58. TIJAMAT: Hegemonijska luka

     "Da li Vam je prijao obilazak ovog kompleksa, Damo Thalaso?" upita Vanu iza njega.
     Gundalinu se okrete od zida-prozora, trgnut iz razmišljanja. Bio je uspeo da se izgubi u spektakularnom, zanosnom pogledu na energetske mreže položene po sletnim poljima ove zvezdoluke; izbegavao je razgovore, puštao da žareći sjaj dvadeset metara ispod njega spali svaku svesnu misao i da tako protiču minuti. Vanuovo pitanje prinudilo je njegovu pažnju da se vrati prepunoj dvorani za prijeme; pridružili su im se Kraljica i njen muž. Uz njih je sad stajala i Geja Džeruša Pala-Tion, koja je pri obilasku luke pratila Kraljicu; zurila je u mreže energetskih linija na tlu kao da joj je nešto sasvim drugo na umu.
     "Da. Bilo je očaravajuće", reče Luna glasom u kome je bilo strahopoštovanja taman koliko treba. Njen pogled se za trenutak odvoji od Vanua; Gundalinu u njenim očima vide da uživa u zabavi. Ovo nije bio njen prvi dolazak na ovaj kosmodrom, mada Vanu to nije znao. Prošli put je takođe bila noć dolaska Skupštine Hegemonije na Tijamat; ali tada je dolazak značio početak velikog kraja, početak njihovog Odlaska, a ne, kao danas, Povratka.
     Tada nije bila počasni gost, posebno pozvan. Bila je umorna izbeglica... kao i onaj mladi inspektor Gundalinu, koji se zvanično vodio kao "nestao, pretpostavlja se da je poginuo". Zajedno su izišli iz divljine, promrzli, izgladneli, i sasvim neočekivani; tada je narednik na dužnosti samo jednom pogledao u oči inspektora Gundalinua, čoveka koji se digao iz groba, i pustio ih oboje unutra, iako je domorocima bilo zabranjeno da kroče na kosmodrom.
     Stigli su, tada, pravo na proslavu sasvim sličnu ovoj koja se ove noći odigravala; njegovo zadovoljstvo, njegovo neizrecivo olakšanje što se vratio među svoj narod, živ i bezbedan, i što će moći da krene kući, bejahu jednaki veselju svih ostalih gostiju okupljenih one davne noći u ovoj dvorani.
     Gundalinu opet pogleda Geju, njeno bezizražajno lice, pitajući se o čemu ona misli noćas. Bila je komandant policije tada; ovog puta - samo glavni inspektor. Ali njen život se toliko promenio u godinama koje su od tada protekle - maltene koliko i njegov - da on više nije mogao ni zamisliti kakve su njene reakcije sada. Priseti se, odjednom, onog njenog osmeha kad je ušla u bolničku sobu gde su ga lečili; kako je njeno zadovoljstvo, što ga vidi, ispunilo njegovo izubijano, uzdrhtalo telo toplinom i snagom.
     Priseti se, međutim, i izraza na licima onih poslanika Skupštine koji su pošli za njom - misleći da im se ukazuje prilika da odaju počast jednome od svojih, Karemovcu tehu koji je proveo izvesno vreme izgubljen u varvarskoj divljini - kad su primetili na zglavcima njegovih šaka ožiljke od neuspelog pokušaja samoubistva i čuli kako brblja o zabranjenim osećanjima prema Tijamatovki koja mu je spasla život.
     Sada spusti pogled ka svojim zglavcima, kao da bi na njima mogli opet iskočiti oni sveži crveni ožiljci koje je, operacijom, uklonio pre mnogo godina, i o kojima sada gotovo nikad nije ni razmišljao. Iznenadi se kad postade svestan toga; jer pamti vreme kad je bio sasvim čvrsto ubeđen da neće proći nijedan dan bez razmišljanja o tim brazdama na koži, bez obzira što su posle operacije prestale da budu vidljive; nijedan dan bez mržnje prema samome sebi prosto zato što je živ...
     Ali, evo, posle toliko godina, još nešto ga iznenađuje: naime, iako jedva da bi se mogao setiti šta je imao za ručak juče, još se seća svake ubadajuće reči poruge i osude koja mu je upućana one daleke noći u bolnici u zvezdoluci; isto tako se seća da je bio spreman, samo da mu je bilo ostalo dovoljno snage, da uzme najbliži oštar medicinski instrument i da dovrši ono što je tako neefikasno počeo...
     Oseti da suviše trepće; prinudi svoj um da se koncentriše na kompoziciju jedne ritualne adhani-pesme, i ostade pri tome sve dok mu se emocije ne vratiše pod kontrolu. Pogleda u Lunu pitajući se koliko od te noći ona pamti, noći od koje su sad oboje toliko daleko, noći kad je po-svome-ubeđenju-pravična surovost njegovog naroda dovela do toga da on postane odmetnik, da odbaci sve u šta je ikada verovao; i time pomogne Luni Svetlohodnoj Letnjoj da ostvari svoju sudbinu.
     Luna sad nije gledala njega, nego je stajala slušajući kako Vanu objašnjava još neke pojedinosti o funkcijama zvezdanog sletišta i uzletišta. Na licu joj je bio pažljivo kontrolisani izraz smirenosti. Nosila je dugu, laganu odeždu koja ni na Karemofu ne bi bila nedolična, iako je u njenoj boji, u tim fino ukomponovanim mrljama zelenog u nemirnoj tkanini, bilo nečeg što je Gundalinua navodilo na razmišljanja o lišću koje se njiše na vetru, o talasima morskim; nečeg sasvim tijamatskog. Kosu je splela u prostu labavu pletenicu niz leđa, protkanu zlatnim koncima; na glavi joj je bila dijadema od nečeg što je ličilo na kristale. Nikada ranije on Lunu nije video da nosi ma šta nalik na krunu; zaključi da je to sigurno jedna od Arijenrodinih dijadema, i da je sad poneta radi smišljenog efekta. I držala se kao kraljica; ali, uvide on, Luna se oduvek držala tako... Otkloni pogled od nje, zato što je bol u njegovim prsima postao prejak.
     Slušao je i Ukres Svetlohodni, na čijem licu se pokazivala retka živost, kao da ga iskreno zanima tema to što Vanu priča. Bio je obučen u neku uvoznu tuniku i uvozne pantalone, sve uobičajenog kroja, i na njemu, spolja gledano, nije bilo nikakvog znaka da je urođenik tj. rođeni stanovnik ove planete.
