5. ONDINI: Razuma, lučki deo grada
"Damicu ti, to je Kedalion!" uzviknu Rejvien saginjući se preko šanka. Teškom plavocrnom šakom uhvati Kedaliona za zadnji kraj okovratnika i izvuče ga sve do gore, na barsko sedište. "Gotovo, vratio si se već, a?"
Kedalion Niburu sede uspravnije na toj visokoj stolici, popravi svoj kaput. "Hvala. Ti beše Rejvien, valjda..." prozbori on. Nasloni se na šank; noge su mu visile kao dečije sa sedišta, jer ta barska stolica bila je bila je visoka maltene koliko on ceo. Biti jedva nešto preko metar visok u jednom univerzumu gde većina muškaraca ima visinu približno dvaput toliku - to ima svoje mane; ali i prednosti, među kojima je ta da te svako zapamti, ljudi te ne zaborave ni posle šest godina. "Ala pamtiš, čoveče, kao servo. A i hvataš isto tako."
Rejvien frknu i nasu mu piće. "Proveri da l' sam i ovo dobro zapamtio."
Kedalion otpi gutljaj zelenkastocrne tečnosti, i zgužva facu. "Bogovi, pogodio je opet", reče kiselo. "Stvarno hoćeš da kažeš da ni sad nemaš ništa bolje?"
Rejvien protrlja svojih nekoliko donjih vilica. "Pa, znaš, sreća je da imamo išta, jer, vidi, meni Crkvena policija stalno duva za vrat, a njima smrdi iz usta. Osvećeno vino uspevam da nabavim na crnoj berzi, zato što tu i Crkva lepo zarađuje... Ali, za izvesnu cenu, možda bi' mog'o da nađem nešto ekstra-specijalno, za tebe."
"Donesi", reče Kedalion potiskujući vrč natrag, preko šanka. "Isporučio sam na Samathu sve po spisku. Osećam se kao čovek koji je zaslužio ekstra-specijalno."
"Bravo! Tako treba!" Rejvien srećno klimnu glavom, obrisa šake niz prednju stranu svoje kitnjaste otmene košulje koja mu nimalo nije priličila, i pođe ka zadnjoj sobi.
Kedalion se naslonio na šank, i počeo razgledati prostoriju, rasejano se češkajući po astrogacijskim implantima skrivenim u kosi. Prvo, popiti nešto; drugo, uzeti sobu, istuširati se, i naći društvo... Oseti prijatno uštinuće nostalgije, izazvano završetkom još jednog uspešnog trgovačkog putovanja. Možda je, ipak, nostalgija bila pogrešna reč za to; olakšanje bi verovatno bila tačnija. On je kao trgovac poštovao zakon, ali ljudi sa kojima i za koje je najčešće radio bili su na onoj suprotnoj strani. Bio je to zanimljiv život... ali je Kedalion polovinu vremena provodio priželjkujući da se opredelio za neku drugu karijeru. Zapitao se, ne po prvi put, da li ovakvim načinom života pokušava da dokaže nešto nekome. Pa šta. Baš me briga... Koliko je on mogao videti, ceo ljudski rod se rukovodi željom da nekome nešto dokaže.
Pogledom je lutao po toj podzemnoj prostoriji, primećujući i svetlucavi plafon koji je sakrivao gole oblike nosećih greda nečijeg podruma. Iznad ovog lokala bila je takozvana 'Dvorana kartografa', gde su stranci, oni učlanjeni u tu prastaru, konzervativnu društvenu grupu, dolazili da pričaju o politici, da se jedni sa drugima rukuju na 'tajni' način čemu su pridavali veliki značaj, i, sve u svemu, da provode večeri daleko dosadnije nego što je on nameravao. Pre nego što je došao do skrivenog ulaza u ovaj bar, prolutao je gore, kroz jednu od soba njihovog sastajališta, i pogledao izložbu najnovije uvezene karemovske tehnologije; zaključio je da i ta Dvorana izgleda strogo i ukočeno.
Za razliku od toga, ovde je blistao dekor oduševljavajuće preteran. Kedalion usmeri pažnju na igračicu kojan je izvodila neverovatne izvijanja, lako kao što on, Kedalion, diše; imala je pratnju, i to flautu, bubanj i trilovane zvuke jedne pevačice. Ovo je bio najbolji 'privatni klub' poznat Kedalionu u ovom gradu, Razumi; ali to nije bio kompliment. Jer, nikakvih javnih klubova nije ni bilo. Planetom Ondini vladala je, uz dozvolu Hegemonije, teokratska vlada koja je zabranjivala i samu pomisao na većinu stvari koje su se radile ovde i u sličnim barovima. Kedalion je, doduše, čuo da se isto radi, i još ponešto više, u 'muškim svešteničkim redovima' u koje je učlanjena većina privilegovanih ondinijskih muškaraca. Ali mesta gde bi stranac, van-Ondinac, mogao biti dobrodošao i gde bi mu bilo dopušteno da malo uživa, bila su retka kao dragulji, i jednako teško nalaziva, čak i u velikom lučkom gradu kao što je Razuma.
Ironija se sastojala u tome što je Crkva, proganjajući svaki, pa i najmanji greh u svom narodu sa gorljivošću maltene perverznom, istovremeno davala pribežište 'kartelima greha' do te mere da ih je na Ondiniju bilo više nego ne ijednoj drugoj planeti Hegemonije; štaviše, Crkva je i dozvoljavala da je te mafije zastrašuju. Veliki deo ondinijskog stanovništva zarađivao je za život uzgajajući biljke iz kojih se dobijaju razne droge, ili radeći svakojake druge poslove potrebne gangsterima. Trgovinske aktivnosti van-Ondinaca na crnoj berzi davale su ogroman doprinos ekonomskoj i političkoj stabilnosti Crkve.
Ti odnosi, međutim, kao i većina dugotrajnih odnosa, nisu bili bez svojih komplikacija. U simbiozi Crkve i podzemlja, odmazde su imale veliku ulogu, bar koliko i 'podmazivanja'. Političar ili sveštenik koji počne nešto mnogo da galami o reformi - dobije opomenu; samo jednu, pa i tu jednu samo ako ima sreće. Sledeći put dobije smrtonosni uzorak uvozne tehnologije. U tom sistemu, uspešno je funkcionisalo čudno društvo u postelji: gospodari vere i gospodari poroka zajedno. Trebalo bi da ja to znam, pomisli Kedalion; i ja radim za njih.
Rejvien se vrati sa punom flašom nečega što je imalo pristojnu nijansu ćilibarne boje. Sipao je iz nje u jedan kitnjasti vrč od srebrnastog metala, i gurnuo ga preko šanka.
Kedalion je gucnuo, i nije se zagrcnuo; zato klimnu glavom. Šta je - da je; može se piti. "Ovo ti je bolje. Kako je išao biznis?"
Rejvien načini zvuk kao da se ishraknjuje da bi pljunuo. "Divota", reče kiselo. "Imao bih deset puta veći obrt, kad ne bi sve moralo tako oprezno da se radi. Koliki mito im plaćam, ti to ne bi verovao, pa ipak mi povremeno uleti racija! Zatvorili bi oni meni radnju sasvim, kad im ne bi' plać'o. Poslednjih nekoliko nedelja su me, bar, ostavili na miru..." Diže ruke i odgega se teškim koracima, ne prestajući da gunđa.
