42. TIAMAT: Karbankl

     B. Z. Gundalinu je piljio kroz ogledalisane prozore lebdilice koja je lagano odmicala Ulicom Karbankla - lagano radi utiska, ali i zbog opreznosti. Osim njega, u izolovanom unutrašnjem prostoru bili su još Vanu, koji je sumorno učestvovao u razgovoru i povremeno postavljao po koje bezazleno pitanje, na koje bi mu Gundalinu rasejano odgovorio; Eharthe, novi ministar trgovine; i jedan dobro naoružani plavac u propisnoj uniformi, koji je tu bio istovremeno kao vozač i kao telohranitelj. Još dva aparata lebdela su za njihovim, noseći druge zvaničnike i ljude iz obezbeđenja. Sva tri vozila bila su, na Vanuovo insistiranje, snabdevena štitovima i naoružanjem.
     Gundalinu je studirao grupe Tiamatovaca koji su stajali sa obe strane Ulice i gledali njihovu povorku. Neki od tih 'domorodaca' izgledali su neprijateljski raspoloženi, ali većina je samo gledala sa netremičnom radoznalošću, verovatno zainteresovanija za ta čudna vozila nego za putnike u njima, gotovo nevidljive. Poneko je i mahnuo ili načinio trijumfalni gest - zimci, pretpostavio je.
     Pre nego što je prvi šatl sleteo na mrežno energetsko polje zvezdoluke, senzori Ilmarinena počeli su da hvataju podatke o Tiamatu zbog kojih su svi u brodu - osim Gundalinua samog - bili istog trenutka zahvaćeni paranojom. Njihov rutinski pregled EM frekvencija pokazao je široko rasprostranjenu, mada primitivnu, upotrebu elektronske opreme, iako bi trebalo da na čitavom Tiamatu vlada elektromagnetska tišina. Primećene su fabrike i gradilišta, realni napredak, za razliku od očekivanog primitivnog načina života i kulturne stagnacije.
     Gundalinu se potrudio da njegove sopstvene reakcije budu prigušene i obazrive - nastojao je da u najvećoj mogućoj meri smiri zabrinutost ljudi oko sebe, ali, istovremeno, da ne otkrije previše. Dvostruko je kontrolisao svaku reč pre nego što bi je izgovorio, bojeći se da ne oda svoje preveliko poznavanje prošlosti, budućnosti... i Letnje Kraljice.
     Juče je poslao Vanua kao emisara, u Palatu - pošto je gradska policija rekla da Luna Svetlohodna sada stanuje tamo - ali Vanu nije video Kraljicu. Dočekali su ga njeni predstavnici, predvođeni jednom slepom ženom koja se zvala Sudba Rejvenglas i koja je bila sibila... i zimkinja. Vanu to nije komentarisao, jer je još isuviše slabo poznavao ovdašnju društvenu situaciju, tako da nije mogao shvatiti značaj tog fakta. Službeno su zakazali sastanak na koji će on sad poći, i to je bilo sve.
     Pustio je da njegove oči promene daljinu izoštrenosti. Nije više registrovao zablenute meštane niti, iza meštana, čudnovato poznate oblike zgrada nalik na košnice, zgrada starih maltene kao samo vreme... već je video samo svoju reflektovanu sliku. Pogled mu je uzvraćalo, zureći u njega, njegovo napeto lice puno iščekivanja, nematerijalno, kao duh nekog pretka. Ali on je u svojim mislima video glatko, sasvim obično lice dvadeset pet godina starog inspektora Gundalinua, čije seni još i sad pohode ovaj grad iako ga on nije video već blizu dvanaest godina.
     "Reklo bi se da je u samom gradu bilo zaista vrlo malo promene", reče Vanu pored njega, "bar u poređenju sa podacima koje imamo."
     "Niko, pa ni Hegemonija, nikad nije uspeo da promeni Karbankl, osim površno", reče Gundalinu tiho. "Karbankl je... maltene mitski grad, na neki način. Zaostatak iz Starog Carstva, ali, funkcioniše. Zato sam ga i odabrao za moje prvo mesto službovanja, kad sam počeo da radim u policiji. Želeo sam da ga vidim, dok je to još moguće."
     "Pa, da li te je njegova stvarnost razočarala?"
     Gundalinuova usta se trznuše. "Njegova površna realnost jeste - mislim da jeste. Ali ovde postoji i jedan dublji nivo realnosti, jedna dubina koju ovo mesto ima, i to me nije nimalo razočaralo. Naprotiv, bilo je nezaboravno." Nasmešio se samosvesno. "Pretpostavljam da ovo zvuči kao glupa mistifikacija?"
     Vanu se nasmejao. "Pa, zapravo, da... Ali, ja nisam ovde boravio. A ti jesi."