     "...ali, oprostite mi", reče Vanu, "sigurno vas gnjavim, pričam tako dosadno, o tehničkim stvarima." Gundalinu je čuo u tome nesvesno otpisivanje Kraljice i njenog muža kao stvorenja koja su nešto niže, a ne racionalna i školovana ljudska bića.
     "Ma, ni najmanje", reče Luna. Gundalinu vide kratku iskru gneva u njenim očima, i po tome zaključi da je i ona čula Vanuovo nehotično potcenjivanje. "Ovim je svakako zadovoljena jedna moja zdrava radoznalost da saznam kako izgleda vaše svemirsko pristanište. Ovo je za moj narod bila zabranjena zona, tako dugo, iako je imala životno važnu ulogu u sudbini našeg sveta... Iako moram priznati da zaista nije nešto naročito u poređenju s orbitalnim gradovima koji kruže oko tvog sveta, komandante Vanu."
     Vanu joj uputi pogled nerazumevanja. "Heh... videli ste neku traku sa snimcima zvezdolučnog točka... je l' to?"
     "Ne, videla sam orbitalnu zvezdanu luku samu. Kao devojka sam putovala tamo. Tad sam saznala o sibilskoj mreži." Osmehnula se ljubazno, a Vanuovo lice odjednom preplavi jaka nelagodnost.
     "Kako ste otišli i kako ste se vratili?" upita on. "Godinama niko nije mogao da ode iz Vašeg sveta - a pre toga, koliko znam, svakom Tijamatovcu koji bi otišao bilo je zabranjeno da se vrati. Zar nije tako...?"
     "Bojim se da sam prekršila taj zakon", reče ona jednostavno. "Ali to je bilo davno... Ono što sam uradila više nije ilegalno, u terminima našeg novog odnosa s Hegemonijom. Silno sam vam zahvalna što ste pokazali mudrost i ukinuli taj opresivni stari sistem. Bio je to jedan nepravedan zakon... jedan od mnogih takvih, u tim vremenima. Zar nije tako, sudijo?" Naglo je pogledala Gundalinua, kao da je sve vreme osećala njegov pogled na sebi.
     Osmehnuo se, osmehom jednako opreznim kao što je bio ovaj kojega je video na njenom licu. "Stvarna pravda je ono što se nadamo da uspostavimo u odnosima sa tvojim narodom ovoga puta, Damo", reče on blago. Pogleda Vanuovo lice i vide neraspoloženje jedva suzdržano. Pogleda i Ukresa Svetlohodnog, koji je je gledao hladno-račundžijski, a to uopšte nije bio izraz koji je Gundalinu očekivao da će videti; od toga oseti neku neprijatnu reakciju u stomaku.
     Svetlohodni skloni pogled, zagleda se kroz prozor, u pistu sa energetskim linijama, u nedavno pristigle brodove hegemonijske savezne Skupštine parkirane sa strane; u njegovom pogledu videla se neka vrsta žestoke gladi. Gundalinu se zapita da li ovaj stvarno priželjkuje da odleti, nestane, napusti ovaj svet i sve njegove tuge. Ili možda umesto toga samo priželjkuje da nestane Hegemonija...
     Začuo je komešanje u gomili, svuda u sali: konačno su ulazili Premijer i poslanici. Tokom sledeće sekunde znao je tačno šta je maločas osećao Svetlohodni.
     "Eto stigao živi muzej pradavne istorije", reče Geja Džeruša suvo i sasvim razgovetno.
     "Pala-Tion!" odsečno uzviknu Vanu; njegova uvređenost nije se javila samo da bi se očuvala forma. Ali Gundalinu oseti da ga je ukočenost napustila. Sa lakim tragom osmeha na usnama, pogleda glavnu inspektorku. Neprimetno joj klimnu glavom: hvala. Luna se nasmešila otvoreno, iza Vanuovih leđa. Ukres se okrete od prozora-zida, usmeravajući svu pažnju na ulaz. Gundalinu se priseti da je Svetlohodni sin jednog skupštinskog poslanika, začet iste one noći-pod-maskama kad je Arijenrod bila po svojoj volji klonirana.
     Gundalinu pođe napred, i to je bio signal onima oko njega da krenu za njim. Znali su da članovi Skupštine smatraju da iamju pravo na takav doček. Iako su tokom skoro cele hegemonijske istorije funkcionisali samo kao marionete, bez stvarne vlasti - i postali još veći anahronizam sada, kad je trenutno-transportni zvezdani pogon transformisao prirodu stvarne strukture vlasti u Osam svetova - ostali su živi simbol hegemonijskog uticaja. Razumeo je Vanuovu refleksnu ljutnju na Gejinu olako rečenu primedbu, iako je odavno prestao osećati onu vrstu ponosa i poštovanja koju je pogled na Skupštinu inspirisao, nekad davno, u njemu.
     Pošto su članovi Skupštine bili jedva nešto više od glumaca koji žive svoju trajnu ulogu, njihovo pristizanje bilo je, na svakom mestu, manje-više izgovor da se ljudi prepuste praznovanju, proslavama, da se prisete šta je to dobro u sistemu gde Karemof dominira kao prvi među jednakima u nečemu što se ipak zove "prevlast jedne države nad ostalima" - hegemonija... Gundalinu se svim srcem ponada da će ova noć biti noć takvog veselja.
     Gomila tuđina punih iščekivanja i uticajnih Tijamatovaca razmakla se kao da je neka magijska reč izrečena, otvarajući putanju između grupe oko Kraljice i skupštinara koji su stajali i čekali. Izgledali su veličanstveno u svojim uniformama s plemenitim metalima i draguljima, sa debelom korom ukrasa, lenti, medalja, počasnih znakova koji su im nakačeni tokom njihovog beskrajnog ciklusa sve novih povrataka na svaki od njihovih osam svetova.
     Gundalinu spusti pogled na svoju odeću, na tu strogu crnu uniformu vrhovnog sudije, ujedno i predsednika Vrhovnog suda. Noćas je njena beskompromisna jednostavnost bila razbijena jednom srebrnom trakom na kojoj su bili izloženi njegov porodični grb i njegove medalje i druge počasne oznake. Osećao se nelagodno pompezno kad je to oblačio; ali sad mu je najednom bilo drago što ima sve to na sebi, kao da se na vreme setio da navuče oklop pre suočenja s masovnim uličnim neredima.
     Gundalinu stade pred predsednika Vlade; levo i desno, rame uz rame s njim, bili su Vanu i Tilhone, a drugi zvaničnici njegove vlade iza njih. On se nakloni dok ih je službenik protokola predstavljao jednog po jednog premijeru.
