43. TIJAMAT: Karbankl

     "U posetu je došla Geja Džeruša Pala-Tion, ser", informisao ga je bestelesni glas njegovog asistenta.
     "Šalji je unutra." B. Z. Gundalinu ustade od radnog stola-terminala; telo mu je govorilo da je na tom sedištu nepokretan već predugo. Protegao se, čuo pucketanje zglobova, otresao iz glave maglu informacija i umora.
     Njegov asistent, Statis, uvede Pala-Tionovu u kancelariju. Već je blizu šest meseci prošlo od njegovog dolaska na Tijamat, a ona, evo, tek sada prvi put ulazi u ovu prostoriju. Zastala je na vratima, osmotrila je celu prostoriju pogledom uvežbanog posmatrača, i tek onda mu se obratila. "Sudijo Gundalinu", reče uz klimanje glavom i pomalo zbunjen osmeh. Šaka joj se pomakla, jedva primetno ali ipak kao da je osetila nagon da salutira; pročitao je nevericu ali i ponos u njenom pogledu.
     "Komandante", reče on. Zatim je i formalno salutirao, priznajući joj njen stari položaj komandanta policije iako ona sada, kao "upravnica pandura" očigledno nije bila ni blizu svog nekadašnjeg statusa.
     Džeruša je uzvratila jednakim salutiranjem: dotakla je vrhom ispružene šake mesto iznad slepoočnice, svečano, savršeno; ali se njen osmeh ironično proširio. "Dugo je vremena prošlo otkad smo mi ovako stajali, Bi-Zi", reče ona. "A poslednji put je to bilo za zbogom."
     "Još imam komandantske oznake čina sa tvoje stare uniforme." Osmehnuo se i on, polazeći u sećanja. "Tada si rekla da će mi biti potrebne jednog dana. Nisam ti baš poverovao. Ali, bila si u pravu." Odmahnu glavom.
     "A sad si ih nadrastao." Pokretom glave naznačila je njegov trolist.
     Pogledao je dole, a onda joj pokretom pokazao sedište. "Uzmi nešto za jelo. Ja još nisam ručao." Pogleda sat i vide da je otprilike vreme za večeru. Na stočiću sa strane stajao je tanjir sa hranom još netaknutom. On sede za taj stočić, naspram Džeruše, u jednu od solidnih tijamatskih stolica sa drvenim ramom. Jedino takav nameštaj se i mogao nabavljati, dok priticanjem uvozne opreme ne bude zadovoljena ogromna, nagla glad nove vlade za tehnologijom; tek tada će u tovarnim prostorima brodova biti mesta i za druge, manje bitne vrste robe. "Ionako mi treba minut-dva da mi se razbistri glava. Pregledao sam podatke, i to na onaj težak način, skoro celo popodne. Bogovi, bio sam zaboravio sa kakvim mukama smo se mi susretali na ovom poslu, u starim danima..." U doba kad je on tu služio kao policajac, Tijamat je bio pod takvim sistemom embarga i restrikcija da je i policija morala da se snalazi sa svakojakim staromodnim i neodgovarajućim informacionim napravama.
     "Ma nisi ti tada znao ni polovinu nevolja", reče Džeruša uzimajući jedno hladno parče ribljeg mesa. "Bio si samo inspektorčić. Ja kad sam postala komandant policije, otkrila sam šta stvarno znači reč 'birokratija'. Pretpostavljam da to sada znaš i ti."
     "Poznato mi je već nekoliko godina, na žalost." Klimnuo je glavom, praveći grimasu sličnu njenoj. Odabrao je nešto što je ličilo na uštipak od mlevenog povrća, i počeo ga jesti. Uštipak je bio hladan i mastan, ali je Gundalinu bio tako umoran da za to nije mario.