     "Mmmm-da... jesam." Gundalinu je opet pogledao kroz prozor, i duboko udahnuo da bi olakšao bolnu stegnutost u svojim prsima.
     "Reci mi", reče Eharthe, "jesi li ikada sreo prethodnu Kraljicu?"
     Gundalinu načini grimasu. "Tu nesreću sam imao, i to ne jednom. Sve što je u izveštajima rečeno o njoj, istina je. Bila je žderač duša."
     "A novu?"
     "Hmmm... jesam. Na kratko. Ali to je bilo pre nego što je postala Kraljica." Osetio je na sebi kratki, iznenađeni Vanuov pogled. "Doputovala je u grad, u potrazi za svojim zavetovanim - to će reći, svojim mužem. Ja sam joj pomogao da ga nađe." Pogled je preneo na Eharthea, pa kroz prozor.
     "I kakav je utisak ostavila na tebe?"
     Gundalinu diže pogled, pa reče, obazrivo: "Odlučna. Pametna. Zaslužuje poštovanje."
     "Ja kol'ko sam je video na holoima, ona ne-vero-vatno liči na staru Kraljicu", reče Eharthe. "O tome su ostala izvesna pitanja, u dokumentaciji o odlasku. U svetlosti onoga što smo videli do sada, naime ovog njihovog tehnološkog prodora napred, počinjem ozbiljno da se pitam..."
     "Mnogi Tiamatovci su izuzetno slični jedni drugima", reče Gundalinu naglo. "Populacija je mala i izolovana, što znači da je fond gena veoma koncentrisan." Mahnuo je šakom ka prozoru. "Samo gledaj malo ljude duž ove ulice i biće ti jasno."
     "Smatraš li da Kraljica ima povoljnu uspomenu o tebi?" upita Vanu. "Tako nešto moglo bi nam pomoći pri uspostavljanju nove vlade."
     Gundalinu slegnu ramenima; uglovi njegovih usana okrenuše se blago na gore. Vozila su već bila na domaku Gornjeg grada i kraja Ulice. "Sad ćemo to saznati", reče on.

     I stigli su, konačno, na mesto zvano Kraj ulice, na široki alabasterno beli pločnik ispred ulaza u Palatu. Gundalinua obuze čudno osećanje 'već viđeno' kad primeti da su tu čistači i da rade isto kao što su radili pre skoro dvadeset godina, po ovdašnjem vremenu, kad ih je poslednji put video: čiste metlama, ribaju, održavaju besprekornu čistoću te površine. Zapita se da li je iko od njih bukvalno isti onaj od tada, ista osoba, posle toliko godina još na istom zadatku; da li je njihov život toliko stabilan i nepromenljiv. Vide da levo i desno od kapije stoji po jedan ovdašnji policajac, na straži. Ti ljudi sada nisu nosili uniforme skrojene po uzoru na tuđinske, kao u Arienrodina vremena, nego običnu svakodnevnu odeću civila. Samo po traci oko ruke i po šeširu sa krestom moglo se videti da su čuvari reda.
     Njegova letilica i dve koje su išle iza nje spustiše se na alabasterni pločnik, bez primetnog udara. Visoka izrezbarena vrata palate počeše da se otvaraju ka njemu, kao ruke koje se pružaju preko trga.
     Otresao je tu sliku sa sebe. Vrata lebdilice, do tad hermetički zatvorena, otvorila su se i podigla, puštajući unutra dah grada, gusto ispunjen mirisima, egzotičnim, čudnim ali i čudno poznatim. Izišao je, a oko njega su već stajali njegovi telohranitelji u prašnjavoplavoj uniformi koju je tako dobro upoznao, ali koju više nije nosio. U ranijem dobu, ma ko od njih mogao mu je biti kolega na poslu... mogao je biti on.
     Osetio je kako godine spadaju sa njega u iznenadnom, vrtoglavom zamahu. Iz daljine, kao sa drugog sveta, začu slabe odjeke glasova koji su nešto govorili na tiamatskom. To su se radnici skupili na jednom kraju pločnika; pokazivali su prstima i mrmljali. Gundalinu je već bio obnovio svoje znanje tiamatskog, koristeći iste one trake koje je dao svima ostalima da ih, po dužnosti, prouče. Ali reči su ovde, zarobljene između zidova grada, zvučale drugačije, na neki način koji Gundalinu nije mogao definisati. Realnije, u ovom trodimenzionalnom kontekstu pravih mesta i pravih ljudi.
     Okrenuo se, prisiljavajući svoje telo na pokret, i pogledao Palatu. Ulaz je stajao otvoren, ali ne više prazan. Grupa ljudi koja se stvorila oko njega poče se sklanjati u levo i desno da bi on mogao proći, i zato on sada vide ko ga tamo čeka.
