61. TIJAMAT: Karbankl

     B. Z. Gundalinu je zauzeo mesto na tribini, trakama okićenoj, između Vanua i premijera, svestan da su sad svi pogledi upereni u njega - funkcionera koji je poslednji došao i uvukao se na svoje mesto, kao zakasneli đak, iako je trebalo da dođe prvi. Ispod tribina, na brzinu podignutih, čekalo je more, pokriveno plovećim dokovima, a ovi su sada bili toliko načičkani brodovljem pristiglim za Festival da se ono jedva videlo.
     Ali na mestu gde se gat ispod njihove, funkcionerske tribine završavao, jednn traka vode bila je namerno ostavljena prazna, zbog obreda koji će uslediti. Gundalinu je gledao tamno, svetlucavo kretanje vode, osećao da ga ti neumitni ritmovi počinju hipnotisati. Njegov um potonu kao kamen, povučen ka dubinama težinom njegovog novog znanja, neizrecivim teretom one tajne koja leži skrivena dole...
     Prisilio je pogled da se odvoji od vode. Stegnuo je ogradu ispred sebe jače nego što je bilo potrebno, i pogledom potražio onaj prazni prostor koji je razdvajao tribinu s uticajnim strancima od tribine sa najuticajnijim Tijamatovcima: jer Tijamatovci su i sad, kao i uvek, ostali izdvojeni. Sva lica koja je mogao videti na tijamatovskoj strani bila su i sad skrivena maskama, što na strani njegovog naroda nije bilo. Tijamatovci neće skinuti maske sve dok ritual ne bude završen. Dva prava ljudska lica isticala su se u moru tuđinskih oblika - Ukres Svetlohodni i Kraljica, koji su stajali rame uz rame. Nisu se dodirivali, a lica su im bila fiksirana i kruta kao da su maske.
     Upućivao je ka Luni svoju želju da podigne pogled s mora i pogleda ga; najzad se njihovi pogledi sretoše. Video je kako njena poluprovidna bleda koža počinje crveneti; video je i indikativno crvenilo njenih usta, i vrtoglave dubine strasti i skrivenog znanja u njenim očima. Njegova šaka se, bez ikakvog razmišljanja, podiže ka usnama, njegovom takođe demaskiranom licu; i opet pade. Celo njegovo telo još se kretalo kao da je postao mesečar, šokiran saznanjima koja su prodrla u sve nivoe njegove svesti, saznanjima koja su se nastavljala...
     "Bi-Zi..." Vanuova šaka bila je na njegovoj mišici, i drmala ga je, samo malo; on shvati da je Vanu već neko vreme pokušavao da privuče njegovu pažnju, i da mu to nije uspevalo. "Ti si izgleda proveo stvarno žestoku noć", prošaputao je Vanu, u čijim očima se videlo da je dobro raspoložen. "Nikad te ne videh ovakvog."
     "Da", progunđa on, razumevši.
     "A i ja sam se izuzetno zabavio noćas", reče Vanu, čiji osmeh, na tu uspomenu, postade privatan. "Stvarno interesantni običaji, ovde."
     "Jahhh, stvarno", reče prigušeno Sandrini pored njih. "Ali im je varvarski ovo što nas teraju da odmah posle takve noći ustanemo u zoru i stojimo ovde na ovoj vetrušini da gledamo kako bacaju slamnate lutke u more." Svi oko njega već su bili poskidali maske, kao da su smatrali da je za njih blamaža da u službenoj ulozi, na svetlu dana, budu viđeni s nečim takvim na glavi. Gundalinu je svoju masku zaboravio u Palati, zasenjen buđenjem, rastankom od Lune, ludom jurnjavom dole, do vile, da se presvuče i stigne na ovo.
     Opet pogleda preko praznog prostora ka Luni i Ukresu, i opet otkloni pogled od njih, jer se žamor iščekivanja počeo širiti visoko iznad luke, u gomili sveta koja je, zadržana kordonom policije, stajala s obe strane rampe koja je vodila iz grada. Taj zvuk se brzo širio ka njemu, pokrenuo je i one na tribinama, koji počeše da govore između sebe i da pokazuju prstima: uspeli su da uhvate prvu nepotpunu sliku onog radi čega su i došli.
