49. TIJAMAT: Karbankl
"...i još jedno burence piva od kelpa, a kad ga doneseš, uključi ga, je l' važi, Polukse?" Tor Zvezdošetna je zastala, okrenula se od bara, i sa iščekivanjem pogledala svog novog servoa: sjajno, poluljudsko telo, lice bez lica.
Robot je klimnuo glavom a dva crvena svetla njegovih optičkih senzora uperila su u njene oči svoj nečitljivi netremični pogled. "Da, Tor", reče on.
Uzdahnula je, neodređeno razočarana. "Znaš kako se to radi?"
"Znam."
"Onda idi uradi." Odmahnula je rukom, a robot pođe, bezosećajan i tačan. Gledala ga je kako nestaje kroz vrata magacina. "E jebi ga", reče ona i opet uzdahnu.
"Šta je?" upita jedan glas iza nje. Ona se okrete opet ka baru, samo blago iznenađena saznanjem ko je to rekao. Tip je gotovo od samog otvaranja dolazio u klub često, a poslednjih nedelju-dve gotovo svake noći. Došao je sa neke druge planete, što znači, države; a njegovo ime - iako tip sedi uz bar i često priča s njom - nikako da zapamti. Ah, da. Niburu. Kedalion Niburu. "Zovite me Kedalion", tako joj je rekao.
Slegnula je ramenima, popravila bretelu koja joj je skliznula s golog ramena. "Nije isto", rekla je, bacajući pogled prema vratima kroz koja je servo nestao. "Imala sam jednog takvog pre Odlaska. Ali ovaj novi nije isto. Izgleda isto. Čak ima isto ime. Pomišljala sam da je možda baš on. Pomišljala sam... verovatno će zvučati glupo... pomišljala sam da bi možda mogao da me se seti. Bili smo... stvarno privrženi jedno drugom. Imao je ličnost, u meri baš velikoj, za jednu mašinu."
Niburu se nasmeja, ali to nije bio nedobronameran smeh. "Po čemu znaš da te ne pamti?"
Nalaktila se na šank, gledajući njegove plave oči osmehom naborane u uglovima. Lep osmeh ima, a kad sedi na barskoj stolici lako je zaboraviti koliko je malog rasta. Nije ni ona visoka, ali ovaj Niburu, kad stoji, jedva joj dopire do ramena. Kad ga je prvi put videla u ovom salonu zabave, mislila je da je neko dete, pa je malo nedostajalo da naredi da ga izbace. "Kao obično?" upita ona.
Klimnuo je glavom. "I jedno za mog pajtosa..." Pokretom pokaza preko ramena; ona vide onog mladog Ondinca koji je obično dolazio sa Niburuom. Sad je bio uz jedan od stolova za igrice.
Nasula je pića i gurnula ih ka njemu. Iz zadnjeg dela kluba dođe servo, noseći nekoliko punih bačvica i kanti, lako kao da su prazne. Posmatrala ga je kako uključuje jednu po jednu u točione aparate. "Znam da nije isti zato što ne dobijem onu šalu."
"Koju?" reče Niburu.
"Vidiš, taj Poluks sa kojim sam radila mogao je praktično sve... bogovi, bio je neverovatan. Prepuštala sam mu da bira odeću za mene. Ali, šta god da mu kažem, šta god da mu uradim, on je, godinama, odgovarao: 'Šta god ti kažeš, Tor." Bila mu je to šala; naša mala, lična šala... Ali sam zasigurno saznala da je tako tek kad je odlazio i kad je konačno priznao."
"Čuo sam i ja da oni umeju da postanu takvi." Niburu povuče malo pića iz čaše. "Nikad nisam provodio mnogo vremena pored ma koga od njih, ali čujem da im je program toliko interaktivan da vremenom stiču neki svoj personalitet. Zato ih po isteku svakog ugovora preurede i reprogramiraju, tako da robot počinje uvek od nule."
Lice joj se uštinulo. "Znam. On ... nije hteo da ode. Nije želeo da zaboravi. Mislim da se plašio nestanka... Al' to je, kao, nemoguće, a? Da servo oseća nešto tako?"
Slegnuo je ramenima. "A-ha. I ja bi' rado u to verovao. To je samo mašina, je' l te. Karemovci vole da imaju stvari koje se neće raspravljati s njima."
"U svakom slučaju, kad sam videla da prodaju ovaj model, pomislila sam ... pa, možda je ipak zapamtio. Možda je naumio da se vrati." Stisnula je usne.
