46. TIJAMAT: Karbankl

     "Joooj, Torice, ovo je nemerljivo! Pa ja ne mogu da veeeerujem..." Arijel Svetlohodna je ovila svoje gipko, vitko obličje oko prozirne gornje površine stola, zagledala se u dubine ispod. Zveketala je pri pokretima jer je na sebi imala triko čvrsto pripijen uz telo, prekriven malenim srebrnim pločama. "Je l' tvoj klub tačno ovako izgledao pre Promene...?" Glasovi njenih prijatelja, oko nje, bili su pesma oduševljenja. Bila je noć otvaranja kluba/salona zabave "Kod Zvezdošetne", prvog noćnog lokala netijamatovskog stila sa igrama na sreću i drugim igrama, koji se otvarao, ili ponovno otvarao, u Lavirintu.
     Tor je već neko vreme kupovala, gde god ih je mogla naći, ostatke tehnologije za takve klubove. Kupovala je i aparate koji su predugo bili upotrebljavani ili zloupotrebljavani, ili sahranjeni u nekom magacinu negde u gradu; dala je da se svi poprave, njihova izgorela unutrašnjost zameni novim, sada raspoloživim mikroprocesorskim delovima. Sa Kraljičinim blagoslovom, registrovala je firmu prva, pre svih onih inostranih preduzetnika koji su svakodnevno opsedali kapije Palate i kapije u Plavoj uličici, zasipali zahtevima da počnu popunjavati poluprazne građevine Lavirinta svojim trgovinskim radnjama i salonima zabave. Novi vrhovni sudija je čvrstom rukom obuzdavao taj priliv stranaca i njihovih tehno-igrarija, promene koje su Tijamaćani čekali sa, reklo bi se, jednakom merom priželjkivanja i zaziranja. Zasad su dozvole davane mnogo više trgovcima i zanatlijama nego onima manje korisnih profesija.
     Arijel je osećala samo oduševljenje i strahopoštovanje, i nije joj bilo jasno kako iko, pa i njena majka, može imati ma kakva druga osećanja prema zasenjujućim mogućnostima njihovog grada koji se sav menjao. Ona je ceo život provela gladujući baš za tim čudesima, ali tek kad su se stvarno počela pojavljivati, shvatila je za čim je zapravo gladovala.
     "Baš mi drago što ti se dopada, slađana", reče Tor pružajući se preko stola i tapšući Arijelu po obrazu, sa naklonošću, šakom u rukavici na kojoj je bilo mnogo dragulja. "Uživaj, večeras je sve na račun firme, za tebe i tvoje društvo. Ali ovo 'e samo bleda imitacija onog kako je moj stari lokal izgledao. Al sad je moj... Čekaj samo dok tehnologija stvarno poteče - ima oči da ti ispadnu kad vidiš kako će da izgleda. Lavirintuška! Bokce ti, ni sanjala nisam da ću doživeti da vidim kako oživljava još jednom!" Zatresla je glavom. Njena kosa, sa mnogo sedih vlasi, zaiskrila je ispod srebrne mrežice.
     Arijel ju je pogledala, obuzeta divljenjem druge vrste: nikada ranije, činilo joj se, nije stvarno videla Tor Zvezdošetnu, iako je poznaje već celu večnost... Tek sad je videla kakva je Tor u svom elementu, ovde gde joj je uvek i bilo mesto. Arijel se nadala da će i sama imati takvu svetlost u očima kad, posle nekog nepojmljivo dugog perioda vremena, bude jednako stara kao Tor sada.
     "Tako ti bogova, Arijel..." reče Tor, ispravljajući se brzo, dodajući piće i pribor za igru u ruke svojim prijateljima, koji su bili svud oko nje, i zureći pomalo ka Luninoj ćerki. "Šta se to dogodi sa tvojom kosom?"
     "Ja se ošišala po inostranski." Arijel mahnu glavom levo i desno, oseti ludu lakoću te kretnje, kao da joj je neki teret spao sa duše, u isto vreme kad i težina kose duge do pojasa, koju je ostavila na podu jedne tuđinske frizerske radnje, danas popodne. Ostala je kosa duga samo nekoliko santimetara, nakostrešena na sve strane kao mačje krzno. Elko Tel ju je bio izazivao da se tako ošiša ako sme; a kad je ona skupila hrabrost i učinila to, niko od ostalih u toj klapi nije se usudio da ne postupi poput nje. I tako su sad skoro sve glave, zanjihane iza nje, imale sveže ošišanu kosu, u najrazličitijim bizarnim stilovima. "Ne dopada ti se...?"
     Tor uzvi obrve, onda klimnu glavom, smeškajući se. "Mis'im da 'e savršena. Tvojoj kevi će biti odvratna."
     "Nadam se, nadam se", reče Arijel, široko iscerena. U taj osmeh uvuče se maleni grč. "Bar više ne izgledam k'o ona." Odgurnu se od stola, preko koga je dotad bila presamićena, ali ponese čašu sa sobom. Otpila je gutljaj, i konstatovala, sa zadovoljstvom i izvesnim iznenađenjem, da joj je Tor zaista dala piće u kome ima alkohola, istina malo. "E, hvala, Torić."
     Tor diže ruku, gestom kao da nije vredno pomena. Odmače se od stola, a on najednom ožive hologramskom vizijom jednog tuđinskog grada.
     Arijelin uzvik zapanjenosti izgubio se u zadivljenom žamoru onih oko nje. Stajala je između Elkoa Tela i Tilbi Etvoter, i gledala željne tuđine koji su se materijalizovali iz gomile, laktajući se da bi prošli pored njenih prijatelja, i prišli stolu da oprobaju ruku na toj novoj igri koja je za njih verovatno odavno stara igra.
     Gledala je pokušavajući da oseti kako se to radi, mrmljajući svoje primedbe, uzvikujući i pokazujući prstom, kao i drugi; a svi zajedno su, od prvog trenutka, nastojali da ne izgledaju kao da ovu igru, ili ma šta njoj nalik, vide prvi put u životu. Muzika je ispunjavala vazduh oko nje bučnim, nametljivim ritmovima, uvezenim pulsiranjem nekog drugog sveta. Pođoše, posle nekog vremena, dalje, plutajući od jednog stola do drugog, pijući ali ne mnogo. Zurili su, nenametljivo, u zaprepašćujuće varijante ljudske rase koje su ispunjavale prostor oko njih: ljudska bića svih mogućih oblika i veličina, sa kosom svih mogućih stilova i formi, oči i koža u bojama koje bi pre godinu dana, da ih je neko samo u priči pomenuo, navele Arijel da se smeje. Silno je volela ovaj vidik, ali i osećaj raznovrsnosti njime simbolisan: živi dokaz o beskonačnim životnim mogućnostima.
     "Bogiće ti tvoje." Tilbina sestra Sulark izgovorila je tu uvoznu psovku malo "drveno", iza Arijel. "Kako je moguće da iko ikad dobije dovoljno poena čak i za primirje? Ove igre su nemoguće... Pa, ni stranci ne uspevaju da dobiju." Pokaza ka jednom igraču koji je, crven u licu, krutim koracima napuštao ispreturane ruševine jednog sveta koje su ostale da trepere na njegovom stolu za igru.
     "Onaj može", reče Arijel tiho, i ćušnu Tilbu ramenom. Već neko vreme je gledala čoveka koji je, dva stola dalje, radio stvari koje su njoj bile potpuno nerazumljive, ali radio izvrsno, sudeći bar po uzvicima oduševljenja i smehu oko njega. Gomila je pratila svaki njegov pokret; Arijel, isto tako, od trenutka kad je prvi put pogledala na njegovu stranu. "Vidi dasu, Tilbika. O, sise ti Thalasine, al' bi volela da vidim i ostali deo njega, a?" Bio je dovoljno svetle kože da prođe kao Tijamatovac; ipak, bila je sigurna da je stranac, po bizarnim krivinama slika, gusto utetoviranih, koje su se pružale uz njegove gole ruke, sve do ramena. Jedva je uspevala da odvoji pogled od plamteće lepote njegovog lica, i od usmerenog, savršeno kontrolisanog plesa njegovih šaka u pljusku fantomskog zlata koje se sručivalo na njega, čak i kad je namerno pokušavala da vidi i ostale delove njegovog tela, koliko je to bilo uopšte moguće kroz pokretnu gomilu.
     "Mmmm", reče Tilbi. "Ja bi' sigurno htela."
     "Samo, ja sam ga vid'la prva", reče Arijel glasom koji nije trpeo nikakvu dalju raspravu. Povuče unazad Tilbi, koja je htela da pođe na tu stranu.
