62. TIJAMAT: Karbankl

     "E ovog puta nisu stigli prvi, sve im bogove...!" Poručnik po imenu Eršad ušao je krupnim koracima u konferencijsku salu, zadovoljno isceren, i salutirao. Na sebi je još imao termalno vodonepropusno odelo - zarad efekta, pretpostavio je Gundalinu kiselo - a u jednoj ruci u rukavici držao je tešku, dobro zatvorenu četvrtastu kantu. Spustio ju je na konferencijski sto tako da je čujno bupnula, a članovi hegemonijske vlade počeše kuckati po stolu u znak odobravanja. Gundalinuove ruke ostadoše nepomične. Na Ešradovom hermetičnom odelu videle su se braonkastocrvene mrlje, na kanti takođe. Osušena krv. Merska krv. "Nije ovo sve, doneli smo još", reče Eršad i prekrsti ruke na grudima. "Poslali smo pravo u pogon za preradu. Osim toga, uspelo nam je, još jednom, da pohapsimo te bogomproklete letnjačke disidente i da konfiskujemo njihovu opremu. Ovog puta čak nisu stigli ni da nam pokvare posao."
     "Dobar rad, Eršade", reče Vanu konačno, jer Gundalinuovo ćutanje već je postajalo neugodno. Eršad klimnu glavom i opet se osmehnu.
     "Šta ste uradili s tim letnjacima?" upita Geja Džeruša Pala-Tion, sa oštrinom u glasu, gledajući u posudu na stolu.
     "U pritvoru su, gospođo", reče on. "A dvojica su u bolnici. Opirali se hapšenju." Njegova usta se ironično uvrnuše.
     Pala-Tion je zadržala neutralan izraz lica, ali Gundalinu oseti da se njegovo lice steže, jer video je diskretne znake zadovoljstva koji su se širili preko drugih lica u sali. Džeruša ustade, gledajući u Vanua. "Srediću da budu predati lokalnim vlastima", reče ona i pođe ka vratima pre nego što je Vanu imao vremena da se tome usprotivi; pre nego što je iko mogao videti tvrde linije bola za koje je Gundalinu znao da se već stvaraju na njenom licu.
     Njen izlazak gledao je i Eršad, čije se lice smračivalo.
     "Sudijo..." reče Vanu okrećući se u fotelji, da pogleda Gundalinua oči u oči. "Ti ljudi ometaju svaki naš pokušaj lova, sprečavaju naše aktivnosti, a pri tome koriste usavršenu opremu. Međutim, lokalna policija ih odmah pušta na slobodu. Zar ne postoji neki način da mi valjano ovladamo tom situacijom?" Formulisao je to kao pitanje, ali Gundalinu je čuo neizgovoreni zahtev.
     "Ne možemo pokrenuti postupak protiv njih po našem zakonu, osim ako ne izvrše neposredni fizički napad na nekoga od naših", odgovori on, još namršten. "Osim toga, nijednim zakonom nije zabranjeno da oni na svojim ribarskim brodicama upotrebljavaju našu tehnologiju."
     "Možda bi trebalo da sledeći put nekoliko njih jednostavno njih preko ograde i pustimo ih da plivaju kući, gospodine", reče Eršad. "To bi trebalo da ih obeshrabri."
     "Onda bi ti kršio tijamatski zakon, Eršade", reče Gundalinu suvo. "A i naš. Nosi tu kantu odavde i vidi da se s njom postupi kako treba."
     "Da, ser." Eršad opet pozdravi salutiranjem, i ode.
     "Pa možda bi valjalo da razmislimo o mogućnosti da donesemo neke nove zakone", reče Vanu nestrpljivo. "Treba nam zakon po kome bi ometanje lova na mere bilo izjednačeno s ometanjem policijske akcije..." Žamor saglasnosti počeo se širiti oko stola.
     "Ovaj svet poseduje samo jednu robu zbog koje je vredan hegemonijskog truda, a mi još imamo muka da je proizvedemo", reče Tilhone. "Koordinatori opet postaju nestrpljivi, a mi svi znamo šta to znači. Moramo ili da proizvodimo, ili ćemo biti..."