Proučavao ju je nekoliko trenutaka, i to, činilo se, s istinskim razumevanjem. Onda je opet pogledao u svoju čašu. "To verovatno nije baš onaj isti primerak, znaš. Ima cela jedna linija Poluksa, to su servoi za teške fizičke poslove ali različito specijalizovani."
"Znam", reče ona, malo odsečnije. "Radila sam ja na dokovima. Ali ovo je isti onaj model... ako ne i isti primerak. Al' ne seća se ničega. Prokleto je sigurno da mu ne bih dala da me oblači. Ovo je samo mašinčina." Servo opet dođe blizu nje i ostade nepomičan, čekajući dalja naređenja. "Mućkaj šljoku", reče ona pokazujući rukom ka gostima koji su počeli da staju u red pored šanka dok je ona pričala. Robot poče da radi, bez daljih komentara.
"Nabavila si ga nedavno?" upita Niburu, posmatrajući ga.
Klimnula je glavom. "Juče ga uzela."
"Dobro", osmehnu se on, "daj sebi malo vremena za upoznavanje. Njemu takođe. Tek ste se sreli."
Pogledala ga je, i protiv svoje volje kriveći usne u mali osmeh. "Možda si u pravu. Hoću."
Ondinac, koji se izgleda zvao Ananke, priđe baru, sede pored Niburua i uze drugu čašu.
"Evo", reče ona gurajući ka njemu činiju prženog semenja. "Uzmi ovo za kvola."
"Hvala." Klimnuo je glavom ka njoj, sa stidljivim osmehom. Tip koji je njoj retko kad kazao više od dve ili tri reči, ali je, po svemu sudeći, bio neki dobar čova. Osim toga, sviđala joj se ta njegova životinja - kućni ljubimac. On sad podiže kvola iz viseće nosiljke koju je imao na sebi i stavi ga na šank. Kvol zabode njuškicu u zrnevlje i poče jesti uz zadovoljno gunđanje. I Ondinac uze to semenje, punu šaku, i poče zadovoljno žvakati.
Tor je gladila kvola po leđima pa on poče da prede glasnije. U poslednje vreme bunilo se nekoliko mušterija koji nisu voleli da piju naporedo sa nekim krznatim stvorom; ali ovo je bio njen lokal, i ona za te proteste nije marila. Sad je u Ulici Karbankla otvoreno još nekoliko drugih "kockarskih paklova", uvek će biti i drugih gostiju. "Gde nam je Tajanstveni Tip noćas?" Sa Niburuom i Anankeom obično je dolazio i treći čovek, takođe stranac, neki Kulervo. Znala je da oni rade za njega; takođe je znala za koga on radi. Videla je, dovoljno puta, onaj žig utisnut svoj trojici u dlanove, a isti takav je viđala, pre Odlaska, svakodnevno, kad je upravljala "Persefoninim paklom" za Izvora. Od prizora tog žiga maltene joj je pripala muka, kad ga je prvi put ponovo videla ovde, u novom lokalu. Ali shvatala je da puka slučajnost što oni dolaze u ovaj salon zabave ne znači da se Izvor opet interesuje za nju - čak ne znači ni da je on fizički prisutan na Tijamatu. Stvari sad drukčije stoje, Izvor ne može koristiti nijednog Tijamatovca kao štit protiv prodiranja sile zakona u njegov biznis; jer, promenio se i zakon, kao i sve drugo.
Nije znala šta to Kulervo radi za Izvora na Tijamatu, a nije ni marila, pod uslovom da to ne radi njoj. Ako neko radi za kriminalce, to samo po sebi nije nikakav razlog da ona bude lično protiv njega. Pa, malo je nedostajalo, jednom, da se uda za dasu koji je bio Izvorov službenik.
Nikad nije videla da Kulervo čini išta osim što pobeđuje na igricama, a tu je dobijao i dobijao, u gotovo svakoj igri, kad god se potrudio da zaigra. To bi joj moglo i zasmetati, ali on nije igrao mnogo a sve osvojene pare odmah je davao ovoj dvojici svojih ljudi, koji su ih, uvek, sve ponovo gubili. Osim toga, njegova igra je oduševljavala mnoge druge posetioce.
"Rek'o je da ga čekamo ovde", reče Niburu s osmehom i uz lako sleganje ramena. "Što? Je l' ti nedostaje?"
Tor se nasmeja. "A-a, ne meni. Al' raspitivala se Arijel Svetlohodna."
