45. TIJAMAT: Karbankl

     "Poranio si, sudijo Gundalinu", reče slepa žena.
     Gundalinu je stao, sasvim zbunjen. Bio je tek zakoračio kroz vrata sa mnoštvom ukrasa u vidu školjki, koja su vodila u dvoranu za sastanke, u kraljevskoj Palati. Za velikim okruglim stolom u sredini sale sedela je samo ta jedna osoba. Sudba Rejvenglas Zimska, predsednica Sibilskog koledža. Njen pogled "sa spuštenim roletnama" bio je uperen u njega, u njegovu pojavu, ali ne baš u njegove oči. Nije bilo nikog da je obavesti ko je ušao u salu. "Kako znaš da sam ja?" reče on, radoznao. Pođe ka njoj.
     "Imaš veoma prepoznatljiv način hoda", reče ona smeškajući se. Ostade na tome.
     "A-ha." Ironično se osmehnuo, nadajući se da će ona čuti taj osmeh u njegovom glasu. Stao je pred nju, i umesto da sedne, prekrstio je ruke i naslonio se njima na visok, tvrd naslon jedne stolice. "Pa i ti si nešto poranila, Sudbo Rejvenglas." Nije znao gde da se zaustavi kad je gledao u njeno lice; nije bio sviknut razgovoru sa slepima. Od toga ga je hvatala trema.
     Klimnula je glavom. "Jesam. Tor me je istovarila ovde i produžila na sastanak neke poslovne asocijacije." Nagnula je glavu na jednu stranu. "Ali ti nisi stigao rano, i sam, zato da bi se sreo sa mnom", nastavila je, sa čudnom blagošću.
     "Nisam", progunđa on, bacajući poglede po praznoj dvorani i njenih nekoliko vrata. "Nego, 'ajde ti meni da kažeš", nastavi on, menjajući temu, "kako se desilo da ti budeš sibilka, usred sredine Karbankla, u ono vreme? I kako si to sačuvala u tajnosti?"
     "Zarazio me jedan, u Noći-pod-maskama, na Festivalu, pre mnogo godina." Prstima je nemirno šetala po gornjoj površini stola, pred sobom.
     Bogovi. Razmotrio je šta to znači. "Slučajno?"
     "Ne." Njene oči bez vida se podigoše, ovog puta pravo u njegove, sa tačnošću koja je kod njega izazvala nervozu. "Nije bilo slučajno. Zašto pitaš, predsedniče Vrhovnog suda?"
     Seo je polako, pored nje. "Nešto veoma slično tome desilo se ... meni", reče on, ne odgovarajući stvarno na njeno pitanje.
     "Znači, sibil si i ti...?"
     "Pa da", reče on, iznenađen, shvatajući da ona nije mogla videti njegov okačeni trokraki privezak i tetovažu ispod grla; zatim ponovo iznenađen saznanjem da se niko nije dosetio da Sudbi kaže tako nešto.
     "Je l' te isprepadalo, kad se desilo?" upita ona.
     "Pa, da", reče on opet. "Tad sam mislio da sam pošizio."
     Ispustila je mali zvuk saosećanja i pognula glavu.
     "I, šta, neki stranac te inficirao?" reče on.
     Klimnula je glavom. "Mislim da je bio stranac. Ali tvrdio je da je letnjak... To što mi se desilo zadržala sam u tajnosti, godinama, jer sam se plašila šta će da mi urade ako me uhvate, ako me izbace iz grada."
     Gundalinu stisnu usne pitajući se kakav bi motiv mogao imati neki muškarac, sibil, da namerno zarazi jednu ženu sibilskim virusom a onda da je napusti, u gradu gde svi mrze sibile i boje ih se. "Znači, transfer nisi koristila nijednom, sve dok ti L... nova Kraljica nije rekla istinu?"
     "Koristila sam."
     On, iznenađen, diže pogled. "Kako...?"