Kedalion odmahnu glavom, iako gostioničar više nije bio tu da taj pokret vidi. Nastavi da pije, i da pogledom traži u gomili gostiju poznato lice. Da, odmaraće se nekoliko dana, a onda će biti vreme da počne da rovari tamo i amo da bi našao sledeći posao. Ne zbog nove potrebe za novcem, posle tako kratkog vremena, nego, zapravo, zbog želje da ode sa planete Ondini. Ovaj svet ga suviše deprimira, podseća ga, oštrije nego čak i Karemof, koliko se neprijatno ljudska bića moraju, pre ili posle, osetiti, kad su zajedno.
Zvuk sićušnih zvona, teški miris parfema: on se okrete na sedištu. Jedna od animir-dama se glatko uvukla u prostor pored njega, naslonila na šank. "A-haa", reče, i poče provlačiti vitke prste boje ebonovine kroz njegovu kratko potšišanu smeđu kosu. "Zdravo Kedalione. Da li sam ti nedostajala? Ti si nedostajao meni." Prsti joj pocuriše kao voda niz njegov obraz, donju vilicu.
"Stvar je nesumnjivo obostrana", reče on. Osećao je kako mu se veliki osmeh širi preko lica.
Nasmejala se. "Mnogo volim vas belaće, kad tako crvenite", reče. Zvala se Šalfaz, što je na jeziku ovdašnje etničke grupe značilo 'pustinjski vetar'. Nije više bila mlada, ali je i sad mogla kao taj vetar ući u snove muškarca. Njeno telo stvaralo je muziku svakim, pa i najmanjim pokretom, zato što je na svojim ogrlicama, narukvicama, i grivnama iznad stopala, takozvanim nanogvicama, imala mnoštvo srebrnih zvonaca i zveckavih ukrasa. Nije išla pod velovima, zato što je njen zanat, iako tradicionalan, bio vrlo daleko od uglednog; iz istog razloga je odeća na njoj bila načinjena od najtanjih velova, u svetlucavim slojevima preklopljenim poput latica na cvetu. "Soba mi je prazna..." reče ona. Njene oči indigo boje zagledaše se značajno u njegove svetloplave.
Počeškao se po strnjici na svojoj donjoj vilici, još osmehnut. "Da", reče, i klimnu glavom, u odgovor na njeno nepostavljeno pitanje. "Ali prvo da popiješ sa mnom; ovo je prvi slučaj da mi Rejvien donese neko piće koje nisam rad da ostavim. Pusti da malo uživam u iščekivanju."
Klimnula je glavom, takođe se osmehujući. To njeno klimanje glavom, gore-dole, bilo je maltene kao da se klanja nekom kralju. Tek sad sede. "Činiš mi čast", reče tiho, videći šta on pije.
"Naprotiv", reče on sa nelagodnošću, uviđajući da je stvarno to mislila.
Popila je još malo ćilibarne tečnosti, uzdahnula, sklopila oči. "Koja je ovo čudna noć bila", reče, maltene kao da glasno razmišlja. "Mora biti da je noć ukrštanja meseca. Vidiš onog dečka tamo..." Diže ruku. "Bio je sa mnom u sobi, maločas. Ali, samo je pričao. Nije se čak ni skinuo. Pitao me je da mu pokažem neke od mojih plesnih pokreta, ali to ga nije napalilo. Bio je vrlo učtiv. Ali je samo pričao." Zastade. "Ovde uvek dođe sam, nikad sa prijateljima. Mislim da je možda perverznjak neke vrste, ali ne zna koje vrste."
"Možda mu nedostaje mama", reče Kedalion, prateći njen pogled. "To je samo klinac."
Slegnula je ramenima, zazveckala. "Kaže da bi hteo da ode sa Ondinija. Zato i dolazi ovde, kaže, da bi našao nekoga ko bi ga uzeo u posadu. Već sedam noći uzastopce je ovde."
"Jeee l'?" Kedalion nastavi da gleda dečaka, u prvi mah ne znajući zašto. Vide da je to mladić sa ponoćnom bojom kože, kao Šalfaz; da je obučen u labavu košulju i labave pantalone od tamne, debele tkanine. Dečakova duga, prava, kao čađ crna kosa bila je povučena unazad, u 'konjski rep'; tanke kike klatile su se ispred njegovih ušiju. Ni po čemu se nije razlikovao od desetak drugih meštana koji su sedeli u ovom lokalu - verovatno su svi bili unajmljeni da rade za nekog lokalnog gazdu, sudeći bar po načinu kako su se, ležerno, mešali sa van-Ondincima.
Nezgodno se oseća. Eto po čemu se razlikovao taj dečko; izgledao je nelagodno. Kao da mu je neudobno u sopstvenoj koži, kao da nije siguran da li ona pokazuje univerzumu njegovo pravo lice ili se sprema da ga izda. Taj osećaj Kedalion je prepoznao instinktivno.
"Šalfaz", reče Kedalion opet se naslanjajući na šank, "da li bi htela da ga zamoliš da dođe kod nas?"
Okrenula se ka njemu, uzvijajući obrve. "Hoćeš da ga zaposliš?"
"Pa, hoću da progovorim koju reč s njim, bar", reče Kedalion sležući ramenima, i sam malo iznenađen. Impulsivno postupanje nije bilo u njegovoj prirodi. "Možda želim da ga unajmim. Videćemo." Pri polasku na ovo šestgodišnje putovanje, imao je ortaka, ali razišli su se odavno. Krijumčarenje je posao koji loše deluje na živce; posle nekog vremena jedan drugome su išli na živce, prečesto. Od tad je Kedalion radio sam, ali i to je imalo svojih mana, posebno kad je čovek mali u svemiru velikih. Odjednom shvati da je umoran; a po prirodi nikad nije bio usamljenik.
Šalfaz, u blagom oblaku srebrne muzike, pođe od njega. Gledao ju je kako prelazi salu, dolazi do mesta gde taj dečko sedi, obraća mu se, pokretima pokazuje prema Kedalionu. Dečko diže glavu i ustade, u jednoj kretnji takoreći, i pođe za njom ka šanku.
Kad su bili već na domaku, jedna šaka se munjevito ispruži od stola punog mladih meštana, dočepa Šalfaz za odeću, i trzajem je zaustavi. Ona pokuša da se otrgne a da se to ne primeti; do Kedalionovog sluha dopreše i njeni promrmljani polu-protesti, koje je uspeo uglavnom da shvati: objašnjavala je da je već zauzeta. Čovek je odgovorio vulgarno, zaplićući jezikom. Dečak je oklevao, pogledao na trenutak prema Kedalionu, zatim oštro progovorio drugim Ondincima, i pokušao da dohvati Šalfaz za ruku. Jedan od tih ljudi ga odgurnu. Kedalion vide kako se dečak, iznenađujuće gipko, ponovo vraća u ravnotežu, i kako gnevno steže pesnice. Ipak, nije posegao ka nožu za pojasom, nego je samo stajao. Neodlučno poče razgibati šake, dok je pijani mladić za stolom već isukao svoje sečivo.
Kedalion skliznu sa barske stolice i pređe prostor između njih. "Moji gosti bi hteli da mi se pridruže kod šanka", reče ravno. "Biće mi drago ako ih pustiš da to učine." Zakači palčeve obeju šaka o svoj pojas za nošenje oružja... i shvati sa iznenadnim neprijatnim šokom da je pojas prazan, jer onima koji nemaju državljanstvo Ondinija nošenje oružja u gradu nije dozvoljeno. Održao je bezizražajnost lica; trebala mu je sva njegova veština trgovca da ignoriše sjaktavu oštricu podignutu gotovo na sam nivo očiju, ispred njega. "Šalfaz...?" reče, glumeći smirenost.