     Tilbi ljutito napući usta, a Elko Tel reče: "Pa ti si perverzna, Ari - kako moš' poželeti da tucaš takvog tipa? Vidi mu kožu. Šta misliš, da l' je rođen tako mrljav ili je to neka bolest?"
     "Ma, tetoviranje", reče ona, nestrpljivo superiorna. "Znaš. Kao sibile..."
     "Nije baš kao sibile." Iskrivio je lice.
     Arijel značajno podiže srednji prst njemu ispred lica, i pokaza, prstom, kako se nešto opušta, labavo visi.
     "Šta misliš, da l' je tetoviran svuda...?" upita Tilbi, očiju jako raširenih.
     "'Aj' utvrdimo." Arijel se progura između njih, pođe kroz gužvu. Ali tek što je prišla stolu gde je taj stranac igrao, vide da on povlači šake iz zlatne halucinacije i da se ona u vazduhu polako gasi. Međutim, Arijel stiže da se ugura tik uz njega, pre nego što je mogao ijedan korak unazad da načini; da bi to postigla, morala je da odgurne na jednu stranu momka sa noćnocrnom kožom i kosom, a na drugu stranu tipa koji je glavom jedva nešto malo nadmašivao visinu stola. Videla je iznenađenje na licima obojice, ali i potpunu dosadu u prodornom plavetnilu očiju tog igrača. Namerno se protrlja telom o njega, oblinama o njegov bok, a jednom rukom ga uhvati za mišicu. "Nauči me", reče mu tiho, pravo u lice.
     Zurio je u nju jedan trenutak s nekim izrazom koji kao da je značio neshvatanje. Držala ga je tako, pritisnutog uza sto; dodir njenog tela nije bio mnogo jak, ali je bio sugestivan.
     "Gazda...?" reče mali čovek iza njega.
     Igrač napravi oštar gest rukom, i mali zaćuta. Zatim stranac malo zanjiha glavom tamo-amo, ali to nije bilo odbijanje; osmeh koji je govorio da ovo postaje zabavno povukao je uglove njegovih usana malo nagore. Oči su mu ostale bez ikakvog izraza. "Važi", reče. Njegove ruke su se digle, obuhvatile Arijel, kliznule niz njena leđa, sve do kukova, na kojima je metal zveckao poput praporaca. Onda ju je povukao i obrnuo na takav način da se ona našla ispred njega, pritisnuta uza sto ka kome je sad bila licem okrenuta. Osećala je sad trljanje, i to ne baš diskretno, njegovog tela o njeno; zatim i pritisak njegove nagle erekcije o njenu kičmu.
     Držao je njene šake u svojima, navukao filigranske žičane mrežice preko njih, počeo dizati ruke, i svoje i njene, kao da se spremaju da sviraju na nekoj klavijaturi. Rojevi "svitaca" već su počeli da ispunjavaju njene oči. Bila je samo nejasno svesna da su se njeni prijatelji okupili uokolo i da prate, sa osećanjima koja su se kretala od uživanja do zavisti, početak igre.
     On poče prisiljavati njene šake da se kreću njegovim ritmovima. Ujedno je mrmljao objašnjenja i ohrabrenja u njeno uvo, a ona se borila da "uhvati" njegovu spontanu gracioznost pokreta. "'Ajmo", reče on blago. "Pobeda je ništa. Važan je samo čin, igranje kao takvo, tok. Pusti da te nosi kao reka..."
     Prepustila se, osetila da je nosi tok kretanja, da se njena čula prelivaju. To svetlo, ta muzika, taj topli pritisak njegovog tela na nju, s leđa: sve hrana za jednu glad u njoj. A dokaz da se i on seksualno zapalio za nju: tvrdi pritisak na njena krsta, pri dnu kičme. Tačka slatke, vrtoglave muke. Rastapala se u čulnu vrelinu i u taj tok i na kraju se sjedinila: njeni pokreti postali su njegovi, videla je njegovim očima, zlato je pljuštalo po njima oboma, a ona je osećala da dobija i dobija, čula je zapanjene uzvike gomile, aplauze i smeh, naslućivala sjajna lica svoga društva, kroz sjaj zlata...
     Onda je besprekorno kretanje šaka počelo da posustaje; nije uspela da uhvati jednu zlatnu trajektoriju. Zatim joj je izmakla i druga. Treća. Prekinula se čarolija kojom je Arijel dotad bila nošena, i tek tad ona uvide da su nestale i one dve šake koje su u početku bile podrška i vođstvo njenim šakama u arkanskim ritualima kontrole. Iznenađena, čudeći se šta je bilo, gledala je posustajanje svetlosti; gomila poče da mrmlja i da se polako razilazi. Sljuštila je zlatne niti sa svojih prstiju, koji sad kao da su bili bez ijednog nerva. Nije više bila u kavezu od onih fantastično dekorisanih ruku. Nije osećala navaljivanje one tople i uporne tačke pritiska odostrag.
     Okrenula se i videla da onog stranca više nema; shvatila je da nema pojma otkad on nije tu. Izvukao se, klisnuo bez ijedne reči.
     Njeni prijatelji su je okružili, i sad je počeo pljusak njihove glupave, tupave zavisti, zadirkivanja, hvale, nesupstancijalan poput one malopređašnje zlatne kiše. Sasvim uz nju bio je Elko Tel koji je na izraz njenog lica reagovao osmehom znalačke poruge. "Suviše je taj klizav za tebe, mala moja majkojebačice." Tim izrazom stranci su vređali Tijamatovce, i Arijel se namršti. "Uvalio te u tvoju klopku, a?" govorio je on samozadovoljno. Ona trže koleno nagore i pogodi ga u prepone, ne toliko jako da bi se presamitio, ali dovoljno jako da ga navede na seriju psovki.
     "Kučko", procedi on. Ali se osmehnu.
     "A tebi se baš svidelo?" Onda ga ona poljubi, pusti ga u svoja usta, ali žmureći, da bi mogla da zamisli da je ljubi onaj stranac.
     Odlutali su dalje, kroz gomilu, kao grupa, nalazeći snagu u svojoj brojnosti, uprkos sve većoj navali stranaca; igrali su razne holo-igre, gledali, učili, pokušavali da napipaju ovu prefinjenost pred kojom je njihovo sopstveno ponašanje odjednom izgledalo kao detinjasta, provincijska gluma. Konačno, kad je Tor odbila da im natoči više od tri pića po osobi, otploviše iz njenog kluba, niz Ulicu, u potrazi za prostijim, bolje poznatim uživanjima.
     Dok su prolazili pored ulaza u Olivinsku, Arijel je stala i zagledala se u grlo te uličice. Tokom glavnine Arijelinog života čudnovato barokna košnica zgrada u Olivinskoj služila je kao dom Sibilskog koledža, naučne ustanove koju je njena majka osnovala. Ali sad je, za narod, ova uličica opet bila "Plava", zato što se vratila svojoj ranijoj svrsi. Postala je službeni dom stranaca, tu su bile kancelarije tuđinske vlade, bila je to opet njihova teritorija, u koju se ne zalazi tek tako, kao što je ona zalazila još od svog najranijeg detinjstva. Iako je noć već bila dobro odmakla, još je bilo ljudi koji su prolazili Plavom uličicom, ali oni su, većinom, bili u uniformi te inostrane policije. Ovo tlo je nekad bilo njeno, ona je imala pravo da se tu šeta i igra. Sad je znala: ako uđe, ovi će je zaustaviti, ispitivaće je, i oterati... učtivo, jer je Kraljičina ćerka, ali kategorično, kao da im je dosadna ili opasna.
     "'Ajde, Ari", reče Bren nestrpljivo, i povuče je za mišicu kad vide da je sasvim stala.
     "Čekaj." Izvuče ruku iz njegove, zagledana u tri figure koje su dolazile ka njima. Troje ljudi, zanetih u razgovor; razgovor ne mnogo prijatan, sudeći po izrazima njihovih lica. U sredini je bio B. Z. Gundalinu, vrhovni sudija; sa njegove desne strane čovek po imenu Vanu, komandant policije; sa leve, Geja Džeruša Pala-Tion, u prašnjavoplavoj policijskoj uniformi sa insignijama glavnog inspektora.
     Arijel se još nije navikla da gleda tu uniformu, a još manje da gleda Džerušu u njoj, okruženu tim tuđinskim licima ... zbog kojih je bolno jasno videla i tuđinstvo Džerušinog lica, koje, tokom tolikih ranijih godina, jednostavno nije primećivala. To troje su došli do ugla i zaokrenuli, pošli Ulicom nadole. Samo Vanu baci pogled ka Arijel, namršti se i opet pogleda dalje.