     Premijer Ašvini nakratko dotače Gundalinuov dignut dlan, s izrazom dobrodušne rasejanosti na licu, i promrmlja neku učtivu frazu, koju Gundalinu istog trena zaboravi. Činilo se da je premijer u srednjim šezdesetim godinama, ali njegovo telo još uvek je izgledalo mladalački: držao se dostojanstveno i očigledno u maniru tehnokratske klase. On je bio tek četvrti premijer od nastanka Hegemonije, a Gundalinu nije imao nikakvu predstavu pre koliko vremena je, po realnom istorijskom vremenu planete Karemof, Ašvini rođen. Verovatno je to znao nekad, u školi, ali je odavno zaboravio. Imajući u vidu da je premijeru stalno na raspolaganju najbolja tehnika za podmlađivanje, kao i česta upotreba "vode života", moglo se pretpostaviti da je, biološki, mnogo godina stariji nego što izgleda. A pošto je, zajedno s ostalim poslanicima, provodio glavninu vremena u blisko-svetlosnom putovanju između crnih jama koje su im služile kao zvezdane kapije, njihovo pamćenje moralo je dosezati mnogo dublje u prošlost, moralo je biti krpež sastavljen od nasumičnih momenata istorije, većinom i previše sličnih ovom sadašnjem.
     "Čast mi je, sadhu", prozbori Gundalinu, govoreći na sandiju, kao i svi sada. Zakorači u stranu, da omogući premijeru i onima iza njega neometan pogled ka grupi koja je došla iza njegove. "Mogu li vam predstaviti Letnju Kraljicu..."
     "Arijenrod!" uzviknu premijer, čije lice se punilo iznenađenjem. "Pa, stvarno..." Dotače se šakom na trenutak po nosu, i pogleda Gundalinua. "Pa zar, zar se nije govorilo da je ona mrtva? Zar nismo gledali kako su je utopili, pre nekoliko meseci...?" Pre nego što je Gundalinu mogao odgovoriti, premijer se "isključi" iz razgovora, oči mu se ustakliše kao da sluša govor nekog drugog u svojoj glavi. Gundalinu uvide da Ašvini sigurno prima "info-unos" od nekoga, možda od službenika protokola, ili iz neke zalihe gotovih informacija koja se aktivira njegovim govorom. "A-haaa", reče Ašvini posle samo jednog trenutka, koji se počeo činiti beskonačnim. "Da, da. Naravno. Ovo je Letnja Kraljica. Izvinjavam se. Čast mi je, Damo Thalaso, svakako." Koraknuo je napred, ispružio ruku na tijamatski način. Luna se naklonila, jednako dostojanstveno, i svečano se rukovala s njim. "Dakle, da li je to sad nešto novo?" reče on. "Da li vi kraljice sada podešavate svoj izgled da bi svaka ličila na svoju prethodnicu?"
     Gundalinu vide da je Luna pocrvenela; načini, ali samo u svojim mislima, nelagodni trzaj licem. "Ne", reče Luna, ne izgovarajući nikakvu titulu, kao da je to razgovor dvoje ravnopravnih i jednakih; govorila je sandi, malo ukočeno ali savršeno razumljivo. "To ne radimo."
     "A-ha", reče on, a onda se njegovo lice opet ispuni skandalizovanim zaprepašćenjem. "Nego, šta ćeš ti uopšte ovde? Vašem narodu nije bio dozvoljen nikakav pristup na kosmodrom, kad sam ja poslednji put bio ovde."
     "Stvari su se promenile, sadhu", reče Gundalinu blago užurbano. "Ako to pamtite. Zbog zvezdopogona. Pa i naš odnos sa Tijamatom."
     Ašvini se gotovo namrštio, i opet kao da se posvetio slušanju unutrašnjeg glasa. "Dabome da su se promenile", reče trepćući. "Da, pa da, sasvim je to razumno." Opet klimnu glavom Luni, kao da su se tek sad upoznali. Onda pogleda Gundalinua. "A ti si čovek kome imamo zahvaliti za sve to, a, sudijo?" reče on s osmehom koji je izgledao zaista kao da je iskren i pun poštovanja. "Moraš mi ispričati celu priču o tome, tvojim rečima, za vreme večere..."
     "Biće mi zadovoljstvo, sadhu." Gundalinu je uzvratio osmeh, ali na tren samo, a onda je premijerova pažnja odlutala. Gundalinu i Vanu se pogledaše, dok je premijerov pogled lutao kojekude; Gundalinu vide svoju nelagodnost reflektovanu u Vanuovim očima. Bogovi, ovaj je mentalni slučaj, hoda ali ima samo spoljašnjost. Ipak, nastavi sa predstavljanjem kao da se ništa nije dogodilo. Na redu je bio Ukres. "...Kraljičin družbenik, sin prvog sekretara Hegemonijske Skupštine, Sirusa..."
     Kroz okupljene skupštinare, muškarce i žene, prođe žamor, i Gundalinu vide da se neko gura u prvi red, da bolje vidi: sam Sirus, ako se Gundalinu tačno seća onog davno zapamćenog lica. Taj čovek nije izgledao nimalo stariji nego Ukres sad; ali se osmehivao, sa ponosom i tronut, kad je našao lik svoga sina. Gundalinu oseti da se Svetlohodni prvo okrenuo ka njemu, uputio mu iznenađeni pogled, pa tek onda ka svom ocu.
     Premijera su poveli dalje kroz sobu, sa blagom upornošću, njegovi pratioci i zaštitnici. Gundalinu oseti da mu se mišići vrata opuštaju od olakšanja: sad su mu prilazili, da pozdrave njega i njegovo osoblje, razni drugi članovi Skupštine i njihovi pratioci, neki blazirano srdačni, neki nehotično arogantni, a neki, činilo se, smućeni i dezorijentisani kao njihov predsednik vlade. Oni su život provodili uglavnom u svom hermetički zatvorenom plovećem svetu, iz koga su izlazili samo da bi učestvovali u ovakvim svečanim skupovima - u beskrajnoj sukcesiji iskričavih noći i elegantnih večera sa stalno promenljivom elitom ove ili one planete. Novi poslanik je, po pravilu, biran samo kad stari umre. Gundalinu zaključi da je pravo čudo da se ovi ljudi ne ponašaju još čudnije.