"Vređaš moju muškost, kepecu." Ondinac mahnu nožem Kedalionu u lice, govoreći sada lokalnim jezikom, ondinskim, a ne zajedničkim, 'komercom'. "Evo, ovako: sad ćeš ti da odeš, pa će da ti ostane tvoja muškost, ili ćeš da ostaneš, i da je izgubiš."
Kedalion uzmače jedan korak. Još noževa poče da se pojavljuje ispod stola, neprimetno za većinu očiju, ali ne i za njegove. Znao je dovoljno o ovakvim mladim siledžijama da uvidi da će ga ubiti, ako ih bude dalje pritiskao; ali i ako bi sad uzmakao, ništa mu ne bi garantovalo da će oni odustati. Steže šake oko praznog opasača, i reče otupelo: "Nijedna od te dve mogućnosti nije prihvatljiva", odgovarajući na njihovom jeziku. Pitao se kako je, za ime sedam paklova, uspeo da se uvuče u tako glupav položaj tako brzo. Vino je sigurno bilo jače nego što je mislio.
"Kedalione, molim te idi", reče Šalfaz tiho. "Ja ću ostati ovde." Primakla se čoveku koji je još držao njenu podlakticu, i njeno telo se sleglo uz njegovo.
"Droljo!" Udari joj šamar. "Nemoj ti meni govoriti šta ću. Ja odlučujem, a ne ti!" Odgurnu je. Ona, zvoneći, nalete na stranca koji je iza njih stajao naslonjen na šank i gledao, ovlaš se zabavljajući, šta se dešava. Boca koju je stranac držao ispade mu iz ruke i razbi se o pod, zasipajući sve njih kapljicama pića i komadićima polomljene keramike.
Kedalion uzmače nezgrapno od mladog Ondinca koji je naciljao udarac nogom ka njemu. Onda pred očima kao da mu se uključi stroboskop. To je čovek na koga je Šalfaz naletela iznenadno jurnuo pored nje kao eksplozija.
Pre nego što je Kedalion mogao sasvim poverovati šta se dešava, taj momak s nožem više nije bio s nožem - sad je to bio čovek koji leži na podu i jauče, čovek kome je nepoznati stranac nagazio pod grlo. "Hoćete bitku?" Neznanac se, držeći povijeni nož sa drškom ukrašenom draguljima u stisnutoj pesnici, široko osmehivao gnevu koji se tek oblikovao na licima ljudi oko stola. On im pokaza sevanje svog noža. "Hajde, ko hoće da dobije", reče im.
Kedalion uzmače još jedan korak. "Ovaj mora da je lud", šapnu Šalfaz. Kedalion, koji je uhvatio ono sevanje u očima tog čoveka, ne odgovori. Polako poče da izmiče u stranu, vodeći sa sobom Šalfaz i momčića.
"Drogirano govno", reče jedan od Ondinaca, "nas je šest, a ti si jedan. Da li si voljan da ljubiš đonove mojih čizama i moliš da ti oprostimo? Ili stvarno hoćeš da ti izvadimo utrobu tim nožem?"
Kedalion se brzo osvrte, zastade. Video je da osmeh na strančevom licu postaje tanak i napet. "Nema problema", reče, uvrćući nož tako da je oštrica hvatala svetlost. "Izvadite mi utrobu; to zvuči dobro. Ili mi možda ogulite kožu, jedan po jedan santimetar, ovim nožem... Ali, ipak ostaje pitanje kako da pobegnete od mene, pre toga." Naslonio se na ivicu njihovog stola, njišući nožem ka njima, zadirući u njihov prostor - sa fatalnom ravnodušnošću. "Dakle?"
Njihovi užagreni pogledi se polomiše i padoše u susretu sa izgladnelošću u njegovim očima. Zgledali su se, a njihova tela su nesvesno uzmicala od njega. "Prorok nam je pokazao da je ubiti ludoga nedostojno delo", progunđa jedan od njih. Noževe ne vratiše u korice, ali počeše polako da ustaju od stola.
Stranac frknu i uzmače jedan korak, pogleda dole, ka čoveku još opruženom po podu. "Ti, govno, ljubi moju čizmu." Đonom čizme pređe po usnama tog čoveka, milovanjem ne baš blagim. Uvuče bodež paloga pod svoj opasač. "Onda razmisli dvaput da l' se treba tako kretenski ponašati u punoj sali."
Ondinac se pridiže na noge, pljujući i brišući usta, i pridruži se svojim drugarima. "Umrećeš za ovo!" Glas mu se tresao. Drugi položiše ruke na njega, pokretima zadržavanja, jer oko njih su sad bili ljudi iz obezbeđenja ovog kluba. Rejvien je stao pored stranca, i položio mu na rame upozoravajuću ruku. Stranac je zbaci sleganjem ramena. Ali samo progunđa: "Da. pre ili kasnije..." Pogleda nazad, ka njima. "Pre ili kasnije svi ćemo dobiti ono što smo zaslužili."
Kedalion, Šalfaz i dečak pođoše ka jednom praznom stolu, birajući onaj koji će biti što je moguće udaljeniji od poprišta sukoba. Kedalion usput zastade samo da uzme svoju bocu sa šanka. Vide da obezbeđenje 'ispraća' Ondince ka izlazu. Sa izvesnim iznenađenjem vide da Rejvien učtivo vraća stranca do šanka, umesto da naredi da i njega izbace napolje. Dobro - čoveku jesu razbili bocu. Ili možda Rejvien nije želeo da njegov diskretni ulaz bude obeležen gomilom leševa.
Stranac dobaci Kedalionu radoznali pogled. Kedalion se dodirnu po čelu kao da otpozdravlja, pokretom kratkotrajnim i opreznim, a stranac mu se osmehnu iznenađujuće veselo. Kedalion skloni pogled od tog osmeha i sede za sto. Nasu piće sebi, Šalfazi i tom ondinskom dečaku. Dodajući čašu Šalfazi, primeti u kom pravcu dečak zuri. "Jesi videla onoga ikad ranije?" upita je, pokazujući pokretom ruke ka neznancu.
Klimnula je glavom, još uvek izgledajući onoliko iznervirano koliko je on, u sebi, to stvarno i bio. "Dolazi on često, da gleda predstave. Ne ide nikad u sobu ni sa kim, ni sa ženskim ni sa muškim. Obično je vrlo tih, i sedi sam."
Kedalion duboko udahnu, strese se da smanji napetost, i pogleda momka. "Dakle", reče, pomalo neadekvatno. "Šalfaz kaže da tražiš način da odeš nekud sa ove planete." Dečko klimnu glavom; na njegovom licu stidljivost se borila sa nadom. "Ne mogu da zamislim zašto." Pogleda ka izlaznim vratima, pa nazad, sa ironičnim trzajem na krajevima usana. "Zašto?"
I dečak pogleda ka mestu gde su njegovi zemljaci, Ondinci, izišli ne svojom voljom napolje. U znak odgovora, načini zgađen izraz lica.
Kedalion ga je proučavao, nastojeći da to bude što manje upadljivo. Bio je to momčić niskog rasta i sitno građen, u poređenju sa ljudima koji su maločas izišli, a ipak znatno viši od Kedaliona. Možda mu je dosadilo da ga zastrašuju razni nasilnici. "Kakav posao tražiš?"
Momčić je oklevao, zatim reče: "Bilo kakav." Uzvrati Kedalionu jednakim zurenjem. Kedalion se napola osmehnu, misleći da je ovaj bar nije zatražio 'bilo kakav pošten posao'. Verovatno je znao kakve su šanse da se na ovakvom mestu nađe nešto tako.