     Zagledao se netremice, i svaki dalji pokret postao je nemoguć, sva druga ljudska bića oko njega su iščezla. Preostali su samo on... i ona, u trenucima zaustavljenog vremena. Gledao ju je i gledao, siguran da sanja, jer o ovom času je sanjao već toliko puta.
     Ali nije se probudio, niti je ona nestala... isto je izgledala kao što ju je zapamtio, isto, i posle toliko godina... ni dan starija. On obori pogled, maltene očekujući da vidi da je i sam transformisan istom čarolijom, crnom magijom ovog grada punog aveti: da je opet u svojoj staroj uniformi, i jedva nešto više od dečaka.
     Međutim, na njemu je bila surovo crna, ničim ukrašena odeća Vrhovnog sudije. Zvezda sibilstva, sa tri kraka od kojih je svaki na obe strane bodljikavo podvrnut kao udica, srebrila se kao tiha potvrda na njegovim prsima. Opet diže pogled, pitajući se da li je poludeo ili oslepeo.
     Oseti Vanuovu šaku na mišici ruke: to ga je Vanu neupadljivo podsticao da nekako reaguje. On se malo okrete, u susret Vanuovom radoznalom pogledu. "Čekaju nas, pa, ako ste spremni, Sudijo..."
     "Da, svakako." Gundalinu, po refleksu, pređe šakama niz odeću da je izravna, i pogleda ka čekajućim figurama. Obazre se da pogleda svoju oružanu pratnju. "Vas trojica", reče trojici najbližih. "Vi ćete sa nama."
     "Ali, sudijo", pobuni se Eharthe. "Zar ne mislite da..."
     "Bićemo dovoljno bezbedni", reče Gundalinu nestrpljivo. "Neka drugi čuvaju lebdilice. One su, zbog radoznalosti ovih meštana, u većoj opasnosti nego mi." Krenuo je napred, dugim i snažnim, ali ujednačenim i kontrolisanim koracima koji kao da su pripadali nekom drugom. Ženu ispred sebe video je sve jasnije, svaka pojedinost na njoj postajala je stvarnija - ali ona ipak nije postajala starija. "Nije se promenila..." promrmlja on sa nevericom, govoreći Vanuu. A izračunao je godine koje su prošle, po njegovom vremenu, i po njenom, i utvrdio da bi trebalo da ona sad ima bar isto toliko godina kao on.
     "Znači, koristi vodu života", reče Sandrini, neugodno izvlačeći zaključak koji se sam nametao. "Jedino na taj način je mogla ostati toliko mlada."
     "Nemoguće", promrmlja on. Ipak, video je da je ona neizmenjena, nedotaknuta vremenom. Gledala je i ona njega, njegovo prilaženje, ali u njenim očima čudnovate boje on nije primećivao ni najmanji treptaj prepoznavanja. Kosa još i sad onako duga i slobodno puštena, gotovo do struka; odeća od nečeg što je ličilo na blistavu uvoznu tkaninu, staru, prekrojenu da bi služila približno kao tiamatska bezoblična ali pragmatična odeća. Pogledom je obuhvatala njegovo lice, uniformu, trolist, njegove pratioce, sve sa jednakom očaranošću, i sa jednakim odsustvom emocija.
     Stao je ispred nje, pitajući se na kojoj tački će ovo prestati da mu se dešava; ako pruži ruku da je pipne, da li će ona iščeznuti. Proguta jedanput, da olakša svome grlu, i nakloni se kratko, formalno. "Damo", reče, dobro pazeći da se Letnjoj Kraljici obrati na ispravan način. Reči tiamatskog jezika, izgovorene njegovim sopstvenim glasom - to ga je još više zbunjivalo nego govor meštana. "Ja sam novi hegemonijski Predsednik vrhovnog suda."
     "Nisam ja Dama", reče ona i poče da se kikoće, najednom, zbunjujuće.
     Trepnuo je, i nastavio da bulji u nju sa nerazumevnjem tako totalnim da se ona opet nasmeja.
     "Ja sam Ariel Svetlohodna." Uzvratila je nečim što je otprilike ličilo na naklon. "Kraljica je moja majka. Ona me je poslala da te pozdravim."
     "A", reče on, neadekvatno. Zaprepašćeno je buljio u nju, primećujući, prekasno, da na njoj nema sibilskog priveska niti utetoviranog sibilskog znaka pod grlom. Bio je svestan da se to njegovo nedolično zurenje odužilo, ali, nije mogao prestati. "Nisam znao... Toliko ličiš na nju. Mislio sam..."
     "Mislio je da Kraljica pije vodicu života", reče Sandrini, brutalno otvoreno.
     Videći već sledećeg trena gnev i gađenje u devojčinim očima, Gundalinu se namršti i pokretom pokaza Sandriniju da ćuti.
