50. TIJAMAT: Karbankl

     "Bogovi, ala mi nedostaje otvoren prostor! Postajem klaustrofobičan ovde: ova memla, starina, mirisi, odjeci. Stalno mi se pričinjava da krajičkom oka vidim nešto. Neprirodno je kako ovo mesto pritiska čoveka."
     Gundalinu podiže simulacioni komplet koji mu je dotad bio na glavi; iz svoje zanesenosti u misli trgao se zato što se u fotelju pored njega sručio Vanu, a odmah za njim Kitaro i Akrojalin, jedan od članova sudijskog veća. Gundalinu žmirkanjem dovede glavnu dvoranu mesnog odbora Kartografa u fokus, zatim i njihova lica. "Ej, Vanu, probaj ovo." Proteže se, skide naglavni komplet, sličan šlemu, i pruži ga Vanuu. "Ovi su nam upravo stigli. ovakvi. Pođeš na godišnji odmor, a ne mičeš se iz svoje fotelje." Maločas je uživao u punoj čulnoj rekreaciji pustinjskog odmarališta u koje ih je otac vodio svojevremeno, na Karemofu. Išli su na te Izvore svake jeseni, tokom njegovog detinjstva, zato što je otac verovao da ti asketski uslovi, vrelina, odvojenost od sveta, čine dobro telu i duhu.
     Gundalinu nikad nije osobito uživao u tom mestu, u mladim danima. Iznenadio se kad je u "meniju" naglavnog kompleta našao i taj lokalitet. Ali potom je otkrio da, posle toliko godina, ceni očevu mudrost. Čak i sama iluzija da sedi u do prsa dubokoj klobučavoj, od minerala obojenoj vodi opustila ga je i energizovala jednako kao da je stvarno otišao tamo. Uživao je u blagom smradu bakra i sumpora koji mu je ispunjavao glavu, u bizarnim, silom vetra i vode izrezbarenim, oblicima crvenog kamena peščara svud uokolo, koji su sasvim ispunjavali njegovo vidno polje. Kao oni talasavi nabori na školjci, svetlucavi zbog reflektovane svetlosti...
     Trgao se iz tog sna koji se opet krišom uvlačio u njegovu svest kao eho programa iz naglavnog kompleta... i eho jedne ukradene uspomene, jedne vizije istorije. Bila mu je forsirano unošena u pamćenje, tokom uvođenja u organizaciju Kartografa, procesom koji ni sad nije stvarno razumeo. Da li je, tada, zaista gledao svoj rodni svet, ali očima nekog drugog čoveka, u nekoj epohi čak pre kolonizacije...? Očima nekog od svojih predaka? Da li je na ove slike u programu naglavnog kompleta naišao zaista slučajno? Ili neko pokušava da ga navede na razmišljanje, prisećanje, uviđanje...? Dešavaju se i slučajna podudaranja događaja, zaboga! Stresao je glavom. Zasmetala mu je ta misao, jer je postao svestan da Vanu jednako govori a da on pojma nema o čemu. "Pardon?" reče.
     "Mora biti da je neka dobra", reče Vanu preuzimajući iz njegovih ruku naglavni komplet. "Nikako ti se neće da se od nje odvojiš."
     "Karemof", progunđa Gundalinu, uzvraćajući osmeh.
     "Jedino mesto koje vredi dugo gledati", primeti Akrojalin.
     "Nije Karbankl ništa skučeniji od naših gradova u orbiti, kod kuće", reče Gundalinu. "Ima ovde mnogo toga što vredi videti i raditi - ima svakim danom sve više. Osim toga, ko hoće napolje, uvek može da krene na putovanje obalom."
     "Ja sam pokušao sa jednodnevnim putovanjem. Izvan Karbankla ne postoji ništa osim magle, riba i predrasuda. Tamo je kao da je vreme ove planete stalo." Vanu strese glavom. "Onoliko vode... To me je guralo u neku potištenost."
     "A, ma hajde", reče mu Kitaro prekorno. "Gde ti je smisao za avanturu?"