"Za šta si osposobljen?"
Dečko je opet oklevao, počeo se mrštiti. "Ja sam fleksibilan", reče.
"Telesno ili mentalno?"
"Oba." Iskrica ponosa pokaza se u dečakovim promenljivim očima. Kedalion se ovog puta nasmeja glasno. "To je jedinstveno", reče. "Verovatno je i korisno, takođe." Dečak je bio naoružan dugim, povijenim obrednim nožem, poput svih ovdašnjih muškaraca, ali je njegov nož bio prost, jeftinog izgleda, kao i njegova odeća. Takođe je nosio i najmoderniji pištolj za onesvešćivanje, oružje daleko manje uobičajeno. Pištolj je bio delimično prikriven naborima njegove košulje. "Jesi ikad ikog ubio?" zapita Kedalion, a u sebi proširi pitanje: da li je zbog toga klinac bio u tolikoj žurbi da ode sa Ondinija? Ali, seti se kako je mali vladao sobom u suočenju sa onim čovekom koji je napao Šalfaz - pokazao je da nije kukavica, ali ni usijana glava.
Dečko se malo trže, kao da je to uvreda. Većina mladih ondinskih muškaraca sa kojima se Kedalion sretao upuštala se u borbe noževima isto tako često kao i u zajedničko pušenje vodenog korova pomoću lule. Njima te nožekanje nisu bile samo za ukras; umeli su njima da raspore čoveka kao plod crven-voća. Da nije bilo moderne medicinske tehnologije, planeta Ondini ostala bi za dve-tri generacije bez stanovništva. "Ne želim da ubijam ljude", reče dečko. "Ali ubio bih nekog, ako bih morao."
U tim indigo očima nije bilo nimalo onog ustakljenog junačenja koje je Kedalion očekivao da će videti; ipak, nekako je znao da dečak ozbiljno misli to što kaže.
"A jesi ti ubijao ljude?" zapita momčič neuvijeno.
"Pa, ne želim ni ja da ubijam ljude", reče Kedalion sležući ramenima. "Ja sam samo 'trkač', znaš."
Dečakov pogled pođe ka Kedalionovim nogama, skrivenim ispod stola.
"Pa ne ta vrsta trkača. Možeš videti da za to nemam opremu." Tokom jedne sekunde, na dečakovim usnama lebdeo je osmeh. "Jednostavno, trgovac. Prenosim robu sa jedne planete na drugu. Putujem mnogo. Bavim se poštenim biznisom, što se, međutim, ne bi baš moglo reći za većinu mojih mušterija. Moja pokojna majka, mir joj duši, rekla bi da se petljam u loše društvo. Kako se ti zoveš?"
"Ananke", reče dečko, obarajući pogled. Reč 'ananke' značila je 'potreba'. Mali pogleda Šalfaz, pa opet Kedaliona. "Želeo bih da radim za tebe."
"Imaš li ikakvu tehničku osposobljenost?" upita Kedalion skeptično. Dečak nije izgledao dovoljno star da bi imao mnogo radnog iskustva.
"Imam, nekakvu", reče Ananke klimajući glavom u stilu poštenjačine. "Već duže vremena uključujem se u univerzitetske studije, kad god mogu da platim za rad terminala."
Ima, bar, ambiciju, pomisli Kedalion, pijuckajući vino, sa držanjem koje je govorilo da se još ni na šta nije obavezao. "Kako zarađuješ za život?"
"Ja sam ulični zabavljač", reče dečko. "Žongler i akrobata."
Kedalion poseže u lavirint džepova u svom dugom, labavom kaputu, izvuče lopticu punjenu slamom koju je nosio kao talisman sa sobom još od kad je bio dete. Baci je ka Anankeu bez upozorenja. Ananke je uhvati lako, prebaci je u vazduh, preko ramena, poče je motati tako da je nestajala između njegovih ruku i opet se pojavljivala. Kedalion se isceri, i uhvati je, jedva, jer Ananke je već hitnuo lopticu natrag ka njemu. "Važi", reče. "Radiš sledeće putovanje sa mnom, pa ćemo videti kako će to ići. Ako ništa drugo, bar ćeš pokriti troškove svog odlaska do nekog drugog mesta. Plaćm ti deset posto od profita kad stignemo na odredište. Sa time možeš nešto i da počneš."
Isceri se i dečak, i zaklima glavom. "Sve stvari su mi ovde. Uzeću ih..."
"E, lakše malo." Kedalion diže šaku, dlanom napred. "Tek treba da nađem tovar za nas. Osim toga, tek sam stigao; još neko vreme neću ići nigde." Baci pogled ka Šalfaz. Ona se osmehnu, a njemu se kosti rastopiše. "Ti samo budi ovde kad se odlučim da krenem."
Ananke opet klimnu glavom, gledajući ih sa izrazom koji je na neki način bio istovremeno pun znanja i pun bola. Kedalion se seti šta je Šalfaz govorila o tom mladiću, i poče se pitati o ponečemu. Ananke poče da ustaje od stola.
"Moji komplimenti", reče blag, malo promukao glas, iza Kedalionovih leđa. "Moja izvinjenja, takođe."
Ananke diže pogled, opet sede; lice mu se punilo iznenađenjem. Šalfaz se sva skupi na svom sedištu; šake su joj treperile.
Kedalion se okrete na sedištu, i vide da iza njega stoji onaj stranac koji je prkosio Ondincima. Čovekov osmeh bio je razoružavajući; gledao je ukupnu sliku pomešanih emocija ispred sebe kao da je naviknut na takve stvari. Verovatno i jeste, pomisli Kedalion. Visok čovek, ali mršav; dok je Kedalionova uspomena na taj sukob sadržala, činilo mu se, nekog daleko krupnijeg, masivnijeg. Međutim nepogrešivo je prepoznao te oči, plavlje od njegovih, oči koje su, u susretu sa njegovim pogledom, istitivački prodirale, intenzitetom laserskog svetla. Stranac prvi otkloni pogled, kao da je svestan njegovog dejstva na druge ljude.
On stavi nešto na sto između njih - još jednu flašu. Kedalion se sa nevericom zagleda u nju. Imala je neki oblik nekog egzotičnog, stilizovanog cveta, sa nekoliko slojeva srebrnih latica sa zlatnim vrhovima. Čisto srebro; čisto zlato... Kedalion pruži ruku ka njoj, ne verujući. Samo jedna stvar se prodavala u takvim flašama: tečnost zvana 'vodica života'. Najskupocenije piće u celoj Hegemoniji, nazvano tako po jednoj još mnogo skupocenijoj materiji, serumu mladosti sa Tiamata, koji ludo bogatim ljudima omogućava da, po neverovatnoj ceni, ostaju mladi. Prava voda života više se nije mogla kupiti ni po kakvoj ceni, zato što se Kapija Tiamata zatvorila za sledećih sto godina. Kedalion nije nikada očekivao da će mu se u životu ukazati prilika da okusi ovu imitaciju - baš kao ni pravu stvar.
"Izvinjenja?" doseti se, najzad, da kaže. Otrže oči od boce srebrom ovijene, pogleda opet gore ka nepoznatome. "Trebalo bi da ja pošaljem jednu flašu tebi." Slegnuo je ramenima, shvatajući da mu je osmeh sav krivudav. Zagleda se u strančevo lice.