     "Bilo je ljudi koji su, ponekad, dolazili kod mene da mi postave pitanje. Ne znam kako su uspevali da me nađu. Uvek stranci, a nijedan me nije provalio kod vlasti. Prepoznavala sam ih uvek po tome što su govorili da su 'stranci daleko od svog doma' i rukovali se sa mnom na taj njihov način."
     "Način?" Gundalinu se ukrutio. "Misliš... ovako?" Pružio je ruku, dohvatio Sudbinu šaku i prstma načinio tajni znak Kartografa na njenom dlanu.
     Njena šaka se istrgla iz njegovog zahvata. "Jest! Otkud znaš?"
     "Postoji jedan tajni red, organizacija, koji radi na tome da poboljša stvari u Hegemoniji, ali i u drugim delovima Imperije... Stare."
     "A ti si učlanjen u to?"
     "Jesam."
     "A oni rade za šire dobro...?"
     "Da", reče on, sada sa manje pouzdanja.
     "Na taj način što prenose sibilsku zarazu osobama koje to ne slute, i ne žele?"
     "Ne." Načinio je grimasu. "Mora biti da je postojao neki stravično važan razlog, ako je neki sibil to napravio... Žao mi je", reče on, neprimereno.
     "Jesu i tebi to napravili?" pitala je, posle dugog ćutanja.
     "Nisu." Udahnuo je duboko, izdahnuo šumno. "Za ono što se meni desilo, nije bilo nikakvog razloga." Ipak, da mu se nije desilo, nikad ne bi saznao tajnu Vatrenog jezera, nikad doneo zvezdani pogon odatle... Žena koja se zvala Pesma bila je luda, od sibilskog virusa poludela. Ali njena majka, Han, koja ga je molila da nađe Pesmu, bila je članica Kartografa. Da li je, možda, bila na mnogo višem nivou u toj organizaciji nego što je on tad slutio? Da ipak ne postoji jedan skriveni obrazac u prividnoj nasumičnosti njegovog života, usmeren na to da on konačno dospe nazad na Tijamat? Mogao bi poludeti od silnih sumnji, ako dozvoli sebi da razmišlja o svim tim mogućnostima... "Dogodilo se to slučajno."
     Njeno čelo se malo naboralo, kao njegov glas nije bio dovoljno ubedljiv. Ali, samo reče: "Drago mi je što si mi ovo rekao. Uvek sam želela da verujem da postoji neki smisao u ovome što mi se dogodilo. Znala sam samo ono što letnjaci pričaju o svojim sibilama, i ono što zimci govore o sibilstvu; ništa drugo, dugi niz godina. Ipak, netijamatovci su dolazili kod mene. Ponekad se dešavalo da budem pozvana u transfer, s one, druge strane; bila sam, godinama, jedina sibila koja je mogla putem transfera odgovarati na pitanja o Karbanklu. Uvek sam želela da verujem da je ono što sam postala uticalo na događaje, na neki način; da je važno..."
     "Bilo je važno", reče Gundalinu. "Važnije nego što ćeš ikada pojmiti." Spusti pogled, zatim ga opet podiže ka tim očima koje su, na njenom izboranom, strpljivom licu, bile kao zamračeni prozori. "Dakle, nikada nisi videla te ljude koji su dolazili i postavljali ti pitanja?" Zapitao se da li je to i bila namera Kartografa.
     "A, ne, videla sam ja njih - na izvestan način. Tad nisam bila sasvim slepa, imala sam jednu optičku senzornu traku, uvoznu, koju sam nosila oko glave. Davala mi je dovoljno vida da se bavim svojim zanatom. Pravila sam maske; napravila sam i masku Letnje Kraljice, za poslednji Festival promene."
     "To pamtim", reče on. Ali pamtio je kao san. Luna je bila došla kod njega, u bolnicu, gde je ležao u krevetu, u delirijumu. U naručju je nosila masku Leta, da bi mu stavila do znanja da je pobedila... On trepnu i opet izoštri pogled na sadašnjicu. "Ostala si bez tog pomagala kad smo mi, na odlasku, pokvarili svu ostavljenu elektronsku opremu."