     "Avantura i pamet ne idu zajedno, ako mene pitaš", reče Akrojalin, otpisujući njen komentar jednim ovlašnim pogledom. Ideal Kartografa bio je da na ulaznim vratima svako ostavi svoj spoljašnji čin ili društveni status, ali Gundalinu je primetio da neki članovi prihvataju to pravilo radije, a neki manje rado. Kitaro je stisnula usne, ali nije rekla ništa. Akrojalin je ustao i pošao preko sobe.
     "Dobro, ove stvari će, ako ništa drugo, bar biti dobrodošla dopuna našim ograničenim rekreacionim mogućnostima", reče Vanu držeći naglavni komplet u vazduhu. "Mada ni u tom pogledu situacija nije ista kao što je bila, jer sad čovek može da sedne u brod i ode na drugu planetu, ili kući, i da se vrati, a da pri tome ne izgubi godine."
     "Još će mnogo godina proći pre nego što će odlazak na letovanje na neki drugi svet biti lako kao stavljanje tog aparata na glavu", reče Kitaro suvo. "Naročito jadnim slabo plaćenim siroticama kao što sam ja. Zato grabite i takvo, posredovano zadovoljstvo dok možete, dok nisu svi čuli za to..."
     Vanu je pogleda uzvijajući obrve. Ali zatim samo slegnu ramenima i spusti aparat na svoju glavu. Od prizora pred svojim očima Gundalinu se prvo malo ukoči, zatim uzdahnu nehotice: vizija ga je ponela.
     Kitaro se osmehnula zadovoljno, a zatim nagnula preko niskog stočića između njih. "Imam nešto za tebe", promrmljala je, dok je osmeh spadao s njenog lica. Osvrnula se, uverila se da ih niko ne posmatra, i dodala mu informaciono dugme. Pogledao ga je: malo i bezlično kao neki malecni orah na njegovom dlanu. Bez vladinog pečata, bez ikakvih znakova identifikacije. Moglo bi da bude i blank, prazno. On je pogleda upitno.
     Klimnula je glavom. "Informacije koje si hteo. Dobro pazi da sve zapamtiš iz prve. To je info-baza za samo jedno čitanje."
     Spustio je pogled na tu stvarčicu u svojoj ruci pa pogledao Vanua, izgubljenog u drugom svetu, pa opet nju, upitno.
     "Jedino ti si na nivou dovoljno visokom da ti se daju ove informacije", reče ona.
     Klimnuo je glavom, iznenađen po drugi put. Ustao je, a dugme sa podacima glatkim pokretom spustio u džep. "Reci mi, Kitaro... znaš li ti šta na njemu ima?"
     Nastavila je da se osmehuje, s izrazom lica sasvim nečitljivim. "Rekla bih da je jedino važno da ti znaš, sudijo."
     Uzvratio joj je osmeh, izvinio se i otišao da potraži pravu privatnost. Nađe jednu praznu meditacionu sobicu i zatvori se u nju. Sede prekrštenih nogu među jastuke i ugura dugme u komunikator na svom opasaču. Kontaktnu pločicu pritisnu sebi na sred čela, kao treće oko iznad druga dva.
     Sklopi oči i pozva vezu da se uključi. Oseti neodređeno disonantna peckanja, početak oblikovanja slika... sve većeg i većeg broja slika, tako da je kroz nekoliko sekundi čitava mećava nasumičnih informacija počela zatrpavati njegov um. Oseti naglu paniku, uviđajući da su mu dali da prouči celu jednu "data-bazu", daleko više podataka nego što on u jednom čitanju može apsorbovati bez neuro-oštećenja. Ogromna većina informacija bila je, činilo se, samo izdaleka u nekoj vezi sa Ridom Kuleva Kulervom.
     Ko god da mu je ovo poslao, sigurno je znao da on to neće moći savladati iz jednog pokušaja. Gundalinu je besomučno vrteo kroz glavu pitanje zašto su ovo uradili, osim ako, eventualno, nisu znali tačno šta njemu treba. On kao da je došao u proročište: prepuštaju njemu da postavi pravo pitanje, ako ume...