     "Mnogo vode je proteklo otkad smo mi rekli naše zbogom. Šta si radio sve ove godine, Bi-Zi? Čula sam - hm, recimo, glasine." Značajno je pogledala zidove i vazduh, pa Gundalinua, i ovlaš, kao slučajno dodirnula uvo. On klimnu glavom. Njihov razgovor bio je sniman; snimano je i čuvano u arhivi sve što se ovde događa.
     "Razvijao sam zvezdopogonsku tehnologiju, na Četvrtoj, onda sam se vratio na Karemof i nastavio time da se bavim." Malo je slegnuo ramenima. "Dva izvrsna vežbališta birokratizma."
     Njen pogled se susrete s njegovim, čitajući šta leži iza tog izliva skromnosti. "Čini mi se da si rekao da se na Karemof nećeš više nikad vratiti, posle... ovdašnjih dogodovština."
     Oborio je pogled sećajući se kakve je ožiljke nosio tada - tragove pokušaja samoubistva; osakaćenu sliku sebe. "Tada sam rekao da postoje dva sveta koja ne očekujem da ikad više vidim - taj, i ovaj. Karemof i Tijamat. U to sam tada verovao, nesumnjivo. Ali događaji na Četvrtoj izmenili su moj stav prema oba."
     "Otkrio si istinu o Jezeru vatre. Odmahnula je glavom. "Taj deo mi je poznat. Postao si i sibil." Osmehnula se još jednom. "To je, valjda, jedino objašnjenje koje mi je stvarno potrebno."
     "A ti?" upita on. "Kad smo poslednji put razgovarali, ukrcavao sam se na poslednji brod koji je uzletao pri našem završnom Odlasku - a ti ne. Još nisam siguran šta ti je dalo hrabrost da ostaneš kad si bila uverena da će to biti zauvek. Ja tu vrstu hrabrosti nisam imao..."
     "Nisam ostala samo zbog hrabrosti, nego, u jednakoj meri, i iz očajanja. I ponosa", reče ona. "I zbog ljubavi..." Razumeo je da ona time ne misli na ljubav prema pravdi ili nekom plemenitom idealu, nego na ljubav prema ljudskom biću. Pocrveneo je, kao da je ona, odnekud, iznela na videlo njegovu najdublju misao. Oštro podseti sebe da ona priča njemu, a ne on njoj, šta se dešavalo u godinama posle Odlaska; pa oseti kako ga neverica opet ispunjava.
     "Stvarno...?" reče on blagim tonom. Oduvek je imao utisak da ova žena nosi samopouzdanje kao kakav oklop na telu, i tako je bilo i onda kad je bila njegov komandant i jedina žena u policiji. Sad mu je bilo praktično nemoguće da poveruje da je neko prodro kroz njene linije odbrane toliko duboko da je čak i njeno srce uspeo da osvoji... i da se to, štaviše, desilo pred njegovim očima a da on ništa nije opazio. "Ko?" upita on.
     "Ngenet Ran-Ahase Miroe."
     Počešao se po nosu, tragajući po svome pamćenju. "Bogovi", reče naglo. "On? On? Onaj krijumčar?"
     Njen osmeh se ispunio neočekivanom tugom, ali klimnula je glavom. "Taj."
     "Čudno društvo u istom krevetu", reče on.
     "Sličniji nego što misliš", reče ona, opet s neobičnom tugom u glasu. "Što može biti i dobro, i loše."
     "Znači, zbog toga si ostala."
     "Ne samo zato." Treptaj onog starog prkosa pokazao se u njenim očima. "Rekla sam ti još tad da nisam sklona odustajanju. Ono što mi je dalo hrabrost da... poslušam svoje srce, bila je istina koju sam znala. O tome šta Luna Svetlohodna jeste. I šta hoće da uradi: da postigne da Promena nešto stvarno znači. To isto je hteo i Miroe. Znala sam da je to posao kome oboje treba da posvetimo svoj život, dobrovoljno."