     Jedan servo-android je prolazio sa poslužavnikom na kome je bio bogat izbor blagih droga; to obličje uglačano do visokog sjaja znalački se provlačilo između drugih gostiju, kroz tela od krvi i mesa. Gundalinu uze od njega jedno piće i polovinu ispi nadušak, zgađen na samog sebe što mu je piće uopšte potrebno, što je dopustio svojim uspomenama da ga toliko iznerviraju. Imao je on već jedan susret sa skupštinarima, ali samo jedan: onaj kratak, gorak, u ambulanti ovog kosmodroma. Taj susret je bio, za njega, pre trinaest godina, ali ovi ljudi jedva da su imalo ostarili; činilo mu se i da prepoznaje neka od njihovih lica, kao da su odveć slična onima koja su ostala neizbrisivo urezana u njegov mozak.
     Šta to daje poniženju tako strašnu moć nad ljudskom dušom, pitao se on, da bolne uspomene od pre pola njegovog dosadašnjeg životnog veka ostaju u sećanju živopisnije nego događaji od pre nedelju dana, a da se i ne govori o svim dobrim i korisnim stvarima koje je postigao tokom svih onih godina između? Kad se vratio u Karemof sa zvezdopogonom, niko se nije usuđivao da pomene njegovu raniju bruku. Godine su prolazile bez ijednog poprekog pogleda ili zajedljive primedbe o njegovoj prošlosti. Čak i njemu samom počelo se činiti da je njegov pokušaj suicida - drevna istorija.
     Ali za ove ljude uspomena na njihov poslednji susret bila je samo nekoliko meseci stara. Njemu je tad bilo tek dvadeset pet godina, a osim toga izgledao je polumrtav; ipak, sad se poče moliti senima svojih predaka da se niko ne priseti, da se nikome ne javi asocijacija...
     "Sudijo Gundalinu", reče jedan glas, prejako, odmah iza njegovog levog uva. "Veliko je zadovoljstvo sresti te, sadhu - čoveka koji je postao živi simbol onoga što čini da je Karemof veliki i da još vlada Hegemonijom, i posle toliko vremena."
     Gundalinu se okrete, odmače se jedan korak od neprijatne blizine tog čoveka i od silnog mirisa kolonjske vode. Stomak mu se okrenuo od tog mirisa, nikad zaboravljenog.
     "I. P. Kvaropas", reče tip. "Voditelj skupštinskih sednica."
     "Čast mi je", progunđa Gundalinu automatski, presrećući voditeljev dlan svojim i gledajući dole u to mesnato lice razvučeno u osmeh. Jasno se videlo da je voditelj bio, u mladosti, čovek zgodnog izgleda; ali život privilegija i lagodnosti loše se odrazio na njega.
     "Imam osećaj da smo se već jednom ovako sreli..." Čudan izraz proširi se voditeljevim licem u trenutku kad su im se dlanovi susretali u vazduhu. "Jesmo li?"
     "Ne bih rekao..."
     "Ali pamtim ja tvoje ime, od pre..." Kvaropas poče vrteti prstom po vazduhu. Gundalinu je gledao kako se odgovor bori na neminovnom putu do površine njegovog uma. Zadrža neutralan izraz lica, što nije bilo lako. Uspomene udvostručiše sliku pred njegovim očima.
     "Da, Kvaropas-sadhu", reče on smireno, "sreli smo se. Prilikom tvoje prethodne vizite Tijamatu. Bejah inspektor policije, tada." Kvaropas je tom prilikom odbio da se s njim pozdravi doticanjem dlana, zato što je Gundalinuova ruka bila osakaćena sečenjem vena.
     "Inspektor Gundalinu", promrmlja Kvaropas. "Sveti preci! Je s' ti onaj - onaj iz divljine? Pa kako je to moguće? Ja bih očekivao da još pre mnogo godina učiniš častan postupak, imajući u vidu kako si osramotio svoju porodicu i svoju klasu one noći..." Nekoliko ljudi oko njega okrenulo se i počelo zuriti, s otvorenom nevericom ili skandalizovanom radoznalošću. Gundalinu začu da neko šapuće: "Pa rek'o sam ti..."
     Nekoliko dugih trenutaka Gundalinu nije progovarao. Video je Vanua među posmatračima koji su iznenada postali svedoci ove konfrontacije. "Častan postupak?" ponovi Gundalinu, glasom savršeno ravnim. "Hoćeš li time da kažeš da bi trebalo sad da budem mrtav?"
     "Bio si neuspešan samoubica", reče Kvaropas. Sandijska reč za to, koju je upotrebio, značila je takođe kukavica. "Štaviše, spanđao si se s nekom urođeničkom prljavušom..."
     "Misliš li na Lunu Svetlohodnu?" zapita Gundalinu, prekidajući Kvaropasovu poplavu reči. "U tom slučaju, govoriš o Letnjoj Kraljici..." Klimanjem glave pokaza ka Luni, koja je stajala nepomično u grupi okupljenoj nedaleko od njih; njen izraz lica bio je uhvaćen negde između gneva i bola. Ukres je bio uz nju, ali na njegovom licu bio je samo izraz sumorne zgađenosti. "U tom slučaju", nastavi Gundalinu ubistveno mirno, "grešiš. Ona se udala, i sad je udata, za sina prvog sekretara, Sirusa. Njihova deca su među gostima, večeras. Ona mi je pomogla kad je zatrebalo; takođe sam i ja njoj pomogao, u jedno davno vreme. To je bilo sve. Ništa više nije potrebno da se kaže o toj temi." Duboko je udahnuo. "Osim što sam došao do saznanja da bi odbacivanje sopstvenog života bilo pravi kukavičluk. Stvarno časni izbor bio je nastaviti živeti, i svojim delima zaslužiti pravo na zaboravljanje prošlosti."
     "Dobro rečeno, Gundalinu-ken." Sad je Sirus, prvi sekretar, stajao iza Ukresa Svetlohodnog. Njegove tamne, pronicljive oči pogledaše u Gundalinuove. "Pa i dobro učinjeno, takođe. Nego, ti, Kvaropase, čuj", nastavi on, spuštajući glas i prilazeći da stane između Gundalinua i voditelja parlamentarnih zasedanja. "Ja bih pre sam počinio samoubistvo nego što bih rekao takve reči ovom čoveku ovde. Ti i ja smo obojica počinili nedostojno delo prilikom naše prethodne posete ovom svetu, kad smo osporili njegovu čast, pod okolnostima koje nismo sasvim razumeli. To je bilo onom jednom prilikom. Uvrediti časnoga Gundalinu-eškrada dvaput, neoprostivo je." Kvaropas se sav narogušio; besno je gledao u Sirusa, nalazeći da je cipela opšte pažnje sad navučena na njegovu nogu i da jako steže.