     Postavljaj prava pitanja. Negde u pandemonijumu ovih nebrojenih data-fajlova leži procesor koji mu može otvoriti putanju do potrebnih saznanja. Koristeći se tehnikama naučenim od Kartografa on uvede svoje spiralno kružeće emotivne i fizičke reakcije pod kontrolu; postepeno izoštri fokus tako da mu kroz um više nije jurila mećava. Preostala je samo jedna jedina slika, slika onog potrebnog. Pitanje: Rid Kuleva Kulervo. Ovaj zahtev izgovorio je subvokalno, zatim je čekao rezultat.
     Informacije su bile hologramski kodirane; razmotavale su se kao uspomena, kao da su oduvek prisutne u njegovom umu, ali dosad skrivene... Unutar njegovih očiju oblikovao se Rid Kuleva Kulervo, perfektnom jasnoćom, i Gundalinu oseti ubod. Oštar, kao bol kad ti nečija cokula lomi rebra, kao bol kad su i poverenje i prijateljstvo izdani... kao bol čežnje za onom hiperrealnom, slatkom-i-kiselom hemijom njihovog zajedničkog boravka na Četvrtoj, kad su se borili da od haosa načine red.
     Gundalinu je održao savršenu mirnoću, suzbijajući ovaj nalet osećanja. Ovakav dugotrajni "iskošeni" prihvat informacija njemu se, inače, dešavao samo tokom uvođenja u neki viši nivo Kartografa; tada je svaki put bio zaprepašćen jačinom svog reagovanja. Pitanje: poznata biografija Rida Kuleva Kulerva. Zatražio je. Sad, čekati... Opet kao da se jednostavno setio, iz svoje glave, podataka dobijenih iz policijske računarske kartoteke: Kulervo, rođen na Samathi, na jednoj od podmorskih rudnih stanica, gde je i odgajen. Maloletni prestupnik, ali, osim toga, i natprirodno uspešan u kompjuterskim igrama koje je mogao dobiti u "čvoru" zabave u toj stanici. Iz škole izbačen, zauvek, tako da obavezno osnovno školovanje nikad nije završio. Kad je imao sedamnaest godina, ubio svog oca i nestao, pretpostavlja se da je prebegao u Bratstvo.
     Pitanje: zašto je ubio oca? Njegov um dade sliku Ridovog oca - čoveka tvrdih očiju i tankih, gorkih usta, bez ikakve vidljive sličnosti s licem njegovog sina. Rudar, često nezaposlen zbog toga što se vraćao drogiranju; zvanično optuživan za zlostavljanje svoje žene i dece. Žena svaki put povukla i poricala te optužbe.
     Pitanje: kako je ubijen njegov otac? Udavio se... Gundalinu vide telo, na nečijem tadašnjem snimku, kako pluta, očiju raširenih od zaprepašćenja, u jednom podmorskom pristupnom uspravnom tunelu...
     Pokušao da me udavi, skot. Ubiću ga... Ovog puta bila je to zaista Gundalinuova uspomena, prava; tako je Rid govorio izlazeći na obalu jedne reke nadomak Sanktuarijuma, očiju razbesnelih od užasa. Sad, konačno, Gundalinu stvarno razume na šta su se odnosile te reči, na koga, zašto. Olakšavajuće okolnosti... Za ovu poslednju misao nije bio siguran da li je došla iz data-baze ili iz njegove procene.
     Ipak, ništa od toga nije objašnjavalo kako je Kulervo postao briljantan biohemičar. Naprotiv... Pitanje: šta se događalo sa Kulervom posle njegovog odlaska sa Samathe?
     Njegov um namah ostade prazan, ali onda jedan glas poče mrmljati u njegovoj glavi, postavljajući jedno pitanje. Postojala su tri različita odgovora, sva tri istinita, ali svaki sledeći istinitiji od prethodnog. Naučio ih je na tri razna nivoa u Kartografima. Dade najtačniji, i opet se prepusti čekanju.