     "Znam." Gundalinu ga je presekao oštro, znajući da je istina ono što je Vanu rekao. Znajući, istovremeno, da svaka posuda prolivene krvi od koje se pravi "voda života" ne samo što sve više primiče ekstinkciju mera, nego i uništenje same sibilske mreže... A on im to kazati ne može. Ne može. Ne može. "Znam da je to vitalno pitanje. Posvetiću mu svoju punu pažnju. A sada, sadhanu, zaključujem ovaj sastanak. Bio je ovo još jedan vrlo dug dan." Digao se odlučno na noge, maltene kao da hoće da spreči ma kakav pokušaj dalje diskusije.
     Vanu je krenuo naporedo s njim, kroz gužvu u hodnicima vladinog kompleksa zgrada, kroz beskrajno more plavih uniformi i inoplanetnih lica. Ni Vanu, ni Gundalinu nisu ništa progovarali sve dok nisu izašli na uličicu i stali tamo, na neutralan teren.
     "Nadam se da ćeš još razmisliti o ovoj materiji, Bi-Zi", reče Vanu napokon, pogledom pretražujući Gundalinuovo lice.
     Gundalinu skloni pogled, poče proučavati proticanja ljudskih tela uličicom. "Hoću, En-Ar." Kao da bih mogao sada misliti, bilo noću bilo danju, o ma čemu drugom. "Ali ne mogu ti ništa obećati. Za ovu stvar nema lakih odgovora."
     Vanu uzdahnu. "Znam ja da ćeš ti učiniti kako je najbolje", reče. Jasno se videlo da u to uopšte nije siguran.
     "Da." Gundalinu klimnu glavom, bar jednom sasvim pouzdan u svom odgovoru. "To hoću."
     "Dolaziš s nama kod Kartografa večeras?" reče Vanu, pokazujući klimanjem glave ka Tilhoneu i Sandriniju, koji su upravo izlazili iz zgrade iza njih. "Biće sastanak celog članstva, a stigli su i neki novi rekreativni interaktivni programi, kol'ko čujem..." Položio je šaku Gundalinuu na rame, pokretom umirivanja, kao da pokušava da premosti jaz njihovih zategnutih međusobnih odnosa.
     Gundalinu se kolebao; onda odmahnu glavom i pogleda u zemlju. "Ne večeras, En-Ar. Idem pravo kući. Moram da pročitam neke izveštaje koji su se nagomilali, a osim toga nameravam rano na spavanje."
     "Šta, opet? 'Rano na spavanje' postaje tvoja navika. A meni se baš čini da posle toga, ujutro, izgledaš veoma iscrpljen..." Osmehnuo se kao znalac. "Da l' se još viđaš s onom cicom koju si sreo u Noći-pod-maskama?"
     Gundalinu oseti da crveni. Bilo mu je jasno da se time odaje. "Pa", reče tiho, "bojim se da si me ukebao, En-Ar." Osmehnuo se i on, ali je gledao i sad na drugu stranu. Šake zabi duboko u džepove, koji su bili prazni.
     Vanu se hehetavo nasmeja. "Oče svih mojih dedova!" uskliknu on. "Sigurno je prava čarobnica kad se zbog nje vrhovni sudija rumeni kao đačić."
     Gundalinu s olakšanjem pogleda ka policajki po imenu Kitaro koja im je prilazila noseći kacigu pod miškom. "Gospodine. Sudijo Gundalinu", reče ona. Salutirala im je, osmehujući se. Njen pogled zadržao se na Gundalinuu malčice duže nego što je bilo potrebno; on joj uzvrati pogledom malo iznenađenim.
     "Dolaziš u mesni odbor večeras, Kitaro?" upita Vanu. Tilhone i Sandrini su im već prišli, i stali uz njega.
     Pogledala ga je i odmahnula glavom odrečno. "Ne večeras, komandante. Bio je dug dan. Mislila sam da možda odem u krevet ranije, gospodine."
     Vanu slegnu ramenima. "Pa, svakako, svakako, ispavaj se."
     Nasmejala se; bio je to zvuk čudnovato devojački. "E, nisam rekla 'na spavanje'..." Zabacila je glavu, i njene tamne kovrdže su zasijale pod veštačkom svetlošću. Pogledala je Gundalinua, pa otklonila pogled, još i sad se osmehujući.