"Evo ga", reče Ananke pokazujući palcem preko ramena.
Gledajući za tim pokretom Tor vide da im se Kulervo približava kroz nadrealne odraze svetlosti i tame. Torin pogled se zadržao na njemu koji tren duže nego što je želela, kao i svaki put; to se dešavalo jednim delom zato što joj se sviđala ta njegova faca, a drugim delom zato što ju je uvek nervirao. U njegovim očima bilo je nečeg što je ukazivalo da tip nije mentalno sasvim normalan. Pogled na njega uvek je slao iracionalne srse strave i sažaljenja kroz nju, iako on nijednom nije čak ni podigao glas u razgovoru s njom. Njegova čudnovatost, više nego ma koji njegov dosadašnji postupak, bila je razlog da ga smatra čovekom misterije.
Pogledala je u drugom pravcu, tamo gde je Arijel Svetlohodna sedela sa nekolicinom svojih drugara. Htela je da vidi da li je ta cura primetila Kulervov dolazak. Primetila je, i te kako. Već je ustala i krenula s namerom da Kulervu preseče put. Tor vide da Elko Tel Grejmaunt takođe ustaje, sa stolice do njene, hvata je za mišicu i govori joj, na uvo, nešto što se njoj, po svemu sudeći, ne dopada mnogo. Zbacila je njegovu ruku sa sebe, mršteći se, i nastavila hod po sali, punoj buke i gužve. Sustigla je Kulerva tren pre nego što je stigao do bara, i izgovorila njegovo ime.
Tor je videla izraz na njenom licu kad je ovaj stao i okrenuo se ka njoj - blistavost očiju, rumenilo obraza, bezdahno iščekivanje koje peva u svakom milimetru tela. Nikad nije videla Arijel da izgleda toliko živa, ne od vremena kad je bila mala devojčica. Znala je šta taj izgled znači: Ari se zaljubila. Da li u tajanstvenost, zapita se Tor... u tu divljačnost i opasnost koju u Kulervu oseća. Tor uzdahnu. Nadala se da nije to. Možda samo Kulervova faca? Pre trideset godina takvo lice bilo bi dovoljno da izvrne njenu pamet sasvim naopačke. Zapita se da li vladarka zna za ovo.
Nije mogla videti Kulervov izraz lica dok su stajali i pričali, jer joj je bio okrenut leđima. Ali je znala da je u poslednje vreme on skoro svake noći ovde, a i Arijel isto tako... i da skoro svake noći njih dvoje završe u jednoj od Torinih privatnih soba. Kulervo klimnu glavom, i njih dvoje pođoše opet tamo. Ali Tor primeti, s iznenađenjem, da on nije dodirnuo Arijel nijednom, a ni ona njega, sve dok joj nisu nestali sa vidika.
Pogleda opet Niburua i Anankea, koji su se ponovo okrenuli ka njoj; maločas su gledali, i oni, istu scenu. Sad vide kako se njih dvojica zgledaju i kako Niburu sleže ramenima. "'Aj' prokuži", progunđa on.
Tor se nalakti na bar. "Čujte", reče im. "Da li je ona bezbedna s njim?"
"Bezbedna?" ponovi Niburu prazno.
"To je kraljičina kći. Još važnije: znam je od kad je bila beba. Mnogo mi znači. A o tvom gazdonji ne znam ič, osim što sam vid'la njegovu tetovažu..." I oči.
Niburu klimnu glavom. "Tetovaža nije ono što ti misliš." Zastade. "A nije ni Rid. Bezbedna je ona s njim. Nije on takav ... kao to što ti misliš. Zapravo..." Okrete se Anankeu. "Znaš, baš je dobre volje, u poslednje vreme."
"A-ha", reče Ananke tužno. "Već danima me nije nazvao glupim govnom." Srknu piće, zatim zahvati još jednu šaku semenja. Kvol ga gricnu, gunđajući razdražljivo. "Pardon", reče Ananke.
"Nikad ranije nisam videla Ari da ikoga tako gleda. Sami bogovi znaju šta će Kraljica misliti ako sazna da njena kćer započinje nešto lično sa jednim od Izvorovih žigosanih."
Niburu se vidno trže kad ču da je izgovorila to ime. Ali, reče: "Rid nije neka baraba." To je zvučalo defanzivno.
"A je l'? Nego šta je?"
Niburu se namršti, ali ona se mogla zakleti da u njegovim očima vidi nesigurnost. "Biohemičar. On je Jaakolin šef istraživačkog odeljenja."