     Osmehnuo se, klimnuo glavom; ali njegov osmeh izblede i nestade istovremeno kad i živost iz njenog lica. "Jeste li još u braku?" upita oprezno.
     Odmahnula je glavom. "Miroe je poginuo, pre nešto više od godinu dana. Nesreća. Pad."
     Njegovo lice se zgrčilo. "Žao mi je", reče, razumevajući sada šta je Džerušu promenilo na tako bolan i dubok način. Ona odmeravajuća inteligencija još se videla u njenim očima, ali je nešto nedostajalo. Otkad ju je poslednji put video, Džeruša je proživela gotovo dvadeset godina, teških godina, u jednom teškom svetu; ali nije njeno telo ponajviše ostarilo. Gundalinuu se činilo da je Džeruša izgubila upravo ono što je uvek najviše cenio kod nje: naime, njeno tvrdoglavo prkošenje sudbini.
     "Žao je i meni", reče ona dižući pogled ka njemu. "Svaki dan."
     "Imaš li dece?" reče on, da ispuni nezgodnu tišinu.
     Odmahnula je glavom odrečno, a izraz njenog lica bio je pri tome suviše komplikovan da bi se mogao pročitati. Napokon se pretvorio u radoznalost, i ona mu uzvrati pogled ali ne postavi pitanje koje je čitao u njenim očima. Uzela je parče mesa koje je odstojalo u sirćetu, pokretom prostudirano nemarnim. "Ali što je bilo, bilo je, u svakom slučaju", reče ona tiho. "To je istorija. Došla je Promena, i sad bi trebalo da odbacimo svoj stari život i oprobamo neki novi."
     "Ja mislio da to važi samo posle propisnih obreda, kad Majka More da blagoslov", reče on s osmehom.
     Džeruša uzvi obrve. "'Ajde nemoj mi pričat' da veruješ u to..."
     "A ni ti meni da veruješ."
     Slegnula je ramenima. "Promenile su se stvari, hteli mi to ili ne - zar ne?" Pogledala ga je procenjivački. "Svi su se plašili, na nekom nivou, da će povratak Hegiške značiti da ćemo mi opet biti smrvljeni njenom čizmom."
     Mi. Usta mu se trgnuše: jasno je čuo da je svrstala sebe uz Tijamatovce. A zašto ne bi? Ovde je provela najveći deo svog života. Novosklon, njena rodna planeta, mora biti da je sada za nju samo uspomena. Posmatrao je svoju čizmu koju je prebacio preko kolena. "Hegiškina noga je i sad teška. Ja pokušavam da utičem da ta noga ne gazi prejako, na pogrešna mesta, prečesto. U stvari, zato sam te i pozvao. Želim da se konsultujem s nekim ko dobro poznaje Tijamat, ali ima i sluha za hegemonijsku tačku gledišta. Nekog u koga se svakako mogu pouzdati. Hteo bih da znam kakvo je raspoloženje u Karbanklu; kakvi su efekti našeg prisustva, dobri ili loši. I, šta bih ja mogao učiniti da budu bolji..."
     Već skoro pola standardne godine Hegemonisti su bili na Tijamatu, a zahtevi koji su podrazumevali Gundalinuovo vreme i njegovu pažnju bili su i sad beskrajna lavina. Ipak, njegovi ljudi su dobro odmakli u ponovnom uspostavljanju svojih baza za delovanje, zato što je veliki deo njihove nekadašnje tehnike ostao netaknut - a to se dogodilo zato što ova Letnja Kraljica, za razliku od svih ostalih, nije naredila da se sve pobaca u okean. Na mnogim sačuvanim aparatima Hegemonisti su morali da zamene samo mikroprocesore uništene namernim udarom elektromagnetskih talasa pri Odlasku.
