56. TIJAMAT: Karbankl

     Luna Svetlohodna je stajala sama, čekala, među dokovima koji su plutali kao morska trava po glatkoj površini mora ispod Karbankla. Virnula je dole, ka zelenocrnoj vodi koja se kretala ispod pukotina u gatu: ka tajnoj nestabilnosti ispod njenih nogu. Mrlje od ulja i neke druge, manje prepoznatljive izlučevine stvarale su figure koje su se prelivale u duginim bojama u neprobojnom mraku između usidrenih brodova. Gledala ih je kako se pomeraju i nanovo oblikuju, hipnotisana tim kretanjem koje kao da je bilo namerno; i ne samo time, nego i dobro poznatim dovikivanjima i treskanjima, i mirisima mora i brodovlja; sve je to ispunjavalo ovu luku, a nju prožimalo nostalgijom.
     Više nije osećala onu vrstu čežnje prema prošlosti koja je u njoj svojevremeno stvarala do bola jaku želju da se vrati u mesta svog detinjstva; više nije imala osećaj da je njen život u ovom gradu samo jedan dugi san. Onaj drugi svet je nestao, ne samo zbog promena klime i migracija stanovništva, nego i zbog samih godina, zbog hiljada zasebnih trenutaka koji su se nataložili preko njenih uspomena kao pesak vetrom nanet. Više nije mogla jasno videti onu devojku koja je nekad bila, a koja nije mogla ni zamisliti da život provede na ovakvom mestu, gde po nekoliko nedelja ne oseti vetar, sunce ili kišu, a na Majku-koja-je-more nikada ni ne pomisli - a kamoli da veruje da Ona pazi na svaki njen postupak i čuje svaku njenu molitvu. Vremenom je izbledelo i nestalo to sve, a život kojim ona sada živi počeo joj je izgledati kao normalno stanje.
     Digla je pogled, osećajući prisustvo Karbankla iznad sebe, ne umirujuće i zaštitničko nego teško i preteće, poput oluje. Nemirnim pogledom poče pretraživati rampu koja je iz grada vodila dole u luku; ovog puta našla je ono što je tražila, dobro znanu figuru Kapele Dobraventure. Dođe joj uspomena: kako je stajala na istom ovom mestu pre pola života, kraljica tek izabrana, obuzeta očajničkom potrebom da bude ostavljena izvesno vreme na miru da bi mogla da postigne mir sa Ukresom, i sa morem... umesto toga, stalno u senci prisustva Kapele Dobraventure, okružena Dobraventurama koji su svud išli za njom, špijunirali, ocenjivali je...
     Ali sad je baš Kapelu želela da vidi, privatno, intimno; samo njih dve i more, na ovom javnom mestu koje je sad privatnije od ma kog mesta gore u gradu, pa i u samoj palati. Njeni telohranitelji, koji su od dana kad su se stranci vratili uvek u blizini, stoje na pristojnoj udaljenosti i pomno paze na okolinu.
     Kapela Dobraventura joj priđe i klimnu glavom u znak pozdrava. Bilo je poštovanja i gotovo topline u Kapelinom pogledu kad su se njihove oči susrele. "Šta ti treba, Damo?" Bilo je tu i radoznalosti: zašto se sastaju ovde, ovako.
     "Ne treba meni, merima treba, za njih nešto tražim od tebe. Predsednik Vrhovnog suda, B. Z. Gundalinu, ukinuo je zabranu lova na njih."
     Usta Kapele Dobraventure se stanjiše. "Znala sam ja da će doći do toga. Može on da glumi koliko god hoće, ipak je samo stranac i ništa više."
     Luna se ugrize za jezik, suzbijajući potrtebu da objasni, opravda, da polemiše protiv predrasuda koje su se maločas, dok je silazila ulicama grada, odveć lako uzdizale i u njenom umu. Kako je vreme prolazilo, počela je da poštuje Kapelu, čak i da je ceni. Ali ta žena je u svojim verovanjima bila nepopustljiva, a njeno nepoverenje prema strancima bilo je isto tako potpuno kao i njeno mišljenje da oni nisu vlada jedne države nego najezda štetočina. Gledajući u to lice, sa linijama tvrdog i nemilosrdnog sudije, najednom se pobojala da će jednog dana, ako se stvari ovako nastave, naći tamo odraz svog lica. Zato i ne pokuša da se raspravlja, samo reče: "Ja nemam silu da ih zaustavim. Ali nameravam da ih ometam na svaki mogući način."
     Kapeline oči oživeše. "Šta želiš da radimo?"
     "Da pustite glas među letnjacima - da zatražite njihovu pomoć. Kad su na moru, neka paze na prisustvo stranaca koji love mere, i neka čine sve što je u njihovoj moći da pokvare lov, ako to mogu bez opasnosti po sebe. Možete ometati hegemonijske brodove i opremu, ili, još bolje, razjuriti merske kolonije kad se oni približe." Nikada im nije pošlo za rukom da merima utuve u glavu da je približavanje lovaca opasno. Činilo se da meri nemaju sposobnost da shvate svirepu nepredvidljivost ljudske prirode.
     "Naravno", reče Kapela. "Ali biće teško. Stranci imaju tu njihovu tehnologiju..." Ta reč je izgovorena oporo, kao psovka. "Biće teško delati oko njih."
     "Znam." Luna klimnu glavom. "Daću vam opremu koja će biti vaša. Pomoću nje moći ćete i sami da otkrivate lokacije gde ima mera, ali i da ometate sličnu opremu lovaca. Nabaviću i sonik-sirene od kojih se meri uspaniče i beže u more. Na taj način ćemo ih primoravati da se spasavaju. Ni meni se sve to ne sviđa..." Videći da se Kapela mršti, navaljivala je: "...ali radije ću upotrebljavati tuđinsku opremu protiv tuđina samih, nego da gledam pokolj mera. Zar nećeš i ti?"
     Kapela nervozno povuče tešku tkaninu svoje marame. "Ne sviđa mi se da imam ikakva posla s inozemnom tehnikom, kao što dobro znaš", reče ona. "Učiti kako se koristi njihova oprema, pa makar to bilo usmereno protiv njih, protivno je svemu što ja mislim da valja i treba."
     Luna se ukočila pred ovom pretnjom odbijanjem. Ali Kapela Dobraventura slegnu ramenima, njene šake se učvoriše, duboko zarivene u džepove širokih pantalona. "Ali, za mere - samo za njih, ovo nema nikakve veze sa tobom, ne pripisuj sebi nikakvu zaslugu da si me ti prinudila - za mere, učiniću to što predlažeš. Oprema će biti ubačena u brodove i upotrebljena za tu našu svrhu, da se pomrse konci njenih gospodara i da se zaštite deca mora, ako je takva volja Thalasina. A ja sam sigurna da će nam ona staviti na znanje da li to jeste ili nije njena volja..."
     "Hvala ti, Kapelo Dobraventura." Luna se osmehnula, zadovoljna. "Dama je veoma zadovoljna tvojom vernom službom." Nije bila sigurna, dok je to govorila, u čije ime ili o kome govori. Ipak, ponudi svoje molitve odlučnosti i vernosti onoj bezimenoj, beživotnoj stvari kojoj su njih dve služile.