     Oseti novi priliv podataka u svoj um. Kulervova slika opet je pohodila prostor unutar njegovih očiju. Ta slika počela se zamućivati, mutirati, kao da sve Ridove protivrečne transformacije postaju vidljive... tako da se najzad činilo da su to dve osobe, ali nije bilo jasno koje dve. Bogovi... promrmlja Gundalinu u sebi. Jer to drugo lice, koje je sad preovladavalo nad Kulervovim, izgledalo mu je maltene poznato, kao da bi se on svakog trena mogao setiti i imena... Ali sad je ćutao i puštao da zapis govori svoju priču na svoj način.
     Vide jednu ženu, sa egzotičnom ponoćnom lepotom Ondinke, moćnu figuru u senovitom svetu Bratstva - vide je sa Ridom, i kako ga grli, kako se njena moć ovija oko njega poput senke, kako ga uvlači u tamu svog međuzvezdanog donjeg sveta... i guta ga.
     Zatim se vizija otvorila brzo i jako, kao neka meka eksplozija. On vide širi obrazac - makrokozam samih Kartografa, proširen unazad kroz vreme, kroz sve one razasute svetove koji su nekada bili Staro Carstvo. Gledao je razlamanje tog obrasca, propast Imperije, izolaciju pojedinih svetova nekada njenih. Nove, nejake alijanse planeta borile su se da nekako ostanu zajedno i pohvataju izgubljene veze, ali pri tome je nekoliko pipaka organizacije Kartografa odsečeno, a unutar njih je došlo do daljih frakcijskih borbi. Vremenom, bilo je sve manje sloge u pogledu političkih ciljeva, gubila se žiža, iskušenja vlasti vodila su pojedine članove na stranputicu... sve do izopačenja one svetinje koja im je poverena. Izopačenje je dobilo ime: Bratstvo. Počelo je koristiti vlast kao cilj po sebi, iz gramzivosti, počelo je stvarati bol, u ime Haosa.
     Međutim najviši stupnjevi u samom jezgru Kartografa preživeli su, zadržali netaknutu prvobitnu svrhu, štaviše pokrenuli su izvestan broj dramatičnih događaja koji bi mogli uticati na budućnost ne samo pojedinih svetova nego i cele nekadašnje Imperije, sve do najdaljih provincija. On je, sa Aspundhom, u jednom trenutku naslutio nešto od tog višeg nivoa... sad uvide da to naslućuje opet.
     U doba kad je još verovao da su Kartografi samo bezazleni klub, udruženje građana, matrica sibilskog uma dozvolila je da izvesne informacije procure do najviših krugova Kartografa, i to takve koje su otkrile da Vanamoinen, osnivač organizacije, još postoji... Vanamoinen. On se priseti kako je Vanamoinenovo lice gledalo gore u njegovo, osmehujući se; začu glas Vanamoinenov: Pogledaj zvezde, Ilma... Vanamoinen je umro, pre nekoliko milenijuma; ali je sačuvan imprint njegovog uma, negde u sibilskoj matrici, a sad je sibilski intelekt, svojom nedokučivom logikom, odlučio da Vanamoinena vaskrsne.
     Otac svih mojih dedova. Gundalinu, začuđen, odmahnu glavom. Ovo tajno znanje nije dato samo jednoj, izabranoj frakciji Kartografa, nego se raširilo, kao osmozom, kroz mnogobrojne kabale i lože koje su, unutar Hegemonije, postale naslednici tradicije Kartografa - bez imalo obaziranja na položaj tih grupa u rasponu opredeljenja između Haosa i Reda. Pitanje: samo unutar Hegemonije? Ali zašto? Zašto ne i drugde? Ili je ipak javljeno još nekome?