Oslonila se šakama o kukove. "Jeste, a ja sam letnja kraljica. Beži, mali, znam ja šta znači oko užeženo u dlan. Izvor ne žigoše svoje šefove."
Niburu otvori usta da joj odgovori, ali mu Ananke položi dlan na mišicu, sa grimasom koja je opominjala. Niburu ispusti dah, lagano, i progunđa: "Neka bude po tvome, Tori." Slegnuo je ramenima, iskapio piće jednim gutljajem, obrisao usta rukom. Žigosani plaćenik jedne velike mafijaške organizacije nije mnogo više od roba. Pretpostavila je da njen komentar vređa, indirektno, i Niburuov ponos, i da Niburu želi bolji utisak o svom gazdi da bi i sam izgledao bolje. "U svakom slučaju, Kraljica ne mora mnogo da se brine zbog Rida. Jer, on ne spava s njenom ćerkom."
Tor se zablenu u njega. "Nego šta kog vraga rade u jednoj od mojih privatnih soba skoro svako veče?"
Niburu slegnu ramenima. "Razgovaraju. Kaže on."
Tor ispusti jedan vulgaran zvuk.
"Kaže da pričaju o merima. Zanimaju se oboje za mere. To je sve."
"Ti veruješ u to", reče ona. To nije bilo pitanje.
Klimnuo je glavom. "Nije ona njegov tip. Njegova žena je bila Ondinka."
"Venčana žena?" reče Tor. "Bila?" Pomisli da Rid Kulervo ne izgleda dovoljno star za tako mnogo istorije.
"Izgubila je život... u jednoj nesreći." On obori pogled. "Od tada ga viđam jedino sa ondinskim ženama. Čak i ovde. I to nikad dvaput s istom."
Tor oseti da se opet namrštila; ovog puta zabrinuto, jer onaj izraz čežnje u Arijelinim očima nije imao nikakve veze sa željom da se vodi neka podsticajna rasprava. "Pahhh..." reče ona. "Ne znam da li su ovo dobre ili loše vesti, ali jedno moram reći: ma koliko da mi je stalo do sudbine te devojke, nikad nisam smatrala da je to osoba koja može nekoga da očara, i veže, sjajnom diskusijom."
"Pa jest malo neobično, Kedalione", reče Ananke bacajući pogled po sali. "Landramo već dve-tri nedelje ovde, skoro svake noći. On nikad ranije nije tako nešto radio."
"Tačno..." Niburu zamišljeno klimnu glavom.
Ananke podiže kvola, koji se nažderao semenja i sad pokazao nameru da nekud otcunja. Strpa ga nazad, u platnenu "vreću" u kojoj ga je i ranije nosio. "'O'š igrice?"
"Sa' ću." Niburu mahnu rukom. "Idi ti igraj, ja ću prvo da dovršim ovo piće."
Tor baci pogled na njegovu čašu: prazna. Vide da i Ananke gleda isto. Onda Ananke, sa lakim osmejkom na uglovima usana, pogleda njoj u oči. Slegnu ramenima i nestade u gomili.
Tor pogleda u Niburua i uhvati ga na delu: zavirivao je u njen dekolte. Uspravila se, sa ironičnim osmejkom, i ovlaš zagladila šakama svilene nabore svoje haljine. Niburu uzvi obrve. Ona zaključi da bi trebalo da bude srećna što je svetlo mutno i što ona, u svojim godinama, još ima išta u šta iko želi da zaviri. "'Oćemo još?" reče, i upadljivo pokaza prstom u njegovu praznu čašu.
"Hm, hm, da", reče on razvlačeći usne u postiđeni osmeh.
"Poluks!" Odmakla se, a servo je došao. Gledala je kako robot sipa u čašu i odlazi, bez ijedne reči, duž šanka da ispuni sledeću narudžbinu. "Eto, on mi bar radi posao. Bar koliko da predahnem i popričam s nekim gostom. Svako voli da porazgovara sa barmenom..." Iz kutije ispod šanka izvuče jedan narkoštapić i pripali ga, pa udahnu dim sa začinskim mirisom koji se lenjo počeo izvijati nagore iz vrha.
"Ja, ja", reče Niburu još osmehnut. "Znam." Podiže čašu ka njoj kao da nazdravlja, pa pogleda niz bar. "Čujem da si nekad imala restoran... Ja volim da kuvam", dodade, sležući ramenima.