     "Mi više ne ubijamo mere", reče ona Gundalinuu. Čuo je prkos u tim rečima. Sad je bio red na nju da je neko obuzdava - neko od onih iza nje položio joj je šaku na rame. Tek kroz to, Gundalinu stvarno shvati da ima nekoga iza te cure, da su tu neki drugi ljudi, koji ga gledaju; do tad ih nije video, zasenjen svojim neverovanjem da je tako ogroman deo njegovog životnog veka promakao poput jednog otkucaja srca, i da žena koju je mislio da vidi sad ima ćerku staru koliko je ona bila, kad se s njom rastao, možda i stariju. Kćer. Muž...
     Klimnuo je, zakasnelo, u znak pozdrava tim drugim osobama u grupi za doček. To su bile tri tiamatske žene, dve sa sibilskim znacima na sebi, jedna od njih nesumnjivo slepa: verovatno ona sa kojom je Vanu razgovarao. Treća žena je zurila u njega kao da ga prepoznaje, mada njeno lice njemu nije izgledalo ni najmanje poznato. On uvide kakav je kontrast između te ekipe ispred njega, i njegove: tamo sve žene, ovde svi muški. Zapita se da li je Luna to namerno udesila, i kako ovi oko njega reaguju na ovu situaciju.
     "Hajde sa mnom, molim te", reče cura i okrete mu leđa, sa nesvesnom drskošću. Tri žene iza nje sklonile su joj se s puta, više tolerantno nego poslušno, i pošle za njom unutra.
     Pošao je i on za njom, tesno okružen šestoricom svojih ljudi; kao da je noć pošla za danom. Pitao se kojim motivima se Luna rukovodila kad je poslala kćer da ga dočeka; da li je namera bila da ga podseti na sve ovo na šta ga jeste podsetila... na tok vremena, smrtnost, obilje događaja proteklih u njihovim zasebnim životima od dana njegovog odlaska. Ili je samo mislila da će ta uloga biti čast za njenu kćer, možda zadovoljenje jedne dečje radoznalosti. Njeno dete...
     Gledao je levo i desno dok su odmicali kroz ulaznu dvoranu, gledao scene letnjeg izobilja koje su zamenile zimske murale snega i oluje. Sećao se da je ovim putem išao i ranije, i to ne jednom; detalji su mu se vraćali, iznenađujuće živopisni. Pade mu na um da postoji još jedno lice koje je očekivao da će videti u grupi za doček, a nije video: Geja Džeruša Pala-Tion, ona koja je spasla njegovu karijeru kad je prekršio hegemonijsle zakone da bi pomogao Luni - ona koja je posle odustala od svoje karijere da bi ostala na Tiamatu.
     Sa njom je hodao kroz ove dvorane, više puta nego što je želeo, tokom svojih tiamatskih godina. Kad je ona odlučila da ostane ovde, on je bio sav obamro od iznenađenja, iako je smatrao da shvata njenu razočaranost. Imajući u vidu kako je Hegemonija postupala s njom posle njene onako hrabre i verne službe, možda i nije čudno što Džeruša sada nije mnogo željna da opet vidi face stranaca na svom pragu... pa ni njegovu.
     Deo njegovog uma kao da je osluškivao, dok su hodali dalje; kao da je vrebao na zvuke Jame. Ono gladno ječanje koje uvek ispunjava Dvoranu vetra i uteruje tajni strah u njegovo srce... Preko onog mosta, iznad Jame, preći, to je bilo mučenje koje mu nikad nije postalo lakše. Ni njemu, ni ma kome ko ima bar i trunčicu mašte.
     Ali ovog puta nije bilo ništa od tog zvuka. Samo lupkanje potpetica čizama i nešto mekši, vukući zvuk gradskih cipela sa đonovima od štavljene kože, na tamnom poliranom podu, iako se dvorana već otvarala u mnogo veću - Dvoranu vetra.
     Ništa, samo tišina. Malo je nedostajalo da Gundalinu stane, u trenutku kad je shvatio da ploče za usmeravanje vetra miruju. Prisilio je sebe da nastavi, i da pređe preko mosta u stopu za Tiamatskim ženama. Za vreme prelaska slušao je zapanjena gunđanja Vanua i Eharthea koji su isto tako morali preći uski, savršeni most bez ograde, preko ambisa u čijem crnilu su ce videla sitna zelena svetla. Poželeo je da im pripoveda o onom vetru, zbog koga je prelazak nekada bio neuporedivo više zastrašujući... tako da je ovo sada, u poređenju sa onim nekad, sasvim bezazleno. Ne reče ništa.