     Ali nikakvo novo uviđanje ne ispuni njegove misli. Samo saznanje da je, kao posledica, nastala bitka za vlast, za koju on ni slutio nije da svud oko njega besni dok je sedeo u raznim mesnim odborima Kartografa i zamajavao se kompjuterskim igricama na sreću. Sad vide kako se bitka za kontrolu nad mozgom/dušom Vanamoinena širila preko svetova Hegemonije... vide da je ta duša bila u rukama jedne žene, mračne figure, koja je, opet, bila u rukama Bratstva. Vide da su Vanamoinenov duh sipali, kao tečnu svetlost, u nervne puteve jednog živog čoveka, koji je do tad imao sopstveni um i dušu... čoveka čije je lice Gundalinuu bilo poznato... i koji se zvao Rid Kuleva Kulervo.
     Ridova slika u njegovom vidnom polju opet se promeni, ovog puta se zarivajući u dubinu njegove podsvesti kao koplje. Znao je, ovog puta, šta ta mutirajuća vizija znači, gledao je preplitanje, superponiranje ta dva lica i video da dobijeni rezultat nije ni Vanamoinen ali ni Rid Kulervo, nego nešto neprepoznatljivo, zamrljano. Ni jedan ni drugi od ta dva čoveka. Majstor: jednim delom ljudsko biće, drugim delom legenda. Gledao je, zatim, kako ta slika krvari, rastapa se, tako da najzad na tom mestu nije ostao niko, baš niko, već samo gola svetlost, zaslepljujuća blistavost jednog genija čije znanje i umnost su oslobođeni, pušteni da rešavaju neki nepoznati zadatak...
     Gundalinu se priseti da postoje legende o "Ulančenim bogovima Cie-Puna", duhovima elementalima koji, ako budu oslobođeni, mogu da zaposednu neko ljudsko biće, da nagnaju svog nevoljnog avatara na nemoguću hrabrost ili neizrecivo zlo...
     Bogovi... pomisli on opet, ali ovog puta je ta slika prodrla svojom rezonancijom kroz čitavu njegovu svest, sve do dna njegove duše. Njegove misli su glavinjale kud koja, i on pokuša da ih sabere, mada ne znajući tačno na koju bi se stranu okrenuo. Pitanje: zašto?
     Odgovor nije došao. Ovog puta niko nije testirao njegovo pravo da zna; niko mu nije ništa odbio. Samo je njegov um ostao sasvim prazan. On odmahnu glavom, u znak nedoumice i neverice. Da li je Vanamoinen vraćen samo zato da bi njemu pomogao u rešavanju zagonetke Vatrenog jezera, da bi Hegemonija opet dobila zvezdani pogon; Hegemonija, ili tajna podloga Hegemonije? Ali, on tu misao odbaci još dok ju je pomišljao. Vanamoinenova duša spavala je hiljadama godina. Bilo bi potrebno nešto daleko značajnije od ekspanzionističkih snova Karemovaca da bi sibilski intelekt odlučio da dozove Vanamoinena u ravan realnog vremena i podvrgne ga ovoj mučeničkoj egzistenciji u moždanom prostoru drugog čoveka. Ipak, odgovor nikako da stigne.
     Pitanje, reče on tiho, posle dugog ćutanja. Kako je to urađeno? Pomoću "pametne materije"? U njegovom umu se, opet, ne desi ništa.
     Pitanje: da li se to dogodilo slučajno? Pritisnuo je kontakt-pločicu jače na kožu čela, pitajući se nije li problem u tome.
     Ne. To je video jasno, odjednom. Vanamoinenov povratak nije bio slučajnost. Ali um mu ne reče ništa više: ni potvrde ni objašnjenja zašto je, od tolikih mogućih primalaca, baš Rid Kulervo odabran da ponese pamćenje Vanamoinena.
     Pitanje: da li je meni zabranjeno da to saznam?
     Odgovora nije bilo. Opsovao je zbog nemoći, pojma nemajući da li mu ovaj sadašnji izvor podataka ne može ili ne želi da kaže.
     Pitanje: da li je Rid Kulervo sada na Tijamatu? Šta hoće? Reci mi bar toliko, za ime bogova... Ovo poslednje rodilo se više iz ogorčenja nego iz nade da će izvući nekakav odgovor.