     "Zdravo, tetka Džeruša", doviknu Arijel. Začu kako joj zidovi građevina vraćaju podrugljivi odjek tih reči.
     Džeruša je stala, okrenula se, kao i njih dvojica. Pretražila je, sa podozrivim iznenađenjem, lica veselo obučene tijamatske omladine u toj grupi. Arijel se pomače napred,samo malo, i, jedan dugi trenutak kasnije, Džeruša pronađe njeno lice i izdvoji ga iz grupe.
     "Arijel?" Džeruša pođe ka njima s radoznalošću i nevericom na licu. Arijel se nagnula Elkou Telu i tiho mu govorila neke instrukcije u uvo. On je klimnuo glavom i nacerio se.
     "Arijel", ponovi Džeruša. Arijel je čitala neprijatnu zbunjenost u ukočenom pogledu starije žene. "Šta to uradi s kosom?"
     Približavao im se i vrhovni sudija, idući za Džerušom, kao što se Arijel i nadala da će biti; jedino je komandant policije ostao na istom mestu. Ona vide Gundalinuov zakasneli, jedva prikriveni trzaj iznenađenja: i on ju je prepoznao. Njega već mesecima nije videla iz blizine. Začu Elkoa kako mrmlja nešto iza njenih leđa, i tihi podrugljivi smeh: To je taj. To je plavac koji je spavao s njenom mamom, pre nego što je Arijel rođena. Onaj zbog koga njen voljeni tata nju odjednom gleda kao stranu osobu i okreće joj leđa, ne razgovara s njom. Onaj koji se vratio na Tijamat da joj razbuca porodicu...
     Učinilo joj se da je opet uhvatila u Gundalinuovim očima onaj izraz koji je već viđala - neobičnu mešavinu neodlučnosti i čežnje. To nije bila erotska pohota prema njoj, nego jedna druga emocija, jednako duboka i snažna... tako bi čovek mogao gledati svoje davno izgubljeno dete. Ta pomisao dovede do toga da se u njenom stomaku nešto uvrnu. "Zdravo, Arijel", reče on na tijamatskom. Glas mu je bio mek, s jedva primetnim tuđinskim načinom izgovora.
     Namerno je pogledala na drugu stranu. "Htela sam da izgleda netijamatski..." Pipnula se po kosi. Odgovorila je samo na Džerušino pitanje, Gundalinua je sad sasvim ignorisala. "Mi volimo sve netijamatsko." Podbočila se šakama o kukove prkosno ističući svoju "šljašteću" odeću i ekstravagantni krug prijatelja oko sebe.
     "Sve sem netijamatovaca", reče Elko Tel, krajnje otrovno, baš kao što mu je maločas rekla.
     "Tako je", promrmlja ona. Sanjivo je naslonila glavu na njegovo rame i osmehnula se zadovoljno. "Živa šteta što ne mogu svi ti dođoši da ostanu kod svojih kuća, gde im je mesto." Opet je prešla pogledom preko Gundalinua, parajući ga inatom kao kandžama.
     On spusti pogled. "Laku noć, Džeruša", reče svojoj glavnoj inspektorki policije. Pogleda još jednom Arijel, i ona pomisli da će joj kazati još nešto. Ali samo je gledao još koji trenutak, kao da je fotografiše umom. Onda se okrete onom drugom Karemovcu; taj je i sad stajao upadljivo na distanci, lica mrkog i podozrivog. Njih dvojica odoše nizbrdo, Ulicom Karbankla.
     Džeruša je gledala za njima sve dok se nisu udaljili, a onda je opet pogledala, s neodobravanjem i nelagodnošću, grupu Tijamatovaca. Zaustila je da nešto kaže, i predomislila se, kao Gundalinu maločas. Onda reče: "Izgledaš k'o fufa."
     "Šta je to fufa?" reče Arijel.
     "Kurva", reče Džeruša ravno. "Izgledaš kao kurva, tako udešena."
     Arijel se namrštila, osećajući da crveni. Izraz "kurva" nije ni imala prilike da čuje, pre povratka stranaca. "Izgledaš i ti", reče zlovoljno. Trže glavom, i to je bio znak njenim prijateljima da pođu za njom. Posle je osećala kako je miluju njihove šake, slušala je kako joj čestitaju govoreći joj na uvo; njihova kikotanja i mrmljanja je čula kao prazna kričanja morskih ptica, dok je odmicala sve dalje od žene koja je nekad bila verna braniteljka njene majke - a možda i nje same.

     Gundalinu je uzdahnuo teško, i protrljao lice, kad je Vanu uhvatio korak s njim i kad su nastavili da hodaju svojim putem. Vanu pogleda njegov izraz lica, zatim osmotri i tu grupu mladih koja je već hitala mimo njih, prestižući ih, uz vulgarna dobacivanja i uvredljive zvuke. Vanu načini glasni zvuk gađenja. "Delinkventi", progunđa, na sandiju.
     Gundalinu nije odgovorio. Samo je gledao tu gomilu tinejdžera, prateći očima belo-blond krestu koja se, u sredini njihove grupe, kretala gore-dole. Pokušavao je da zapazi da li se Arijel Svetlohodna okreće da ga vidi. "Pardon, En-Ar - šta reče?" Shvatio je da Vanu nastavlja da govori nešto, i njegov um se naglo vratio u stvarnost.
     "Rekoh da upravo ovakve pojave imam na umu." Vanu je pokazao ka toj grupi mladih koja je zamicala u gomilu prolaznika ispred njih. "Oni su se nama smejali! To je takva jedna rulja mizernih..."
     "Na tijamatskom, zamolio bih", reče Gundalinu, i sam sada progovarajući tijamatski. "Govori na tijamatskom jeziku, ne na sandiju. Svima nam je potrebno uvežbavanje u tome."
     Vanu baci pogled na njega, i savlada svoje očito nezadovoljstvo. "Dobro. Ti mizerni mali..." Zastade, ne nalazeći pravu reč u stranom jeziku. "Nabace našu odeću i ošišaju se, ali time ne postaju ravni nama. I dalje se ponašaju kao... kao... daštanu." Ogorčen, vratio se, samo po tu jednu reč, u sandi. Varvari. "Do vraga, ova Pala-Tionka nas tera da svi sedimo na tim časovima nastave, zajedno sa novim regrutima. Za ime bogova, čak smo i ti i ja slušali te trake već pet ili šest puta. Ja već mogu napamet da ih ponovim..."
     "To ostavlja dobar utisak na naše ljudstvo, znaš - kad svi vide da i mi proučavamo taj materijal", reče Gundalinu neutralnim glasom. Pitao se, pomalo, kad će sve to "naučeno napamet" početi da utiče, makar i u najmanjoj meri, na Vanuov stav.
     "Ali prava suština - koju Pala-Tionka, reklo bi se, ne može shvatiti - nije u tome da mi učimo kako Tiće žive, govore i misle. Nego da oni nauče kako to mi radimo. Sve dotle oni će ostati daštanu u gizdavoj odeći, neće biti kvalifikovani za državljane Hegemonije niti će zasluživati sva građanska prava. Vidi, na primer, onu malu jiskatu - drolju - s kojom smo maločas pričali. Kraljičina ćerka a ponaša se kao mekru. Trebalo bi je javno izlupati štapom po zadnjici; to bi pomoglo mnogo više nego..."
     "Vanu!" Gundalinu pregrize svoj nagli bes, a Vanu ga pogleda iznenađeno. "Prava poenta, En-Ar", reče on tiše, sada ne gledajući svog starog prijatelja, "jeste u tome da obe strane shvate tačku gledišta one druge. Džeruša Pala-Tion to ne samo zna, nego je to i uradila. Zato sam i hteo da ona sarađuje s tobom na obuci novih policajaca. Ako želimo od meštana više saradnje a manje podrugljivih dobacivanja, moraćemo i mi tako. Razumeš...?" Vanu klimnu glavom jedanput, kruto. "Tako mi svih predaka", reče, glasom u kome se pojavljivala oštrina, "čuo si šta im je rekla večeras, posle sastanka: da je sigurna da sad svi uviđaju zašto sva inteligentna bića zaslužuju jednak respekt i jednak tretman ... i da, u slučaju da neko to ne uviđa, ona obznanjuje da ko god makar samo nazove Tijamatovca 'majkozaljubljenim' ili slično, može da pokupi zarađenu platu i preda uniformu. Ona to ne može sprovesti."
     "Zašto ne bi mogla?" reče Gundalinu. "Ta njena nova politika ima podršku moje kancelarije - a i tvoje, nadam se."