     Zatim se njegove uspomene pomakoše na njegov poslednji boravak u Dvorani vetra, kad je bio očevidac, zanemeo od zaprepašćenja, dok je Luna zaustavljala vetar. Zapita se da li je ona izazvala ovaj trajni prestanak vetra. Kako bi ona mogla to uraditi, i šta taj njen uspeh znači... odgovore nije mogao ni da zamisli. Toliko pitanja... Prisiljavao je sebe da gleda samo napred, pravo napred, i video je mlečnu belinu kose ove Ariel Svetlohodne, a u duši - kosu jedne druge. Toliko često je zamišljao ovaj dan ponovnog susreta... teško da je posle odlaska sa Tiamata ijedan dan proveo bez takvih maštanja. Ali nikad nije zamislio da će ispasti ovako. Sad uvide da nije ni bilo moguće dočarati sebi realnost, zamisliti apsurdnu običnost svega.
     Najzad su stigli na drugu stranu Jame, mada su se osećali kao da će večno hodati okačeni iznad te urvine. Pođoše dalje Dvoranom vetra, pa širokim stepeništem; pamtio ga je sa naročitom naklonošću zato što je ono uvek dolazilo posle tog mukotrpnog prelaska. Sa vrha stepeništa prelazilo se u dvoranu koja je nekad bila Arienrodina prestona; tu je ćilim uvek bio besprekoran kao novi sneg celac, ali nadraguljen šarenim dvoranima. Tu je Snežna Kraljica dočekivala svoje posetioce - svoje žrtve, još preznojene od muka nad Jamom - odenuta sva u belo, sedeći na svom tronu od kristala; glumeći da je besmrtna, da je elementarno prirodno biće, inkarnacija zime kao pojave, da je nemilosna i hladna kao led...
     Ali sad ga nije čekala zima. Dvorana sa prestolom, svojevremeno sačinjena od gole beline i srebra kao kakva pukotina u glečeru, rastopila se u prostor nasumičnih tonova zemlje, svežih boja proleća, svakovrsnog zelenila, rđe i ilovače, zemljanobraon boje i iznenadnih procepa plavetnila.
     Izuvijeni kristalni tron još je stajao u centru uzdignute platforme, a ova u centru ogromne, najednom sasvim utihnule sobe. Oko platforme, grupa lica punih pažnje i iščekivanja, sva okrenuta ka njemu. U njihovom središtu, na prestolu, sedela je žena, sa kosom u boji snega i očima u boji izmaglice i mahovinskog ahata. Ali, obučena, kao i ta sala, u boje Leta, u svile i tapiserije i ručno tkana platna; kontrasti tekstura i vrsta tkanine delovali su na njoj, iz nekog razloga, ne apsurdno nego savršeno harmonično. U kosi je imala samo jednostavan tanki krug od zlata, a u njemu samo jedan kamen, crven kao krv: karbankl.
     Ovog puta, to lice, u njegovu memoriju urezano, bilo je ostarilo koliko i njegovo... greške nije moglo biti, to je bilo njeno lice, ali neosporno smrtno, vremenom izmenjeno. A ipak, dok ju je gledao, ostavila je takav utisak lepote na njegov unutrašnji, duhovni vid, da je morao skloniti pogled ili ostati paralisan. Srce mu se steglo. Luna, govorilo je, i to ne samo srce, nego njegova svest, njegovo telo... svaki deo njega, osim grla, kome nije dopuštao da izgovori tu reč.
     Udahnuo je duboko i zakoračio u tu dvoranu. Prisilio je svoje oči da gledaju tu grupicu ljudi oko nje - da čine nešto, bilo šta, samo da ne dodirnu njeno lice još jednom; uplašen da će posle toliko godina, posle tolikih isprobavanja ove scene u svom umu, izgubiti kontrolu u ovom kritičnom trenutku i upropastiti sve. Razgledajući ljude oko nje, nađe Ukresa Svetlohodnog - njega je prepoznao po crvenoj kosi, iako ga je ranije video samo jednom, i to kao klinca koji je iz Leta tek stigao u grad, zatim bio napadnut na ulici od nekih nasilnika, i spasen intervencijom Džeruše Pala-Tion, koju je potom gledao onako zasenjeno i prkosno.
     Posle te noći, nikada više nije video Ukresa Svetlohodnog - iako je Ukres bio, u njegovom umu, figura realnija od mnogih ljudi koje je potom godinama često viđao. Lunin družbenik i ljubavnik, otac ove devojke koja je već prišla svojim roditeljima i okrenula se da gleda prilazeće strance. Ukres je pogledao mimo nje, u oči Gundalinuu, očima zelenim kao zavist, prepunim sumnje.
