugih posmatrača iza leđa.
     Tabarane se isceri. "Ako od ovog vidika ne zaborave svoje nevolje, onda znači da nije trebalo ni da polaze. To je problem kod tih birokrata - putuju preko polovine galaksije, ali bi hteli da im bude bezbolno a kad stignu da sve bude isto kao na planeti sa koje su pošli. Zašto bi se onda uopšte putovalo? Postigli smo nešto što niko u Hegiški dosad nije... zato u sastavu ove posade nema nikog ko ne bi rado pretrpeo i dvostruke muke, samo da bi učestvovao u takvom nečem. Zato smo došli na komandni most, zato nismo ostali da ležimo mamurni, svako u svojoj kabini. Civili to nikad neće shvatiti."
     Gundalinu se osmehnu istinitosti rečenog, i pohvalnoj implikaciji da i on spada u Tabaraneov krug vrednih. Pre ovog jedinstvenog putovanja nije naročito dobro poznavao Tabaranea; tokom puta, stekao je jak utisao o hrabrosti i predanosti poslu tog čoveka koji je vodio na test-putovanje dve nove lađe odjednom. Tabarane je bio mornarički oficir, čovek od karijere u jednoj grani hegemonijskih oružanih snaga sa kojom Gundalinu do tada nije imao mnogo posla. Gundalinu je, mada maltene protiv svoje volje, počeo da oseća poštovanje, pa i naklonost prema Tabaraneu i glavnini te pomno izabrane posade. Tabarane je bio militarista, zastupnik politike čvrste ruke, i Gundalinu je znao da bi se njih dvojica mogli jednog dana naći na suprotnim stranama neke neprelazne ideološke barijere.
     Ali, za sada, osećao se lagodnije sa Tabaraneovim osećanjem svrhe, i osećanjem čudesnog, u vezi sa ovom misijom, nego sa beskonačnim žalbama i simptomima premora na koje je navikao kod svog sopstvenog osoblja. Zapita se na trenutak ne bi li i on sam tako neugodno reagovao na tegobe posla, kad ih ne bi stalno poredio sa mnogo gorim nevoljama, onim na Jezeru ognja. Više mu se dopadao zaključak da ne bi.
     "Moraćemo razmotriti neku vrstu suspenzije u stasis-polju, za buduća putovanja. Nešto nalik onome što imaju u novčić-brodovima..." Osetio je da jedan deo njegovog uma klizi u već sviknuti modus 'rešavanje problema'. Shvatio je da su ljudi Stare Imperije morali imati i neko bolje rešenje, zapitao se zašto im sibilska mreža nije i to dala, kad je već dala osnovne planove za ovakve brodove. Ni pomena nije bilo o olakšavanju putovanja ljudima, iako su ljudi bili jedini razlog postojanja takvih brodova. Najednom je bio sasvim siguran da je to još jedan primer uznemirujućeg kvarenja sibilske mreže.
     "Da li biste želeli da pogledate širu sliku, komandante?" reče Tabarane, pokretom ruke pokazujući ka glavnom ekranu.
     "Veoma." Gundalinu je klimnuo glavom i potisnuo taj neprijatni sled misli u pozadinu svog uma, zadovoljan što takva problematika više nije u njegovoj nadležnosti.
     Tabarane naredi navigacijskom ekranu proširenje vidnog polja. Pred njima se disk Tiamata poče brzo smanjivati i udaljavati, ali zato u ekran uđe dvojni dijamant, tiamatski binarni sunčev sistem, nazvan Blizanci; sad ih je Gundalinu po prvi put video, iz svemira, tako detaljno. Bio je to nejednak par: jedno sunce majušno, aktinične plave boje, a drugo ogromno, mrljave i umorne crvene boje. Te dve zvezde bile su upregnute u isti jaram, sačinjen od gasova koji su jarko svetleli: to je zapravo bila staza kroz koju se spoljašnji slojevi atmosfere crvenog džina prelivali u belog patuljka, usisani njegovom podmuklom gravitacionom silom.