     To je, opet, značilo da proporcionalno više opreme, koju donose, može biti usmereno na udobnost njihovog života, tako da su u tom pogledu prolazili čak i bolje nego što su bili navikli na Karemofu. Utoliko se podizao moral njegovim službenicima i savetnicima. Gundalinu je bio siguran da ta okolnost pomaže njegovim argumentima kojima se zalagao da Hegemonija dozvoli nastavak tehnološkog progresa postignutog u njihovom odsustvu; ubeđivao je svoje kolege da će na taj način ne samo biti stvorena dobra volja kod stanovništva, nego da će se postići i određeni ekonomski rezultati, zato što će svi hegemonijski planovi da se ostvaruju brže.
     "Ja se ovde bavim vrlo osetljivim hodanjem po žici. Biće od vitalnog značaja da zadržimo, u najvećoj mogućoj meri, dobru volju i saradnju obeju strana." Ako to uopšte bude moguće.
     "Zasad ide dobro", reče Geja Džeruša. "Luna... Kraljica, i većina Tijamatovaca zadovoljni su, zato što vi niste poništili dosadašnje rezultate njihovog truda. Ali stvari su bile jednostavne i zato što je broj stranaca do danas mali. Postaće komplikovanije čim otvorite Tijamat. Kada nameravate da dozvolite da civili, po svojoj volji, opet putuju na Tijamat? Kad će se podići ustave i pustiti poplava trgovine i veza?"
     Obrisao je ruke o sunđer kraj tanjira. "Pošto smo isprednjačili u odnosu na planirane rokove, nameravam da pustim jedan manji broj već sledećeg meseca. Taj tok ćemo proširivati, ali postepeno, radi stabilnosti. Želim da elemente iz podzemlja držim van Tijamata, dokle god bude moguće. Ne bih voleo da Karbankl opet bude ono što je bio - zgodno svratište za sav šljam ove galaksije."
     "A, to je uglavnom bilo po Ariškinoj volji", reče Džeruša. Naže se napred. "Ona je puštala gangstere da se šire pod okriljem njene 'nezavisne' vladavine, da mi policajci ne bismo mogli da ih dohvatimo. Zato što je uživala da gleda kako se plavci grče. Taj problem nećeš imati s ovom novom kraljicom."
     Klimnuo je glavom, zatim u nekoliko gutljaja popio čašu soka. Iznenadio ga je prodorni, dobro znani ukus jedne vrste voća koju nije okusio već više od deset godina. "Znam da je tako, bogovima hvala. Ali postoje i druge putanje za sticanje uticaja i vlasti, pa i kad te država ne dočekuje raširenih ruku... a ti to znaš jednako dobro kao ja, i bolje nego Kraljica." A postoje putevi i načini o kojima čak ni Geja Džeruša nikada nije ni sanjala. On opet diže pogled. "Želim da na minimum svedem onaj kulturni šok koji ćemo imati kada pristup robi široke potrošnje bude lak, i kad počne prava grabljivost..."
     "Je l' ti to o Tijamatu govoriš, ili o nekom drugom?"
     "O svakome - pa i o Tijamatovcima. To je drugi razlog zbog koga sam hteo da se vidimo danas. Da te pitam da li bi pristala da budeš moj glavni inspektor."
     Džeruša se ispravi u stolici zureći u njega s nevericom. "Pitaš ozbiljno?" Nasmeja se. "Dabome da pitaš ozbiljno. Ne bi ti mene pitao tako nešto samo iz zabave. Ali, zašto?"
     "Zbog svih ovih stvari o kojima smo razgovarali", reče on. "Imamo dugu zajedničku prošlost, ti i ja. Znam kako stojimo, jedno s drugim." Osmehnuo se na tren. "Ti se nikad ne bi plašila da mi stvar sručiš u lice... Previše imam ljudi koje slabo poznajem i onih koji ne bi bili tu da sam mogao ja da biram ekipu. A potrebno mi je da budu oko mene ljudi - da kažem, da mi čuvaju leđa - ljudi u koje mogu imati poverenja, i na njih se osloniti, da bi sve ovo uspelo." Da bih ja opstao. "Treba mi ona vrsta pomoći koju samo od tebe mogu dobiti. Ova policijska jedinica nema iskustva u radu sa tijamatskim društvom. Imam poverenja u Vanua, mog komandanta policije, život bih dao u njegove ruke; radio je godinama sa mnom. Ali on još ne poznaje Tijamat... I, iskreno rečeno, podseća me na mene." Osmehnuo se tužno; sećao se svog službovanja u policiji na Tijamatu... koliko vremena mu je trebalo da nauči lekcije ove planete.