"Hmmmm", učini stranac. "Rejvien mi kaže da je trebalo da pustim da sami razrešite svoju svađu", progunđa. "Napravio sam budalu od sebe. Nisam dobro raspoložen ove noći... a ni ma koje druge, rekao bih." Na njegovo lice se vrati onaj osmeh kao-ispod-vešala; prstima poče tapkati po svojoj butini. "Izvin'te."
"Nema se za šta izvinjavati", reče Kedalion, pomišljajući: da ovaj neznanac nije intervenisao, njega, Kedaliona, ne bi u život vratila ni prava voda života. "Veruj mi da nema za šta." Pogleda još jednom srebrnu bocu, ne verujući ni sad svojim očima u celosti. Podiže je, maltene se plašeći da je dotakne, i pruži je strancu.
"Zadrži to", reče stranac. "Insistiram."
Kedalion ga pogleda u oči, i odustade od svakog raspravljanja. Privuče bocu sebi, šakama se opet uveravajući u njenu realnost, i palcem odvrte poklopac. Od iznenadnog mirisa, koji mu ispuni glavu kao parfem, pođe mu voda na usta, a na oči mu udariše suze čistog zadovoljstva. "Bogovi..." prozbori. "Pojma nisam imao da..." Dade bocu i ostalima oko stola, da je pipaju rukama punim strahopoštovanja, da udahnu miris; gledao je njihova lica.
Kedalionu pade na pamet da čovek još i sad stoji pored njih; sve gleda, očima gotovo fasciniranim, ali - stoji. "Hm, sedi s nama...?" zatraži Kedalion, bez neke osobite želje da se to i ostvari, ali sa osećanjem da ne može zapravo učiniti ništa drugo, pod ovim okolnostima. Servisna konobar-mašina ispod glatkog stola boje oniksa odmah je postupila u skladu sa njegovim rečima, i izbacila gore još jedan vrč.
"Nije to moj otrov", promrmlja neznanac. Odmahnu glavom; pri tom, neočešljani 'prsti' smeđe kose poleteše tamo i amo po njegovim plećima. Videći da stranac počinje da se okreće, i da će otići, Kedalion opet poče da diše; ali ovaj odjednom slegnu ramenima, vrati se, povuče jednu stolicu i sede. "Zovem se Rid - sa dugim 'i'", reče on.
Kedalion ga upoznade sa prisutnima, trudeći se da ne izgleda kao čovek koji sedi pored naoružane bombe. Nasu po malo 'vodice života' sebi i svojim ondinijskim pratiocima - Šalfazi i Anankeu - nekako uspevajući da ne prospe ni jednu kap, iako mu ruke nisu bile mirne.
Krišom još jednom pogleda Rida, pitajući se kako je taj uspeo da se domogne nečeg kao što je ova boca, i i zašto je se odriče tako olako. Bogataški gest, ali Rid ne izgleda kao bogataš... Bezoblične crne čakšire, teške čizme lučkog radnika, kratka jakna bez rukava po kojoj vise komadići nakita i jeftine đinđuve. Ne baš odeća uobičajena za mladog funkcionera u nekom narko-kartelu. Ridove gole ruke bile su istetovirane slikama koje su prikazivale istoriju njegovog života u podzemlju Hegemonije, svakom ko bi želeo da pogleda dovoljno izbliza. Ništa neuobičajeno, tako se tetovirati; jedino je neobično bilo što tetovaži nisu prošireni i na šake.
Verovatno još jedan krijumčar, u potrazi za poslom; ova buteljka verovatno je njegov spektakularni način da reklamira svoje usluge. Još im je samo to trebalo: konkurencija. Ali, Kedalion je bio rešen da uživa u Ridovoj gostoljubivosti svakako. I bez reklame, Kedalion je najčešće uspevao da dobije dovoljno posla, jer je imao ugled pouzdanog prevoznika. "Jesi trkač?" upita Rida.
Rid je izgledao iznenađeno. "Ja? Ne." Ali ne reče šta jeste. Niti ga Kedalion upita. "Zašto?" upita Rid, malo oštrije. "Treba ti trkač?"
"Ja sam trkač", reče Kedalion.
Rid klimnu glavom, opuštajući se. "Znao sam da mi je tvoje ime nekako poznato. Tvoj brod je Pradžna. To na samatskom znači 'Bog'?" Uzvi obrve.
"Pa, jedan od bogova", reče Kedalion. "Zapravo, znači 'svetlost zvezda'. I trebalo bi da donosi sreću." Slegnu ramenima, malčice nezadovoljan što mora da objašnjava zašto je i kako nazvao svoju lađu.
"Kod tebe izgleda uspeva." Ridova usta se trznuše. "O tebi se dobro govori. A noćas si imao i sreće, itekako." Govorio je na komercu, univerzalnom drugom jeziku većine ljudi koji se bave međuzvezdanim poslovima. Taj jezik znao je svako u ovoj luci; i mladi Ananke se u njemu dobro snalazio. Uz pomoć naprave zvane enhanser, jezike je lako učiti; Kedalion je govorio nekoliko. Ali nije bilo lako sastaviti rečenice lepog zvučanja na jednom veštačkom, skrpljenom jeziku kao što je komerc. Po onome što je Kedalion video noćas, Rid bi bio poslednja osoba od koje bi očekivao uspeh u toj vrsti estetike. Opet pogleda Rida, pitajući se odakle je neko takav uiopšte mogao doći. Rid mu uzvrati pogled, sa izrazom bliskim zamišljenosti. "Znači 'čast među lopovima' je kodeks po kome živiš?"
Kedalion se osmehnu, nadajući se da je to pitanje retorsko. "Samo sam se pitao kako si došao do ovoga." Diže vrč 'vode života' u znak zdravice; miris pića ispuni vazduh ispred njegovog lica. Srebrna tečnost ležala je u vrču kao rastopljeni metal, čekala.
"Dobio sam za šankom", reče Rid sležući ramenima.
"Od Rejviena?" upita Kedalion sa nevericom. "Ooo, skot." Pokaza prstom ka svojoj boci. "Meni je rekao da je ovo najbolje što ima; već godinama on meni daje splačine."
Rid se isceri kao mesožder. "On to radi svakome. Nego, treba da znaš kako da pitaš..." Opipa vrhovima prstiju skupocenu minđušu-štipaljku koja mu je visila ne na uvu nego na lančiću oko vrata. Otrže je iznenada, kao da je užarena, i baci je zgađeno na sto.
Kedalion nervozno skloni pogled. "A-ha", reče tiho. Pitao se koliko bi star mogao, zapravo, biti Rid; posle ovog zajedničkog sedenja za stolom, počinjao je da shvata da je Rid znatno mlađi nego što mu se u prvi mah činilo. Ridovo lice bilo je iznenađujuće zgodno; pravo čudo da mu ga još niko nije razbio. Ali, to je bilo lice nekog ko je tek ušao u dvadesete godine - verovatno ne starije od Anankeovog, i dobrih deset godina mlađe od njega. Ta pomisao je deprimirala. Ili je, možda, Rid bio jedan od onih sa bebastim licem; ali taj izgled u stilu 'mladi panker' nije se slagao sa njegovim držanjem i mestom u društvu, koje je, po svemu sudeći, moralo biti visoko. Kedalion zaključi: ma koje bile Ridove stvarne godine, neko ko tako živi najverovatnije neće dočekati da bude mnogo stariji.
Rid je sedeo i potišteno grickao nokat palca. Primeti da Šalfaz pilji u njegovu odbačenu minđušu, i lupnu 'čvrgu' od koje minđuša odlete preko stola, do nje. Ona je dohvati dugim, vitkim prstima koji su oklevali samo malo, i stavi je na uvo. Bacila je pogled ka njemu, sasvim uozbiljenog izraza. On se osmehnu i klimnu glavom, onda se i ona lagano osmehnu. Ananke ih je gledao bez reči; činilo se da jedva diše.