     Drvena kola načinjena u obliku lađe spuštala su se lagano ka luci, okružena letnjacima obučenim u folklornu odeću, obojenu u razne nijanse zelenog i dekorisanu šarama koje su bile izvezene i dopunjene poliranim komadićima školjki. Na glavi ili oko vrata mnogi od njih nosili su vence od cveća; pevali su neku ritmičnu tijamatsku tužbalicu koja je čudno padala na njegov sluh.
     U kolima su kruto uspravno sedela dva putnika sa maskama. Jedna maska bila je ona Lunina od noćas, maska letnje kraljice. Druga je bila masa plamenog bleštavila, gotovo solarnog - Ukresova, shvati on. Kad su se kola dokotrljala bliže, vide i konope kojima su te dve figure bile vezane za sedište.
     Njegov pogled se još jednom usmeri ka ona dva lica na tribinama; uverio se da ono dvoje u kolima nisu stvarna ljudska bića nego samo efigije, lutke koje predstavljaju određene ličnosti. Lunin pogled spoji se s njegovim. Gledala ga je nekoliko sekundi u oči, onda opet pogledala kola i maskirane figure, najzad šakama obuhvatila svoje ruke kao da želi da se uveri da je bezbedna, da je stvarna.
     Ta seoska kola su stala na otvorenom prostoru nadomak mora. Luna pođe sa svog mesta i zaputi se dole na gat, a žamor naroda se utiša. Širom grada druge gomile su gledale vrhunac Svetkovine na ekranima. Gundalinu se pitao koliko među njima ima onih koji fantaziraju da je ovo prava stvar - da će svečani tobože-brod, koji se sputio od kapije Palate sve do ruba mora, sada povući dva stvarna ljudska bića u smrt davljenjem. Onda se zapitao koliko današnjih gledalaca je zapravo i videlo pravo davljenje, prošli put.
     Kad se to poslednji put desilo, on je bio u bolnici, oporavljao se od upale pluća, koja je usledila kao posledica njegovog zlopaćenja među nomadima. Najednom, zureći u ove efigije, on oseti zadovoljstvo što nije bio prisutan tog dana kad je Luna dala naređenje da se Snežna Kraljica baci u more. Zapita se kako se ona morala osećati tada, kad je gledala kako se njena majka, njena ogledalska slika, njena rivalka, davi pred njenim očima. I - kako se oseća sada, čega se sad mora sećati dok predsedava ovoj neškodljivoj imitaciji pravog žrtvovanja, koje bi bilo pravo da on to nije zabranio. Stala je i zagledala se, lica zamrznutog, u maskirane efigije pred kojima se našla.
     Zavrtelo mu se u glavi od naglog talasa saosećanja koji ga je ispunio dok ju je ovakvu gledao. Poželeo je da siđe na gat, da je zagrli, da uzme njen bol u sebe, da je drži i podrži... Nije učinio ništa, samo je stajao nepomično iza ograde ukrašene trakama, živa slika zvanične ispravnosti i ravnodušnosti.
     Luna otrže pogled od efigija, i pogleda, između pripadnika letnjačke počasne garde oko tih kola, na poklone Majci Thalasi: kola su ih bila puna i prepuna. Njen izraz lica se opet promeni. On takođe pogleda tu masu zelenila i svakojakih čudnih rukotvorina koje je narod priložio ili jednostavno nabacao u kola dok su prolazila Ulicom. Njegov pogled pronađe ono što je Luna videla: jednu festivalsku masku, sa licem-ogledalom i ponoćno crnim okvirom - njegovu masku, onu koju je zaboravio u Palati. Lice maske bilo je razlupano, na ogledalu se videlo hiljadu pukotina, kao da je neko hteo da masku prvo razbije pa tek onda pošalje u zaborav na dnu mora...
     Luna pogleda gore, njemu u oči, onda se okrete da osmotri tribinu iza sebe, i svog muža koji je ćutke gledao sve što se dešava. Pognula je glavu, da ne gleda nijednog od njih dvojice, da skupi snagu na taj način što će se okrenuti ka unutra. Uzdigla je ruke prema gomili naroda, prema Majci-koja-je-more, uzdigla je i glas i nastavila, molitvom, svoju ulogu u ritualu.