     Gundalinu pogleda druge prisutne, i naglo stade u hodu, videći jedno lice koje se svojim tuđinskim izgledom razlikovalo od ostalih na isti onaj način kako bi se i njegovo lice izdvajalo u tom skupu bledih obličja sa nebeskim očima. Geja Džeruša Pala-Tion. Bio je šok za njega da vidi da su je godine izgnaništva toliko potisnule u starost. Zapita se sa iznenadnim saosećanjem do koje mere je posle žalila zbog svoje odluke; da li je zaista žalila onoliko koliko njeno lice govori da jeste. Ali, čim je u njegovim očima videla prepoznavanje, osmehnula mu se, osmehom kratkotrajnim ali punim zadovoljstva, uz jedno malo, potvrdno klimanje glavom.
     Dozvolio je sebi da joj, samo na tren, uzvrati jednim malim osmehom, a onda je opet morao da gleda nekog drugog; ali je poneo njen osmeh u sebi, i, sa tim, osetio da se čitava dvorana, i sve u njoj, brzo stabilizuje.
     "Ko je ona tamo?" šapnu Vanu na sandijskom jeziku. "Nije Tiamatovka."
     "Ona je svojevremeno komandovala meni", reče Gundalinu tiho. "To je tvoja prethodnica ovde, bivši komandant policije."
     "Pa šta će tu?" reče Tilhone praznim tonom, kao da mu je pomisao da je neko dobrovoljno ostao na Tiamatu jednostavno neshvatljiva.
     "Nije joj se dopadalo da ikada više u životu vidi policijsku uniformu ili hegemonijskog funkcionera", progunđa Gundalinu, sećajući se kako je, na dan njihovog rastanka, Džeruša skinula sa svog okovratnika komandantske oznake i pritisnula ih njemu u šake.
     Došao je do ruba platforme, u podnožje prestola, i stao, pa se još jednom formalno naklonio ženi koja je tamo sedela. Digao je glavu i konačno pogledao Kraljici u oči. "Damo", reče blago, ujednačeno.
     "Tvoje oči..." Govorila je jedva čujno. Bio je prikovan njenim pogledom. "Bila sam zaboravila kako one..." Zaćutala je, ali njeno lice, do tada kruto i bezizražajno kao i njegovo, porumene naglo, odajući snagu njenih skrivenih osećanja. "Inspektore Gundalinu", nastavi ona, sada jasnim i smirenim glasom. "Srećan ti povratak na Tiamat, i dobrodošao. Nisam očekivala da ću opet doživeti dan da te... opet vidim." Osmehnula se tako, da je osmeh njega dodirnuo nežno, iako se to nije moglo spolja primetiti.
     Osetio je da se oblak napetosti u grupi ljudi iza njega rastvara, a da njegovo lice, do maločas kao zamrznuto, počinje da se osmehuje. "Sada predsednik Vrhovnog suda, Damo. Ali čast je za mene što me još pamtiš, posle tolikog vremena." Pogled je upirao samo u nju, jer se plašio da pogleda one druge koji su bili svedoci ovoga što se dešava između njih dvoje.
     Luna je ustala i pošla napred, do ivice platforme, tako da ga je sad gledala oči u oči, iz bliza. "Bilo bi teško zaboraviti, čak i posle toliko vremena, dobrotu koju si tada pokazao prema meni." Podigla je dlan ka njemu, i na njegovo iznenađenje pozdravila se sa njim pljeskom dlana o dlan, na karemovski način, a ne stiskanjem oko šačnog zglavka, kao što, sećao se, rade Tiamatovci. "Dobro je videti tebe opet."
     Pustio je da njegova ruka padne, a osećao se kao da mu je dlan od tog dodira opečen; pitao se da li i ona oseća isto. "Nadam se da će... naš odnos", reče on, spotičući se neprimetno o tu reč, "biti i u budućim godinama onako prijateljski kao što je bio."
     "Dakle, ostvarilo se, vi ste se vratili na Tiamat... vratila se Hegemonija. Da ostane zauvek." Njen pogled polete pored njega, dodirnu lica Vanua i ostalih, kratkim pozdravom ali i procenjivanjem. Gundalinu, sa svoje strane, pogleda pored nje, Ukresa Svetlohodnog, i opet skloni pogled. "Najzad je došao Milenijum. Tako je o tome govorio tvoj narod."
     Osmehnuo se i ironično klimnuo glavom. "Da. Imamo opet zvezdani pogon. To znači veliku promenu za oba naša naroda."
     "A ona može doneti dobro, ili zlo", promrmlja ona. Oči su joj bile mračne, kao da nije umirena onim što je našla na licima ljudi iza njega. Okrete im leđa i vrati se do prestola, ali ne sede, nego ostade stojeći, rame uz rame sa svojim ljudima. "Taj zvezdopogon znači da će od sada odnos između Hegemonije i Tiamata biti stalan", reče ona. "Nadam se da to znači da nameravate da postupate sa nama jednako kao i sa ostalim svetovima učlanjenim u Hegemoniju. Zaslužujemo i želimo jednaka građanska prava - jednako pravo na odlazak i povratak, jednak pristup tehnologiji, jednak tretman po vašim zakonima. Želimo odnos zasnovan na autonomiji i uzajamnoj saradnji. Nadam se da tu vrstu promena imaš na umu. Čekali smo već milenijum, ali naš, da se to ostvari. Mislim da smo se dovoljno načekali."