Kedalion šumno ispusti dah, i opet diže vrč. "Za dobar biznis", reče, nudeći zdravicu, uživajući u svome iščekivanju. Dvoje Ondinaca takođe digoše vrčeve.
"Za dobru sreću", odgovori Šalfaz, dižući vrč jednom rukom a drugom pipkajući svoju novu minđušu.
Baš kad je vrč doticao Kedalionove usne, nagla i jaka buka natera ga da se trgne i okrene. Kao da se i cela sala okrenula s njim, stotinu glava odjednom; svi pogledaše ka ulazu u klub. Onda: škripanje stolica po podu sa ugrađenim ravnomerno ponovljenim šarama; gomila koja nalazi svoj glas; lokal koji se pretvara u more razvikanog, psujućeg kretanja.
"Skota ti božijeg", progunđa Rid razdražljivo. "Racija." Nasloni se unazad, u svojoj stolici, i oprekrsti ruke na grudima, rezignirano, kao čovek koji će pričekati dok prođe neka nezgodna plaha kiša.
Kedalion razmeni poglede sa dvoje Ondinaca, ni približno tako flegmatičan po pitanju onog što će im se desiti. Još nikad se nije zatekao ni u jednom ondinskom noćnom lokalu u vreme crkveno-policijske racije, niti je nameravao da mu se to ikad desi. Naslušao se priča o njihovoj brutalnosti prema strancima - naime, govorilo se da su još gori prema van-Ondincima nego prema svom narodu. U principu, trebalo bi da vlasti Hegemonije imaju jurisdikciju nad stranim državljanima na svakoj planeti, ali crkveni inkvizitori se najčešće nisu trudili da Hegiškinim vlastima bilo šta jave ili da s njima sarađuju.
Na ulazu je stajalo šest naoružanih, uniformisanih ljudi, zaprečujući ga, i pretražujući pogledima gomilu kao da traže nekog određenog. Kedalion oseti kako uobičajena hladna pesnica paranoje steže njegovu utrobu; shvatao je da nema šanse da u ovolikoj gomili traže baš njega, da bi bio čudovišni egoizam pomisliti tako nešto, pa ipak, nije mogao da obuzda nagli talas straha u sebi.
Onda jedan Ondinac iskorači iza uniformisanih policajaca... jedan od onih mladića koje je Rejvien isterao iz kluba. Uperi prst. Pravo u Kedaliona.
Kedalion opsova i sav se sroza sa stolice, a Šalfaz i Ananke ustadoše. Rid pogleda prema ulazu, primećujući njihovu paniku. "Bolje se vi sklonite odavde..." To govoreći, već je bio na nogama, uz Šalfaz, koju je uhvatio za ruku. "Znaš li neki drugi izlaz?"
Klimnula je glavom, već u pokretu ka zadnjoj strani kluba; Ananke je išao u stopu za njom. I Kedalion pođe za njima; ali se pokoleba, i vrati da dočepa srebrnu flašu sa stola. Zatim se baci u more uskomešanih tela kao kad neko skače u okean sa namerom da zaroni. Istog trenutka nađe se u 'dubini', na udaru mnogobrojnih upaničenih nepoznatih ljudi. Psujući, poče se probijati kroz njih, u pravcu kuda je mislio da je Šalfaz otišla; ali više nikog iz svog društva nije video.
Dve šake ga stegoše oko struka i povukoše natrag i gore. Borio se da izmakne tom zahvatu, uputio žestok udarac u prepone onome ko ga je uhvatio...
"Bogovi te...!"
Uvide, tren prekasno, da taj koji ga je uhvatio ne nosi uniformu.
Rid je psovao, presamićen iznad njega. "Dupe jedno!" Ispravi se sa naporom, noseći Kedaliona ispod jedne ruke kao tvrdoglavo dete.
Psovao je i Kedalion, tiho, ali je dopustio da bude na taj način odnet, neslavno ali brzo, kroz gužvu tela, i kroz lavirint mračnih tunela; konačno napolje, u smrdljivi mrak neke uličice. Ostali su već stajali i čekali, slabo vidljivi u tami. Rid ga ispusti tako da se Kedalion dočeka na noge.
"Idite brzo", reče Šalfaz, mašući im da prođu. "Ja se moram vratiti."
"Ali..." jeknu Kedalion, sa ono malo daha što mu je ostalo. "Da l' ti je to bezbedno?"
Slegnula je ramenima; telo joj postade meko od pomirenosti. "Ja sam samo žena. Neće se smatrati da sam kriva. Ako ih pustim da..."
"Ne!" reče Ananke. "Ne tako! Pođi s nama." Povuče je za mišicu ruke, maltene očajno.
"Minđuša", reče Rid. "Kamenovi su pravi. Podmiti ih. Znaš običaje." Klimnula je glavom, a on gurnu Anankea dalje, niz ulicu. "Pokret." Opet dohvati Kedaliona i podiže ga sa tla.
"Puštaj me, do vragova!" opsova Kedalion. Rid je već trčao, noseći ga. "Mogu..."
"Ne možeš."
"Vraga, nisam ja..."
"Jesi. U velikoj si nevolji. Žali se zbog povređenog ponosa kasnije", zašišta Rid. Baci pogled preko ramena: iza njih se začula vika. Onda ih s prednje strane udari mlaz svetlosti, kao koplje, stižući kroz ciglenu uličicu, između zidova zgrada. Ananke, klizajući se, stade, i oni se sudariše s njim. "U klopci smo!" uzviknu Ananke, glasom utanjenim kao u devojke.
Rid diže pogled, osmotri nešto što se nije moglo videti, i progunđa: "Prate nas odozgo." Okrete se i potisnu ih u uzani tunel između dve zgrade, kojim stigoše na jedan maleni otvoreni prostor, gotovo trg; Kedalion je na svakoj strani video samo zidove od blatne cigle i senke. Čuo je samo jedno, ljutite glasove koji su im vikali da stanu. Sklopi oči. Još koji trenutak, i nečije oružje će oboriti Rida, i ova groteskna nedostojnost će stići do svog neizbežnog zaključka...
Grunuše kroz visoka dvokrilna vrata neke fasade koja se uzdizala kao planina, u ogromnu šupljinu unutra, nalik na pećinu; zbunjujuća tama bila je tu jedva primetno ocrtana sjajem mnogobrojnih sveća. U visini, iznad njih, čitav jedan zid hologramske svetlosti tresnu preko Kedalionovog vidnog polja: hiljadu rajskih prizora oslikanih svetlošću, ustremljenih ka ekstatičnom vrhu, ka jednom prstu koji je pokazivao prema nebu kao i celo piramidalno ustrojstvo uz čiji jedan zid se hologramska panorama uzdizala.
"U hramu smo!" jeknu Kedalion. "Možemo li tražiti azil?"
"Da nas sklone od crkvene policije? A šta ti misliš, za koga ona radi?" progunđa Rid. Opet pusti Kedaliona na noge i zastade, proučavajući tminu obasjanu svećama. Izvestan broj vernika i sad je ležao ničice, pred visokim oltarom i zračnim hologramskim prizorima. Rid se okrete: teška vrata otvorila su se naglo, sa jakim treskom, iza njih. "Pomešajte se sa ovima", reče im. "Ja ću odvući policiju... Ej! Policijo!" povika. Kedalionu se učini da je to možda poziv, a možda i upozorenje.