     Potvrdno. Video je opet prizore: Rid ovde, na ulicama Karbankla. Sa onom dvojicom koji su bili njegova družina i na Četvrtoj. Gundalinu vide Ridovo raspravljanje sa jednim Novoskloncem krupnog rasta... vide i pečat urezan usijanim gvožđem u dlan Ridove ruke, u obliku otvorenog oka koje zuri gore u njega.
     Opsova glasno. Znao je taj žig, koji označava da je neko postao vlasništvo Izvora. Vlasništvo, a ne ravnopravan, ili dobrovoljan, partner. Viđao je on taj simbol itekako, kad je službovao na Tijamatu pre velikog Odlaska. Tad je Thanin Jaakola boravio ovde, usmeravajući plime i oseke svoje narko-trgovine po celoj Hegemoniji, iz grada Karbankla koji je bio možda najvažnija među hegemonijskim međuzvezdanim saobraćajnim raskrsnicama. Prodao je Arijenrodi viruse koje je ona htela da upotrebi za bakteriološki rat protiv svog naroda, u poslednjem očajničkom naporu da ostane kraljica. Nju je policija zaustavila... ali Izvora nije.
     Sad je Gundalinu razumeo kako i zašto: Jaakola narko-lord bio je samo vidljivi vrh jednog zla čiju dubinu i težinu on, radeći kao običan policajac, nije ni slutio. Jaakola je pripadao Bratstvu na nekom nivou tako visokom da se nije moglo znati koliko daleko se pipci njegovog uticaja zaista pružaju. Njegova prisutnost u hegemonijskom podzemlju bila je kao gravitacioni bunar koji vuče sve i svakog oko sebe u svoju neodoljivu tamu. Čak i njegov portret u Gundalinuovom umu bio je samo mrak.
     A sad Jaakola ima u svojim rukama Majstora. Jaakola je pobedio u borbi za vlast u redovima Bratstva... dobio za sebe Kulervovu nesavršenu genijalnost, i, time, novu zvezdoletnu tehnologiju. Ni trenutak nije oklevao da počne sa eksploatacijom ta dva dobitka. Rid je na Tijamatu iz samo jednog razloga: da postigne sa "vodom života" ono što je postigao sa zvezdopogonskom plazmom.
     "Voda života"... Gundalinu oseti da mu koncentracija popušta, da luta ka njegovim sopstvenim nagađanjima, naročito o mogućim implikacijama Kulervovog prisustva na Tijamatu. Činjenica da je postavio još jedno pitanje izmače mu iz vida...
     Rid Kulervo nahrupi u njegove misli na takav način da se ostale slike razbežaše kao miševi; u njegovim divljim poluprovidnim očima Gundalinu vide jedan pogled koji mu je bio razumljiv, pogled kakav je svojevremeno video i u ogledalu... Šta hoće? glasilo je maločas poslednje pitanje. Odgovor je stigao: smrt.
     Gundalinu otrže kontakt-pločicu, ali je i vrati opet na čelo, jednako brzo. Više ništa iz nje nije priticalo. Priseti se, prekasno, da ga je Kitaro opomenula da će imati samo jedno čitanje. Svi podaci su već bili izbrisani.
     Ustao je, ali samo da bi stajao nepomičan, u sredini sobe, tokom mnogo otkucaja srca. U njegovom mozgu kao da je ostala samo jedna konkretna misao, a ta je bila u celosti njegova: Nađi ga.