"Koju vrstu kuvanja?" upita ona, stvarno zainteresovana.
"Domaće kuvanje, hrana prosta ali jaka. Puno začina..." Pogleda je u oči.
"Moj ortak je bio kreativni kuvar..." Osmehnula se onome što je videla u njegovom pogledu. "A ja samo volim da jedem. Al' umorila sam se od kuvanja, mnogo je zapetljano." Izvila je usne. "Sad mi više prija da vodim salon zabave."
"Dopada mi se tvoj stil", reče Niburu. "Ovaj tvoj lokal je jedino mesto u celom Lavirintu gde prava osoba radi nešto lično. To je lep starinski manir. Mušterije imaju osećaj da im se tvoje društvo možda sviđa jednako kao njihove pare tebi." Pogleda je kao da se nada da će mu ona sad reći da je to osećanje uzajamno.
"Hvala." Još jednom je naslonila laktove na šank, dajući mu priliku da ponovo zaviri između njenih sisa; ovo je učinila zato što je dim droge počeo da joj budi prijatna osećanja. "Baš lepo od tebe što si to primetio... Imala sam ja živog barmena kad sam radila za Izvora. Sve se uvek nekako uklapalo."
Izgledao je iznenađen, kao da je ranije, kad je pominjala Jaakolu, smatrao da ipak nije znala šta priča. "Šta, stvarno si radila za Jaakolu? Ovde?"
Klimnula je glavom. "Da, kao lažna vlasnica, u starim danima. Sada ne. I nikad više..." Pogleda dole, na njegove šake; žig nije mogla u ovom trenutku videti. Zatim pogleda i svoje šake, nežigosane, oseti kako je znoj bocka u dlanovima.
"Mora biti da je fino kad čovek može da bira", progunđa Niburu, i steže jednu šaku u pesnicu.
"Kako se desilo da te 'zapečate'?" upita ona gledajući ga saosećajno.
"Bio je to paket-aranžman. Ja i Ananke, sa Ridom. Radili smo za Rida pre nego što smo postali Izvorovi. Ja sam mu vozač", reče on, s nekim kao tvrdoglavim ponosom.
Uzvila je obrve, srebrom poprašene; znajući da obični žigosani nemaju lične vozače, čak ni ako rade za Izvora. Samo šefovima se daje takva privilegija. Zapita se da li je moguće da joj je Niburu rekao istinu, da nije samo pokušavao da je impresionira hvalisanjem. Takođe se zapita kakve bi razloge Izvor mogao imati da tako, kao običnog vazala, unakazi jednog od svojih vrhunskih ljudi; zar bi ga mogao tako poniziti a onda očekivati od njega vernu službu. Ni za sekund nije sumnjala da je Izvor sposoban da počini ma kakvu svirepost, kad god za to nađe nekakav razlog. "Nego, ja da ti kažem: neću više nikakva posla da imam s Izvorom. Razumeš?"
"Savršeno." Niburu je klimnuo glavom. "Ne brini se oko toga. Ne bih to nikom poželeo... Nego..." nastavi, udišući duboko i stresajući sa sebe to raspoloženje, "šta radiš noću posle zatvaranja kluba?"
Usta su joj se trgnula. Opet se malo jače uspravila. "Spavam."
"Sama...?"
Pogledala ga je. "Da, ako se to tebe išta tiče."
On diže šake. "Pitao sam se da l' bi možda htela društvo."
"Zašto mene?" upita ga ona podozrivo. Bilo je mnogo drugih žena na raspolaganju, mlađih i lepših, amaterki i profesionalki.
"Zato što ja spavam samo sa ženskama koje mi se dopadaju."
"Pa ja bi' mogla majka da ti budem. Maltene."
"Ne ličiš na moju kevu ni ovolicno."
"A tvoja žena?"
"Nisam oženjen. Niti sam ikad bio."
"Zašto nisi?"
"Previše putujem. A ti?"
"Ja previše ostajem na jednom mestu", reče ona. Počinjala je osećati nestrpljenje. "Tebi sam rekla 'mali'..."
"Nazivali su mene i gorim stvarima od toga." Slegnuo je ramenima. "Osim toga, u onom prostoru odakle ja dolazim to je kompliment."
"Vidi", reče ona, polaskana i protiv svoje volje. "Premali si za mene."
Odmakao se telom malo unazad, sedeći još na toj barskoj stoličici. "Misliš, ti si prestara za mene."
Zacrvenela se. "Nisam stara na onom mestu gde je važno."