     "Da nije bilo našeg vrhovnog sudije", nastavio je Sirus, "ja ne bih imao ovo veliko zadovoljstvo da se večeras opet sretnem sa mojim sinom i njegovom porodicom. Njegova žena ne bi bila kraljica ovog sveta... a mi uopšte ne bismo bili ovde, s novom budućnošću ispred sebe i sa 'vodom života' u rukama, da nam on nije dao zvezdopogon. Sadhu, ja te pozdravljam", reče okrećući se Gundalinuu i dižući emajlirani vrč. Oko njega je gomila sveta počela ponovo da mrmlja, ali ovog puta u tom zvuku nije bilo ničeg neprijateljskog niti podsmešljivog. Gundalinu vide dizanje i drugih čaša, i mnogo dlanova podignutih u znak svečanog pozdrava njemu.
     Gundalinu klimnu glavom omogućivši Sirusu da pročita u njegovim očima zahvalnost. Sirus se osmehnu i okrete na drugu stranu, i vreme poče ponovo da teče.
     "E tako mi Čamdžije, probušio si tog korča valjano", reče Geja Džeruša Pala-Tion koja se stvorila kraj njega. Dotakla je njegovu ruku, i on vide u njenim očima odražene slike iz njihove zajedničke prošlosti.
     Stisnuo je usta. "Imao sam na raspolaganju dovoljno godina, onih u kojima sam noći provodio ležeći budan, da smislim šta ću reći u ovoj prilici..." Odmahnuo je glavom i malo se nasmešio. "Možda zaista nisam kukavica." On je pogleda. "Kako si?"
     Slegnula je ramenima. "Preživeću. Bila sam i na gorim prijemima. Ali mislim da mi je potrebno ojačanje." Ode za jednim servoom.
     Gundalinu je pijuckao iz svoje čaše i pogledom pretraživao gomilu sve dok nije uočio Vanua, koji ga pogleda samo na trenutak a onda otkloni pogled; u Vanuovim očima bilo je mnogo neizvesnosti.
     Gundalinu pođe napred, želeći da porazgovara s njim. Ali najednom mu se ispreči premijer, smešeći se s dobroćudnim dostojanstvom. "Jedna zdravica, u čast vrhovnog sudije Gundalinua? Ništa ne bi moglo podesnije biti, niti mi dati većega zadovoljstva. Malo ima ljudi u našoj istoriji koji su više zaslužili naše pohvale, za svoj doprinos slavi Karemofa i prosperitetu naše države."
     Gundalinu je na to sagnuo glavu, izbegavajući tako da pogleda ma kome u lice. Zapitao se, u tom trenutku, zašto mu takvu počast, koja bi mu u jedno ranije doba značila više nego život sam, iskazuju sad, kad mu ona jedva išta znači.
     Kad je opet podigao glavu, Vanua nije bilo nigde na vidiku. Neko ga pozva po imenu, iza leđa, i on se okrete. Luna mu je prilazila, sa Sirusom, okružena svojom porodicom. "Hvala ti, sudijo Gundalinu, što si odbranio moj ugled i moju porodicu", reče ona.
     Klimnuo je glavom, prikrivajući talas emocija koje je osetio ugledavši njeno lice. "Samo sam činio svoju dužnost... dužnost prema svima nama, da se istiniti podaci znaju, Damo." Izbegavao je pogled Ukresa Svetlohodnog, i ćutljive motreće poglede Arijel i Tamisa; zato se okrete Sirusu: "Moja zahvalnost, sadhu."
     Sirusova usta podvrnula su se nagore, osmehom u kome je bilo malčice osećanja da je doveden u nezgodan položaj. Sirus je bio visok čovek, krupnih kostiju, za Karemovca teha; Gundalinu se nejasno sećao da mu je neko nekad rekao da je Sirus zapravo napola Samathanac - sin premijerov, začet prilikom neke daleke premijerove posete Sirusovoj rodnoj planeti. To poreklo mu je pomoglo da postane važan politički lider na Samathi; onda je pozvan, prilikom sledećeg dolaska skupštinara na taj svet, da zauzme jedno upražnjeno mesto u Skupštini. "Bio bih zahvalan, Gundalinu-sadhu, ako bi ti smatrao da su tasovi vage sada izjednačeni između nas, posle ovog proteklog vremena koje, za tebe, mora biti tako dugo."
     Sirus pogleda na drugu stranu, ka Ukresu, Tamisu i Arijel. Tamis je stajao iza svoje majke, pored Merovi, svoje mlade životne saputnice. "Mi skupštinari bili smo izglavljeni iz vremena, zbog naših putovanja, tokom svih ovih stoleća. Ali sada si mi ti dao šansu da vidim kakva su velika dela moj sin i njegova supruga postigli... i da vidim moju unučad. To je nešto do čega mi mnogo držimo, u narodu moje majke - nešto zbog čega sam žalio što sam u Parlament stupio." Jednom rukom obuhvati Ukresa oko ramena, okrećući se njemu. "Znam da nisam imao priliku nikakav otac da ti budem, sine; zato je moj ponos možda neosnovan. Svejedno, iskren je, iz srca. A ti si, čini se, izuzetno velik uspeh postigao u životu, uprkos mog odsustva."
     Ukres se osmehnuo kratko, uzvraćajući svome ocu pogled. Ali taj osmeh, tek što se pojavio, već je i nestao. Gundalinu se zapita kakve su sumnje, žaljenja zbog propuštenog, i tajne skrivene iza izraza koji je nastao posle tog osmeha; odjednom, na neki način siguran da taj Ukresov izraz skriva isto onoliko tajni kao njegov pre nekoliko minuta.
     Stajao je među njima i vodio ovlašnu učtivu konverzaciju, tek toliko da bi imao neki izgovor da gleda kako ovi ljudi između sebe razgovaraju, kakvi su njihovi međusobni odnosi. Znao je da treba da se meša sa gomilom, da radi svoj posao, ma kako neprijatan; ipak, nije se mogao udaljiti od Lune, ni skinuti pogled s nje, prestati da je gleda okruženu porodicom.
     Njena porodica. Pogledao je Arijel, čije lice je i sad toliko ličilo na ono koje je on zapamtio kao lice njene majke, osim što je imalo dva hronična dodatka: podsmešljiv osmeh i nestrpljenje u očima. Sa jednog poslužavnika uzela je, i sebi nasred čela zalepila, flaster sa stimulantom, kao treće oko. Njena podšišana, krembela kosa bila je na vrhu glave uhvaćena u "slap"; na sebi je imala pripijeni triko boje zore i široke meke pantalone učvorene oko njenog vitkog struka, sve dosledno u skupoći i sofistikaciji, kao i obično.