     Klimnula je glavom.
     "Potrudiću se da ti budu dostavljeni novi senzori, što pre bude moguće."
     "Hvala", reče ona tiho, iznenađena.
     Klimnuo je glavom, pa tek onda shvatio da je ona taj pokret ne vidi. Dotače njenu šaku, načini određeni znak prstima.
     Osmehnula se; u trenutku kad je hteo da povuče šaku, ona je uhvati. "Je l' mogu da te pipnem po licu?" upita.
     Razumevanje je odmah preovladalo na njegovom licu, potisnuvši iznenađenje. Onda je podizao šaku i vodio njene prste sve dok nisu našli njegov obraz.

     Luna je, kroz skriveni prozor, gledala te dve prilike koje su sedela jedna uz drugu u sali za sastanke. Videla je kako Sudbini prsti opipavanjem stvaraju mapu lica čoveka koji je pod tim dodirima sedeo savršeno nepomično; Sudba je, rukama umetnice, nalazila njegov portret i davala ga svom umu da ga zapamti.
     Luna stisnu šake, koje su upravo zaustile da joj izgovore priču o dodiru njegove kože, o blagom ali željnom dodiru njegovih usana na njenom dlanu, zatim na njenim usnama, pa... Osetivši da je sva pocrvenela poče se okretati od tajnog prozora, ljuta na telo što je izdaje ovim bockanjem, ovom erotičnom vrelinom svuda, uzbuđenjem koje svira kao srebrna muzika kroz njene živce - ljuta zbog same činjenice da je uopšte došla u ovu tajnu sobicu, da stoji iza jednosmernog prozora, čeka, vreba kad će ugledati to lice...
     Ovo je bila jedna od Arijenrodinih tajni. Gledano iz sale, činilo se da je na ovom zidu samo neki uvozni mural. Kraljica Arijenrod je imala, svuda u palati, svoja uporišta za špijuniranje, tako da je mogla da gleda koga god, i kad god je htela. To je bio jedan od njenih trikova: sakrivati se na ovaj način, živeti u laži, biti izdajnica i sebe i posmatrane osobe.
     Ali... Opet se okrete prozoru. Bilo je neodoljivo. Oseća potrebu da ga gleda, i da to traje... Ne bi mogla dokraja da održi svoju javnu masku smirene ravnodušnosti ako ne bi prvo provela neko vreme zureći u njega iz potaje. A on je na ovaj sastanak jutros došao baš rano, bez ikoga od svojih ljudi; došao je čak pre nego što je trebalo da dođe iko iz njene ekipe. Poranio... a ona je bila sigurna da zna zbog čega. Tražio je nekoga, ali ne Sudbu Rejvenglas...
     Još troje ljudi uđe u sobu, sve troje članovi njenog Saveta. Sudba i Gundalinu okrenuše se na tu stranu. Više nije mogla da gleda njegovo lice. Pritisnula je šaku na prozor pitajući se još koliko će vremena morati da protekne dok u njoj zgasne ova ubadajuća neophodnost, ova očajnička potreba da ga bar vidi. Nikada nije pomišljala da će se osećati ovako; ne posle tolikih godina. Ali, kad ga je, pre nekoliko meseci, videla ponovo - i shvatila da je svaki dan, tokom svih dugih godina njihove rastavljenosti, videla njegovo lice - u licu njenog sina... njegovog sina...
     Ugrizla se za usne. Da li je iz tog razloga on bio u njenim mislima tako često, tako dugo? Ili zaista samo zbog uspomene na onu jednu noć koju su proveli zajedno? Možda je bila opsednuta tim svojim osećanjima prema njemu samo zato što ih nije mogla jasno razdvojiti, sad kad se vratio. Ali: u ime njenog braka, u ime njene budućnosti, i njenog sveta, ona ne sme popustiti ... i u ime same sebe, takođe. Nikada ne sme ostati s njim nasamo, sve dok ne dođe dan kad će njene emocije biti sasvim pod kontrolom...