     Vanu ga pogleda ispitivački. Slegnu ramenima. "Da."
     Gundalinu se zagleda u gomilu kraj njih. "Ako sam išta naučio tokom godina, N. R., to je, da dalekovidi lični interes predstavlja daleko bolju motivaciju da se čine dobra dela nego puko razumevanje situacije."
     "Pa, verovatno", reče Vanu, donekle potišteno. Opet prenese pogled kad ču nečiji pijani povik. Jedna riblja glava, hitnuta iz uličice pored koje su prolazili, udari u nevidljivo polje njegovog ličnog energetskog štita i pade mu pred noge. "Možda bi trebalo da ona oproba te iste metode sa domaćima, koje poznaje tako dobro."
     Gundalinu prekorači taj komad smeća. "Koliko si teškoća imao u saradnji s ovdašnjim pandurima?"
     "Iznenađujuće malo, kad se sve uzme u obzir", priznade Vanu. "Reklo bi se da im je drago da im mi pomažemo u radu sa ovakvom, uvećanom gradskom populacijom. Kompetentni su, delotvorni, ali znaju svoja ograničenja."
     "Pala-Tion ih je osposobljavala", reče Gundalinu. "Daj joj šansu da dokaže šta može da uradi za nas. Pravila su drugačija nego što su bila, drugačija i za nas i za Tijamatovce. Ako oni ne budu sagledali da smo mi ovde kao amortizer koji treba da ih zaštiti od našeg sopstvenog naroda, neprijateljstvo se neće zaustaviti na dovikivanju i ribljim glavama, nego će eskalirati."
     "Rekao si da je Pala-Tionka ovde bila komandant naše policije u vreme vladavine Snežne Kraljice." Vanu pokretom pokaza grad oko sebe. "Da li ti kažeš da je situacija gora sad kad ovde stvarima upravlja Letnja Kraljica?"
     "Drugačija", reče Gundalinu, odmahujući glavom. Pošli su nekoliko koraka u stranu, da se sklone s puta brzom i skoro nečujnom približavanju tramvaja. "Policajci su većinom bili Novosklonci, nadmeni i zadrti. Nikad nisu shvatili. A Snežna Kraljica je imala svoje razloge da nas užasno maltretira. To je radila veoma uspešno. Aktivno je štitila gangstere, jer je znala da zakonita vlada eksploatiše njen narod. Mi imamo priliku da dokažemo novoj kraljici da stvari više nisu takve, nego da iz novog odnosa obe strane mogu imati koristi."
     "Hajde, Bi-Zi, iskreno, šta nam to od ikakve stvarne vrednosti može Tijamat ponuditi, osim 'vode života'? Nisam ništa video..."
     "Dobro uočeno, komandante Vanu", reče jedan tijamatski glas iza njih.
     Gundalinu se osvrte, iznenađen da bilo ko, a naročito domorodac, može tako olako da se ubaci u njihov razgovor. Prepoznade Kirarda Seta Dalekoputova, člana Gradskog saveta - čoveka koga se sećao iz starih dana, nejasno, kao jednog od zimačkih favorita Snežne Kraljice. Priseti se još i onog načina kako je Dalekoputov tada gledao i njega i svakog drugog ko nije imao toliku kraljičinu naklonost: podsmešljivo-nadmoćno. Kad su se prvi put videli, Dalekoputov je izgledao kao da ima tek nešto više od dvadeset standardnih godina, iako se po kuloarima govorkalo da ima zapravo oko šezdeset. Od velikog Odlaska hegemonista, bez "vode života", zub vremena počeo je glodati Dalekoputova. Gundalinu je sa tihim zadovoljstvom gledao znake starenja na Kirardovom licu.
     "Idete peške a mogli biste našim novim gradskim prevozom?" reče Dalekoputov, pokazujući gestom ka još jednom tramvaju koji je prolazio pored njih.
     "Nije nam daleko", reče Gundalinu bacajući pogled niz Ulicu. "Posle celog dugog dana provedenog u sedenju na sastancima i uključivanju u terminal, ja radije pešačim."
     "To ti je dobro. Kažu da je fizička aktivnost jedan od načina da čovek ostane mlad", reče Dalekoputov s izvesnim tragom onog sarkastičnog osmeha koga se Gundalinu još i sad s gađenjem sećao.
     "Taj način ja najviše volim." Gundalinu poče da se okreće od njega, željan da okonča ovaj razgovor.
     "Zbog toga si siš'o s tramvaja i došao do nas?" upita ga Vanu, s oštrom radoznalošću koja je bila više profesionalna nego lična. Gundalinu, ovog puta, požali što je njegov prijatelj tako nepopustljivo odan svojoj dužnosti.
     "Ne, ne zbog toga." Njih dvojica su već polazili, ali Dalekoputov je iskoristio to pitanje kao izgovor da pođe naporedo s njima; Gundalinu se namršti. "Samo sam bio radoznao da vidim kako to izgleda kad dvojica vrhovnih funkcionera naše nove hegemonijske vlade idu ulicom k'o svaki običan čovek. Prijatno sam se iznenadio videći da niste u lebdilici."
     "Onda se nadam da smo zadovoljili tvoju radoznalost", reče Gundalinu kratko. "Sad, ako nam nećeš zameriti, starešino Dalekoputova, mi bismo nastavili jedan naš privatni razgovor koji..."
     "O 'vodi života'." Dalekoputov klimnu glavom. "Komandant Vanu je pomenuo da po njegovom mišljenju, ova naša planeta sirotica nema mnogo šta da ponudi Hedži, u zamenu za mnoga dobra koja nam vi donosite, osim 'vodice života'. Ja bi' rek'o da je to apsolutno tačno. Zato sam i osetio da moram da postupim onako neučtivo, i nametnem se vašoj privatnosti."
     Vanu pogleda Kirarda Seta; onaj početni izraz nepoverenja nestajao je. "Ti si - kako ono reče...?"
     "Zapravo ništa ne rekoh. Mislim da smo se videli i pre al' nikad nismo razgovarali. Ja sam Kirard Set Dalekoputov Zimski. Jedan od Kraljičinih savetnika." Pruži ruku, dlanom nagore; Vanu je dotače, samo na tren, isto tako uzdignutim dlanom. Dalekoputov opet pogleda Gundalinua. "Vrlo sam se iznenadio kad sam čuo da si proglasio moratorijum na lov na mere, pod takvim okolnostima, sudijo Gundalinu. Pretpostavljao sam da ćeš biti pun želje da pokažeš Hegemoniji, što je pre moguće, da je njen povratak na Tijamat i ekonomski isplativ a ne samo tehnološki izvodljiv."
     Gundalinu ga pogleda. "Ne znam šta te u tome iznenađuje, Dalekoputove, jer, ja sam to uradio na Kraljičin zahtev. U toku je proučavanje pitanja da li su meri rasa inteligentnih bića, i dok se ona ne dovrši, lova nema. Trebalo bi, kao član Gradskog saveta, da to znaš."
     Dalekoputov slegnu ramenima. "Dabome da svi mi znamo da Kraljica odnedavno ima tu svoju ... opsesiju, nema bolje reći ... pitanjem mera. Pošto je letnjakinja, njena verovanja su kudikamo konzervativnija nego kod njene prethodnice. Ali to ne znači da se svi slažemo da je taj potez bio mudar... Štaviše, ja sam siguran da se ni tvoji ljudi ne slažu svi." On uzvi obrve.
     Gundalinu se malo namrštio. Zapitao se koliko ovaj Dalekoputov stvarno zna - ako išta zna - o borbama unutar Gundalinuovog suda i u drugim vrhovnim organima, borbama u koje je bio uključen i Vanu, sa ciljem da se dobije podrška svih tih ljudi i čak da se izvuče neki popust od Centralnog komiteta. "Postoji i pitanje da li će nastavak neograničenog klanja mera, bez obzira da li su razumni ili ne, dovesti do njihovog izumiranja... Pored toga, treba uraditi studiju o mogućnosti da se 'voda života' proizvodi sintetički..." Pustio je svoj glas da prođe kroz sve one argumente kojima se služio da ubedi i članove svog saveta, ne baš siguran zbog čega oseća potrebu da se pravda, osim što ga je nešto u Kirardovom držanju navodilo na instinktivni odbrambeni stav. Nije mu se sviđalo to osećanje, a ni taj čovek. "Imaš li ti nekog ličnog interesa u ovome?", reče, prelazeći ponovo u ofanzivu. "Kao da se sećam da si podnosio neke zahteve. Prvi si zatražio da duž tvoje obale počne lov..."