     Gundalinu duboko udahnu, oslobađajući se stegnutosti u prsima. Slušao je njenu pesmu i gledao u lica iznad Lune - sva pod krinkama, sem jednog. Čista, prozračna lepota njenog glasa koji je ponavljao arhajsku recitaciju ispirala ga je poput morske vode, spirala sa njega prošlost, govorila mu da se od ovog trena sve u njegovom životu menja...

     "Mrzim ovo", reče Arijel tiho, premeštajući se s noge na nogu. Njeno telo, prisiljeno da stoji nepomično, već je postajalo nestrpljivo. "Ponižavajuće je." Digla je šake do maske koja se sva sastojala od boja duge i mora; Sudba ju je napravila za nju. Divna maska, čak je i Rid to rekao, a u tom trenutku bio je bliži divljenju nego što ga je ikad videla, osim kad je govorio o merima. Osećala se lepom, sa tom maskom na sebi; sa njom je blistala na nebrojeno mnogo zabava, padala kroz zadovoljstva noći provedene sa svojim odabranim ljubavnikom... Ali tip ju je napustio u zoru, prisilio je da dođe ovamo sama i da ovu proslavu izdrži bez njega.
     Već uvređena Ridovim odbijanjem da ostane s njom, gledala je strance kako stoje na svojoj tribini prekoputa, kao da su nekakve sudije, svi bez maske; njihova tuđinska lica blenule su u nju radoznalo i zbunjeno. Gledali su njenu majku dok je izvodila taj ritual Promene, kao da su i Luna i sav tijamatski narod nekakve životinje čudnovato obučene u ljudsku odeću, životinje koje imitiraju ljudsko ponašanje.
     Sada je, stojeći tu pod njihovim pogledima, osećala da se lepota njene maske suši i da umire, kao da su njihovi pogledi mraz. Prsti joj se stegoše kao da nešto iznutra pokušava da je prisili da masku skine. Ali onda bi ogoljeno pred njihovim pogledima ostalo njeno sopstveno lice, njene emocije. Opustila je ruke opet niz bokove, baš u trenutku kad je vrhovni sudija pogledao pravo u nju.
     Okrenula je glavu na drugu stranu, da ne bi morala gledati čoveka koji tvrdi da je njen otac. Slušala je kako se uzdižu i kako padaju čudnovati a ipak dobro znani obrasci majčine recitacije, kako ispunjavaju vazduh; razmišljala je kako je bilo kad je njena majka, ranije, izvela isti ovaj obred "za ozbiljno" i udavila njenu pravu baku, onog istog dana kad je njen život započet.
     Pogleda svog pravog oca, čija kosa je blistala kao sunčev izlazak. Stajao je nekako sam, i kao da je blizu, kao da nije na svojoj tribini nego ovde, na njenoj, ali ipak nekako izvan njenog dohvata. Nije gledao u nju, ni u njenu mamu, pa čak ni u strance, nego preko mora. Pozvala ga je glasno, onoliko glasno koliko se usudila, ali on nije reagovao, nije ni na koji način potvrdio da primećuje njeno prisustvo.
     Odjednom je osetila da je oči peku, pa se okrenula da pogleda Merovi, koja je iza nje stajala takođe sama, zato što Tamis nije imao petlju da se danas ovde pojavi. Merovi je svoje tuge sakrila iza maske, takođe dobijene od Sudbe, a njena maska bila je u boji magle, u boji ptičjih krila. Oblici su bili tako prefinjeno ukomponovani da bi neko, ovlaš pogledavši, mogao da pomisli da su jednostavni, ili da je maska industrijski proizvedena.
     Arijel se zapita gde je Tamis. Došao je čas da i ona, bar jednom, u svojoj sadašnjoj izolaciji, oseti razumevanje prema svome bratu i njegovoj tihoj ženi. Pruži ruku nazad, dotače Merovinu šaku, vide da se Merovi iznenađeno trgla. Onda oseti da se Merovini prsti sklapaju oko njenih, na tren, ali sa toplinom.
     "Šta je to po tvom mišljenju ponižavajuće u našem prisustvu ovde, Arijel?" zapita neko iza nje, radoznalo, bez osude.
