47. TIJAMAT: Karbankl

     Ukres Svetlohodni uđe u novi klub-salon zabave Tor Zvezdošetne. Na ulazu je osetio jedan uznemirujući treptaj dQja vu. Ovde se nije promenilo ništa. Uspomene su mu govorile tako, iako su oči obaveštavale da ovaj klub/salon ne liči ni na šta viđeno u starim danima, kad je lutao Ulicom, opremljen tekućim računom bez dna, svim silama glumio dekadentnog i blaziraniog tipa a tajno bio Starbak i pribavljao informacije da bi pomogao kraljici Arijenrod da ostane nadmoćna u odnosu na strance.
     Zapravo je osećaj bio onaj pravi; Ukres je svojim unutrašnjim vidom poznavao ovo mesto. Tor Zvezdošetna je jednom vodila najbolji klub u Ulici, i sad opet, iako ovog puta "najbolji" zahvaljujući nepostojanju konkurencije. Video je na drugom kraju sale gazdaricu - bar prepoznatljivu, a ne sasvim transformisanu kao u starim danima. Onda je bila dekorisana kao lutka, da bi se uklopila u bizarne fantazije stranca koji je bio pravi vlasnik kluba. To je bio živi košmar, čovek zvani Izvor.
     Tor je podigla šaku, njemu u pozdrav. Klimnuo je glavom ali je ostao na istom mestu. Nije hteo da dođe ovamo, govorio je sebi da neće... pa ipak, kao čovek koji se bespomoćno sulja niz blatnjavu strminu, našao se na ovom pragu i dogodilo se da ga prekorači...
     "Zdravo Ukrese." Jedna šaka ga je uzela za mišicu ruke i okrenula.
     "Emerina", reče on, samo upola iznenađen. Osmehnula mu se, i on vide kako se produbljuju bore starosti oko njenih usta punih usana. Odavno nije pogledao Emerinu izbliza - promene na njenom licu bile su šok; za razliku od onih na njegovom licu, koje su se privlačile tiho, i na koje se godinama postepeno navikavao. Ipak, ona je i sad bila lepotica, sa kosom tamnom i dugom, i očima u boji mora. "Sasvim sam...?" reče ona, s blagim prekorom. "'Aj' s nama pa ne'š biti." Povuče ga sa sobom.
     Pošao je, svojevoljno, za njom kroz salu i dospeo u jedan zaklonjeni ugao gde su sedeli Kirard Set Dalekoputov i pet-šest drugih njegovih prijatelja iz starih dana. Primeti, onako uzgred, da među njima nije Kirardova supruga.
     Sede s njima; osećaj da je iskliznuo iz vremena produbi se dok je tonuo pod težinom njihovih šaka koje su mu želele dobrodošlicu i pod magijskim, hipnotičkim uticajem strobo-svetiljki i bizarnih zvučnih efekata igrica, koji su činili pozadinu njihovim pozdravima.
     "Gucni od ovoga", reče Kirard gurajući flašu tlaloka i pehar prema njemu. "Još jedan iz onih vremena, koji je preživeo sve do danas, kao i mi. Teško je poverovati, zar ne?" Mahnuo je rukom, puneći vazduh oblakom dima sa mirisom cimeta. "Sve izgleda kao u vremena ona..." Njegov osmejak postade tužan i iskren. "Imam osećaj da sam jopet mlad - preporođen. Bokčeta mu, pojma nisam im'o kol'ko sam jadan bio, izgubljen u vakuumu, sve dosad, a sad imam šta da očekujem od budućnosti, ne samo da čekam da umrem."
     "Jest." Ukres klimnu glavom, zahvaćen neočekivanim talasom saosećanja. Ta njegova potvrdna reč kao da je bila odjek onoga što su, manje-više jednoglasno, promrmljali i drugi za stolom. Poče piti tlalok, čija gorka slatkoća se u dodiru s jezikom pretvarala u paru, ispunjavala mu glavu, uklapala se u njegovo raspoloženje. Uzdahnuo je.