     Njen pogled se za trenutak zaustavio na Sirusu, dok se ovaj obraćao njenoj majci; onda je prenela pogled na nešto drugo, i Gundalinu vide da se sad on našao na meti. Lako se namrštila, gledajući čas u njega čas u Ukresa, čoveka za koga je uvek mislila da je njen otac. Samo za jedan tren Gundalinu vide da spada podrugljiva maska, vide u njenim očima konfuziju izgubljenog deteta. Videći da je on još gleda, Arijel mu okrete leđa i nestade u gomili. On se zapita da li je otišla da traži onog bednog malog naduvenka Elkoa Tela. Ovde su večeras bili prisutni i Kirard Set Dalekoputov i članovi njegove porodice, suviše uticajni da bi mogli biti ignorisani i nepozvani; međutim, on je sve do sad imao sreću da ih čak i ne vidi.
     "Baš izuzetna stvar, zar ne?" reče mu Sirus pokazujući pokretom u pravcu Arijelinih iščezavajućih leđa. Gundalinu ga pogleda, tek tad shvatajući da je buljio i da su to drugi primetili. "Mislim, ta sličnost između nje i njene majke."
     "Jest", reče on, zadovoljno prihvatajući to kao izgovor za svoje ponašanje. "Prvi put kad sam je video, ja sam, najozbiljnije, poverovao da je to Kraljica." Osmehnuo se, pogledao Lunu, video njeno iznenađenje.
     "A Tamis, eto, više je na oca." S osmehom koji se širio, Sirus se okrenuo ka mladom paru koji je još stajao pored njega. "Ima baš karemovski izgled; zar ti ne izgleda tako, Gundalinu-sadhu?"
     Gundalinu se dvoumio, osećajući pet pari očiju odjednom uperenih u njegovo lice. "Ima, ima", reče on tiho. "Zaista." Tamis pogleda malo niže; Gundalinu je prvo pomislio da mladić jednostavno izbegava njegov pogled, onda uvideo da Tamis gleda njegov sibilski trokraki znak. Tamisova ruka se podiže, dotače njegov sopstveni takav znak; opet se spusti, pa dohvati ženu za ruku. Gundalinu vide da ona neupadljivo pokušava da izbegne Tamisov dodir, a onda popušta. Već je ranije čuo da njih dvoje imaju bračnih problema.
     Pogleda opet Sirusa. Činilo se da je prvi sekretar blaženo nesvestan ovdašnjih podstruja napetosti, ponet zadovoljstvom svoje iluzorne fantazije o porodičnom životu njegovog sina. Ako bude sreće, neće ostati ovde dovoljno dugo da vidi njeno rasprskavanje... baš kao što nikad nigde nije ostao dovoljno dugo da doživi više od iluzije života u realnom svetu, života punog bola i nemilosrdne nesavršenosti.
     Gundalinu se ponekad pitao šta je moglo navesti nekoga kao što je Sirus da se učlani u Skupštinu, da tako potpuno preseče svoje veze sa životom kojim je do tada živeo. Sada, ove noći, pomisli da to konačno razume. Postade najednom svestan i muzike koja je počela - bilo je to neko bezbojno delce na temu fuge, sa njegovog rodnog sveta. Iz nekog razloga, ta muzika koju je poznavao i ranije nikad mu se nije učinila tako divnom, i prodorno tužnom, kao sad.
     Sirus se opet okrete Luni, koja ga je pozvala tako, po prezimenu. "Molim te, Temon me zovi..."
     "Temone", reče ona i klimnu glavom, sa lakim osmehom, "rekao si da bismo mogli prodiskutovati o merima."
     "Da, svakako; to je pitanje kojim se očito treba pozabaviti. Sedi uz mene na večeri, pa ćemo..." Prekide, jer su gosti počeli žamoriti i komešati se na drugom kraju sale.
     Gundalinu je video samo nasumično kretanje pedesetak glava koje su se potom usmerile ka tom ulazu. Razazna tamo Tilhonea, koji je stajao u žiži jednog malog otvorenog prostora i držao u podignutoj ruci neki predmet, nejasno poznatog izgleda. Gundalinu se skameni, naglo pogođen prepoznavanjem, i začu Lunin bučno uvučen dah: to je Tilhone držao bočicu-štrcaljku sa "vodom života".
     "Sadhanu, bhai", proglasi Tilhone, dižući glas da bi nadjačao žagor. "Čeka nas večera. Ali, prvo, zahvaljujući vrednome radu naše nove hegemonijske vlade, i saradnji naših tijamatskih prijatelja..." učinio je jedan pokret rukom i kraj njega se najednom stvorio Kirard Set Dalekoputov, koji se smešako i klanjao, "...imamo specijalni poklon za naše časne goste noćašnje. Prve plodove obnovljene žetve. 'Vodu života'."
     Talas iznenađenja i željnog iščekivanja proširilo se kroz gomilu; zatim počeše koncentrični talasići pokreta, jer su se poslanici počeli gurati prema Tilhoneu.
     Gundalinu je ostao nepomičan; osećao je da oni njemu najbliži opet zure u njega. Onda pogleda Lunu, vide nevericu i osećanje izdanosti u njenim očima.
     "Dobar posao, Gundalinu-sadhu!" reče Sirus, čije lice je blistalo. "Nikad nikakvim govorom ne bismo mogli ućutkati arogantne predrasude izvesnih budala tako elegantno." Pljesnuo je Gundalinua po ramenu. "Dao si im njihov san - dali ste im njihov san, ti i Majka Thalasa." Okrenuo se Luni, ali ona je spustila pogled; sad je gledala, s mučnom usredsređenošću, kako članovi Skupštine dodaju bočicu iz ruke u ruku, dižu je do usta, udišu sprej teških srebrnih kapljica, sa željnošću koja je bila bliska seksualnoj pohoti.
     "Pa, hajdemo, dakle", reče Sirus, čiji se izraz lica postepen pretvarao u iznenađenje zbog toga što su svi oko njega još nepokretni. "Pa, valjda svi imamo pravo da učestvujemo u ovom blagoslovu? Osim, naravno, ako ste već probali?"
     "Ne", reče Luna glasom punim pustoši. "Ja ne pijem krv. Meri umiru za svaku kap te 'vode života' koju vi uzimate. Hegemonija je pogazila naše zakone i počela ih klati..."