     Gledao ju je ukočeno, stiskao usne da ne pođu u široki osmeh zadovoljstva i divljenja. "Dobro rečeno, Damo Thalaso", reče on i klimnu glavom. "Mislim da ćeš ustanoviti da je naša vizija tiamatske budućnosti približnija tvojoj, ovog puta." Oklevao je, osećajući nemir iza sebe. "Primetili smo da ste znatno izmenili Tiamat, u godinama od našeg Odlaska", nastavi on obazrivo. "Neki od mojih ljudi bili su iznenađeni videći toliki vaš tehnološki napredak. Nismo imali takvo iskustvo sa ranijim Letnjim Kraljicama. Ja sam mojima rekao da su, možda, bogovi... uključujući i vašu Majku-koja-je-More... dali jedan novi dar i vašem i našem narodu." Te reči je izgovarao bez mnogo volje, znajući da sebi neće moći da dopusti luksuz da ignoriše ono što se očigledno nameće.
     Luna, sa izrazom vedrog spokojstva, klimnu glavom, ali on nije bio stvarno uveren da je njeno pouzdanje iole dublje od njegovog. "Da", reče ona. "Vama je dat pogon za trenutne preskoke kroz svemir, a nama je dato da koristimo sibilsku mrežu."
     Osetio je da su te reči prošle kroz slušaoce iza njega kao mač. Začu gunđanja puna neverice, i pitanja izgovorena na sandiju. I jedan dubok, svađalački glas koji optužuje 'drolju izdajnicu' Džerušu Pala-Tion da je prodala zabranjeno, tajno znanje o prosvećenosti ovim bednim tiamatskim primitivcima.
     Okrenuo se ali i popeo jednim korakom na platformu tako da se nadneo nad svoje kompanjone. Oštro im je naredio da ćute. "Slušaj ovamo", reče im, zatim, tiho, na sandiju. "Kako je narod ovog sveta saznao istinu o sibilskoj mreži, sad je nevažno - lišeno je značaja, deo je prošlosti. Razumeš? Prebacivanja ko je kriv nekorisna su. Tajna je pobegla. I to se ničim ne može promeniti." Držao ih je pogledom. "Iskreno govoreći, uveren sam da ta stvar sa sibilstvom više nije važna. Kao što reče Kraljica, sve se promenilo u našem odnosu sa ovim svetom. Više nam nije potrebno neznanje kao oružje pomoću koga ih kontrolišemo dok nismo tu - jer Hegemonija neće više nikad biti odsutna. Zadržavati tajnu sibilstva bilo bi nemoralno, i ne samo to, bilo bi i nemoguće, sada."
     Još po koji progunđani protest, mračni pogled, nagli i ljutiti pokret; ali, zakrpa je izdržala. On nije ustuknuo, nego se držao na svom mestu i lomio ih upornim pogledom, sve dok i poslednji bundžijski glas nije ućutao. Onda se okrenuo da opet pogleda čekajuće Tiamatovce. Pitao se da li su nešto razumeli, i koliko. Znao je da Luna i Džeruša do neke mere govore sandi. Po Luninom izrazu lica činilo se da je razumela bar deo onoga što se zbog njenih reči dogodilo.
     Onda je shvatio, i odmah prihvatio sa poštovanjem, nameru iza njene grube otvorenosti: zašto je rizikovala i saopštila da joj nisu nepoznati ni istina, a ni uloga Hegemonista u suzbijanju istine. Time je ujedno rekla da ona rukovodi budućnošću svog naroda, i da se ne plaši. Zatim je prozreo i drugu poruku, skrivenu ispod te: da ona ima poverenja u njega... da se ne plaši da stavi njega, Gundalinua, na probu, i osloni se na njega. Osmehnuo se, ali samo u sebi, i najednom primetio da još stoji na platformi - na njenom terenu, a ne sa svojim narodom. Siđe, ali ne prestajući da gleda u nju. "Onda i moj narod, i tvoj, moraju naučiti da prihvataju činjenicu da nam se dogodilo ono što je bilo neizbežno, Thalaso - i moraju se u tim uslovima snalaziti kako najbolje mogu."
     "Da", reče ona, i sede, pokretima punim kontrole i gracioznosti. "Izgleda da je tako." Sklopila je šake oko složenih navoja na rukonaslonima prestola.