"A nisam ni ja kratak tamo gde je važno."
Široko se iscerila, iako je baš htela da se suzdrži, i odmah joj je bilo jasno da je bitka izgubljena. "Dooo-bro", reče ona. "Zašto ne, do vraga? Ovo se zatvara u tri. Ako tada još budeš tu negde, videćemo šta će biti..."
Tamis Svetlohodni ušao je kod Zvezdošetne sam; bez sna, bez cilja, kao i ta rulja okolo. Osmatrao je njihova lica dok je krivudavo zalazio sve dublje u lavirint halucinatornih iluzija, iluzornih zadovoljstava, prostor gde zavođenje i uništenje koegzistiraju u delikatnoj ravnoteži. Motrio je, rešen da, ako vidi nekog poznatog, šmugne u anonimnost pre nego što uspeju da ga pozovu.
Na svoje olakšanje, nije video ni sestru ni uobičajenu zimačku klapu. Oni su, u principu, ovde otpočinjali svoje noći; u ovo doba trebalo bi da su već prešli u neki drugi klub. Držao se podalje od šanka, gde je Tor "predsedavala"; nije bio u stanju da se suoči s njom večeras iako je znao da u njenim očima neće naći ništa osim saosećanja. A saosećanje je bilo više od onog što je zaslužio, i više od onog što je mogao podneti.
Ni za igrice nije imao mnogo volje; njihova uzaludnost i ispraznost odražavali su njegovo raspoloženje suviše tačno. Lutao je kao uklet kroz gomilu, gledao nepoznate osobe kako igraju za stolovima, kao da se svako poigrava glavom nekog drugog, u dezorijentišućoj igri senki i nasumične svetlosti. Drečava muzika i zagušljiva težina parfema i narko-dimova prezasićivali su njegova čula, tako da je mogao, bar za neko vreme, zaboraviti da je individualno ljudsko biće, ispunjeno jadom, ljubavlju i konfuzijom; da ima ikakvu potrebu da misli.
Prestao se kretati posle jednog perioda vremena, nije mogao oceniti koliko dugog; našao se u zadnjem delu kluba, gde je gustina tumarajućeg mesa bila manja. Preko jednog, na trenutak praznog, dela sale, on vide u jednom separeu nekoga ko je sedeo jednako usamljen kao on. Već je video, nekom prilikom, to tuđinsko lice crno kao noć, tu sitnu, vitku figuru sa kosom poput blistave čađi i očima indigoplave boje. Neki Ondinac, rekli su mu; ne mnogo stariji od njega, i uvek deo jedne udarne trojke. Drugi član te trojke bio je čovek izuzetno niskog rasta, najmanji koga je Tamis ikad video; treći je bio onaj tetovirani, nenormalno dobar u interaktivnim igricama, mladi stranac koga je njegova sestra pokušavala da doda svojoj zbirci trofeja.
Sad je Ondinac sedeo zavaljen u jedan ugao separea, jednu nogu je digao na klupu; međutim na toj nozi je umesto čizme imao kožnu rukavicu sa prstima. Jednom rukom je žonglirao sa izvesnim brojem otkinutih zrna grožđa, ali na licu mu je bio izraz rezignacije. S vremena na vreme puštao je da po jedno zrno padne - namerno, jer je odmah dohvatao i u vazduh bacao po jedno novo kao zamenu - a neka kreatura veličine mačke, ali ipak ne mačka, kretala se po stolu da pojede ispušteno zrno.
Tamis pođe ka njemu, izvrdavajući nasumičnom nailaženju drugih tela, privučen radoznalošću i još nečim, snažnijim. Stade pred taj izdvojeni deo sale, gledajući Ondinčevu usamljeničku akrobatiku. Konačno Ondinac diže pogled i malo se trže kad primeti da ima publiku.
"Dobar si u tome", reče Tamis; najednom u jednakoj meri stidljiv. "Kamo sreće da i ja to umem."
Ondinac klimnu glavom, počinjući neodlučni osmeh. "A ti si sibil. Kamo sreće da ja umem to." Pohvatao je zrna jedno po jedno i ubacio ih u činiju.
"Nemaš ništa protiv da ti se pridružim?" Tamis pokretom pokaza salu iza sebe, u kojoj nije bilo praznih stolova.
Ondinac slegnu ramenima, kao da mu je u svakom slučaju svejedno. Ipak, pomno je pratoi Tamisovo ukliznuće na klupu naspram njegove. Pogled te vrste, pogled ne ravnodušan, bio je Tamisu poznat.