     Gundalinu je zurio u ovaj spektakl dvojnog sunca Tiamata, diveći se ne samo tom prizoru nego i uspešnosti navigacionih senzora sačinjenih po staroimperijalnim planovima. Pred njegovim očima slika se opet promenila. Sada je binarni par 'pao' u stranu, a dalekovido oko broda usmerilo se prema drugim dvema tačkama svetlosti, još udaljenijim. Posmatrao je kako se približavaju, kao da ih neko privlači namotavanjem najlona na nekom magičnom štapu za pecanje. Prvo: zaslepljujuće, mučeničko lice jednog žutog sunca koje Tiamatovci nazivaju 'Zvezda Leta', i čija pojava na njihovom dnevnom nebu znači da se dogodila Promena, prelazak iz epohe Zime u epohu Leta. Zatim, ono što Zvezdu Leta drži u zarobljeništvu, ono ogromno što se počelo nadimati na ekranu: Crna kapija, rotirajuća crna jama koja je srce ovog zvezdanog jata i koja je više od hiljadu godina služila Hegemoniji kao jedini pristup do Tiamata.
     U središtu ekrana preovladala je potpuna crnina, okružena rasplamsalim oreolom energije: nebrojene čestice materije bile su usisavane u nezasitu čeljust gravitacionog 'bunara' crne jame. On, zureći u to, oseti bockanje straha, čak i ako je znao da se crna jama zapravo nalazi veoma daleko, bezbedno izvan dohvata, i da je taj monstruozni vrtlog na ekranu samo 'napravljena' slika, simulacija na osnovu prikupljenih informacija. Pomisli na vremena kad je mirno i pomireno puštao da ga pljosnati okrugli 'novčić-brod' ponese u taj maelstrom, uvek sa pouzdanjem da će proći kroz 'crvlju rupu' u prostoru i izići na drugu stranu neozleđen. Taj 'skok na poverenje' izvodio je sa daleko manje zabrinutosti nego skokove ovom letilicom sada. Ali, ranije mu niko nije ni pokazao ovaj prizor... Neznanje je blaženstvo. Prisetio se kako je poslednji put u životu prošao kroz crnu jamu, ostavljajući iza sebe jednu nemoguću ljubav; uveren da je to za sva vremena, i da mu se nikada neće ukazati mogućnost da se predomisli... ili da promeni ma šta. Uzdahnu.
     Slika Crne kapije poče treperiti i pretvori se opet u sliku Tiamata, kao da je to Gundalinu svojim mislima naručio. Taj svet je sada na ekranu bio veći, a pojedinosti jasnije. Pomoćni navigator reče: "Ulazimo u stabilnu orbitu, kapetane."
     Tabarane progunđa reči potvrde da je čuo, i okrete se, u isti mah kad i Gundalinu: još desetak ljudi ulazilo je u komandnu prostoriju.
     Gundalinu je zadržao bezizražajno lice dok je gledao razne varijante izmučenosti na facama Vanua i drugih za kretanje koliko-toliko sposobnih članova hegemonijske privremene vlade. Zatim je posmatrao promene, nailazak divljenja i olakšanja, dok su sagledavali stvarnost Tiamata na ekranima ispred sebe; znao je da se nedavno i njegovo lice menjalo na isti način. Kroz sve spratove broda već je emitovano obaveštenje da je Ilmarinen stigao na odredište. Zato su sad zapeli da dođu ovamo, vukući se kao živi mrtvaci. Ipak, razlika između nečeg što čuješ preko razglasa i onog što vidiš svojim očima bila je nezamisliva.
     Pustio ih je da mu čestitaju; jedan deo njega uživao je u toj hvali, ne uspevajući da odoli divljenju ljudi čiji respekt se ne stiče lako, ali koji njemu i sad tako mnogo znači... Ali uvek je postojao i jedan deo njega koji je ostajao na distanci, jedan tihi, žalostivi glas koji ga je podsećao da on, u srcu, više nije u celosti jedan od njih.
     Pre izvesnog vremena pokušao je da iskoristi svoj uticaj da bi se okružio ljudima za koje je smatrao da u njih može imati poverenja, ljudima dovoljno fleksibilnim, koji će umeti da se poviju na njegovu stranu kad on počne da usmerava politiku, ljudima koji će umeti da slušaju kad im bude pokušao kazati da postoji i šira slika koju moraju imati u vidu... ljudima koji razumeju realne parametre Velike igre, bez obzira da li jesu ili nisu članovi Kartografa.