     "Drugih pitanja, o svakom aspektu ponovnog otvaranja Tiamata, biće daleko preveliki bro da bismo mogli početi da se bavimo njima ovde", reče on, navaljujući da završi posao. "Možda možemo da spremimo jedan vremenski raspored za preliminarne susrete sa našim savetnicima. Ali, želeo bih prvo da predstavim moje osoblje, ako dozvoljavaš."
     Klimnula je glavom i naslonila se unazad, kao da se neki deo nje instinktivno odmiče od infekcije.
     "N. R. Vanu, komandant policije za tiamatski sektor..." Nastavio je da ih predstavlja, jednog po jednog; slušajući i gledajući reakcije njenih ljudi, dok su se njegovi administratori redom identifikovali kratkim naklonom i nespretnim izgovaranjem nekoliko reči na tiamatskom jeziku.
     Luna je odgovarala sa uzdržanom zabrinutošću, a njen pogled je često prelazio sa lica još jednog tuđe-izgledajućeg neznanca na njegovo lice. Kad je završio, digla se opet sa trona i predstavila njemu svoju malu grupu savetnika okupljenu na platformi. Geju Džerušu je predstavila kao 'upravnicu pandura' a onu slepicu, Sudbu Rejvenglas - prezime koje je značilo 'gavran-staklo' - kao upravnicu nečeg što je nazvala 'sibilskim koledžom'. Bilo je i nekoliko predstavnika građana: to su bili i zimci i letnjaci, a među njima se našla i Tor Zvezdošetna, ona koja je piljila u njega kao da ga poznaje. Bilo je i drugih sibila; jedan od njih bio je muškarac, pripadnik nekog zimačkog klana.
     "...i moja porodica", reče ona najzad. "Moju kćer ste već upoznali, čini mi se." Osmehnula se na kratko Arieli, koja se pomeri s noge na nogu, pored prestola, izgledajući nemirno i kao da joj je neudobno. Ariel pogleda Gundalinua u oči. "I moj zavetovani..." osetio je da ona maltene veštački kaže tu reč, a ne van-tiamatovsku 'muž' - "Ukres Svetlohodni Letnji."
     Gundalinu se susrete sa uperenim pogledom Svetlohodnoga, shvatajući tog trenutka da ga je do sada izbegavao. Sad je izraz lica Svetlohodnoga bio neutralan, pod kontrolom, a pogled bez stvarnog prepoznavanja koje bi odgovaralo sumnji.
     "Mislim da smo se već sreli", reče Gundalinu. Nije uspeo da zaustavi te reči.
     "Gde?" reče Svetlohodni iznenađeno.
     "U jednoj mračnoj uličici."
     "Ja te ne pamtim", reče Svetlohodni ravno.
     "Da li još sviraš flauticu?"
     Izraz lica Ukresa Svetlohodnog naglo se promeni, a njegove oči se ispuniše shvatanjem. Pogleda Džerušu, koja mu klimnu glavom. Načini grimasu. "Da", reče najposle.
     "I moj sin svira flautu", reče Luna, gestom pozivajući nekoga da iziđe iza kristalnog prestola.
     Pojavi se jedan mladić i, ne bez izvesnog oklevanja, priđe i stade uz Kraljicu. Po njegovom izgledu nije bilo lako zaključiti da li je mlađi ili stariji od Ariele. Gundalinu se borio da uguši svoju reakciju: pa, on vidi drugo skoro odraslo dete svoje drage koju je napustio pre toliko dugog vremena; još jedan podsetnik da je ona svih ovih godina bila tuđa žena, ne njegova.
     Ali kad je taj momak tamne kose stao uz svoju majku i digao glavu, Gundalinu oseti da zaprepašćenje prolazi kroz njega kao svetlost kroz prizmu.
     "Ovo je moj sin..." reče Luna. "Tamis." Odjednom njen glas kao da je bio čudno promenjen, kao da se izobličio zbog iste te emocije, i Gundalinu shvati da Luna vidi isto što i on. Dečakove oči bile su previše nalik njegovim očima. Gledale su Gundalinua iz jednog lica gde ne bi trebalo da budu, iz lica nekoga ko je sin drugog čoveka.
     "Drago mi je", progunđa Gundalinu. Video je da radoznalost i nesigurnost počinju da se upijaju u dečakov izraz, kao da je Tamis na domaku da shvati istu stvar. Gundalinu pogleda i Ukresa Svetlohodnog, i primeti da se po tom licu brzo širi iznenađenje... i brzo smračuje. Opet pogleda i Lunu, čije se lice izmenilo, proželo patnjom i divljenjem, dok je gledala njih dvojicu; pogleda sve troje... Tvoje oči... bila sam zaboravila...
     Lutao je pogledom preko lica njih troje, i tek sad shvatao kakvu je promenu nametnuo njihovim životima, i svom životu... promenu daleko neopoziviju nego što je ikada zamišljao.