     Vanu uzvi jednu obrvu. Bilo mu je malo nelagodno zbog ove njene netehovske otvorenosti. Pogled zaustavi između nje i Gundalinua, a na licu mu se pojavi osmeh zadovoljstva. "Hajd' onda lepo provedite noć, oboje. Sadhanu, idemo mi, da ih ne ometamo u planovima." To govoreći klimnu glavom Sandriniju i Tilhoneu, a zatim njih trojica pođoše uličicom da bi našli neki prevoz.
     Gundalinu stidljivo progunđa "laku noć", neodređeno zbunjen, i poče se udaljavati od Kitaro, ka početku uličice. Međutim, ona uhvati korak s njim, prividno nemarno. "Da te ispratim do kuće, sudijo?"
     Pogledao ju je; njegova radoznalost i iznenađenje postajali su sve dublji, kao i njegov osećaj da mu Kitaro smeta. "Neka, hvala. Nema nešto mnogo da se ide, a i nije ti usput, rekao bih. Ne želim da zbog mene kasniš..."
     "Jeste mi usput, sudijo", reče ona sa blagim insistiranjem. "Moram da svratim na pijacu." Prođoše pored Vanua, Tilhonea i Sandrinija koji su na uglu čekali tramvaj. Gundalinu zaokrete uzbrdo, Ulicom, a ona uz njega; osećao je da ih pogledi one trojice prate, i da su to pogledi nagađanja. "Glavni inspektor kaže da želi da bude siguran da tvoje dupe uvek neko pokriva, sudijo", reče Kitaro i pogleda, u hodu, preko ramena, glumeći da razgleda jedan izlog. "Osim toga, ljudi vole da pričaju."
     "A-ha", reče on poluglasno. Najzad je počinjao shvatati. Osmatrao je kapije i izloge na svojoj strani Ulice. "U tom slučaju, zahvalan sam. Ne-dajte-bogovi da jedan predsednik Vrhovnog suda ikad bude viđen s golim dupetom, kao neko normalno ljudsko biće." Pogledao ju je, umorno se smešeći.
     "Tako je, ser", reče ona.
     Išli su uz Ulicu zajedno, izmenjivali zaboravljive beznačajnosti o državnim poslovima. Ako je čula išta o novom, uspešno izvedenom lovu na mere, nije ga pomenula. On nije zatražio njeno mišljenje o tome. I posle toliko vremena nije znao gotovo ništa o njoj, osim da je sibila i da K. R. Aspundh ima poverenja u nju. Netehovka; izvan kuće Kartografa ne druži se s onim ljudima koje Gundalinu najčešće viđa. Pojma nije imao šta ona radi kad nije na dužnosti, niti kakva su njena interesovanja.
     Nije čak znao sigurno ni na kom nivou ona funkcioniše u Kartografima, mada je bilo jasno da je to neki nivo daleko viši nego što je većina njenih drugara mogla i naslutiti. Ona mu je donela informacije o Ridu Kulervu; ona mu je pomogla da reši i neke druge, ne toliko krucijalne probleme, a njena pomoć svaki put je bila tako neupadljiva da Gundalinu tek sad poče uviđati koliko često se Kitaro našla pri ruci kad je njemu zatrebala neka usluga. Ali sve to nije ništa govorilo o njenom eventualnom viđenju merskog pitanja. A on nije imao snage, bar ne večeras, da ispituje šta ona misli o tome.
     Umesto toga, upita je: "Da li je bilo ikakve sreće u aranžiranju sastanka s našim eluzivnim prijateljem, Majstorom?" Misleći o Ridu Kulervu - tema za koju nije imao nimalo vremena, poslednjih nekoliko nedelja - on odjednom uvide nešto drugo: taj Kulervo je Vanamoinen. A Vanamoinen je napravio sibilsku mrežu... koja sad propada. To nije mogla biti koincidencija, moralo je imati neki smisao. Ali samo Kulervo bi mu mogao reći koji.
     Kitaro odmahnu glavom. "Bili smo ovako blizu..." podigla je šaku, "ali nikako da uvrebamo pravi trenutak. Nije toliko teško tog čoveka naći, nego je stvar u tome što on pripada Izvoru. Jaakola ima oči ušivene unutar džepova Rida Kulerva. Izvući Rida iz optike Bratstva, za period dovoljno dug da ti s njim porazgovaraš smisleno, gotovo je nemoguće."