     Međutim, svaka usluga imala je cenu; svaka frakcija imala je neki svoj uticaj i neki svoj program. U pokušajima da udesi, putem pregovaranja, ko će biti u sastavu njegovog osoblja, morao je da prihvata kompromis za kompromisom, tako da se najzad osećao kao mladoženja iz aristokratskog sveta koji pokušava da odredi ko sve treba da prisustvuje njegovom venčanju. Sad iznenada pomisli, sa bolnim žaljenjem, na Pandharu - kako je insistirala da svoj brak registruju kod automatskog državnog beležnika, bez obzira što će to možda biti shvaćeno kao skandal, čim je od njega čula prvi nagoveštaj o onome što ih čeka ako svoju nameru unapred javno oglase.
     Ali u ovom poslu nije mogao da bira... Oko njega: Vanu, njegov novi komandant policije, i jedini član njegove ekipe koga poznaje tako dobro da u njega može imati puno poverenje; H. M. Borskad, kolega iz Kartografa, ali opredeljen, jače nego što se Gundalinuu sviđalo, za viziju reda i poretka zasnovanu na centralnoj ulozi Karemofa. Iza Borskada, J. A. Tilhone, jedan od Pernateovih mladih nećaka, čovek nepotvrđene sposobnosti i lojalnosti; pored njega, V. K. Sandrini, diplomata od karijere, koji je službovao na nekoliko svetova ali kao da ni od jednog nije mnogo naučio. Jedino što im je sad bilo zajedničko bili su njihovi raznovrsni izrazi nelagodnosti i divljenja.
     Uđe još jedna grupica zvaničnika. Mnogi drugi ostali su dole, da se oporavljaju od tegoba putovanja. Svi su oni na ovo putovanje pošli dobrovoljno, ali on je samo mogao da nagađa ko je pošao sa kakvim individualnim motivima. Računao je da bi bila velika sreća ako bi se pokazalo da bar četvrtina njih imaju potrebnu elastičnost i viziju.
     Žene su među njime bile izrazita manjina. Jednakost među Karemovcima nije zavisila toliko od pola kome pripadaš, koliko od socijalnog položaja; a Karemovci su položaje davali pametnijima, a ne agresivnijima, za razliku od većine kultura Osam svetova. Ali Gundalinu je bio zaboravio, sve do povratka na Karemof - ili, možda, nikad ranije nije stvarno ni znao - koliko Ministarstvo inostranih poslova privlači najmanje elastične, najrigidnije pripadnike njegovog naroda. Gundalinu je želeo veću proporcionalnu zastupljenost žena u svojoj ekipi, zato što je Tiamat bio društvo veće ravnopravnosti, i sa više elemenata matrijarhata, nego ijedan drugi svet na kome je ikad boravio; razumevanje i saradnja sa obe strane bili bi verovatniji ako bi Gundalinuovi službenici bili u nekom ujednačenom broju muškarci i žene. Ali zbog predrasuda i restrikcija ugrađenih u Ministarstvo, našlo se samo nekoliko žena koje su uopšte imale kvalifikacije potrebne za rad na mestima koja je on želeo da popuni.
     Ilmarinen je nosio ne samo članove nove provizorne vlade, nego i jedan odred policije, koji je bio kičma nove vlade: gotovo svi ti ljudi bili su takođe Karemovci, većina ne-tehnokrati, svi dobrovoljci. Karemovci, zato što je tako bilo i zgodno, i efikasno; ali time je stvoren još jedan beočug u lancu karemovske kontrole. Gundalinu će, zato, razumeti mentalitet policajaca koji za njega rade, bolje nego što je razumeo policajce sa Novosklona koji su ranije služili pod njegovom upravom. Nije mogao unapred odgovoriti da li će oni razumeti Tiamatovce bolje nego što su ih Novosklonci razumeli. Naterao ih je da rade sa trakama za kulturnu indoktrinaciju i da, uz pomoć elektronskih pojačala, ubrzano uče tiamatski jezik, pre polaska na put. Ali, sećao se koliko je to koristilo njemu, u njegovoj nadmenoj, samozadovoljnoj mladosti...