     Neka to bude Vanuovo zaduženje... ali, ne. Vanu bi hteo, sasvim opravdano, da zna sve; a Gundalinuu je već postalo jasno da Vanu nije od one vrste ljudi koji pristaju da bilo šta prime "na poverenje". Vanu bi tražio da mu se objasni zašto Kulervo ne može biti prosto i jednostavno uhapšen, kao što kriminalcu i priliči; pa saslušavan, sudski kažnjen, po zakonima Hegemonije. Ali to rešenje ne bi poslužilo ničemu, ne bi pomoglo nikome. Kulervo ne može biti jednostavno negiran - suviše je vredan. Kad bi bilo moguće preobratiti ga... Vanamoinen bi se opredelio da služi Redu a ne Haosu: postao bi saveznik Zlatne sredine, ako bi mogao da bira. I ako bi Zlatna sredina bila dovoljno mudra da mu omogući da bira... Ali u to Gundalinu nije bio sasvim uveren.
     Namrštio se i krenuo ka vratima, razmišljajući. Kitaro mu je obezbedila ove informacije koje je tražio; mogao bi on od nje zahtevati i potragu za Kulervom, zatim i da mu Kulervo bude doveden tajno, mimo uobičajenih policijskih kanala. Nije mu se dopadalo da to tako čini; nije voleo da stvara ma kakav raskol između sebe i Vanua. Ali u ovome, čini se, nije imao izbora.
     Vratio se u glavnu salu i našao Vanua još izgubljenog u čulnim zadovoljstvima iz šlema. Ovlaš se nasmešio, znajući iz iskustva kako hipnotički adiktivne takve stvari mogu biti, iako je u pitanju bila interakcija samo na nivou emocija, a ne o direktno uključenje u nerve, kao u nekim klubovima sa kompjuterskim igrama. Teško je odoleti privlačnosti dobro poznatih scena iz rodnog kraja ... a ponekad je još teže odoleti zavodljivosti nepoznatog. Sećao se da je on tako, u dečaštvu, doživljavao Tijamat; danima nosio u glavi egzotične tijamatske mirise, i odjeke muzikalnog govora tog naroda; danima ga je uznemiravala treperava vizija Karbankla, Grada-na-severu, viđenog sa mora... Kitaro je sedela zavaljena u fotelju, s jednom čizmom na niskom stolu, zadubljena u diskusiju s nekim inostranim trgovcem, i to, činilo se, o politici trgovinskih restrikcija. Gundalinu je bio malčice iznenađen videći da je ostala na istom mestu. Onda ona diže pogled, otera trgovca jednom svojom rečju, i Gundalinu uvide da je čekala njega. "Da l' si dobio odgovore na sva svoja pitanja?" reče ona.
     Nasmešio se neznatno. "Dan kad na sva svoja pitanja dobijem odgovore biće dan kad umrem... nadam se. Ali, dobio sam dovoljno ogovora da razumem koliko malo znam o onome što se ovde stvarno događa." Slegnuo je ramenima i objasnio joj šta treba da se uradi; za to vreme pogledavao je nelagodno u Vanua u-snove-zanetog.
     Kitaro je slušala; njen pogled bio je postojan a lice bez izraza. "Pristupiću tom poslu odmah, sudijo", reče ona. "Da bi se uredio takav sastanak, biće potrebno dosta vremena. Kulervo je tako duboko u živom pesku Bratstva da ga nije lako dohvatiti."
     Klimnuo je glavom. "Razumem. Ako ti je potrebna asistencija, reći ću Pala-Tionki da ti je obezbedi. U Geju Džerušu možeš imati poverenja."
     Bacila je pogled na Tilhonea, ministra komunikacija, koji im je prilazio, a za njim Akrojalin i Sandrini. Tilhoneovo dečačko lice sijalo je oduševljenjem nekoga ko donosi novosti. On priđe Vanuovoj fotelji odostrag, položi šake na njegov naglavni komplet i isključi program.
     Vanu se trže i poče psovati. Podiže komplet sa glave i osvrte se besno.
     "Ovo ćeš hteti i ti da čuješ", reče mu Tilhone pre nego što je Vanu stigao da se pobuni. Pogleda i Gundalinua, s osmehom koji Gundalinu pročita kao nehotično samozadovoljan. "Upravo mi je stigla poruka od mog ujaka da će Skupština doći u svoju prvu službenu posetu novom Tijamatu..."
     Gundalinu se trže. "Kad?" reče.