     Zurio je u nju jedan trenutak, kao da mu nikad nije zaista bilo jasno kako se "voda života" dobija.
     "To je ta stvar o merima o kojoj sam htela sa tobom da razgovaram", reče ona, sada ga gledajući očima pod senkom bola.
     "Uh, bogovi", progunđa on nezadovoljno. "Nikad nisam zamišljao da će te dve stvari biti povezane... Ali, da, želim i sad o tome da diskutujem, još više nego ranije. Večera će potrajati dugo, ako dobro pamtim, pa ćemo moći..."
     "Ne." Odmahnula je glavom, a lice joj je bilo kruto, nepopustljivo. "Prisustvovati vašoj večeri kao da se ništa nije desilo, značilo bi da ja prihvatam ono što se noćas ovde uradilo, a tada bih bila potpuni licemer." Pogledala je Gundalinua, zatim opet sklonila pogled od njega pre nego što je mogao nešto kazati.
     "Luno..." poče Ukres, hvatajući je za mišicu kad se počela okretati da ode.
     "Ti ostani ako ti se ostaje", reče ona dobacujući mu kratak pogled shvatanja i gneva. Pođe napolje, a Tamis i Arijel bez reči pođoše za njom.
     Ukres je oklevao, gledajući svog oca. Onda odmahnu glavom, promrmlja nešto što nije mogao čuti, pa i on pođe za njima. Dok je prolazio pored Gundalinua, pogledao ga je za trenutak u oči, pogledom koji je poput kandži parao po savesti. Iznenađen i uznemiren, Gundalinu ga je pratio pogledom sve dok Ukres nije sasvim otišao iz dvorane.
     Sad je i Sirus odmahivao glavom, uhvaćen između zabrinutosti i nelagodnosti, videći da njih dvojica ostaju sami u gomili. "Dobro, hoćeš li mi se bar ti pridružiti, Gundalinu-sadhu?" upita on, gestom pokazujući ka "vodi života".
     "Neću, sadhu", reče Gundalinu. "Bojim se da bih našao da ju je nemoguće piti."
     Sirus je još koji trenutak zurio u njega, onda pogledao srebrnastu flašicu koja je nastavljala da kruži kroz gomilu. Uzdahnuo je. "Dobro, možda i ja počinjem da gubim zainteresovanost za nju - bar zasad, dok ne čujem nešto više o ovome. Ostaćeš na večeri, nadam se?"
     Gundalinu se slabo nasmeši. "Ostaću, Sirus-sadhu. U tome nemam izbora, za razliku od Kraljice." Bacio je pogled ka vratima kroz koja je ona nestala; lepo se moglo pratiti širenje talasa komentara o njenom naglom odlasku, koji se sudarao sa još jakim talasom uzbuđenja zbog "vode života". Primeti, na svoje iznenađenje, da se Arijel Svetlohodna svađa s nekim, a onda se okreće i odlazi, kao da je "vodom života", i svim onim što "voda života" znači, uvređena jednako kao njena majka.
     Dok je nestajala s vidika, njegov pogled pade na Vanua, koji je stajao baš pored vrata. "Pardon, moram prvo s nekim da porazgovaram." Ostavi Sirusa i pođe kroz gomilu prepunu ogovaranja; trudio se usput da u najmanjoj mogućoj meri čuje ono što se tu govorilo.
     Stiže do mesta gde ga je Vanu čekao. "Do vraga, En-Ar", reče furiozno, "kako se ovo desilo? Ovo je diplomatski šamar. Kraljica se toliko naljutila da je napustila kosmodrom. Ja ovo nisam odobrio..."
     "Bila je to Tilhoneova ideja. Imati 'vodu života' pri ruci i predstaviti je Skupštini..."
     "Uz Kirardovu saradnju, nema sumnje", reče Gundalinu kiselo.
     Vanu slegnu ramenima i klimnu glavom.
     "Kako su izveli lov, bez Kraljičine saradnje? Arijenrod je za to imala Starbaka, i lovce sa Cie-Puna, iz rase dilipa..."
     "Ja sam odobrio uvođenje ljudstva i opreme u ma kom broju koji je njima potreban da se posao obavi."
     "Bogovi! Znači ti si ovo zamesio?" reče Gundalinu osećajući da se zacrveneo. "Na osnovu kojih ovlašćenja? O, pakla mu, En-Ar, kako se moglo desiti da s time ne dođeš prvo kod mene?"
     "Zato što sam znao da bi ti u startu odbio." Vanu se namrštio; ruke su mu visile niz telo i malo se trzale. "U ime hiljadu bogova, Bi-Zi, moramo ostaviti dobar utisak ako želimo dalju podršku onih koji su važni na Karemofu. Moramo dokazati da uspevamo da uradimo posao. I, da mi ovde kontrolišemo događaje, mi a ne nekakva enklava sujevernih urođenika. A ti, do vraga, počeo si dopuštati da nas tvoja opsesija 'prosvećenom vladavinom' ometa u tome." Gundalinu vide svoju natmurenu sliku u očima drugog čoveka, i skloni pogled. "Pokušavao si sam sebe da zakolješ. Uradio sam ovo za tebe."
     "Ma uradio si ti to za sebe", odseče Gundalinu, ljutito ali, ipak, kao da se brani. "Ne mešajte Vi te dve stvari, gospodine Vanu."
     Vanuova usta se stisnuše na ovu upotrebu formalnog karemovskog Vi. "Pa, dobro. Uradio sam to u interesu obojice - i sviju nas; to isto je imao na umu i Tilhone." Njegov izraz lica se promenio; on položi obe šake na Gundalinuova ramena, sa blagim insistiranjem. "Bi-Zi, znaš da sam te uvek maksimalno cenio. Prijatelj si mi. Nema čoveka koga cenim više od tebe. Ali, koji god da su tvoji razlozi zbog kojih želiš da budeš ovde, ja ti obećavam jedno: čim budeš dobro porazmislio, bićeš zahvalan za ovo što smo uradili noćas."
     Gundalinu je ćutao i samo gledao, sve dok ne vide kako poslednji ostatak vode života nestaje u guši poslednjeg željnog skupštinskog poslanika. "Ovi idu na večeru", reče najzad, okrećući se Vanuu. "'Oćemo i mi?"
     Vanu klimnu glavom i njih dvojica pođoše zajedno, bez daljeg razgovora.