     Sada je shvatio, sa malim ubodom ironije, da je završio izgovaranje poslednjeg svog automatskog odgovora na čestitanja novodošlih. Njihove reči jedva da su ostavile ikakvog traga u njegovoj svesti. Opet pogleda planetu Tiamat, njene lukove plavetnila, oblačnom belinom uvrtložene, kako plove polako iz dana u noć. Otkloni pogled i strese tu viziju sa sebe, odbijajući da u nju učita ma kakav simbolizam.
     "U ovo vreme, sutra, Gundalinu-sadhu", reče Sandrini pored njega, "sve ovo će biti naše."
     Gundalinu ga pogleda i ne reče ništa.
     "Pardon, komandante", reče Tabarane, prilazeći mu opet. "Pretpostavio sam da će Vas zanimati da znate da smo završili jednu punu orbitu oko Tiamata. Uskoro ćemo početi postavljanje orbitalnog odbrambenog naoružanja."
     Gundalinu se opet okrete slici sveta na ekranima ispred njega. U ovom trenutku nije mogao ništa odgovoriti. "Hvala, kapetane."
     Tabarane ode na svoje komandno mesto i utipka jednu kratku, neopozivu seriju kodova u sisteme koji su to čekali. Gundalinu je nastojao da usmeri svoj um na okolne razgovore i spekulacije, da bi mu tako minulo vreme sledećeg kruženja oko Tiamata; ali, znao je da brodovi u programiranim intervalima izbacuju jednu po jednu naoružanu platformu - komponente orbitalnog oružanog sistema koji bi mogao gađati eventualne osvajače, ilegalne pridošlice... ili ma kakve pobunjenike na površini planete.
     "Imamo verifikaciju, kapetane", raportirao je jedan član posade. "Svi sistemi su izbačeni na svoja mesta, i sad se uključuju." U uglovima ekrana počele su da se pojavljuju i nestaju slike tih platformi: video je da su načičkane mikrotalasnim laserima i plazmenim oružjima.
     "Dobro", reče Tabarane i pogleda Gundalinua i ćutke-pazeće slušaoce iza njega. "Tiamat je bezbedan, sadhanu. Možete mirno spavati u svojim novim krevetima noćas." Žamor pohvala ispuni prostor oko njega. "Uključujem vezu sa zvezdanom lukom... sad."
     Prizor iza Tabaranea se menjao. Brodski instrumenti za osmatranje privlačili su površinu planete gore, ka njihovim očima, vrtoglavo brzo. "Upravo nadlećemo Karbankl." I pojavi se Karbankl, potiskujući površinu planete u stranu: ekran podeljen na dva dela, kao u halucinaciji. Samo silueta od svetlosti uzdignutih naspram gorućeg tiamatskog noćnog neba, ali, ipak, isti kao u Gundalinuovom pamćenju, grad u obliku divovske spiralne ljušture morskog puža sa bodljama, kao nekakav neskladni ostatak, talasima izbačen na obalu tiamatskog uvek prisutnog mora. "Emitujte aktivacioni."
     Gundalinu je pogledom pretraživao tamu kopna, nastojeći da vidi neki znak zvezdoluke koja je negde tamo ležala u hibernaciji i sanjala, u svojim sistemima, da će imati još osamdeset i neku godinu mirovanja. Pred njegovim očima, nove svetlosti se rascvetaše u mraku: pristanište se odazvalo, grubo probuđeno ali voljno da posluša njihove komande. "Da l' će urođenici znati da dolazimo?" reče neko iza njega. Blistanje se širilo kao signalna vatra, znak koji bi trebalo da im pokaže sletište, marker njihovog novog doma... time je objavljivalo njihov dolazak i gradu, iz koga se itekako dobro moglo videti.
     "Sad će znati", promrmlja on. Znaće, ali neće biti mnogo iznenađeni - njihova kraljica ponajmanje. Na trenutak se zapita šta je Luna rekla svom narodu, i da li im je išta rekla, da li ih je upozorila, pripremila. Mada to, valjda, neće ništa izmeniti u konačnom ishodu...