"Rid..." poče Kedalion, ali Rid je već bežao, u skokovima, i već se ocrtao naspram svetlosti. "Bogovi! Idemo." Ćušnu Anankea napred kroz šumu svećnjaka, nadajući se da će im poći za rukom da se pomešaju sa kretanjem vernika koji su ustajali od molitve i žurno polazili, uz dosta nasumičnog vrzmanja, prema izlazima. Povuče dečaka za ruku, potiskujući ga među te ljude. Ananke posluša, krećući se kao u transu; Kedalion oseti drhtanje dečakovog tela.
Začuvši krik među vernicima koji su već odlazili, okrete se da pogleda. Rid se pentrao po zlatom obloženom oltaru; grabio je u visinu, među rokoko tornjiće - čin nezamislivog skrnavljenja. Ananke udahnu vazduh šumno, užasnut; crno uniformisana obličja policajaca sjatiše se za Ridom.
Onda Rid skoči - sa vrha oltara, u zagrljaj svetlosti, pravo u zid neba, zid rajski.
Kedalion začu kršenje stakla i stade kao okamenjen, blenući sa nevericom. Te slike raja ipak nisu bile nikakvi hologrami - nego zid od stakla osvetljen sa zadnje strane. Sad je na staklu bila ogromna crna rupa na mestu gde je Rid proleteo u noć, van. Kedalion zaječa, nemajući reči da izrazi ono što ga je tad ispunjavalo.
Pođe opet ka izlazu, ali prekasno. Oklopne šake padoše mu na ramena, okrenuše ga jednim trzajem pravo u zahvat lisica. Usledi niz udaraca rukama i nogama, od koje Kedalion pade na kolena i poče se grčiti kao da će da povraća.
Policija ga izvuče napolje, uz psovke toliko živopisne da većinu nije mogao ni da prevede - ili su to ipak bila obećanja. Ananke se teturao pored njega, krvav i ošamućen. Nešto mu je gnječilo rebra, ispod jakne; boca, srebrna i zlatna, sa pićem zvanim 'voda života'. Slatka Edhu, pomisli on, evo, umreću ti. Ovi će nas ubiti zbog ovoga. A nisam stigao ni da okusim. Izmače mu jecaj histeričnog smeha, a neko mu zato odvali jak šamar.
Iza hrama, u svetlucavom snegu skršenog stakla, ostali policajci bili su okupljeni oko Ridovog opruženog tela. Kedalion, sa trzajem mučnine, pomisli da su Rida već ubili. Ali kad ga dovukoše bliže, vide da pridižu Rida, čije je lice bilo krvavo ali oči širom otvorene, i da ga neko opet udarcem pesnice obara na polje stakla.
Želeći da skloni pogled, Kedalion je ipak nastavio da gleda šta su radili sa Ridom. Jedan koji je izgledao kao oficir povukao je Rida na noge, i počeo da ga drma. "Misliš da je bol to što osećaš, ti đubre jedno belo k'o sir? Ne znaš ti još šta je bol..."
Rid je buljio u njega mahnitim očima, onda se nasmejao, kao da je ta pretnja sasvim apsurdna. Kedalion iskrivi lice.
"Vodi ovo u inkvizitorijum", zareža oficir, izmahujući rukom ka policijskom neletećem kombi-vozilu koje je čekalo na drugoj strani trga. Rid se nije bunio niti opirao kad su ga povukli grubo na tu stranu. "Vodi sve to!"
Rid se na domaku kombija osvrte kao da je tek sad shvatio oficirove reči. Iznenada se ukočio, opirući se onima koji su ga gurali unutra. Nešto kao nezadovoljstvo ispuni mu lice kad vide da policija vodi Kedaliona i Ananke pored njega i ubacuje ih u vozilo. "Čekaj..." viknu Rid, izmičući udarcu koji je neko uputio ka njegovoj glavi. "Elazark!"
Prema njima se naglo okrete drugi oficir, onaj koji je rukovodio hvatanjem Kedaliona, i koji je do tog trenutka gledao gore, u zjapeću rupu na staklenom zidu hrama. "Ti...?" reče, registrujući Ridovo prisustvo sa nečim nalik na nevericu.
Opsovao je, zaustio da još nešto kaže, ali se uzdržao. Prilazeći 'marici', stao je pred Rida; taj trenutak potrajao je, činilo se Kedalionu, celu večnost. Onda se opet okrenuo, očiju vrućih od besa. "Puštaj ga."
Drugi oficir, onaj koji je oborio Rida, poče da se buni: mlaz njegovih ljutitih reči Kedalion je jedva uspevao da prati. Prvi mu odgovori jednako brzim i ljutim ondinskim, uz pominjanje reči 'Rid' i 'Humbaba' koje su se izdvajale kao tuđinski kamenovi; završi prevlačeći prst preko svog grla, pokretom koji je vrlo jasno prenosio poruku. "Puštaj ga", ponovi.
Drugi oficir nije se pomakao. Ostali policajci stajali su zureći besno u njega i u zatvorenike; Elazark se okrenuo i oslobodio lisice kojima su Ridove ruke bile sputane. Niko se nije pomakao da to spreči.
Rid se poče rastresati. Okrete se da baci pogled u kombi, ka Kedalionu i Anankeu, zatim opet pogleda Elazarka. "Ova dvojica rade za mene", reče.
Elazark se ukruti, a iznenadna nada u Kedalionu poče da se ukiseljuje. "Prozor će biti popravljen do savršenstva u roku od tri dana", reče Rid. "Vi ćete dobiti veliki anonimni prilog za crkveni bezbednosni fond." Elazark se lagano okrete njima i oslobodi ih lisica, i, pokretima grubim od jedva uzdržanog besa, izvuče obojicu iz kombija. Izviknu naređenje, i u kombi uđoše samo policajci, bez ijednog uhapšenika. Vrata tresnuše i crna 'marica' odjuri sa trga, zaurlavajući kao uskraćena zver.
Ananke je stajao i gledao ćutke, sve dok kombi nije nestao sa vidika. Onda mu se oči prevrtoše na gore i unazad, i on se sruši okružen nadimajućom gomilom odeće. Kedalion čučnu pored njega, zadovoljan što ima izgovor da sedne. Podiže dečakovu glavu.
"Je l' mu dobro?" reče Rid, izgledajući više iznenađen nego zabrinut.
"Nije", reče Kedalion. To je zazvučalo razdraženije nego što je nameravao. "Ali biće. A tebi?"
Rid rasejano obrisa svoje lice puno ogrebotina, i pri tom čak i ne trepnu. Umesto njega, Kedalion je bio taj čije se lice bolno trznulo kad je to video. Rid osmotri svoje pocrvenele prste, sa blagim gađenjem, kao da je to neka farba a ne njegova sopstvena krv. Obrisa šaku o pantalone. "Meni, k'o bog." Iz njega provali podrugljiv smeh u času kad je pogledao preko pustog trga, u pravcu gde je policijsko vozilo otišlo. "Glupava kopilad", reče.
"Pa, spasao si nam živote, svima", progunđa Kedalion, veoma svestan da je crkvena policija sve osim glupa; jednako svestan da na celoj ovoj planeti ne može biti više od desetak ljudi sposobnih da policiji urade ovo što je Rid maločas uradio. "Ne moraš da se praviš tako prokleto hladan oko ovoga!" Kedalionov glas je podrhtavao. Posežući u brojne džepove na unutrašnjoj strani kaputa, nađe onaj sa srebrnom flašom, koja je tu još uvek bezbedno ležala.