     Dalekoputov načini jedan nejasan gest. "Je l' to protiv zakona?"
     "Nije", reče Gundalinu, svestan da ga Vanu gleda postrance.
     "Onda zašto ne b' uložio molbu? Oduvek sam tako radio... Doduše, ti si suviše mlad da pamtiš ta vremena..." Opet je slegnuo ramenima. "Proveo si na Tijamatu samo... koliko? Nekih pet godina, do Promene. Čini mi se da se sećam da sam te viđao na Arijenrodinom dvoru, zajedno sa komandantkinjom - glavnom inspektorkom - Pala-Tion, u vreme kad je bila samo inspektor. Zapravo, sećam se jednog zabavnog incidenta..." Zaćutao je videvši da se Gundalinuov izraz lica smračuje. "Ali ti si verovatno odavno zaboravio to suočenje sa Starbakom. Mnogo živopisnije se sećam onog spektakularnog, herojskog trenutka u vreme završne Svetkovine, kad je Arijenrod organizovala da Luna Svetlohodna bude bačena u Jamu, i kad je mladi inspektor Gundalinu sam zaustavio rulju u Dvorani vetra. Sam, bez ičije pomoći, spasao si ženu koja je kasnije postala nova kraljica."
     "O bogovi", promrmlja Vanu na sandiju, gledajući Gundalinua kao da ga nikad pre nije video. "Nikad mi nisi o tome pričao, Bi-Zi."
     "On preuveličava", odseče Gundalinu, na istom jeziku. Zatim, na tijamatskom: "Luna Svetlohodna se spasla sama, Dalekoputove. Nisi valjda zaboravio kako je zaustavila vetar, kad si u Dvorani bio, u toj rulji, i ti?"
     "To pamtim, bogova mi... Neverovatno. Kako ona to izvodi? Da li ti je ikad rekla?... Ali, suviše si ti skroman, sudijo. Rulja bi je ipak bacila da se ti nisi isprečio sa policijskom značkom i oterao ih."
     "Tako mi oca svih mojih dedova", reče Vanu. "Zašto bi uopšte Zimska Kraljica želela da ubije Lunu Svetlohodnu? Ariška nikako nije mogla znati da će ova postati kraljica."
     "Theh, zato što je Luna bila..." Dalekoputov zastade i uperi u Gundalinua pogled kao reflektor. "...sibila. Znaš, komandante, kako smo glupo sujeverni bili u vezi sa sibilstvom, pre nego što nas je ova Letnja Dama prosvetlila." Nasmejao se. Gundalinu stisnu usta. "Nego, radilo se tu o još nečemu. O Ukresu Svetlohodnom. Luninom zavetovanom. Kraljica ga je uzela za ljubavnika a Luna je htela da ga vrati sebi. Ljubomora je jedan od krupnih nasumičnih faktora istorije, znaš. Ali to valjda i nije potrebno da govorim vama, gospodo, imajući u vidu položaj u kome se nalazite." Njegove oči su spekulativno prošetale od Gundalinuovog do Vanuovog lica i nazad. "Nikakvo čudo da ova Kraljica ima toliko naklonosti prema tebi, sudijo. Mora da je nešto mnogo značila tebi lično, u ono vreme, kad si reskirao život za nju."
     "Radio sam svoju dužnost, kao što priliči onome ko je položio zakletvu da bude policajac." Gundalinu je gledao pravo preda se, opet se mršteći. "To je bilo sve."
     "Ali si se opredelio da se vratiš na Tijamat, posle tolikog vremena, znajući da je ona kraljica. Onda, ova tvoja podrška njenoj politici..."
     "To nema nikakve veze sa sadašnjom suituacijom."
     "Dobro, Bi-Zi, pa kako si ti upoznao Lunu Svetlohodnu?" zapita Vanu. U njegovim očima još je bila blago skandalizovana fascinacija.
     "Šta, on ti stvarno to nije nikad ispričao?" uzviknu Dalekoputov sa glumljenim iznenađenjem.
     "Duga je to priča, i vrlo obična", reče Gundalinu promuklo.
     "Ne u onoj verziji koju sam ja čuo", protestovao je Dalekoputov. "Nešto o tehno-krijumčarima, i hajducima na kopnu; naime, da ste vas dvoje nestali u isto vreme..."
     "Stigli smo." Gundalinu je naglo stao, i na taj način prekinuo Dalekoputova usred reči. Pogleda gore, ka novoj tabli nedavno nameštenoj iznad jednih prastarih ulaznih vrata: proglašavala je da se tu, ponovo, nalazi mesni odbor Kartografa. Okrete se opet Tijamatovcu, bacajući protiv njegovog upornog pogleda svoj pogled hladnog upozorenja. "Neki drugi put", reče. Pogleda i Vanua, položi šaku na njegovo rame.
     Dalekoputov klimnu glavom i slegnu ramenima. "Dotad..." reče, odstupajući elegantno. "Prijatno veče vam želim. Dom Kartografa sigurno izgleda kao utočište mira i odmora, strancima kao što ste vi, daleko od svog doma." Još dok je izgovarao te reči, podigao je levu ruku u znak pozdrava, okrenuo se, pošao među prolaznike.
     Gundalinu je piljio u njegova leđa; drhtao je, uhvaćen između želje da pođe za njim i da ga se otarasi. Najzad, ipak, pogleda Vanua.
     "Slučajna primedba?" reče Vanu s izrazom koji je značio da on sam ne veruje da je tako.
     Gundalinu odmahnu glavom. "Nije slučajna."
     "Ja mislio da nijedan Tićan nije učlanjen u Kartografe."
     "I ja." Gundalinu se okrete tamnom, senovitom pravougaoniku tog ulaza. Tabla je pokazivala samo jedan simbol: onaj stari, sa kompasom i zvezdom, simbol kartografskog reda. Nikad nijedno tijamatsko lice nije video u tim prostorijama, tokom svog ranijeg službovanja na Tijamatu. Tada mu je rečeno da "domorocima" nije dozvoljeno da se učlanjuju, i on je to jednostavno prihvatio. Ali u to vreme mislio je da su Kartografi samo običan klub, udruženje građana. Tada nije znao ništa od ovoga što zna sada... o tajnama ove zgrade, onima koje su nepoznate čak i većini članova; ili o tajnama unutar tajni, tek nagoveštenim u simbolu iznad vrata. Osvrte se da pogleda gomilu koja je, vrtložeći se, prolazila pored vrata, Ulicom. Dalekoputov je već nestao.
     "Sigurno je taj izraz pokupio od nekoga tokom naše ranije okupacije. Izgleda da je taj čova nakupio poprilično obaveštenja..." Vanu opet pogleda Gundalinua; radoznalost je još svetlucala kroz sumnju i brigu.
     "On je upotrebljavao... Pa, valjda je sve moguće", reče Gundalinu, još namršten. Pa čak i da je Kirard član Kartografa. Ali ne onih Kartografa koje on, Gundlinu, zna i kojima služi.
     "Upotrebljavao šta?" reče Vanu. "Ljude?"
     "'Vodu života'." Krajevi Gundalinuovih usta povukoše se nadole. "Ljude takođe. Ne bih imao poverenja ni u jednu jedinu njegovu reč, da sam na tvom mestu."
     "Imaću to na umu." Vanu klimnu glavom. Ali Gundalinu je osetio da se Vanuov pogled zadržao na njemu, iščekujući, još jedan trenutak.
     Stresao je tu nelagodnost a u sebi je psovao Dalekoputova što mu nameće da posumnja u jedinog čoveka od koga stvarno zavisi, a istovremeno navodi tog čoveka da posumnja, makar i za trenutak, u njega. Zađe pod gornju poprečnu gredu ulaza, u naglu tamu; progura se kroz drevna dvokrilna vrata sa staklenim oknima, i uđe u svetlost.
     Površno gledano, u prostorijama mesnog odbora bilo je isto kao što je zapamtio od pre: jedna velika sala za društvena okupljanja, a iznad nje nekoliko manjih sala i kancelarija. Sada je, međutim, znao da postoje i sobe u sobama, skrivene jedna u drugoj kao Samatanske kutije za verske obrede. Glavna sala, i sad poprilično spartanska, u njoj nekoliko zbrda-zdola nabacanih suvenira sa drugih svetova i uspomena koje su ostajale iza pojedinih posetilaca tokom jednog i po veka; ranije je, na drvenim policama domaće izrade, bilo složeno mnogo više toga. Gundalinu se zapita kud je otišla glavnina kolekcije; odneli su je, ili bacili, meštani, Tijamatovci, pomisli on.