     Džeruša klimnu glavom, i on vide da je razumela. "Srela sam se ja s njim nekoliko puta", reče. "Videla sam tu sličnost."
     "Onda ti je jasno zašto bi bila od neprocenjive koristi, ne samo policiji nego i njemu."
     Naslonila se na stolicu. Ćutala je nekoliko dugih trenutaka. "Jesi li razgovarao o ovome s njim?"
     Gundalinu klimnu glavom.
     "Šta on kaže?"
     "On je protiv", reče Gundalinu, ne krijući istinu.
     "A kako misliš da će policajci tolerisati da im bude nametnuta žena - i to odmetnica: izdajnica ništa manje nego glavni inspektor?"
     "Jesi li odmetnica ili si policijski komandant u penziji, sa mnogo godina neprocenjivo vrednog iskustva u službi van svoje planete?... Jesam li ja neuspeli samoubica ili heroj Hegemonije? Sve zavisi kako zavrtiš stvari, Džeruša." Polako se osmehnuo, slegnuo ramenima. Gledala ga je s blagom nevericom. "A to što si žensko: Karemovci će ti manje zujati zbog toga nego tvoji 'Tiće'. U ovoj policijskoj jedinici ima nekoliko žena, a ja se nadam da ću vremenom regrutovati još nekoliko."
     Pogledala je dole, grickajući usnu, razmišljajući.
     "Nikad nisi bila od onih koji uzmiču pred izazovom." Pritiskao ju je, gonjen hitnom potrebom da dobije njenu podršku.
     "To je tačno", reče ona. U njenom izrazu lica pojavilo se nešto od onog čelika koji je zapamtio. Video je da su ove misli oživele njene oči. Ali ona opet obori pogled i odmahnu glavom. "Ne mogu. Hvala ti za ponudu, Bi-Zi. Ali, ja to ne mogu da radim."
     "Što?" pitao je, gotovo se izbezumivši; malo je nedostajalo pa da tu reč vikne. "Zašto ne?"
     "Zato što sam potrebna Kraljici. Njoj sam potrebna... iz istih razloga iz kojih bi ti hteo da radim za tebe. Ne mogu biti lojalna oboma. Ne možeš se pouzdati u osobu sa podeljenom lojalnošću."
     Nagnuo se napred, a šake je spleo između kolena i stegao. "Radi za mene, Džeruša..." izgovarao je svaku reč tonom svečane zakletve, "...nećeš morati da deliš svoju vernost."
     Zurila je nekoliko sekundi u njega; on za to vreme uvide, sa zadovoljstvom, da taj angažman nije samo njemu potreban, nego i njoj. "Bokce ti..." progunđa ona. "Daj da ja prespavam s time, Bi-Zi. Ne mogu da prihvatim tako nešto ako nemam dovoljno vremena da razmislim."
     "Uzmi vremena koliko god ti drago." Klimnuo je glavom. Napetost u njegovim plećima je popuštala. "Samo mi reci da tu ideju nećeš odbaciti unapred."
     "Neću", reče ona, ustajući. "To neću."
     "Da li ćeš razgovarati sa ... Kraljicom?" Jedva se suzdržao da ne upotrebi ime Luna. Ustade i on.
     "Pa, verovatno." Pogledala ga je radoznalo.