     "Torica Zvezdošetna nam se lepo snašla, za jednu običnu lučku radnicu baš fino, moram kaz'ti", reče Kirard Set, gledajući po sali. "Dobro koristi dve stvari: kraljičansku naklonost i izvesnu svoju urođenu promućurnost." Podupre bradu dlanom.
     "A restoran?" upita Ukres, naslanjajući se unazad.
     "Ona ostaje suvlasnik ali poslom sad upravlja Šotvin. Kol'ko ja čujem, ide im pos'o bolje no ikad; ali, rešavanje praktičnih problema Šotvinu nije jaka strana. Njega treba vezati." Kirard se tiho, hehetavo nasmeja.
     "Moraće on da nađe neku drugu da ga vezuje, odsad..." reče Kaber Lu Zelenpoljski, žmirkajući.
     Smeh se raširi oko stola poput talasića na vodi, pa i Ukres ne odoli i nasmeja se.
     "Dobro!" reče Kirard, čije su oči zablistale. Pružio je ruku, stisnuo Ukresovu mišicu. "Takvog volim da te vidim. Svima si nam nedostajao, znaš."
     Ukres ga pogleda, čekajući uobičajenu otrovnu žaoku; iznenađen što je nema. Svud samo klimanje glavama, osmesi. "Paaa, valjda sam i ja zaboravio koliko mi nedostaju stari dani", reče. Skloni pogled od previše radoznalog zurenja svojih negdašnjih prijatelja, s iznenadnim osećanjem da je seo u sobu s ogledalskim zidovima. Dopusti svom pogledu da luta po nasumičnim stimulacijama svetlosti i buke.
     "Gle'j", reče Emerina upirući prstom. "Zar nije ono tvoj sin? Ta-mi-se!"
     Ukres nađe Tamisovo lice u grupi gostiju koji su stajali: Tamis se okrenuo, iznenađen što ga neko doziva po imenu. Pogledao ih je, a lice mu se prekrilo surovo jakim izrazom krivice. Okrete im leđa i nestade.
     "Hja, šta to bi?" reče Emerina tiho. "Mislila sam da je tvoj sin srećno oženjen čova, Ukrese. Al' onda šta će ovde sam, i tako... kao krivac...?"
     Ukres se namrštio, šaka mu se stegla oko vrča; čuo je nagoveštaje unutar nagoveštaja. "On nije moj sin." Otpi još tlaloka, koji je sad bio samo gorak.
     "E, aj' sad", reče Kirard Set blago. "To ti je malo preoštro, a? Ako luta kroz noć k'o i mi, sve izgubljene duše, zbog nevolja u braku, u potrazi za nečim što nema kod kuće... to ne znači odmah da..."
     Ukres ga pogleda gnevno, pamteći svadbu i ono na spratu. "To mi nije sin", reče ravno. "Nemam dece." U njegovoj svesti naglo iskrse Arijel, onaj izraz na njenom licu kad se zamalo nisu sudarili na izlazu iz skrivene niše gde je bio uhvatio svoju ženu da kao voajer gleda B. Z. Gundalinua. Taj izraz, na licu uvek toliko sličnom licu njene majke, rekao mu je, tada, da je čula sve što su rekli: čak ni Arijel ni Tamis nisu moji. Njegovi su!
     "Tata?" rekla je ona tad, pružajući ruke ka njemu i hvatajući ga za rukav. "Tata!" uzviknula je, a on je samo otrgao ruku i progurao se pored nje, bez ijedne reči, ne mogući u tom trenutku da podnese čak ni da je pogleda. Od tog časa pa do danas, više nijednu reč nije progovorio ni s njenim bratom ni sa njom.
     Kirard Set uzvi obrve. "Hoćeš reći da su glasine zaista istinite? Ono o Luni i tom strancu koji se vratio kao vrhovni sudija? Je li on zaista to što se isprečilo između tebe i nje? Je l' to razlog što on tako strastveno podržava svaki njen ćef?"
     Ukres je slegnuo ramenima: pokret stegnut, sačinjen od više trzaja. "Jeste", promrmlja.
     "Žao mi je što to čujem", reče Kirard Set, kao da to zaista misli. Ukres baci sumnjičav pogled ka njemu, pitajući se koliko je tih glasina pokrenuo sam Kirard. "Da li se oni baš... sastaju, tajno?"