     Noćas je u dvorani bilo vrlo malo ljudi iako je upravo trebalo da počne zakazani sastanak. Na planeti, naprosto, još nije bilo dovoljno članova reda Kartografa pa nije imao ko da popuni salu. Njih dvojica su, opet, zakasnili, i tako bar izbegli dosadan niz rituala kojima je večerašnji skup otvoren. Sad su članovi, uglavnom muškarci i tek poneka žena, stajali u malim skupinama, razgovarali poluglasno, jeli i pili, ili sedeli zgureni na mekano obloženim klupama u avetinjskoj svetlosti desetak stolova za računarske igre.
     Vazduh je bio zasićen pomešanim mirisima raznih rekreativnih opojnih sredstava - skoro isključivo onih koja nisu zakonom zabranjena, zato što je većina prisutnih bila u uniformama hegemonijske policije. Zapitao se šta bi oni pomislili kad bi znali kakve se supstance za uticanje na um koriste, ponekad, u skrivenim sobama, odmah iza ovih zidova - odmah iza prostora koji su pod njihovom kontrolom. Zapanjivala ga je pomisao na neke od droga koje je i sam bio prisiljen, svojevremeno, da uzima, pod strogim nadzorom, da bi ga one vodile ka dubljim nivoima spoznaje i da bi pojačale njegovu koncentraciju.
     Našla se tu i poneka neuniformisana prilika, obučena u onu mešavinu stilova tipičnu za hegemonijsku mešavinu kultura. Čisto po navici, osmotrio je svakog prisutnog izvanaša. Svakojaka komotna odeća, uobičajeni svepokrivajući radni kompleti, neozbiljne imitacije pogrebne crnine sa obiljem čipke... Njegov pogled se zaustavi na jednoj figuri koja je stajala na drugom kraju sale, naslonjena na zid kraj veštačkog "ognjišta" i kamina. Široke pantalone i ogrtač, duboke ponoćnoplave boje; lice i glava skoro sasvim pokriveni serpentinskim namotajima noćnoplave marame od tila. Videle su se jedino oči, koje su mu uzvraćale pogledom kroz uski vodoravni "prozor" okrenut njemu. On oseti nagli spoj viđenog s upamćenim: Ondini. Prva slika Ondinijaca koja bi njemu uvek pala na um, odnosila se na činjenicu da na toj planeti žene, samo žene, kriju lica od nepoznatih ljudi. Ova žena bila je, međutim, obučena kao muškarac. Priseti se da je čuo za neki perverzni, nezavisni kult koji prkosi vladajućoj teokratiji; tamo žene idu bez velova i ne tretiraju se kao robinje, ali zato muškarci pokrivaju lica, verovatno ne samo zato da bi sačuvali svoju "duhovnu esencijalnost" nego i da bi se štitili od državnog progona.
     Taj čovek, opazivši da sad Gundalinu proučava njega, brzo skloni pogled, i usredsredi se na neki predmet na gornjoj ploči kamina.
     Gundalinu se opet okrete Vanuu, govoreći sebi da mu se verovatno samo učinilo da tip zuri u njega, da je to posledica prenapetih nerava. Vanu se u međuvremenu upustio u razgovor sa J. A. Tilhoneom, koji je Pernateovima bio nećak u drugom kolenu. Priđe mu Mitra Kitaro, policijska inspektorka koju je prvi put sreo na imanju K. R. Aspundha, i zapita ga da li ima neku želju. On zatraži čašu lilandera; odlučio je da dozvoli sebi to prepuštanje uživanju. Seo je na jednu klupu i aktivirao sto za "igrice" pred sobom; ne osobito raspoložen za igru ali rešen da kakvom-takvom društvenom aktivnošću pokrije vreme, da bi mogao bez ometanja malo da razmisli.
     Nije bio siguran šta je Kirard Set Dalekoputov mislio da postigne onakvim razgovorom, ali, nesumnjivo, ništa nije bilo bezazleno niti bez razloga. Gundalinu zaključi da će sutra morati da porazgovara o tome sa Džerušom Pala-Tion, nasamo...
     Diže pogled, postajući svestan da to nije prvi put, da proveri šta Ondinijac radi. Onaj se malo udaljio, i sad je pričao s nekim Karemovcem koji je Gundalinuu bio okrenut leđima. Ondinijac pogleda preko ramena tog čoveka, prema Gundalinuu, kao da je osetio da je posmatran.
     Kitaro se vratila sa visokom ljubičastom staklenom čašom punom lilandera. Dok mu je dodavala piće, on dotače njenu ruku. Neupadljivo pokazujući ka Ondinijcu upita je: "Znaš li onoga?"
     Kitaro na tren baci pogled. "Znam samo da je stranac daleko od doma."
     "Sigurna si u to?"
     Kitaro ga pogleda iznenađeno. "Apsolutno, sudijo. Inače ne bi bio ovde. Ovo se postizalo ne samo proverom od strane dežurnih, nego i upotrebom izvesnih skrivenih aparata. "Pamtim ja njega od pre. Što, je l' nešto nije u redu?"
     "A, ne", reče Gundalinu odmahujući glavom. "Samo sam radoznao. Verovatno sam nosio tu uniformu predugo", nastavi pokazujući na plavu tuniku policajke Kitaro. "Pa me hvata nervoza čim vidim čoveka koji krije facu." Ali znao je, u dubini duše, da ono što ga muči nije tako jednostavno. Nije bilo u pitanju skrivanje lica. Nešto u načinu kako se taj čovek držao i kretao bilo mu je veoma poznato. Gundalinu je, duboko u neverbalnim sektorima mozga, znao taj govor tela, baš kao što bi prepoznao rad nekog slikara. Ali taj deo mozga koji je znao, nije mogao da govori, a onaj deo koji je mogao da govori, nije mogao da se seti.
     Pio je lilander malo-pomalo, puštajući da mu ta prodorna slatkoća ispunjava čula i smiruje nestrpljenje. Možda on sve ovo samo zamišlja, posle celog dana provedenog u napetim i nervoznim diskusijama, i posle jedne večernje šetnje pune neprijatnih podmetanja... Ipak, nađe se ponovo na nogama. Pođe, ne sasvim običnim hodom, preko sale, u pravcu Ondinca, a ovaj kao da je počeo da izmiče: šetkao se ali s varljivom, tobožnjom spontanošću, uglavnom u jednom pravcu... ili mu se i to pričinjava? Onaj deo njegovog mozga koji je i dalje odmeravao svaku neznančevu kretnju, govorio mu je da nije tako.
     Došao je do kamina, do njegovih tamnih, maštovito izrezbarenih stubića i mnoštva malih zanimljivih predmeta inostranog porekla. Gundalinu uze predmet koji je maločas video u rukama Ondinca. Bila je to neka srebrna bočica, nalik na one u kojima se čuva parfem. Proučavao ju je trenutak, pokušavajući da se seti gde je ranije video tako nešto. Prepoznavanje je bilo naglo i bolno: to je bila posuda sa "vodom života". Ne sa alkoholnim pićem koje se isto tako zove, nego posuda za pravu "vodu života", ekstrahovanu iz krvi mera.
     Okretao ju je u prstima, oprezno, pažljivo. Ova bočica pre nekoliko dana nije bila tu. Odakle je došla? Ko bi ovde ostavio tako nešto? On diže pogled, pretražujući sobu. Da li je to ostavio Ondinac, maločas? Onaj koji sad stoji okrenut leđima, kao da nema pojma šta Gundalinu radi; iako je Gundalinu siguran da je to gluma. Voda života... koja mu je na umu još od dana kad se vratio na Tijamat. A poslednjih nekoliko nedelja, stalno i u mislima i u razgovorima, jer je morao da izgradi svoj kompromis sa vrhovnim sudskim organima na Karemofu i sa Centralnim komitetom. Naći je na ovom mestu, sad, bilo je kao da je bočicu izmađijao iz svojih sopstvenih misli prezauzetih tom temom.
     Ali, nije je izmađijao. Neko ju je namerno ostavio ovde - a u mesnom odboru ovog bratstva koincidencije se ne događaju. Uvukao je prste u kesu na opasaču, ispod gornjeg dela sudijske uniforme, i izvukao skener, deo uobičajene policijske opreme koji je i sad, iz navike, nosio sa sobom. Izvršio je kompletan pregled bočice, mereći i snimajući sve što se moglo saznati o njenoj starosti i ranijem kretanju, uključujući i otiske prstiju svih koji su bočicu dodirivali.