     Pogledala je preko ramena, prepoznala glas Klaveli, spojila ga sa još jednim maskiranim licem, shvatila da je Merovi došla sa roditeljima.
     "Zbog inozemaca", reče im tiho. "Kako nas gledaju. Postižu da sve što radimo izgleda besmisleno i glupo. Ne veruju ni u šta."
     "Ma veruju oni u sve", reče Danakil Lu ironično. "A to mu dođe jednako loše."
     Odmahnula je glavom nervozno, i osetila da joj se na rame spustio Klavelin laki dodir. "Da li ti veruješ u Majku Thalasu? U ove obrede?" upita Klaveli.
     Arijel se osvrte i diže pogled, zadovoljna što joj maska pokriva lice. Nekoliko trenutaka provede slušajući glas svoje majke kako doziva Thalasu. "Ne verujem da je more nekakvo božanstvo", prošaputa najzad. "Ali to ne veruje ni moja majka, mada bi, po dužnosti, morala verovati."
     "Ali naša verovanja i naši običaji stari su jednako kao karemovski, ako ne i stariji", reče Klaveli. "I jednako verno nas uče našem starom načinu života kao što Karemovce uče njihovi običaji, i uopšte, jednako kao što ma koga uče njegovi običaji. Sve su to samo, kako bi tvoj otac rekao..." Arijel je opet pogleda, sada iznenađeno - "...varijacije na istu temu, svaka varijacija lepa na svoj način uprkos tome što se ne mogu uvek harmonično uklopiti. Kad bi postojala samo jedna pesma, kad bismo u celoj svojoj egzistenciji mogli samo tu jednu pevati, naše življenje bilo bi do ludila dosadno."
     "Ali mnogo, mnogo mirnije", reče Danakil Lu i jednom rukom zagrli svoju ženu.
     "Sve ima cenu", reče Klaveli. "U tome je smisao Promene."
     Arijel opet skrenu pogled od njih, razmišljajući najednom o merima, o misteriji njihovih pesama... o Ridu. Stranac, ali njegova očaranost njenim svetom je strastvena i stvarna; on ju je naveo da sagleda običaje svog naroda, i svoj život, na nove načine, kako ih nikad ranije nije videla. Da je samo ostao s njom, da proslave promene koje je uneo u njen život... da potvrde da je na neki način i ona promenila njegov život. Ostajali su zajedno iz noći u noć; najzad je počela da deli i svoje telo s njim. Ali ni sad nije pristajao da je pusti u svoje srce. Nikad nije dopustio nikakvu stvarnu intimnost između njih dvoje, pa čak ni kad su ležali jedno drugome u zagrljaju.
     Ponekad, dok su vodili ljubav, zadovoljstvo i slatkoća su je ispunjavali toliko da je mislila da će umreti; ponekad je, dok su vodili ljubav, on plakao. Ali uvek je odlazio pre zore, kao i ovog jutra. Svaki put isklizne, kao ljubavna avet zvana sukubus; kao senka, pre nego što se svetlost novog dana pokaže na kraju uličice... Tako ju je danas ostavio da sama dođe ovamo, da sama ovde stoji, da sama sluša prastaro "Pojanje o Promeni". Svud oko nje sad su usamljenost i žaljenje zbog propuštenog, svud saznanja koja ona ne želi prihvatiti, o njenoj očajničkoj strasti prema jednom muškarcu koji je jednako tajnovit i nesaznatljiv kao dubina okeana.
     Neko je zakoračio u prazan prostor neposredno iza nje, izazvavši svojim prolaženjem šuškanje i mrmljanje među ostalim gledaocima. Ona se okrete, naglom živahnošću; nađe da njen brat stoji iza nje, tamo gde mu i jeste mesto, pored Merovi. Zurila je nekoliko trenutaka u njega, pokušavajući da pretvori tu maskiranu figuru u neku drugu. To nije uspela, pa zato okrete pogled opet napred, i u daljinu, preko nepromenljivog mora.

     "Merovi..." šapnuo je Tamis, "treba da razgovaram s tobom. O nama."
     Digla je pogled ka njemu; on je od njenog lica mogao videti samo oči, ništa više. Oči mu rekoše sve što lice nije moglo: nadu/sumnju/muku/ljubav...