Rid ga pogleda i slegnu ramenima. "Pardon", reče poluglasno. Ali, u tome nije bilo shvatanja.
"Do-vra-ga", progunđa Kedalion ponovo, još i sad zureći u Rida ali istovremeno se i trudeći da izvuče flašu. To postigavši, otvorio ju je i potegao srebrnu tečnost punim ustima, bezobzirce. Jeknuo je: tečnost mu je, maltene kao neko svesno biće, klizila niz grlo, milovala ga, vraćala u njegovo telo, otupelo od šokova, život iznutra. "Bogovi", prozbori on maltene tonom molitve, "ovo je kao seks."
"Dopadaju mi se ljudi koji znaju šta je stvarno važno", reče Rid ironično.
"Ako misliš da ću propustiti priliku da pijem ovo, posle svega što se noćas nadešavalo, onda si lud", reče Kedalion odsečno, sada više ne mareći da li je Rid zaistinski lud čovek. "Ko si, pakla mu, zapravo?" Još jedno pitanje na koje nije stvarno očekivao odgovor.
"Mene je uzeo Sab Emo Humbaba, da radim za njega", reče Rid, čačkajući zube. "Zato smo policija i ja u izvesnoj, da kažem, simbiozi."
"Dobro, pa mnogi rade za Humbabu", reče Kedalion. "Radio sam i ja za njega. Ali crkveni policajci se ne razbeže kao mačke kad im ja to kažem."
Rid uzdahnu, izgledajući kao da mu nešto zadaje bol. "Moje puno ime je Rid Kuleva Kulervo. Ja sam Humbabin mozak. Rukovodim njegovim odeljenjem istraživanja i razvoja. Kad bi se meni išta desilo..." Slegnuo je ramenima značajno. "Znaš ko su pravi bogovi, ovde."
Ime je zvučalo nekako poznato, ali se Kedalion nije mogao setiti ničeg određenijeg. Gledao je ukočeno u Rida, pokušavajući da zamisli tog tetoviranog lunatika kako mirno radi negde u nekoj sterilnoj laboratoriji, dobija pristup do poverljivih informacija, gradi u holo-poljima kompjuterske modele ilegalnih hemikalija. "Ne..." reče, odmahujući glavom. "To ti je sranje. Ko si stvarno?"
Rid podiže jednu obrvu. "Zar je to važno?" upita tiho.
Nije dok imaš moć. Kedalion opet pogleda Anankea, koji je i sad ležao mlitavo na pločniku, i poteže još jednom iz srebrne boce.
Ananke otvori oči i udahnu šumno, u čistoj panici. Zatim taj vazduh ispusti sa olakšanjem, uviđajući gde je i primećujući njihova lica. Kedalion mu, klečeći, dade da gucne malo iz srebrne, vide transformaciju zapanjenosti u blaženstvo, i široko se osmehnu. Ananke se odgurnu od pločnika i sede samostalno.
"Hoćeš reći" poče Kedalion okrećući se Ridu, pošto je iznenada shvatio jednu okolnost, "da si ti ovo što si izveo ovde mogao da izvedeš i u klubu? Nismo morali da bežimo - nije moralo ništa od ovoga da se desi, nikakva jurnjava, nikakvo skrnavljenje verskog objekta, ovaj dečko nije morao da se usere od straha...?" A ni ja, ali to ne reče.
Rid je slegnuo ramenima. "Možda. Ali u onom haosu, ko zna? 'Nezgode se događaju', kaže se ovde." Njegova krvava iscerenost polako se vratila. "Osim toga, ovo je bilo zabavnije."
"Govori u svoje ime", promumla Kedalion. Skloni pogled od Ridovog zurenja usijaniog do rastapanja; ustade kruto.
"Dobro, ajmo", reče Rid gledajući kako Kedalion pomaže Anankeu da ustane.
Kedalion je stajao neodlučno. "Ne, hvala, ja mislim da mi imamo druge..."
"Druge planove? Ali vas dvojica sad radite za mene." Rid je skrstio ruke na grudima, a njegova iscerenost postala je još šira.
Kedalion ga pogleda i nasmeja se jednom, setivši se da je Rid to rekao murijašima. Šala. "Podnosim ostavku", reče i razvuče lice u jednako širok osmeh.
Rid strese glavom. "Prekasno. Pio si moje piće. Spasao sam ti život. Moj si čovek, Kedalione Niburu."
Kedalion je gledao u njega, nastojeći da pročita to lice; u stomaku mu se poče širiti hladnoća izazvana uviđanjem da ovaj misli ozbiljno. "Treba ti trkač...?" upita, i glas mu pri tome 'pobeže' ispod voljne kontrole, po drugi put noćas. "Neću. Ne dok ne saznam čime se stvarno baviš", nastavi on sa više hrabrosti nego što je osećao.
"Rekoh li ti čime se stvarno bavim?" reče Rid dižući ruku. "Raspitaj se. Zatraži kompjuterski pristup do te informacije, ovog trenutka." Slegnu ramenima, čekajući.
Kedalion oseti pesmu nekog čudnog elektriciteta u sebi, znajući, jednakom iznenadnošću, da nema potrebe da ma šta proverava. Sve što mu je Rid rekao je sušta istina. "Ne volim droge nešto naročito..." reče, odnekud sposoban da gleda Rida pravo u oči.
Rid baci pogled na srebrnu bocu još stisnutu u Kedalionovoj ruci, i trznu ustima. "Sve je relativno, zar ne?" Kedalion pocrvene. "Ali nije bitno šta pravim i kuda to odlazi. Tražio sam prevoznika. Treba mi lična posada."
"Zašto baš mi?" reče Kedalion. "Ne poznaješ me... a njega ne poznajem ni ja." Gestom pokaza ka Anankeu.
"Zemljaci smo - ti si sa Samathe, kao i ja. Možda sam sentimentalan. Osim toga znam tvoj ugled. Već sam te proverio. U tebe se može imati poverenja, trezveno razmišljaš, robu isporučiš."
"Šta se desilo sa tvojim prethodnim... špediterom?"
"Rekao je 'kvit'." Rid se slabašno osmehnu. "Nije mogao da podnese dosadu."
Kedalion se i protiv volje nasmeja. "Šta je bilo ovo noćas? Moja audicija za taj posao?"
Rid se isceri, i ne odgovori. "Treba mi neko na koga se mogu osloniti... Sviđa mi se tvoj stil. Koliko naplaćuješ za jednu vožnju?"
"Zavisi..." reče Kedalion, i onda izgovori i cifru - toliku da se maltene zagrcnu.
"Važi, dajem dvaput toliko, za svaku vožnju, ako se dobro pokažeš."
Kedalion duboko udahnu, ne verujući. Neodlučno odmahnu glavom. "Ja sam polaskan", reče iskreno. "Ali ne verujem da moje sposobnosti dosežu tako visoko." Baci pogled ka Anankeu, odmeravajući pomešana osećanja koja su prelazila dečakovim licem dok je on razgovarao sa Ridom. "Ajmo, mali." Poče se udaljavati. Ananke pođe za njim kao mesečar, još uvek gledajući nazad ka Ridu.
"Niburu", pozva ga Rid. "Može ti biti izuzetno teško da nađeš posao tvoje vrste, od sad, ako me odbiješ."
Kedalion stade, osvrte se. Stisnu usne, videći izraz na Ridovom licu. "Videćemo", reče, ne onako ubedljivo kao što je nameravao. Okrete leđa Ridu, i pođe dalje.
"Da", reče Rid njegovim leđima koja su se udaljavala. "Mislim da hoćemo."
|