     Počeli su da se pojavljuju novi displeji, da se nameću preko ove slike, kolonama svojih znakova i simulacija.
     "Sistemi zvezdoluke su netaknuti, kapetane", raportirao je Tabarane. "Sletne mreže se sada pune energijom, po planu. Još jedno nadletanje, i moći ćemo da pošaljemo dole prve šatlove." Za razliku od pljosnatih okruglih brodova stare tehnologije, koji su u grupama putovali do Tiamata i sletali na njega, Ilmarinen je bio suviše ogroman, a njegovo korito suviše lomljivo, za ma kakvo sletanje na planetu. On će ostati u orbiti sve dok se oni ne spuste bezbedno na tlo, a zatim će započeti povratno putovanje prema Karemofu, da bi se jednog dana vratio sa prvom grupom civila koji će početi proces ponovnog pretvaranja Karbankla u interstelarni lučki grad.
     "Ostajete li pri želji da silazak ukrasimo tradicionalnim holografskim prizorima, komandante?" upita ga Tabarane.
     Gundalinu klimnu glavom, zureći u slike Tiamata na ekranu. Sećao se kako je stajao sa Lunom Svetlohodnom u brdima iznad grada i posmatrao silazak premijera i skupštinskih poslanika sa zvezdanih nebesa - kako su silazili kao bogovi, okruženi slapovima plamtećih holografskih slika. Njihove magične vatre su mu tada rekle da se vratio iz divljine u civilizaciju tačno na vreme za njihov veliki, konačni odlazak: da nije zakasnio, da će zaista imati slobodu da otputuje sa Tiamata i da se nikada ne vrati... verovao je da to želi više od života samog. Verovao je sve do časa kad je bilo prekasno da se predomisli.
     Hologramska predstava je bila šuplja, bez iole stvarne magije, baš kao što je Skupština Hegemonije bila bez ikakve stvarne vlasti. Ali on je tada bio slep za tu finu ironiju, a lice voljene tuđinke pokraj njega bilo je transformisano divljenjem i strahopoštovanjem dok je gledala njihovo spuštanje slično padanju zvezda. On je zapravo video samo njihovo obećanje: obećanje slobode, bezbednosti, povratka onom životu za koji je već bio pomislio da ga je izgubio zanavek. Životu koji je čudesno, zahvaljujući njoj, opet njemu dat.
     Ako ona ovo gleda - a bio je siguran da gleda - videće istu predstavu, pa će se možda setiti one noći, i svega što je ta noć značila njima dvoma... "Jest", reče on najzad, jer palo mu je na um da treba nekako da odgovori Tabaraneu. "Da, hm, želim celi taj lajt-šou. Neće više nikad biti noći kao što je ova."

     Luna Svetlohodna je stajala sama u svojoj radnoj sobi na samom vrhu grada, sad bez sna jer je do nje stigla vest da zvezdoluka oživljava. Kad je lučki brilijantni svetionik zaprepastio noć, ona je to videla, i nije mogla odvratiti pogled; znala je da će uskoro pogledati u oči i prošlosti, i budućnosti...
     Najzad se okrenula od tog prizora: njen muž je ušao u sobu iza nje. Već je dugo vremena prošlo od kad ju je on - ili ma ko drugi - potražio ovde. Ovo je uvek bio njen privatni prostor, odvojen od sala za sastanke i audijencije, dole. Nikad nije, kao Arienrod, naredila da ovaj deo Palate bude zabranjena teritorija, ali prolaženjem godina jednostavno se događalo da ovde bude sve više sama, nedohvatljiva, izolovana; nije čak ni znala zašto to tako ide, ali je bila sigurna da ne može okrivljavati nikog drugog.
     Pogledala je Ukresa u oči, osetila olakšanje čim je prekinuo njenu tišinu; ali osmeh koji je počeo da ispunjava njeno lice posustao je čim je videla kakav je zapravo njegov izraz lica.
     "Jesi još budna?" upita on, kao da to nije očigledno, kao da ne zna šta da joj kaže.
     "Nisam mogla da zaspim." Odgovorila je očiglednim, zato što nije mogla sebe naterati da bilo šta drugo kaže.