     "Gotovo...?" upita on.
     Digla je pogled ka njemu i osmehnula se. "Ono što je teško, mi uradimo odmah. Ono što je nemoguće, zadrži nas samo malo duže."
     Osmehnuo se i on, ali je njegov osmeh brzo posustao i iščezao. "Taj susret se mora dogoditi, Kitaro. Mogao bi biti od životnog značaja za sve nas."
     "Razumem", reče ona.
     Priželjkujući da je to istina, on, ćutke, nastavi pešačenje.
     "Laku noć, Kitaro", reče joj najzad, kad su stigli do ulaznih vrata njegove kuće. Oklevao je nelagodno, pitajući se da li ona očekuje da je on pozove unutra. Nebo bejaše mrko, onostran kraja uličice; do ovog trenutka nije shvatio da je veče već toliko odmaklo.
     Ali ona je samo pritisnula pesnicu na prsa u znak pozdrava, sa osmehom koji očas pobeže. "Laka ti noć, sudijo", reče ona, okrete se i pođe nazad, tihom uličicom.
     Gledao ju je sve dok nije nestala s vidika, a onda je zakoračio u senke i pritisnuo prste na identifikacijski "ključ" ugrađen u njegova ulazna vrata. Ona se otvoriše nečujno, propuštajući ga u njegov dom, njegovo pribežište. Jednako tiho se i zatvoriše. Povukao je nadole mehanizam koji je zatvarao prednji deo njegove uniforme; odahnuo.
     "Bi-Zi...?" Iskoračila je iz sjaja bočne sobe, lampom osvetljene, u još mračni ulazni hodnik. Video ju je oivičenu svetlošću, sa kosom srebrnom, licem napola u senci a napola vidljivim.
     "Luno." Osetio je u prsima oslobađanje od one napetosti koja je bila jednim delom iščekivanje a drugim delom strah od razočarenja. Pođe ka njoj. "Izvini što kasnim... Sastanak je potrajao duže..."
     "Dogodio se uspešan lov na mere", reče ona, stojeći još nepomično.
     Stao je i on, zato što ona nije načinila nijednu kretnju da mu priđe. "Da", reče. Grlo mu se zatvaralo oko te jedne reči. "Mora biti da su promenili šifru za određivanje rasporeda. Ja..."
     Okrenula mu je leđa, zažmurila, pritisnula čelo na ragastov vrata, mrmljajući nešto što on nije mogao u celosti čuti. "...kasapi tuđi..." Dižući glavu, zagledala se u njega besno.
     "Nek ide sve do vraga!" reče on. Eksplozija gneva u njemu nije bila usmerena ka njoj - nego ka svemu, ka ničemu, ka njemu samom; jer, on je vrhovni sudija a ipak je isto kao i ona nemoćan da zaustavi ovo što se dešava... a ona je kraljica. "Nemoguće je - to je jedno ludilo!"
     Krenula je ka njemu, ovog puta prelazeći taj prostor između njih, i dok je širila ruke on vide patnju i bespomoćnu čežnju u njenim očima.
     Uzeo ju je u naručje, pritisnuo čvrsto uza se, osetio grubu ručno izrađenu tkaninu od biljnih vlakana i vune, osetio i popustljivu toplinu njenog tela, mekotu njene kože. Poljubio je njena gladna usta, pustio da se sva raspomamljena energija u njemu transformiše u potrebu. Nikad ni zamišljao nije da može išta osećati ovako silno - niti da takva osećanja uopšte postoje. Sad dopusti da se njegova telesna želja rasplamsa, da ga očisti od svake dužnosti, krivice, pamćenja, da se celokupnost prostor-vremena usredsredi u ovu jednu tačku, u ovo krhko sklonište, ovo skrovište od sudbine. "O, bogovi..." reče on, "hoću te odmah sad..."
     Njeno telo mu dade odgovor toplim mekim usnama koje ućutkaše njegove. Bez ijedne reči povela ga je prema stepeništu koje je vodilo ka njegovoj spavaćoj sobi.