"Koja je to vrsta životinje?" pitao je Tamis, videći da je stvorenje na stolu, između njih dvojice, stalo drugačije, da bi moglo bolje da ga proučava. Imalo je oči nalik na blistavu crnu dugmad kakva se igračkama stavljaju umesto očiju.
"Kvol", reče Ondinac gladeći životinju blagim pokretima a Tamisa gledajući i sad pogledom neodlučnosti i iščekivanja. Kvol je mrmorio i čavrljao, i primicao se postrance, malo-pomalo, svom gazdi, nogicama gotovo nevidljivim.
"Doneo si ga s Ondinija?"
Ondinac klimnu glavom i dohvati još jedno zrno; kvol željno pohita napred. Zrno mu ispade iz prstiju i pade na pod. Čovek pogleda dole i začas uradi nešto, onim stopalom u rukavici. Tren kasnije, to stopalo se pojavi na klupi pored njega, držeći zrno grožđa između prstiju, tako vešto da se nikakvo nagnječenje nije primećivalo. Onda dohvati zrno rukom i dade ga kvolu da pojede, ali, gledajući u Tamisa, da vidi da li je ova gipkost ostavila utisak. "Dosta ti je", reče kad se kvol počeo osvrtati kao da želi još grožđa. Zato Ondinac sam pojede jedno od preostalih zrna, sporim grickanjem koje je otkrivalo njegove ravne bele zube. Onda gurnu zdelu ka Tamisu nudeći mu ostatak. Tamis poče jesti, uživajući u slatkoći.
"A kako se zove?" upita on pokazujući pokretom glave na kvola.
Ondinac slegnu ramenima. "To mi nikad nije rekao."
Tamis se osmehnu.
"Znam te", reče Ondinac polako. "Viđam te ovde često. Ti si kraljičin sin, a? Njen brat?"
Arijelin. Naravno da je ovaj upoznao Arijel... Tamis oseti pokret iznenađenja, maltene i zadovoljstva, u sebi, zbog uviđanja da ga je ovaj Ondić primetio. Klimnu glavom. "Tamis."
"Ananke", reče Ondinac, opet malo postiđeno. Okrete šaku na stolu, zagleda se u svoj dlan. "Sibil si, kao i kraljica. Da li ćeš biti kralj, jednog dana?" upita tiho.
Tamis je gledao taj ožiljak, to čudno oko koje je zurilo u njega. "Ne." Odmahnuo je glavom osećajući Anankeovu nelagodnost i želeći da je umiri. "Moja seja će biti kraljica, ako bude želela. Kako si stekao ovo...?" Rizikovao je intimnost da prstom pokaže ožiljak, modar na nešto bleđoj koži Anankeovog dlana.
"To znači da radim za nekog ko se zove Izvor." Glas mu je postao ravan.
Tamis trepnu i promeni temu. "Gde su ti prijatelji noćas?"
Ananke diže pogled ka njemu, na trenutak iznenađen ili zbunjen. "Kedalion, eno ga tamo..." pokaza prema šanku, "ubija vreme, valjda. Kaže da će, kasnije, gazdarica da ga vodi svojoj kući. Rid, Rid je sa tvojom sestrom." Glas mu je bio bez ikakve melodije; nije gledao Tamisu u oči.
"A ti?" upita Tamis.
Ananke slegnu ramenima. "Ja sam ovde. Moram da čekam Rida."
"Moraš?"
Usta su mu se malo uvrnula. "Nas dvojica se brinemo o Ridu, eto." Diže pogled, rastrese svoju dugu sjajnu kosu. Taj gest bio je gotovo mačji u svojoj nesvesnoj čulnosti. "Je l' se brineš za sestru?"
"Ne", reče Tamis.
Ananke ga je gledao još trenutak, pa slegnuo ramenima. "Onda šta š' ovde?"
Tamis ga pogleda u oči, tako tamnoplave da su dostizale gotovo crnu boju. "Zato što mi se nije sviđalo da noćas budem sam", reče tiho.
Anankeova šaka, upravo pružena da pomiluje kvola, zastade neodlučno. Onda on nastavi taj pokret, kao da nije ni hteo da se zastajkivanjem oda, kao da značenje izgovorenog nije ni shvatio. Ali izdrža pogled. "Pa, to valjda niko neće", reče on. "Valjda se svako umori od samoće." Najzad spusti pogled, sa čudnim malim grčem u usnama.