     Vratio je skener u kesu a flašicu na kamin. Onda je pogledao po sali, da vidi da li ga je neko posmatrao. Jedino Ondinac ga je gledao, stojeći savršeno nepomično na suprotnom kraju sale. Gundalinu pođe ka njemu, održavajući vezu pogledom; nijedan drugi deo lica tog čoveka nije mogao videti. Dok je prolazio pored V. K. Sandrinija, ovaj ga uhvati za mišicu; Gundalinu u trenu izmrmlja nekakvo izvinjenje i pođe dalje, u mislima komandujući Ondincu da ostane na istom mestu. Neznanac je stajao bez pokreta, zureći i sad u njega, sve dok mu Gundalinu nije prišao gotovo nadohvat ruke, a onda se okrenuo i nestao kroz tamna vrata koja su bila iza njega.
     Gundalinu pođe za njim, i stade, jer se pejdžer na njegovom opasaču oglasio piskutavim zvucima. Gundalinu opsova, znajući da ga ovako kasno ne bi zvali, osim da nije nešto veoma važno. Pogleda preko ramena, salu iza sebe; trebalo je naći neko mesto gde bi mogao razgovarati. Mutno osvetljeni hodničić ispred njega... prazan. On opet opsova, zgađen. Stojeći u samim tim vratima pozva centralu Suda.
     "Sud", reče jedan bestelesni glas.
     "Ovde sudija Gundalinu", reče on kad vide da je veza uspostavljena. "Imate neku poruku za mene?"
     "Sudija Gundalinu...?" Glas koji mu je odgovorio zvučao je zbunjeno. "Ne, gospodine. Nema nikakve poruke."
     "Pa upravo ste me pozvali", odseče Gundalinu. "Mora biti da postoji neka poruka."
     "Ne, gospodine..." Čuo je, po glasu, koliko je toj osobi neprijatno. "To je neka greška, sigurno. Niko Vas nije zvao. Ovde nikakav poziv nije zabeležen."
     "Dobro", reče on oštro. "Hvala." Ljutitim pokretom zatvori komunikator. Vrati se u salu i priđe mestu gde je stajao Vanu, zadubljen u razgovor sa J. K. Vibenalijem, jednim od predstavnika Centralnog komiteta. Pored njih je na jednom stolu bilo posluženje sastavljeno od mnogih vrsta domaće, tijamatske hrane, pripremljene iznenađujuće vešto u jednom obližnjem restoranu sa čudnim imenom "Stasis".
     "...a šta misliš, šta je ovo?" govorio je Vibenali, na sandiju, ćuškajući srebrnom ubadaljkom jedan mlitavi, svetlucavi komad mesa.
     Gundalinu se pruži pored njega, nabode komad, diže ga s tanjira, stavi u usta i poče žvakati. Ukus je bio neopisivo aromatičan, a struktura bogato vlaknasta, baš kao što je pamtio. "Probaj i ti malo", reče na sandiju, zato što je Vibenali uvek navaljivao da se s njim tako razgovara. "Stvarno je dobro."
     Vibenali prihvati ponuđeni komadić, gledajući uzvijenih obrva Gundalinua i tako propuštajući da primeti Vanuov izraz neverice, Gundalinuu jasno vidljiv. Gundalinu se osmehnu.
     "Zanimljivo", reče Vibenali, žvaćući odvažno. "Kako zovu ovo?"
     "To je kiseljeni skvam", reče Gundalinu. "Jedna vrsta tijamatskog morskog crva, uveren sam."
     Mnogobrojne blede pege na Vibenalijevom smeđem licu uzanih crta postadoše iznenada još bleđe. Proguta puna usta skvama kao čovek koji guta otrov.
     "Pa, probaj i malo ovoga..." Gundalinu pokaza poslužavnik pun kolačića natrpanih ribljim jajima.
     "Pardon... " zamumla Vibenali, počinjući da se okreće i pretražujući salu pogledom očajnika.
     "Rastemo ili umiremo..." reče Gundalinu, smeškajući se zadovoljno. Vibenali ih je već napustio, grabeći dugim koracima u pravcu WC-a. "'E 'l tako, Vanu?" Pogleda svog komandanta policije, osmehujući se još šire.
     Vanu iskrivi lice. "Smatraš li zaista da je to bilo mudro?" reče, još na sandiju.
     "Nije." Gundalinu odmahnu glavom. "A ni fino. Ali, tako mi svih mojih predaka svetaca, tip me je namučio, poslednjih nekoliko nedelja, dovoljno za ceo život. Dopusti mi privilegiju da budem sitan zlobnik." Slegnuo je ramenima pokušavajući da opusti napete mišiće u ramenima i vratu. Maši se za kesu na opasaču i izvuče skener. "Molim te da pregledaš neke podatke koje ovde imam, En-Ar."
     Vanu izvuče svoj skener, i presnimi podatke koje je Gundalinu dobio skeniranjem bočice. "Analiza će ti biti gotova - pa, recimo, sutra kasno popodne. Je l' to dovoljno brzo?"
     "Fino." Gundalinu klimnu glavom. "Slučaj nije hitan", nastavi odgovarajući na Vanuovo neizgovoreno pitanje. "Samo moja radoznalost u vezi s jednim predmetom tamo na kaminu." Ovlašnim pokretom ruke naznači taj pravac, naslanjajući se na sto, pa pogleda na suprotnu stranu, ka prolazu gde je Ondinac nestao. Nije bio siguran zašto ne kazuje više; da li prosto zato što se plaši da će zazvučati besmisleno, ili iz nekog dubljeg razloga. Možda će to znati sutra.
     Vanu diže pogled: bližila im se Kitaro. "Pardoniram se, sathranu", reče ona. "Na gornjem nivou će sad početi onaj prijateljski krug tana. Da li biste želeli da nam se pridružite?"
     Gundalinu klimnu glavom, odgovarajući i na izgovoreno i na neizgovoreno pitanje.
     "Tan?" reče neko iza njega. "Mogu i ja?"
     "Izvini", reče Kitaro odmahujući glavom. "Već imamo grupu. Hoćeš u sledećoj rundi...?" Čovek slegnu ramenima i udalji se polako. Njih dvojica pođoše za njom do zadnjeg kraja sale, a odatle spiralnim stepeništem gore. Na drugom spratu uđoše u sobu za igre, gde je petoro drugih već nestrpljivo čekalo sedeći prekrštenih nogu na asurama oko kružne table za igru. Gundalinu spusti pogled na kompleksni obrazac geometrija na površini. Tabla je bila ručno izrađena negde na planeti Cie-Pun, od perfektno uklopljenih intarzija drveta u raznim bojama. Divio se tom kavlitetu izrade dok je sedao. Vanu sede tačno nasuprot njega; Kitaro zatvori vrata i sede levo od njega. Svakome ko bi ih pogledao kroz jedini prozor činilo bi se da rade tačno ono što rade.
     Ali oni su radili nešto drugo, igrali su igre unutar igara, igrali Veliku igru, u ovoj sobi sa ograničenim pristupom, u zgradi mesnog odbora Kartografa. On je gledao uokolo, po tom krugu lica, koja su sva sem jednog bila karemovska i njemu znana. Jedini prisutni nekaremovac bio je jedan poslovni čovek sa Četvrte; jedina žena bila je Kitaro, koja je ujedno bila i jedina prisutna sibila, osim njega. Opet je spustio pogled na tablu za tan. Sjaktanje figura od rezanih raznobojnih kristala; šare u drvetu, gotovo hipnotičke. Uza svu tu prefinjenost postojala je i druga, skrivena u preplete geometrije na tabli; naučio je da to vizuelno pronalazi, u svim permutacijama, zato što je to bila jedna od disciplina kojima je morao ovladati da bi dostigao sedmi, a zatim četrnaesti nivo u Kartografima... otkrivajući, u drugom "prolasku", sve što je propustio u prvom, i pitajući se kako je mogao biti tako slep.
     Pričalo se da je tan star skoro isto koliko i Velika igra, ako ne i stariji. Čitav jedan nivo adhani-poezije, dvanaesti, bio je sačinjen isključivo od različitih značenja koja su pripisivana ukrštanjima i kombinacijama raznih oblika, kao da je to neki mistični genetski kod. Deo numeričkog simbolizma tana imao je veze s obrascima u realnom svetu; neki od njih bili su Gundalinuu potpuno nespojivi sa ma čim u stvarnosti, a opet sasvim konzistentni unutar sebe. Drugi kao da su bili samo nagomilavanje sujeverja... tako je, bar, njemu izgledalo, zasad. Tek je trebalo da sazna da li će ikada u životu morati da studira igru tan i po treći put, u nekoj budućoj fazi njegove neprekinute inicijacije u sve nove, neznane visine percepcije, s koje će moći da gleda dole, da bi jasnije video beskrajnu složenost ljudske prirode, na međupovršinama gde se dodiruju Red i Haos.