     "Skupština tek što se vratila na Karemof. U skupštinske brodove tek treba da budu ugrađeni zvezdopogonski blokovi. Centralni koordinacioni komitet procenjuje da bi to moglo biti gotovo kroz samo godinu dana. Odstupiće od svog uobičajenog redosleda obilaženja - to će biti znak da cene važnost našeg novog statusa ovde, ali i slobodu i moć koju sada, sa zvezdopogonom, imamo."
     "Jest, i da jedva čekaju da se dočepaju 'vode života'. Tako mi Čamdžije!" progunđa Gundalinu - uzvik, pomisli on rasejano, koji je pokupio od Džeruše Pala-Tion.
     Tilhone se nasmeja. "Bogova mu, Bi-Zi, čovek bi pomislio da sam ti doneo loše vesti. Hajde, stari moj, primi to kao kompliment!" Pljesnuo je Gundalinua po ramenu.
     "Ne, stvarno sam polaskan", reče Gundalinu tiho, prošetavši pogledom do odmerene spekulacije na Vanuovom licu. "Samo, razmišljao sam o implikacijama." O komplikacijama. Ruke su mu se nemirno trzale uz telo. "Ovo je događaj od kapitalnog značaja."
     "Čujem da su Tiće nekad imali običaj da naprave gigantsku žurku u čast Predsednika vlade", reče Sandrini. "Meni to zvuči kao tradicija koju bi valjalo obnoviti. Šta fali da se malo zabavimo."
     "U nekim granicama", reče Gundalinu suvo.
     "Misliš na običaj da se Kraljica prinese na žrtvu?" upita Vanu.
     "Da." Gundalinu nelagodno skrete pogled.
     "The, tako mi mojih svetih predaka", reče Vanu, "meni se čini da je to jedan veoma efikasan način da se promene sprovedu. A zar to nije bila poenta? Zar ne zovu tu svetkovinu - Promena?"
     "Da su bućnuli Letnju Kraljicu prilikom našeg povratka ovaj put, ne bismo imali toliko nevolja oko pitanja lova na mere", reče Tilhone otežući reči. "Zimci već počinju pritisak da se vrate na vlast. Nju hoće da izbace..."
     "Ko to hoće?" reče Gundalinu mršteći se. "Ko je to govorio?"
     Tilhone slegnu ramenima. "Bogovi, pa ne pamtim ja ta imena, sva zvuče isto. Ali čuo sam to od više zimaca, ne samo od jednog."
     "Da li je jedan od njih bio Kirard Set Dalekoputov?"
     Tilhone klimnu glavom. "Dalekoputov. Jeste, a taj je u Savetu grada, zar ne? Pametan čovek, za provincijalca. Ambiciozan. Taj zna na koju stranu dim ide. Nekoliko puta je dolazio na razgovor sa mnom, sa ovom ili onom delegacijom, uvek u vezi sa nekim lokalnim pitanjima."
     "Jest, znam ga", reče Akrojalin.
     "To je onaj s kojim smo se sreli na ulici nedavno, zar ne?" upita Vanu.
     Gundalinu, stisnutih usana, klimnu glavom.
     "Inteligentan je, da. I dobro informisan. I predobro informisan, mož' bit'..." Vanu pogleda Kitaro pa opet Gundalinua. "U svakom slučaju, čovek koga treba uzimati ozbiljno." Njegove oči postadoše zamišljene.
     "Moja je želja da samo jednu stvar u ovom razgovoru uzmemo ozbiljno", reče Gundalinu oštro. "Tema prinošenja ljudskog života na žrtvu ne sme da se proširi izvan ovih zidova. Jasno?"
     Klimali su glavama i slegali ramenima, gledajući ga s različitim stupnjevima rezignacije i nerazumevanja.
     "U tom slučaju, želim vam svima laku noć." Gundalinu se okrete na potpetici i ode iz sale. Ali pratila ga je, kao senka, svest da još nije čuo poslednje reči o ovome, kao ni o Ridu Kulervu.