     Oklevao je jedan trenutak, a onda prešao preko izlizanog tepiha koji je nekad, davno, bio beo kao svež sneg; stao je pored nje i gledao kako zvezdana luka gori kao ukopano sunce, pola kilometra od grada. Nije zagrlio Lunu, nije je čak ni dodirnuo. Poželela je, ali ga nije zamolila, da to učini. "Stvarno, došli", reče on.
     Klimnula je glavom, obgrlila se rukama sama, čvrsto se uhvatila šakama za laktove zato što je želela da drhti, jer se u njoj nešto odlamalo i spiralno padalo u daljinu tako da je osećala mučninu u stomaku, mučninu od straha bez imena. O, Damo Thalaso, reče ona u sebi, i to je bila molba ali ne molitva.
     "Doš'o i on s njima", reče Ukres.
     "Pa valjda", šapnu Luna, bespomoćno se držeći nepristrasnog tona.
     "Šta hoće?" upita Ukres, i dalje blagim tonom. Okrete se da je pogleda, da se suoči sa onim neizgovorenim istinama unutar istine njima poznate. Bila je iznenađena da se ovo nije ranije desilo, iako je znala zašto nije.
     "Pa rekla sam ti", reče otupelo. "Smatra sebe odgovornim za povratak Hegiške i hoće da nam pomogne."
     "I šta još hoće?" U Ukresovim očima bilo je sada više tmine. Osećala je njegovo navaljivanje, osetila je i bol unutar tog pritiska; znala da ovo boli njega jednako kao i nju.
     "Postao je sibil", reče ona, nadajući se da će on, posle toliko vremena, razumeti šta to znači, razumeti da to uključuje volju da staviš potrebe drugih ispred svojih sopstvenih potreba. Međutim, vide da se njegove usne zatežu, i uvide da sibilstvo, i posle toliko vremena, njemu znači samo jedno: da je ona ušla u to a on nije mogao. I da joj je onda sibilstvo bilo važnije nego njegova ljubav. Sad je, evo, čak i taj stranac, koji je svojevremeno pokušao da mu preotme Lunu, postao sibil. "Postao je sibil", ponovi ona, tonom insistiranja. Bez nade. "A to znači da sada shvata da postoje... stvari koje su važnije od... individualnih osećanja."
     "Važnije od lojalnosti svojoj živoj vrsti?" upita Ukres brutalno, zahtevajući od nje istinu; zahtevajući...
     "Da", reče ona i pogleda ga opet u oči.
     Otklonio je pogled od nje, ka bleštavoj, čekajućoj nebeskoj luci. "Još nešto moram da te pitam..." Uporno je gledao na drugu stranu, a ona je posmatrala njegov profil, videla da mu grlo radi dok se trudi, i opet trudi, da izgovori nešto. Onda je opet pogleda, očima koje su bile zelene kao smaragdi, sjajne, i previše pune. Pitanje ostade nepostavljeno.
     Posegnula je ka njemu, zagrlila ga, stegla, pritisnula lice na njegovo rame, osetila da njegove ruke, maltene sa oklevanjem, grle nju. I tako je njegovo nepostavljeno pitanje ostalo bez odgovora, a njih dvoje su ostali zaključani u zagrljaju, držeći se kao dvoje zaljubljenih koji su stigli do raskrsnice i sad ne uspevaju da kažu zbogom.
     Najzad se on polako okrenuo u krugu njenih ruku i zagledao se opet u noć. Digla je ruku naglo, uperila prst. "Vidi."
     Ukres je pogledao tamo, video što i ona, i shvatio, jednako dobro kao ona, šta se događa. Sa neba su padale zvezde... hologramske. Njihove savršeno kontrolisane trajektorije su se ukrštale i raskrštale, stvarajući zapanjujući ukupni sklad; jednu sliku, drugu, treću, tonući ka tlu. Ovaj prizor je samo jednom dosad u životu videla, ali tad pojma nije imala šta je to, šta znači, šta nosi njenom svetu. Tada je to bio znak da su dani tuđina na Tiamatu odbrojani. Sada, znak da će budući dani tuđina ovde biti bezbrojni, bez kraja. A njena lična budućnost...? Grčevito se držala za ruke svog muža: žena u oluji, uplašena da će je odneti.