     "Reci joj, u moje ime, da sam izdejstvovao da moj narod prihvati privremeni moratorijum na lov na mere, dok ne obavimo dalje studije. Ne znam koliko dugo će to moći da se održi. Centralni koordinacioni komitet, na Karemofu, užasno me napada zbog toga; reci joj da sam učinio najbolje što sam za sada mogao."
     "Biće joj drago da to čuje. I meni je. Hvala ti. Znam pod kakvim si pritiscima; bogove mu, sigurno je još gore sad kad oni iz centra mogu da se mešaju tako reći odmah, bez vremenskih zadrški. Znam koliko im je stalo do 'vode života'; znam koliko je teško sprečiti ih da uzmu ono što žele. Znam ... jer sam, jednom, i sama pokušala."
     Načinio je grimasu. "Kamo sreće da to i Kraljica shvati. Ona je navaljivala da se sprovedu brze promene ali u isto vreme i da se uvede zabrana lova na mere, pri svakom našem susretu u Palati... navaljivala je previše. Pokušavao sam da je navedem da uvidi da se te stvari moraju raditi korak po korak; Tijamat mora dostići određeni nivo tehnološke osposobljenosti pa tek onda može dobiti punu ravnopravnost s ostalim svetovima Hegemonije. Promena tek onako, samo radi promene, svima bi donela više štete nego koristi. Osim toga, Hegiška ne voli trgovinu u fazonu 'nešto za ništa', koju, uostalom, ne voli ni Tijamat."
     "Razume ona to", reče Džeruša. "Ali takođe razume da je Hegiška došla ovamo s uverenjem da je njen narod varvarski - a to nije istina. Voljna je da pravi kompromise, i da se, u pogledu svojih zahteva, sreće sa Hegemonijom na pola puta, pod uslovom da i Hegiška ima volje da se s njom tako susreće. Jedino želi da bude sigurna da Hegiška razume da njena tačka gledišta nije ista kao njihova. Kad je reč o Tijamatu, Hedža je uvek imala stav 'što je moje, to je moje, a o onome što je tvoje može se pregovarati'..."
     "Ja ulažem najprokletiji mogući napor", reče on, malo nestrpljivo. "Kraljica mora da pazi šta radi. Kamo sreće kad bi ... kad bismo samo mogli..." On skrenu pogled. "Do vragova", šapnu. Prokletstvo. Prokletstvo.
     "Znam, Bi-Zi", reče Geja Džeruša, s naglim razumevanjem u očima. "To isto bi i ona želela." Osmehnu se. "Kao i svi mi, valjda."
     Oborio je pogled pa, posle nekog vremena, ipak pogledao nju. "Ima na Karemofu jedna stara poslovica: 'Tuga je golema kad u životu ne dobiješ ono što ti srce želi, i druga isto tolika, kad dobiješ'."
     Nasmejala se tiho. "Na Novosklonu, ili Njuhejvenu kako ga još zovu, kad hoćeš da baciš prokletstvo na nekoga, možeš reći: 'Dabogda dobio sve što si hteo; dabogda te zapazili ljudi na visokim položajima; i dabogda živeo u interesantnim vremenima'."
     Osmehnuo se, i osetio olakšanje zato što, bar, nije izgubio smisao za apsurd. "Ako je tako, ja sam beznadežan slučaj, to je jasna stvar." Pruži joj ruku. Geja se rukovala s njim, ali na ovdašnji način, tijamatovski, stezanjem i drmanjem zgloba a ne šake. "Javi mi kad odlučiš. Pozdravi Kraljicu u moje ime. I..." Zastade, gledajući, u svom duhu, lica Lunine dece. "I njenu porodicu."
     Klimnula je glavom. "Hoću", reče, smrtno ozbiljnim tonom. "Hoću, Bi-Zi."
     Gledao ju je dok je izlazila iz kancelarije. Čim su se vrata zatvorila, njegov interkom počeo je da zuji, ali ga je Gundalinu ignorisao, i slušao nešto sasvim drugo.