     Okrenula se od prozora; čarolija je bila razbijena jer sad su na sastanak, u dvoranu iza prozora, ulazili još neki ljudi, i to stranci. Ona se okrete da iziđe tajnim prolazom, i stade kao ukopana, jer na putu joj se isprečio njen muž. "Ukrese..."
     Njegov pogled prolete pored nje, ka onome što se videlo kroz prozor; tamo se zadrža, tokom jednog trenutka bez kraja, pa se vrati na njeno lice. Osetila je da pod tim njegovim pogledom crveni; nije nikako mogla progovoriti, odgovoriti na optužbu u njegovim očima, jer nije mogao skrpiti nikakav, baš nikakav izgovor da objasni šta je ovde radila. Istina je bila toliko jasna.
     "Zašto se mlatiti s ovim?" reče on zgađeno. "Uzmi ga, nek ti bude ljubavnik, ako posle dvadeset godina još uvek nalaziš da je toliko neodoljiv."
     "Neću ja njega..."
     "Nego šta hoćeš? Nema se utisak da hoćeš mene." Šakom se udario u prsa, jako. "Ja dvadeset godina pokušavam da ponovo osvojim tebe, tvoju ljubav, tvoje poštovanje; trčkam za tobom, moljakam te za svaki dodir, za svaki mali dokaz da još osećaš nešto. A ti se sve to vreme samo sve više udaljavaš od mene... Sve to vreme bila si zatreskana u jednu uspomenu. Uvek sam podozrevao da je to. Ali mogao sam da živim s tim dokle god je on ostajao samo uspomena..." Trgao je glavom ka prozoru. "S ovim ne mogu. Da gledam ovoga. I kako ti bleneš u njega. Vidim istinu: čak ni Arijel ni Tamis nisu moji. Njegovi su!"
     Okrenuo joj je leđa, a ona oseti da joj se lice grči od bola. "Nije istina. Oduvek su bili tvoja deca! A ja tvoja žena. Volim tebe..."
     Okrenuo se opet ka njoj, ali sad su mu oči gorele. "Misliš da sam slep? Glup? Nisu to moja deca! A ti nisi moja žena - ne u ma kom smislu te reči koji išta znači." Njegov gnev se preobrati u pepeo. "Ne mogu to da podnesem. Radi šta bilo... samo me više ne laži u vezi s ovim stvarima." Okrete se i ode ne osvrnuvši se.
     Stajala je sama, nemoćna da se pokrene, kao okamenjena, sve dok ne utihnuše zvuci njegovih koraka.
     Najzad se pokrenula, dugo, drhtavo udahnula. Prenela je pogled s praznog hodničića na tajni prozor; videla je tamo lica koja gledaju otprilike prema njoj, kao da mogu da je vide. Uvide da su zvuci svađe prošli kroz tu prepreku, probili se u dvoranu. Međutim lica su se već okretala u drugim pravcima, a izrazi na njima bili su neodređeni. Ona se zapita koliko su zapravo čuli.
     Stegla je pesnice do grča jako; opustila ih, a prsti su bili beli i hladni. Pošla je iz skrovišta. Uskoro uđe u dvoranu, gde ju je sada čekalo dvanaestak ljudi. Trebalo je da počne sastanak koji će oblikovati budućnost njenog sveta. Vide Gundalinuov pogled na sebi; odupre se želji da mu pogleda u oči. Pomisli: kako da prođe kroz sledeći sat, sledeći dan; gde da nađe snagu potrebnu da bude kraljica a ne žena. U mislim dočara sebi onu masku Letnje Kraljice koju je Sudba Rejvenglas spustila preko njene glave jednog sudbonosnog dana, pre pola života. Poče graditi tu sliku, tu vedru smirenost, poče to nanositi preko svojih crta lica, ne zaustavljajući se, hodajući ka zastupnicima starog i novog koji su je iščekivali.