I Tamis pruži ruku da miluje kvola; dopusti svojim prstima da lutaju sve do ovlašnog dodira s Anankeovim. "Mogli bismo mi da odemo negde... na neko drugo mesto."
Ananke se skameni, zagledan netremice u dodir prstiju bledih i prstiju tamnih. Onda polako, maltene bolno, povuče ruku k sebi. "Ja ne mogu", reče. "Mora budem ovde, čekam Rida." Slegnuo je plećima, kao da pokušava nešto da strese s leđa. "To nam pos'o."
Tamis je oklevao videći dubinu straha u Anankeovim očima; ali te oči se uhvatiše za njegovo lice, čežnjom naglom i bespomoćnom.
Ananke odmahnu glavom a njegova ponoćna kosa se zatalasa preko pleća na način od koga Tamis oseti bolnu potrebu. Obori pogled. "Ne mogu."
"Neki drugi put?"
"Ne mogu." Opet diže glavu i pogleda Tamisa u oči. "Nikad neću moći." Drhtaj prođe kroz njega. Njegove duge, vitke šake stegoše se u pesnice, a on ih povuče pod sto.
Tamis je još trenutak zurio u njega, siguran da, bar jednom, i on tačno razume kako se druga osoba oseća. Udahnu duboko, prisiljavajući vrelinu u sebi da se stiša, tako da je najzad ostala samo toplina jedne druge vrste kontakta. "To i ja uvek sebi govorim", reče on konačno. "Ali nikad to ne mislim stvarno. Zato sam noćas ovde, a ne kod kuće, kod moje žene. Zato što ne znam šta hoću."
"Kod tvoje žene...?" promrmlja Ananke.
Tamis obori pogled. "Ne mogu to da joj objasnim - zašto osećam takve stvari. Ne mogu to da objasnim nikome do koga mi je stalo. Pa ni sebi samom."
Ananke klimnu glavom. Razumevanje i zapanjenost ispunjavali su njegove oči kao zora. "Da", reče blago. "Tako je i sa mnom. Niko nikad nije razumeo. Ni sa kim ne mogu to da delim. Kedalion i Rid ... oni su mi jedina porodica, drugu nemam. Ali ako ikad otkriju, izgubiću ih... Mrzim ovo kako su stvari uređene, te predstave koje vladaju o muškarcima i o ženama, zašto se razlikuju, šta se tu može i ne može uraditi. Mrzeo sam to i u mom rodnom svetu, i mislio sam, ako se izvučem odatle, naći ću već neko mesto gde će mi biti bolje. Ali, i sad živim u strahu - šta bi se desilo ako bi neko saznao šta stvarno jesam..."
"...ili se plašiš da ćeš uvideti da su oni ipak u pravu, a ne ti. Ili da, čak i kad bi dobio ono što želiš, ne bi bio srećan, jer pravi problem nije u tome... zato što ni pravi odgovor ne postoji." Ananke klimnu glavom, lagano; njegovo lice je odražavalo onu nemoguću tugu koja je stezala i Tamisovo srce. "I zato se nikad ne...?"
Ananke odmahnu glavom, spusti pogled. Ponovo stavi šake na sto, i sklopi ih isprepletenih prstiju, preda se.
"Čak ni..." sa nekim ko razume? ... sa mnom?
Ananke opet diže pogled. Oči su mu blistale previše sjajno, prepunjene nekom nepostojanom ojađenošću. "Ne", šapnu on.
Tamis je zurio u njega, posmatrao kako se Ondić bori da vrati svoje emocije pod kontrolu. "Ali, zašto ne?" upita najzad, blago.
"Zato što problem nije stvarno u tome..." Ananke se nasloni unazad, na tvrdi, ogledalski sjaktav zid separea, i obgrli se rukama oko slabina, s izrazom žalosnog mirenja sa sudbinom. U njegovim očima sada nije bilo nikakvog sjaja, ni suza, ni nade.
"Da li ti hoćeš da pričaš o tome?"
Ananke odmahnu glavom. "Ništa se ne bi promenilo", reče.
Tamis otupelo klimnu glavom. "Onda valjda nema šta više da se kaže. Valjda je bolje da ja idem polako." Diže šaku do sibilskog znaka okačenog preko prsa njegove košulje.
Ananke klimnu glavom i prestade ga gledati u oči.
"Žao mi je..." Tamis ustade, žaleći što noćas ne može ništa učiniti da ublaži ma čiji bol... ma čiji.
|