     Ukres odrečno odmahnu glavom, posmatrajući svoje šake najednom vrlo pomno. "Ne. Ona neće dozvoliti da se to desi. Time bi odveć ugrozila svoju poziciju. Ali, vode ljubav očima, kad god su u istoj prostoriji..." Sklopio je oči i odmah video njih dvoje kako zure jedno u drugo.
     "Moj prijatelju stari", reče Kirard Set, dodirujući opet njegovu mišicu, "ta bitka je izgubljena davno, iako ti tek sad od nje krvariš. Luna nije bila ona žena koju si poštovao i voleo godinama. Znaš da nije. Ostavi i nju, i tu stisnutu karemovsku guzicu, prepusti ih njihovoj jalovoj uzaludnosti. Ovde uvek postoji nešto drugo, ispod onog što je vidljivo, otvoreni su neki putevi koji su ranije bili zatvoreni, a koji će te odvesti do zadovoljenja o kakvima nisi ni sanjao..."
     Ukres, u kome je radoznalost uspela da izroni ispod slojeva tamnijih misli, pogleda Kirarda u oči. "Na šta misliš?"
     "Mi smo deo jednog... tajnog reda, koji ima članstvo na svim svetovima Hegiške, i prastaru istoriju, nezavisnu od ma kakve vlade ili grupe, pa i Hegiške same. Imamo svoja pravila i svoje ciljeve, a i svoje nagrade, koje bi mogle nadmašiti sve što zamisliti možeš... Da li te to interesuje?"
     Ukres obori pogled pred naglom žestinom u Kirardovim očima, poče pretraživati druga lica za tim stolom. Sve te ljude je poznavao - ili je mislio da ih poznaje, pre mnogo godina, u Zimi. Onda, kao žutokljunac tek došao iz Leta, željan da bude pušten u njihov svetli, sofisticirani svet snova, bejaše spreman da učini ma šta samo da im se pridruži... Pa je i činio sve, sve što su tražili, dok najzad nije poverovao da je sve video i sve uradio i da nema toga što će ikad više moći da ga iznenadi, zgrozi ili ponizi. Da ništa više ne može izazvati bilo kakav šok.
     Odjednom uvide da želi da se opet oseća onako: da ne postoji ništa, baš ništa, osim čulnih doživljaja... "'Aj' da čujem malo više o tome", reče tiho.
     Kirard Set se smeškao. "Pre nego što pređemo na to, treba srediti pitanje tvoga uvođenja u naš red." Dok je Kirard to govorio, nečija šaka se spustila na Ukresovo koleno, ispod stola. Ukres se iznenađeno trže a šaka ga je već stegnula za butinu i počela da klizi nagore, duž noge. "Demonstracija iskrenosti tvoje želje da nam se priključiš", nastavio je Kirard ujednačeno, "serija testova čiji je cilj da dokažu tvoju pouzdanost... odanost, prijemčivost, fleksibilnost... izdržljivost."
     Još jedna šaka se, ispod stola, pridružila prvoj, kliznula između njegovih nogu, zašla sasvim drsko i poduhvatila naglu bolnu izbočinu koja se nadigla u njegovim preponama. Još nekoliko šaka, koje su počele da lutaju po donjem delu njegovog tela, da ga masiraju i miluju, a za to vreme njegove ruke su se na rubu stola grčevito stezale; ali nije učinio ništa da odgurne one ispod.
     Kirardove oči nisu ni za tren napustile njegovo lice, oči napete, znalačke. "Mislim da ćeš u tom izazovu da uživaš. Znam da ćeš proći sa izvanrednim uspehom." Pokretom ruke pokaza ka vratima. "Idemo?"
     Ukres dovrši piće; ruke su mu drhtale, tlalok je u njegovim čulima eksplodirao gorkom slatkoćom. "Spreman sam", šapnu. Diže se na noge, one šake pootpadaše s njega, ali sad se njihova tela natisnuše oko njegovog. Osećao je njihovu toplotu, vrtoglavicu od nje, a oni su opet spustili ruke na njega i poveli ga ka vratima.