     Prišao je, dohvatio je za ruku, a ona je ne izmače. "Volim tebe", reče on, kao da nije svestan drugih maskiranih lica koja su se okretala ka njemu, zatim opet okretala napred; niti glasa svoje majke koja je saopštavala da predaje svoju sliku i sliku svoga družbenika moru u nadležnost. "Sve što jesi, tvoje telo, tvoj um. Hoću s tobom da živim i da imam decu i da ih podižemo zajedno..."
     Njena šaka grčevito se stegla preko njegove. "Vreme je Promene", šapnu ona, jedva čujno. Gledala je dole, gde se svečanost nastavljala; njen šapat kao da je bio odjek nečega, jer narod se oko njih najednom uskomešao, ljudi su se pomicali da bolje vide.
     Okrenuo se tamo i Tamis, jer ga je Merovi povukla. Pogledao je ka mestu gde je njegova majka stajala. Ali ona se već povukla u jednu stranu, a letnjaci su pogurali kola napred i sručili ih u mračnu, hladnu vodu. Glas gomile je zaurlao, svi oko njih sad su klicali, a "brod" se u vodi okretao oko sebe, ponovo i ponovo, ali sve dublje tonući jer su rupe na njegovom dnu davale moru pristup. Tamis je zurio u taj prizor, bolno stišćući Merovinu šaku: efigije koje su simbolisale dva sasvim određena ljudska bića, naime njegove roditelje, nestadoše u zagrljaju boginje mora.
     Odahnuo je kad je "brod" nakrcan ponudama nestao s vidika; jednom rukom je obuhvatio Merovi, gotovo bez razmišljanja. Ona se natisnula uz njega, njeno telo je tragalo za njegovim, njen um je tražio utehu, zaklon od simboličnog umiranja prošlosti, koje se maločas odigralo pred njihovim očima.
     "Sve se menja..." govorio je glas njegove majke, "osim Mora. Dama je naše ponude uzela, vratiće ih devetostruko. Život koji je bio, nema ga više - odbačen nek bude, kao pohabana maska, kao školjka iz koje se izraslo. Radujmo se dakle, i novi početak učinimo..." Pošto nije imala masku koju bi skinula i odbacila, Luna je digla obe ruke, a to je bio signal gomili koja je čekala.
     Tamis posegnu gore i diže masku s lica, oseti prste morskog vetra u kosi, oseti kako mu oni hlade zajapureno lice. I Merovi je digla masku. On pogleda njihove dve maske, dva čudna i najednom bezvidna fantazijska lica koja su sad odozdo zurila u njih: tradicionalne totemske figure, pola ptice pola ribe, nerealne - a ipak nekako pune tajnog značenja. Obe maske padoše zajedno, jer su ih i njena i njegova ruka ispustile, a on diže pogled ka Merovinom licu. Osmehnula mu se, i Tamis oseti kako se toplina širi kroz celo njegovo telo.
     Svud oko njih padale su i druge maske, otkrivajući Klaveli i Danakila Lua, Sudbu, Tor - omogućavajući mu da vidi kakva oslobođenost sada obasjava lica ovih ljudi koje poznaje i voli i opet oseća da je s njima ujedinjen, da su oni i on jedno. Tada uvide, jasnije nego ikad ranije, zašto je Promena potrebna; i zašto čak i ova imitacija pravog rituala može tako duboko uticati na toliko mnoštvo.
     Njegova sestra se okrenula na mestu gde je stajala, sama. Bacila je masku i jednovremeno pogledala gore. Videla je da on stoji pored Merovi, i lice joj je u jednom trenutku bilo zagonetno, a onda im se, naglo kao sunčan zrak, osmehnula. Tamis joj neodlučno uzvrati osmehom. Arijel, bez reči, pogleda sad na sasvim drugu stranu, ka mestu gde je na tribinama stajao njihov otac.
     Tamis takođe pogleda tamo, i na svoje iznenađenje vide da je mesto njihovog oca prazno. Pogleda dole, na gat, gde je njihova majka još stajala. Otac nije bio ni tamo. Majka je stajala okrenuta na drugu stranu, ne ka svom narodu. Gledala je gore, u zaneto lice karemovskog predsednika Vrhovnog suda, a bezumna dreka rulje se nastavljala.