     Kitaro je prikupila šarenu vatru figura i zatim je prosula lakim pokretom, počinjući takozvani "recital pitanja" i uzimajući za sebe ulogu ispitivača. Dobro je zapamtio gde se koja figura zaustavila u nasumičnom kotrljanju po tabli; pokazala se jaka koncentracija "pojedinačnih". Biznismen sa Četvrte pokupio je kristale i opet ih bacio, dajući prvi odgovor. Sinusoidni talas pitanja i odgovora nastavio se kretati krugom igrača, dotakao je Vanua pa zvaničnika do Vanua; figure su čangrljale, stizale do ograde na ivicama table, odbijale se, pregrupisavale.
     Gundalinu je terao sebe da pamti ishod svakog bacanja, i pri tome je tragao za širim obrascem koji će neizbežno izroniti iz nasumičnih kretanja; upinjao se da shvati, bez obzira što nije bio dokraja ubeđen da sve to ima ikakvog značaja. Ritualni obrazac pitanja i odgovora postojao je i ovde, nalik na onaj koji su koristili u većoj sali, dole, pri formalnim okupljanjima. Ali, ovde nisu postavljana ista pitanja, i, još značajnije, odgovori nisu bili isti.
     Gundalinu je odavno utvrdio da su kartografski rituali, koje je u mladosti naučio, sasvim lišeni smisla. Ali današnji ritual je u njegovom mozgu pevao pesmu sačinjenu od Reda i Haosa, od slepih naleta sudbine osetljivo uravnoteženih zakonima univerzalnog kretanja. Uvide da mu se misli bave onim Ondincem. Pogledom odluta sa table na široki prozor koji je gledao dole, u salu; jedan obrazac se upravo počeo stvarati u padanju figura, ali se raspao.
     "A ko je ovu družinu stvorio, i dao nam dužnosti naše, i moć znanja pokazao nam?" pitala je Kitaro.
     "Mid", odgovori Abidoes, pored njega.
     Gundalinu pogleda opet dole, na ploču, i pokupi kristale. "Ilmarinen." Izgovorio je ime svog pretka u trenutku kad je bacao kristale. Osmotrio je njihovo padanje, trgao se zbog naglog, vrlo malog pomaka u obrascu koji mu je bio u glavi. "Vanamoinen!" reče tiho, kao odjek na glas Kitaro koja je već izgovarala propisani tekst da bi odgovorio onaj pored njega.
     Gundalinu opet pogleda ka prozoru, čak i ne primećujući da mu je nekoliko ljudi uputilo oštre poglede nezadovoljstva; gotovo da je očekivao da kroz okno ugleda lice zagledano u njega, u sve njih, lice maskirano tilom, i sa čitavom kožom obojenom u crno, i zatamnjivanjem očiju do indigo boje - ali i sad lice s pogledom ustremljenim kao kod ludaka.
     Nikoga na prozoru nije bilo. Ali on jeste video Kulerva: Kulervo. Kulervo je ovde. Morao se ugristi za usnu da ne bi viknuo to ime i narušio obrazac ponovo, neoprostivo. Na silu je vratio svoje emocije opet pod kontrolu, uviđajući značenje obrasca, važnost nenarušavanja površinskog napona grupne koncentracije... Uporno je držao svoje mesto u ritualu, ali za to vreme njegov um je rasipao nagoveštaje poput kristalnih figura za igru, i čitao njihove obrasce... Kulervo noćas ovde; Kulervo prerušen i ranije, u ovim prostorijama. Ali Rid Kuleva Kulervo je u Bratstvu... a to je jedan deo organizacije Kartografa, deo korumpiran silom znanja, deo koji sada iskorišćava kartografske tajne i uticaje da bi destabilizovao i trovao čitava društva i hranio se nastalim haosom, izvlačio profite za sebe. To su oni članovi koji su naopačke prevrnuli verovanja i vrednosti osnivača... ubili Gundalinuovu braću i pokušali da mu onemoguće povratak na Tijamat.
     Zašto je Kulervo došao noćas ovde, i namerno - u to je Gundalinu bio siguran - privukao njegovu pažnju? On opet pomisli na bočicu na kaminu. Ako je nije lično stavio tamo, Kulervo je, svakako, postigao da je Gundalinu primeti. Zašto? Kulervo radi za Bratstvo; Kulervo je genije bioinženjeringa, čovek koji tehnoviralne mehanizme poznaje bolje nego iko drugi u celoj Hegemoniji...
     Najednom je razumeo: zbog "vode života" Bratstvo je ovde već stupilo u akciju, već se uvlači u organizam novog društva, baš kao da on nije postavio tolike prepreke da upravo to onemogući. Bratstvo želi "vodu života" za sebe... a Rid Kulervo je ovde da im to isporuči.
     Međutim, šta je nameravao da postigne noćas? Možda je špijunirao, sakupljao informacije o snazi i organizovanosti svojih protivnika. Samo, onda ne bi namerno skretao pažnju na sebe, ne bi namerno podmetnuo nagoveštaj rešenja jedinom čoveku koji ga može razumeti...
     Figure su zazveketale i pale u položaj u kome će sačekati poslednji odaziv učesnika; a Gundalinu je zurio u onaj jedan element kojim je upotpunjen obrazac izgrađen dosadašnjim, zapamćenim rasporedima.
     "Ima li pitanja koja moraju biti postavljena da bi na njih bilo odgovoreno?" tiho je pitala Kitaro, gledajući redom njihova melanholična, u misli zadubljena lica.
     "Ima", reče Gundalinu. "Jedan čovek je noćas bio ovde, i prolazio kao jedan od nas. Upravo sam shvatio ko je on. On je pripadnik Bratstva - onaj koji je na Jezeru vatre ukrao zvezdopogon od mene. Njegovo ime je Rid Kuleva Kulervo."
     Vanu se, s druge strane stola, trgnuo. "Majstor?" reče on. "Bogovi - priča se da je Majstor odgovoran za sve od ilegalnog tržišta zvezdopogonske plazme pa do polovine narkoprometa koji stiže sa Ondinija. Povezan je sa Thaninom Jaakolom..."
     Gundalinu se ukruti. "To nisam čuo. Otkad?"
     "Od incidenta sa zvezdopogonskom virusnom plazmom", reče Vanu.
     Gundalinu se namršti, kriveći lice. "Vanu, imaš skenerske podatke o njegovim bionomima... ja sam jednom dao da se sprovede istraga o njemu, zvaničnim kanalima, i rezultati me nisu zadovoljili. Želeo bih da usmerim naše snage na utvrđivanje ko je i šta je on zapravo. Mislim da bi za nas moglo biti od životnog značaja da znamo šta on tačno hoće."
     "Daj da ga policija uhapsi, ako je tako, Bi-Zi", reče Vanu, najednom žustar. "Da mi njega deaktiviramo, i provučemo kroz dubinsko ispitivanje. Bogovi! Ukebati Majstora! Bila bi to fenomenalna pobeda za nas - za Zlatnu sredinu."
     "Ne", reče Gundalinu, ispunjen gađenjem. Vanu ga pažljivo pogleda. "Ne, En-Ar", ponovi on malo smirenije. "Mislim... mislim da bi konsekvence bile previše nepredvidive." Jer je Kulervo previše nepredvidiv. Pokuša da zamisli kako bi dubinsko ispitivanje delovalo na tu nestabilnu ličnost. Lako bi moglo izazvati potpun slom. Gundalinu nije bio baš siguran zašto mu je to važno, posle onoga što mu je Kulervo uradio u Nakrajsveta. Ali, želeo je da taj intelekt ostane netaknut... i perverzno, duša čoveka za koga je taj intelekt prikačen. "Bolje nam je da ga samo držimo pod diskretnom prismotrom, sad kad znamo da je tu; pa, da vidimo kuda će nas on odvesti. Ima dovoljno vremena da mu namestimo kratak spoj, ako to postane potrebno. Neće taj nikuda, odavde. Bar u to sam siguran."
     Vanu nevoljno klimnu glavom.
     "Onda, istraga o njemu", reče Kitaro. "Što pre."
     Gundalinu potvrdi pokretom glave, jedva čuvši sledeće pitanje, koje je postavio Abidoes... Njegov um je tonuo u uspomene na Rida Kuleva Kulervoa, na tajne i protivrečnosti tog čoveka. Tek sad je shvatao dubinu svoje potrebe da dođe do nekih odgovora... i do Kulervoa, da se suoči s njim. Odnos između njih dvojice nije kompletan; imaju još neka nezavršena posla...