     Ružičasta svetlost zore probijala se kroz protivolujne zidove na kraju uličice Azurne kad je Gundalinu konačno stigao do vrata svoje kuće u Karbanklu, umoran i sam. Pogleda na tu stranu: ka dokazu jedan svet, i jedna vaseljena, još i sad postoje onostran nepromenljivih zidova i neugasivih svetlosti Karbankla. Onda skloni pogled s neba koje se ozarivalo. Nije imao emocija; bio je suviše iscrpljen da išta oseti pred tim prizorom, da nađe ikakvu lažnu simboliku u prostoj svetlosti dana.
     Njegova sećanja na minulu noć, na događaje posle pojavljivanja "vode života", bila su niz mrlja: jedenje bez kraja - s tim što je on hranu jedva doticao - isprekidano Sirusovim zapitkivanjima bez kraja. Odgovarao je na pitanja najbolje što je mogao, nemoćan da se koncentriše na ma šta osim na to da je svestan da je Sirus samo figura, prividna vlast, što je Sirusu jednako dobro poznato; i da protesti, bez obzira od koga dođu, makar i od nekog najuticajnijeg, neće biti dovoljni da zaustave pokolj... Osim toga, imao je na umu i činjenicu da je Luna onako otišla iz svemirskog pristaništa, ne dajući mu priliku da objasni. A sad je, stojeći na pragu svoje kuće, jasno znao samo jedno: da mu je glavobolja trostruko veća od glave, i da se na jedvite jade koncentriše da otvori bravu na sopstvenim vratima.
     Spotače se o nešto što je ležalo u senkama na pragu, i opsova, jer je, izgubivši ravnotežu, udario ramenom u zid. Saginjući se vide da je to nešto umotano u krpe, nešto veliko, ravno, ostavljeno na prag. Oprezno ispipa zavežljaj. Velik, lagan, blago šuška kad se protrese. Nigde nikakve prikačene poruke, čak ni cedulje s njegovim imenom; ali, iz nekog razloga koji nije mogao objasniti, on oseti da zavežljaj ne predstavlja pretnju. Podiže ga, ponese ispod ruke, isključi bezbednosnu blokadu vrata, i uđe. Nabaci zavežljaj - bila je to nekakva košara sa poklopcem - na stočić u dnevnoj sobi, i ode da potraži analget-flaster, za bol u glavi.
     Vrati se kroz širok, lučno zasvođen ulaz, olabavi kragnu i sruči se na kauč tijamatske izrade, boje zemlje. Udahnu jedva osetni miris okeana, koji se širio iz sušene morske trave kojom su mekani delovi kauča bili punjeni. Uzdahnu uviđajući da je vremenom počeo nalaziti da ga taj neobični miris smiruje. Diže noge na stočić i sklopi oči, a od sistema za zabavu, koji se nalazio na drugom kraju sobe, zatraži muziku. Dobro poznati akordi jedne karemovske "umetničke pesme" ispuniše tišinu zgrade, dok je analgetični prilepak počinjao delovati, otupljivati bol koji najzad postade samo jedna podnošljiva težina oko očiju. Tad je opet mogao misliti.
     Ali, misli koje su se počele cediti nazad u njegov sada jasniji um kao da su bile samo druga vrsta bola: neki dosadan, kljucajući bol, nastao iz sve veće uskraćenosti, uzaludnosti, izolacije, žaljenja.
     Diže se u sedeći položaj, govoreći sebi ljutito da je otprilike tako nešto i mogao očekivati. Zar je zaista postao toliko glup da poveruje u sopstvenu propagandu - da poveruje da će Hegemonija ispunjavati svaki njegov ćef zbog onoga što je on učinio za tu državu? Ili da je Luna Svetlohodna toliko godina tajno čeznula da se on vrati, i samo o njemu razmišljala, kao on o njoj - i da će njih dvoje pasti jedno drugome u naručje kao ljubavnici u onim jadnim istorijskim romansama iz Stare Carevine koje je u mladosti gutao gotovo kao što se droga guta?
     Pritisnuo je bridovima šaka oči. Bogovi... zaista je iscrpljen, treba da ode na spavanje pre nego što potone još dublje u ovo močvarno bespuće samosažaljenja. Oduvek je znao kakva će biti stvarna situacija na ovoj planeti, samo - nikad nije hteo da poveruje. Pustio je oči da upijaju bezvremenske, nejasno tuđinske konture ove sobe, zamišljajući raspored prostorija u celoj kući, jednoj od najboljih u gradu: deset soba, zidovi pokriveni divnim freskama mora i planina, a u tome on živi sam, u zvečećoj praznini - kao što će verovatno nastaviti još godinama, osim ako... osim ako...
     Ustade naglo i reče muzici da prestane. Pa, sam se opredelio za ovo. Sam je namestio sebi taj krevet, sad bi zaista mogao i da legne u njega.
     Polazeći preko sobe, zakači pogledom onu zapakovanu košaru sa poklopcem, koju je maločas uneo. Čekala ga je na stočiću, zdepastom, sa četvrtastim nogama, pokraj kauča. Sede opet, uze je u šake, odlomi pečate kojima je poklopac bio pričvršćen, podiže ga i spusti na stranu. Ostade zureći zapanjeno u predmet koji je unutra, u gnezdu od morske trave, ležao.
     Maska - tradicionalna festivalska, ručno rađena, predivno napravljena; slična onim maskama koje je pamtio sa prošlog tijamatskog festivala, a ne zbrzanim, neinspirisanim proizvodima koji su sve više zakrčivali trgovine u Lavirintu u poslednjim pretprazničnim danima. On nijednu od takvih nije kupio, niti pogledao dvaput.
     A ipak, ovo je bila nova maska, ne ostatak zatvoren celu jednu generaciju u nečijem ormaru... Dotače je lagano, zadivljeno, vide igličasto dijamantsko blistanje zvezda, krhke velove nebula raširenih preko tamno-svilenih prostranstava kosmosa; krila ponoći; totalnu tamu u srcu crne jame, u transferu, u očima bez vida... a u srcu toga, jedno lice načinjeno od svetlosti, lice refleksivno, koje kao ogledalo daje odraz sveta u svoj njegovoj raznovrsnosti... njegovo sopstveno, koje mu uzvraća pogledom. Odjednom je znao čije su ruke napravile ovu stvar za njega, i ko mu je masku poslao, i zašto.
     Osmehnuo se, uzeo masku u ruke, podigao je pažljivo iz kotarice i počeo je proučavati. Zatim ju je, posle dugih trenutaka, položio nazad, na njeno mesto u korpi, ustao, protegao se. "Sutra", promrmlja on. Osećao je da se njegovo osećanje perspektive vraća, i da se neki čudni mir spušta na njega dok se peo stepenicama u potrazi za nekim svojim mestom.